Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.02.2011.

Кж1 6398/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 6398/10
Дана 18.02.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: мр Сретка Јанковића, председника већа, Бранке Пејовић и др Миодрага Мајића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 3 у вези члана 289 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби браниоца окривљеног, изјављеној против пресуде Основног суда у Пожаревцу К.бр. 1469/10-50 од 02.07.2010. године, у седници већа одржаној дана 18.02.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, а пресуда Основног суда у Пожаревцу К.бр. 1469/10-50 од 02.07.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Основног суда у Пожаревцу К.бр. 1469/10-50 од 02.07.2010. године окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 3 у вези члана 289 став 3 у вези става 1 КЗ и осуђен је на новчану казну у износу од 50.000,00 динара, коју је дужан да плати у року од 90 дана од дана правноснажности пресуде, а уколико се новчана казна не би могла ни принудним путем наплатити, иста ће бити замењена казном затвора тако што ће се за сваких започетих 1.000,0 динара новчане казне одредити један дан затвора или тако што ће за сваких 1.000 динара новчане казне одредити 8,00 часова рада у јавном интересу. На основу члана 86 у вези члана 297 став 5 КЗ према окривљеном је изречена мера безбедности забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од три месеца, рачунајући од дана правноснажности пресуде. Окривљени је обавезан да надокнади све трошкове кривичног поступка, колико исти буду изнели, о којима ће суд одлучити посебним решењем, а обавезан је да и да у корист буџетских средстава суда на име паушала плати износ од 3.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде. За остваривање имовинско правног захтева оштећени ОО је упућен на парницу.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио бранилац окривљеног адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, као и да са окривљеним буде обавештен о седници већа.

Апелациони јавни тужилац у Београду је у поднеску КТЖ.бр. 6198/2010 од 04.11.2010. године предложио да се жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављена против пресуде Основног суда у Пожаревцу К.бр. 1469/10-50 од 02.07.2010. године одбије као неоснована и првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа о којој у смислу одредбе члана 448 став 1 ЗКП-а није обавестио окривљеног и његовог браниоца, јер је нашао да њихово присуство не би било од користи за разјашњење ове кривично правне ствари, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења Апелационог јавног тужиоца у Београду, датог у напред наведеном поднеску, нашао:

Жалба је неоснована.

Побијаном пресудом, као и поступком који је претходио доношењу исте нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је њоме повређен кривични закон на штету окривљеног, а на које повреде Апелациони суд у Београду као другостепени, поводом жалбе у смислу члана 380 ЗКП-а, пази по службеној дужности.

У првостепеној пресуди нису садржане ни битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, на које се указује наводима жалбе браниоца окривљеног, јер је насупрот изнетим жалбеним наводима изрека побијане пресуде јасна и разумљива и није противречна датим разлозима, а првостепени суд је на основу изведених и правилно оцењених свих доказа и изнете одбране окривљеног дао јасне, уверљиве и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама, како оним које чине објективна обележја кривичног дела у питању, тако и о чињеницама и околностима које се тичу субјективног односа окривљеног према учињеном делу.

Наиме, насупрот изнетим жалбеним наводима, у изреци побијане пресуде је на јасан и тачан начин опредељен правац кретања окривљеног са својим путничким возилом улицом Косовском из смера улице 27 априла ка центру града, а који правац кретања у потпуности потврђује скица лица места саобраћајне незгоде, као и исказ самог окривљеног и налаз вештака саобраћајне струке. Такође, на јасан начин је опредељена и радња окривљеног – кретање уназад у супротном правцу у односу на правац којим се кретао, тако да је изрека побијане пресуде у потпуности разумљива.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и с тим у вези и због повреде кривичног закона, у жалби браниоца окривљеног се истиче да је налаз и мишљење вештака саобраћајне струке у највећем делу неприхватљив, јер је према жалбеним наводима саобраћајна незгода настала као последица непрописног кретања бициклисте, оштећеног ОО, при чему ни остали докази изведени на главном претресу не указују на чињеницу да је окривљени извршио кривично дело за које је осуђен.

Изнете жалбене наводе овај суд оцењује као неосноване, јер је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених свих доказа, ближе означених у образложењу побијане пресуде, а у склопу изнете одбране окривљеног, на несумњив начин утврдио да је до предметне саобраћајне незгоде дошло услед пропуста окривљеног који је као возач путничког моторног возила марке „Мицубиши“ угрозио јавни саобраћај и довео у опасност тело људи, на тај начин што је критичном приликом поступао супротно члану 38 став 1 ЗОБС, јер је започео возилом радњу кретања уназад, а да се претходно није уверио да то може да учини без опасности за друге учеснике у саобраћају, не водећи рачуна о положају свог возила, па је услед наведеног пропуста својом левом страном возила ударио у бицикл којим се кретао оштећени, својом коловозном траком, у близини средишне линије коловоза, услед чега је оштећени задобио тешку телесну повреду ближе описану у изреци побијане пресуде. Чињенично стање из изреке побијане пресуде, првостепени суд је на несумњив начин утврдио пре свега на основу фотодокументације саобраћајне незгоде са скицом лица места и налазом и мишљењем вештака ВВ од 21.10.2009. године. Из наведеног налаза и мишљења се утврђује да је на основу смерова и начина кретања возила и положаја оштећења на возилу окривљеног, судар остварен задњом, левом, бочном страном „Мицубишија“ - возила окривљеног и левом, бочном страном бицикла, као и да је на основу детаљне анализе целокупних списа, посебно исказа окривљеног и резултата спроведених из саобраћајно – техничких анализа, саобраћајна незгода настала јер возач „Мицубишија“- окривљени приликом кретања возилом уназад у релативно дужем временском интервалу, није осматрао саобраћајну ситуацију иза своје задње леве стране. Такође, вештак је на главном претресу одржаном дана 20.01.2010. године изјавио да у конкретном случају не налази пропусте оштећеног у настанку незгоде. Правилно је првостепени суд прихватио налаз и мишљење вештака саобраћајне струке, јер је сачињен и дат од стране сталног судског вештака, објективно и непристрасно, по свим правилима науке и струке, па се неосновано жалбом браниоца окривљеног исти оспорава.

