Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.12.2010.

Кж1 6601/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 6601/2010
Дана 27.12.2010.године
Б Е О Г Р А Д, Немањина 9

У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Славке Михајловић, председника већа, Снежане Савић и Гордане Петковић, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Жака Павловића, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА због кривичног дела примање мита из члана 367 став 2 Кривичног законика и окривљеног ББ због кривичног дела примање мита у помагању из члана 367 став 2 у вези члана 35 Кривичног законика, одлучујући о жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду К.бр.363/10 од 21.05.2010.године, на седници већа одржаној дана 27.12.2010.године, у присуству заменика јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду Драгана Тешића, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду а пресуда Вишег суда у Београду К.бр.363/10 од 21.05.2010.године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду К.бр.363/10 од 21.05.2010.године, на основу члана 355 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени АА је ослобођен од оптужбе да је у периоду од децембра месеца 2005. године до 11.01.2006. године извршио кривично дело примање мита из члана 367 став 2 КЗ, а окривљени ББ да је у наведеном периоду извршио кривично дело примање мита у помагању из члана 367 став 2 КЗ у вези члана 35 КЗ. При том је одређено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 367 став 1 у вези члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП и погрешно утврђеног чињеничног стања из члана 367 тачка 3 у вези члана 370 став 1 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине пресуду Вишег суда у Београду К.бр.363/10 од 21.05.2010. године и предмет врати првостепеном суду ''на поновни поступак и одлучивање''.

У одговорима на жалбу браниоци окривљеног АА, адвокати АБ, АБ1, АБ2 и АБ3 су, између осталог, предложили да Апелациони суд у Београду одбије жалбу јавног тужиоца ВЈТ у Београду као неосновану и потврди првостепену пресуду Вишег суда у Београду К.бр.363/10 од 21.05.2010.године.

У одговорима на жалбу браниоци окривљеног ББ, адвокати БА и БА1 су, између осталог, предложили да Апелациони суд у Београду жалбу ВЈТ у Београду одбије и у целости потврди побијану пресуду Вишег суда у Београду.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је, у поднеску Ктж.бр.6620/10 од 30.11.2010.године, изнео предлог да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављену против пресуде Вишег суда у Београду К.бр.363/10 од 21.05.2010.године, као основану.

Апелациони суд у Београду је, одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је по оцени навода и предлога изнетих у жалби и одговорима на исту, имајући у виду и предлог јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду, нашао:

- жалба је неоснована.

Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, у смислу одредбе члана 380 став 1 тачке 1 и 2 ЗКП.

Изрека првостепене пресуде је разумљива, није противречна сама себи, стању у списима, ни разлозима пресуде. Из исте се може јасно утврдити шта је пресудом одлучено, а назначене су чињенице и околности од којих зависи примена кривичног закона. Постоји склад између одлучних чињеница у изреци првостепене пресуде и њиховог описа у образложењу, при чему су дати одговарајући разлози о одлучним чињеницама, који су адекватно објашњени, а из којих произилази да су закључци првостепеног судa правилни. На основу законито спроведеног доказног поступка, потпуне и исправне анализе и оцене изведених доказа и одбране окривљених, првостепени суд је правилно утврдио чињенично стање у конкретном случају и на основу истог правилно закључио да није доказано да су окривљени АА и ББ извршили кривична дела која им се стављају на терет, па их је правилно ослободио од оптужбе.

По налажењу овог суда, првостепени суд је чињенично стање у конкретном случају правилно и потпуно утврдио. Током главног претреса је спровео доказни поступак, извео све предложене и потребне доказе, које је ценио на одговарајући начин сходно одредбама чланова 17 и 352 ЗКП - како понаособ тако и у њиховој међусобној повезаности и у склопу са наводима из одбране, па је утврдио све чињенице и околности у конкретном случају, на основу тога донео правилан закључак - да није доказано да су окривљени АА и ББ учинили кривична дела за које су оптужени. Према члану 13 ЗКП државни органи који учествују у кривичном поступку су дужни да у истом у потпуности утврде све чињенице које су битне за доношење законите одлуке и то са једнаком пажњом како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у прилог. Предметна пресуда је резултат свеобухватне анализе како одбране окривљених, исказа сведока, тако и писаних доказа изведених током доказног поступка. При том, одлучне чињенице су јасно и адекватно образложене, а из утврђеног чињеничног стања су извучени правилни закључци до којих се дошло на основу правилне анализе доказа и правилне оцене сваког од њих, како појединачно тако и у међусобној повезаности.

