Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2012.

Кж1 6471/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 6471/11
Дана 09.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: мр Сретка Јанковића, председника већа, Бранке Пејовић и др Миодрага Мајића, чланова већа, са судијским сарадником Вукашином Сарајлићем, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела трговине људима из члана 388 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и бранилаца окривљеног АА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду К.бр. 3780/10 од 06.09.2011. године, у јавној седници већа одржаној у одсуству уредно обавештеног јавног тужиоца Апелационог јавног тужиоца у Београду, а у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, дана 09.02.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и бранилаца окривљеног АА, па се пресуда Вишег суда у Београду К.бр. 3780/10 од 06.09.2011. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела трговине људима из члана 388 став 1 Кривичног законика, па је осуђен на казну затвора у трајању од седам година у коју казну му је урачунато време проведено у притвору почев од 24.06.2010. године па до упућивања окривљеног у установу за издржавање казне и изречена му је мера безбедности протеривања странца са територије Републике Србије са трајањем од десет година, с тим да се време трајања протеривања рачуна од дана правноснажности ове пресуде и да се време проведено у затвора не урачунава у време трајања ове мере. Окривљени је ослобођен дужности да плати трошкове кривичног поступка и судског паушала, за које је одређено да падају на терет буџетских средстава, док је оштећена ББ ради остваривања имовинско правног захтева упућена на парницу.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду и окривљеном изрекне казну затвора у дужем трајању,

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно поступање и одлучивање, и

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду или исту преиначи у смислу жалбених навода.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је поднеском Ктж.бр. 6027/11 од 04.01.2012. године, предложио да другостепени суд уважи жалбу јавног тужиоца, а да жалбу браниоца окривљеног, адвоката АБ, одбије као неосновану.

Апелациони суд у Београду је одржао јавну седницу већа на којој је размотрио списе заједно са побијаном пресудом и жалбама па је по оцени жалбених навода и предлога као и писменог изјашњења надлежног јавног тужиоца датог у наведеном поднеску, нашао:

Жалбе су неосноване.

Побијаном пресудом као и поступком који је претходио доношењу исте нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка нити је њоме повређен кривични закон на штету окривљеног, на које повреде Апелациони суд у Београду као другостепени, поводом жалби у смислу члана 380 ЗКП, пази по службеној дужности.

Апелациони суд у Београду је увидом у списе најпре утврдио да се оптужним актом јавног тужиоца окривљеном ставља на терет да је најпре приморао оштећену да заједно са њим дође из Републике Хрватске у Републику Србију где ју је потом приморавао да у периоду од 17.01.2010. године до 23.06.2010. године проси по зградама на територији Београда, па се неосновано жалбом браниоца окривљеног, адвоката АБ, првостепена пресуда побија због повреде кривичног закона наводима да у конкретном случају није било места примени домаћег кривичног законодавства јер су радње извршења које се окривљеном стављају на терет предузете на територији Републике Хрватске.

Увидом у списе је даље утврђено да се првостепена пресуда жалбама бранилаца окривљеног неосновано побија и због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП наводима да је изрека побијане пресуде неразумљива у делу у коме се окривљеном ставља на терет да је оштећену приморао да на своје име изнајми моторно возио марке „Цитроен Ц4“, као и да је првостепени суд дао нејасне разлоге због којих сматра да је окривљени извршио предметно кривично дело имајући у виду да је оштећена према мишљењу браниоца окривљеног имала небројене прилике да раније напусти окривљеног. Наиме, првостепени суд је из исказа оштећене ББ, који овај суд у потпуности прихвата, утврдио да је окривљени изнајмио наведено возило на име оштећене иако иста није била са тим сагласна, али да га се бојала и да није смела да му се супростави, због чега је пристала да окривљени на њено име изнајми возило и да истим дођу у Републику Србију. Из исказа оштећене је такође утврђено да јој је окривљени претио да ће јој побити породицу ако покуша да побегне од њега, као и да га се плашила и да није имала где да оде с обзиром да јој је окривљени узео сва документа одмах по уласку у Републику Србију, из којих разлога оштећена није раније побегла од окривљеног.