Такође, првостепени суд је дао јасне и уверљиве разлоге зашто није прихватио одбрану окривљеног да је до предметне саобраћајне незгоде дошло услед пропуста бициклисте-оштећеног, будући да је оваква одбрана оспорена изведеним материјалним доказима којима је првостепени суд правилно поклонио веру, а нарочито напред наведеним налазом и мишљењем вештака саобраћајне струке. Првостепени суд је правилно прихватио исказ оштећеног у делу у коме је навео које је повреде критичном приликом задобио, јер је у том делу његов исказ сагласан са медицинском документацијом, при чему правилно није прихватио његов исказ као тачан у делу у коме је навео да се кретао приближно средином десне коловозне траке, да је имао намеру да настави кретање Косовском улицом, без промене правца, јер је у том делу његов исказ оспорен налазом и мишљењем вештака саобраћајне струке који је навео да се бицикл кретао у близини средине коловоза, а то упућује на закључак да је имао намеру да изврши лево скретање у Делиградску улицу.

Дакле, имајући у виду напред наведено, првостепени суд је правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, које супротним жалбеним наводима браниоца окривљеног није доведено у сумњу и у овој жалби се у суштини само даје другачија оцена изведених доказа од оне коју је дао првостепени суд, а који су и по оцени овога суда правилно оцењени, како је то напред наведено.

На правилно и у потпуности утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно примени кривични закон када је нашао да су се у радњама окривљеног АА стекла сва законска обележја кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 3 у вези члана 289 став 3 у вези става 1 КЗ, за које га и огласио кривим, па се неосновано жалбом браниоца окривљеног побија првостепена пресуда и због повреде кривичног закона. Наиме, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени у погледу основног кривичног дела поступао са свесним нехатом, односно да је у време предузимања напред наведених радњи био свестан да на тај начин може да угрози јавни саобраћај и доведе у опасност тело људи, али је олако држао да се то неће догодити, док је у погледу теже последице поступао са свесним нехатом, јер је у тренутку предузимања напред наведених радњи био свестан да угрожавајући јавни саобраћај може да доведе у опасност тело људи и изазове тешко телесно повређивање других лица, али је олако држао да се то неће догодити.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалбе браниоца окривљеног, овај суд налази да је жалба и у овом делу неоснована.

Ово с тога што је новчана казна у износу од 50.000,00 динара на коју је окривљени АА осуђен побијаном пресудом због извршења предметног кривичног дела и по оцени овога суда у свему у складу са тежином учињеног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца, као и са осталим релевантнима околностима из члана 54 КЗ – олакшавајућим на страни окривљеног, које је првостепени суд правилно утврдио и навео у образложењу побијане пресуде, и истима, а насупрот изнетим жалбеним наводима браниоца окривљеног, дао адекватан значај, правилно налазећи да олакшавајуће околности на страни окривљеног и то његове личне, породичне и материјалне прилике, обзиром да је исти неожењен, без деце, без непокретне имовине, да домаћинство у коме живи поседује кућу, као и да је раније неосуђиван, а у одсуству отежавајућих околности, а нарочито младост окривљеног, који је у време извршења кривичног дела био млађе пунолетно лице, имају карактер нарочито олакшавајућих околности које оправдавају примену института ублажавања казне – чл. 56 и 57 КЗ.

С тога ће се са овако одмереном новчаном казном и по оцени овога суда у потпуности ће се остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ.

Међутим, треба истаћи да је првостепени суд приликом одлуке о извршењу новчане казне погрешио када је одредио два начина за замену новчане казне, па ће с тога, уколико окривљени не плати новчану казну у остављеном року и дође до замене новчане казне, водити рачуна о томе да се казна рада у јавном интересу може изрећи само ако на то пристане окривљени, сходно члану 52 став 4 КЗ. При томе, овај суд није могао да поводом жалбе браниоца окривљеног преиначи првостепену пресуду само у делу одлуке о извршењу новчане казне, јер за замену новчане казне казном рада у јавном интересу нема пристанка окривљеног, а ако би одредио само замену са казном затвора, повредио би правило о забрани преиначења на горе-забрана reformatio in peius, јер је жалба изјављена само у корист окривљеног.

Правилно је првостепени суд на основу одредбе члана 86 КЗ, у вези одредбе члана 297 став 5 КЗ, према окривљеном изрекао меру безбедности забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од три месеца, рачунајући од дана правноснажности пресуде.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 391 и 388 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар, Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р. мр Сретко Јанковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)