Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.05.2014.

Кж1 621/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 621/2014
Дана 14.05.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Милене Рашић, председника већа, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Олге Крстић као записничара, у кривичном предмету против окривљеног АА и др., због кривичног дела утаја из члана 170 став 4 КЗ РС-а, решавајући по жалби јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду 36К.бр.113/14 од 07.03.2014. године, у седници већа одржаној дана 14.05.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, а пресуда Првог основног суда у Београду 36К.бр.113/14 од 07.03.2014. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Први основни суд у Београду је пресудом 36К.бр.113/14 од 07.03.2014. године, на основу одредбе члана 422 став 1 тачка 3 ЗКП према окривљенима АА и АА1 одбио оптужбу да су у периоду од 27.08.2004. године до 05.09.0224. године у Београду, у улици _ и у Новом Саду, у намери да себи прибаве имовинску корист, противправно присвојили туђу покретну ствар – новац у износу од 11.873.091,20 динара оштећене" АА banke", на тај начин што је првоокривљени АА искористио обрачунску грешку радника банке СС, која му је погрешно увећала новчани износ – висину одобрене позајмице на његовом текућем рачуну број 265-7317-75, а када је ту грешку установио, заједни и по договору са другоокривљеним АА1 подигли новац у горе наведеном износу и тако што је првоокривљени АА у периоду од 27.08. до 03.09.2004. године подизао новац на разним банкомантима са свог текућег рачуна, а затим дана 03.09.2004. године другоокривљеном АА1 предао своју Viza elektron karticu серијског броја _ и истом саопштио свој “ПИН КОД”, након чега је исти у периоду од 03.09. до 05.09.2004. године у Београду и у Новом Саду на разним банкоматима подизао новац са текућег рачуна првоокривљеног АА, па су тако подигли укупни износ од 11.873.091,20 динара, чиме би као саизвршиоци извршили кривично дело утаје из члана 170 став 4 у вези става 3 КЗ РС, у вези члана 22 ОКЗ. Истом пресудом одлучено је да трошкови кривичног поступка и паушала падају на терет буџетских средстава.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио јавни тужилац Првог основног јавног тужилаштва у Београду, због битне повреде одредаба кривичног постпка, повреде кривичног закона и погрешно утврђеног чињеничног стања, с предлогом да Апелациони суд у Београду, усвоји жалбу и укине побијану пресуду, а да списе предмета врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Апелациони јавни тужилац у Београду је у свом поднеску Ктж.бр.642/14 од 07.05.2014. године предложио да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, те првостепену пресуду укине и списе предмета врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са првостепеном пресудом коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, сходно одредби члана 451 ЗКП, па је по оцени жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог Апелационог јавног тужиоца у Београду у цитираном поднеску, нашао:

- жалба је неоснована.

Жалбеним наводима јавног тужиоца Првог ОЈТ-а у Београду побија се првостепена пресуда због постојања битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 став 1 тачка 1 у вези са чланом 438 став 2 тачка 2 ЗКП, тако што се истиче да су у пресуди наведени разлози о одлучним чињеницама потпуно нејасни, као и да је првостепени суд одлучне чињенице које су предмет доказивања погрешно утврдио, а што је према ставу жалбе довело до погрешног чињенично-правног закључка да се у конкретном случају у инкриминисаним радњама окривљених АА и АА1 стичу законска обележја кривичног дела утаје из члана 170 став 4 КЗ Републике Србије у вези са чланом 22 ОКЗ, што је узроковало повреду кривичног закона, обзиром да је примењен закон који се у конкретном случају не може применити, а из којих разлога се предлаже као у жалби.

Међутим, према оцени већа Апелационог суда, супротно изнетим жалбеним наводима, првостепена пресуда је како у изреци, тако и у образложењу јасна, а првостепени суд је о свим чињеницама које су важне за доношење пресуде дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, који у погледу правилно утврђених одлучних чињеница не садрже никакве неразумљивости нити нејасноће.

Такође, не стоје ни жалбени наводи јавног тужиоца Првог ОЈТ-а у Београду да је првостепени суд одлучне чињенице које су предмет доказивања погрешно утврдио и на бази тога извео погрешан закључак да се у конкретном случају у радњама окривљених стичу законска обележја кривичног дела утаја из члана 170 став 4 КЗ РС у вези са чланом 22 ОКЗ, на основу чега је донет погрешан закључак да је у конкретном случају кривично гоњење за поменуто кривично дело застарело, те примењен закон који се у конкретном случају није могао применити, а из разлога што је и по оцени овог суда, првостепени суд правилном оценом околности да из чињеничног описа оптужнице Другог ОЈТ у Београду Кт.бр.1809/04 од 15.11.2005. године, произилази несумњиво да су окривљени до туђе покретне ствари – новца дошли случајно, на начин што је првоокривљени АА искористио обрачунску грешку радника своје банке СС, која му је погрешно увећала новчани износ – висину одобрене позајмице на његовом текућем рачуну, закључио да се ради о потпуно самосталном и привилегованом облику конкретног кривичног дела, који није везан за висину одн. за вредност утајених ствари, већ искључиво за начин прибављања истих, дакле, сходно чињеници да вредност утајених ствари свакако не може бити у сфери умишљаја окривљених, закључио да из таквог чињеничног описа произилази да се ради о кривичном делу утаје из члана 170 став 4 КЗ РС-а у вези са чланом 22 ОКЗ, којом одредбом је прописано да ће се учинилац овог кривичног дела казнити новчаном казном или затвором до 1 године, те да је у конкретном случају сходно одредби члана 95 став 1 тачка 6 ОКЗ и члана 96 став 6 ОКЗ дана 05.09.2008. године наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења за наведено кривично дело, из којих разлога је и донео одлуку као у изреци пресуде.

Наиме, у конкретном случају, имајући у виду да члан 170 КЗ РС има два посебна облика, од којих је један привилегован – став 4 и да нема своје квалификаторне цензусе, а да је други облик, основни облик – став 1 поменутог члана, који има своје квалификаторне цензусе, правилан је закључак првостепеног суда да привилеговани облик кривичног дела утаје, који је прописан одредбом члана 170 став 4 КЗ РС не може бити везан за квалификовани облик истог кривичног дела који је прописан одредбом члана 170 став 3 КЗ РС, те да је сходно наведеном и према оцени већа Апелационог суда, првостепени суд правилно поступио када је према окривљенима АА и АА1 на основу одредбе члана 422 став 1 тачка 3 ЗКП одбио оптужбу да су као саизвршиоци извршили кривично дело из члана 170 став 4 КЗ РС а у вези члана 22 ОКЗ, због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, а о чему је дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд, а који се жалбеним наводима јавног тужиоца не доводе у сумњу.

На основу напред наведеног Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде, а на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Записничар     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Олга Крстић     Милена Рашић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)