Жалбом браниоца окривљеног, адвоката АБ1 првостепена пресуда се побија и због погрешно утврђеног чињеничног стања, наводима да је првостепени суд погрешно утврдио да је окривљени одузео личне исправе оштећеној, с обзиром на мишљење браниоца окривљеног да нема ничег чудног у томе да се пасоши једне породице држе на истом месту, те да одузимање пасоша иначе има за циљ превентиву бекства лица која имају језичку баријеру, што код оштећене није био случај. Међутим, правилна је оцена првостепеног суда да је окривљени задржао личне исправе оштећене управо у циљу њеног држања и вршења притиска на њу да просјачи, имајући у виду да је оштећена страни држављанин и да није могла да напусти Републику Србију без личних докумената, а без обзира на чињеницу што иста разуме и говори српски језик. У прилог наведеном говори и то да је из исказа оштећене такође утврђено да је окривљени, поред задржавања личних исправа оштећене, предузимао и друге алтернативно прописане радње извршења предметног кривичног дела тако што је силом, претњом и злоупотребом односа зависности и тешких прилика оштећене исту држао у циљу просјачења. Наиме, из исказа оштећене произлази да је окривљени два месеца након уласка у Републику Србију почео да је присиљава да проси како би имали од чега да живе јер су били у тешкој материјалној ситуацији, тако што јој је претио и тукао је свакодневно по целом телу употребљавајући у ту сврху поред осталог и бакарну жицу, алуминијумску цев и кабал за струју, односно тако што ју је доводио испред зграде где је требало да проси и чекао је преко пута улаза у зграду ради преузимања новца, па се изјављеним жалбама неосновано истиче како неспорно постојање насиља окривљеног према оштећеној није у узрочној вези са држањем оштећене у циљу просјачења.

Првостепени суд је такође правилно поступио када је између осталог прихватио исказе сведока СС и СС1 дате пред полицијом у складу са одредбом члана 504ђ ЗКП, имајући у виду да је наведени исказ сведока СС у потпуности у складу са исказима оштећене и сведока СС2, СС3, СС4 и СС5, а из ког исказа произлази да је наведени сведок чула како окривљени туче оштећену, виче на њу, као да их је избацила из куће јер више није могла да трпи физичко и психичко малтретирање оштећене од стране окривљеног, док је из наведеног исказа СС1 утврђено да исти није имао сазнања у вези заједничког живота окривљеног и оштећене. У том смислу, првостепени суд је такође правилно поступио када није прихватио измењени исказ сведока СС дат у истрази и на главном претресу, као и измењени исказ сведока СС1 дат на главном претресу, имајући у виду да су њихови наведени искази, и према оцени овога суда, неуверљиви, нелогични и очигледно дати у намери избегавања или умањења кривице окривљеног, поготово имајући у виду да ови сведоци нису дали јасне и логичне разлоге за измену својих раније датих исказа, па се жалбама бранилаца окривљеног неосновано истиче супротно.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у описаним радњама окривљеног стичу сва битна обележја кривичног дела трговине људима из члана 388 став 1 Кривичног законика, па се првостепена пресуда жалбама бранилаца окривљеног неосновано побија и због повреде кривичног закона.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалби јавног тужиоца и браниоца окривљеног, адвоката АБ и поводом жалбе браниоца окривљеног адвоката АБ1 у смислу одредбе члана 383 ЗКП, Апелациони суд у Београду налази да су изјављене жалбе неосноване.

Ово стога што је казна затвора на коју је окривљени осуђен због извршења предметног кривичног дела, а која је ближе описана у изреци побијане пресуде, и према оцени овога суда у свему у складу са тежином извршеног кривичног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца, имајући у виду да је првостепени суд у побијаној пресуди правилно утврдио све околности из члана 54 Кривичног законика на страни окривљеног. При томе, првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног узео у обзир да је исти отац једног малолетног детета, док му је од отежавајућих околности узео у обзир његову ранију вишеструку осуђиваност због извршења различитих кривичних дела која у свом бићу садрже и елементе насиља и угрожавања интегритета другог лица као и кривично дело због чијег извршења је у овом поступку оглашен кривим, при чему је нарочито имао у виду да је окривљени чак четири пута био осуђиван у периоду од 1998. године до 2009. године, што указује на склоност окривљеног ка вршењу кривичних дела и појачану друштвену опасност окривљеног као извршиоца кривичних дела са елементом насиља као и других кривичних дела, па је тако утврђеним околностима дао адекватан значај.

Следствено томе, предлог из жалбе јавног тужиоца за изрицањем строжије кривичне санкције окривљеном, као и предлози из жалби бранилаца окривљеног за изрицањем блаже кривичне санкције окривљеном, оцењују се као неосновани, јер је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 54 Кривичног законика на страни окривљеног и истима дао адекватан значај, како је то напред наведено, док се у изјављеним жалбама не истиче ни једна околност коју првостепени суд није ценио приликом изрицања казне окривљеном, а која би била од значаја за исту.

Према налажењу овога суда, може се очекивати да ће са овако изреченом кривичном санкцијом у потпуности остварити сврха изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 Кривичног законика и сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 Кривичног законика, као и да је иста у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца.

Апелациони суд у Београду је имао у виду и остале наводе из жалби бранилаца окривљеног али је нашао да исти нису од утицаја на другачију одлуку овог суда.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар       Председник већа-судија
Вукашин Сарајлић, с.р.       мр Сретко Јанковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)