Кривични законик у члану 367 став 2 прописује кривично дело примање мита као дело које чини службено лице које захтева или прима поклон или другу корист, или које прими обећање поклона или друге користи за себе или другог да би, у оквиру свог службеног овлашћења, извршио службену радњу коју не би смео да изврши, или да не изврши службену радњу коју би морао да изврши. Из тога произилази да лице које прима мито, да би се у његовим радњама стекла сва обележја наведеног кривичног дела мора бити службено лице, мора да захтева или прими поклон или другу корист, или у крајњем случају да прими обећање поклона или друге користи за себе или другог, те да у оквиру свог службеног овлашћења изврши или не изврши одређену радњу.

Из садржине Статута Народне банке произилази да је за давање дозволе (лиценце), или укидање дозволе (лиценце) искључиво овлашћен гувернер. Лица која учествују у поступку састављања одређених одлука и аката које потписује гувернер само су стручно особље Народне банке Србије (НБС) које припрема номинални текст одлука, али нису овлашћена лица у смислу предметног Статута и члана 367 став 2 КЗ. Гувернер НБС не потписује ''само формално'' акте. Потписивање конститутивних аката, каква је предметна дозвола, није само ''форма''. То подразумева да је конкретни акт прочитан и да постоји сагласност са садржајем, а потпис је конфирмација те сагласности, при чему се, у крајњем случају, сматра да је потписник акта формално и доносилац тог акта. Без тог потписа, предметни акт фактички и не постоји, већ представља само нацрт, који са правног гледишта, нема никакву снагу и не може произвести никакве последице. Улога Гувернера НБС је стога ''крајња'', јер он коначно одлучује по захтеву за дозволу. Тиме је и једино ''овлашћено лице'' у смислу горе наведених законских одредби, јер је по Статуту НБС институт ''потписа гувернера'' потврда овлашћеног лица. Закон о НБС прописује да Гувернер НБС може да повери вршење одређених овлашћења својим заменицима, вицегувернерима и др. Међутим, у конкретном случају не постоји одлука којом је Гувернер НБС преносио овлашћења везана за давање предметне сагласности.

Имајући у виду Статут НБС, правилни су закључци првостепеног суда, везани за основаност инкриминације окривљеног АА, пошто је спорно његово својство ''службеног лица'' у смислу члана 367 став 2 КЗ. Окривљени АА је као службеник НБС - __, учествовао у сачињавању аката, али је спорно питање да ли има својство ''службеног лица'' у смислу горе наведених законских одредби. Из списа предмета произилази да је окривљени АА био задужен за контролу рада, бонитета и законитости у пословању банака и других финансијских институција, а стављено му је на терет да је, као службено лице – __ НБС, од представника "аа" групе СС тражио ''поклон'' у виду новчаног износа од 2.000.000,00 евра да би, у оквиру својих ''службених овлашћења'', извршио службену радњу ''коју би морао извршити'' - давање сагласности на захтеве "аа" групе за издавање дозволе за обављање послова финансијског лизинга, као и за добијање сагласности НБС за стицање квалификованог учешћа у капиталу акционарског друштва за пензијско осигурање "вв""аа", који су поднети НБС.

Међутим, он није могао да да сагласност на захтеве "аа" групе, пошто то превазилази оквире његових службених овлашћења, јер ту сагласност може дати само Гувернер НБС (док сви остали, у хијерархијски нижем положају у односу на њега, а у које спада и окривљени АА, дају само своја стручна мишљења у погледу конкретног предмета). Те чињенице су потврђене и у исказима саслушаних сведока. Тако, сведок СС1 је, између осталог, описала ''процедуру рада'' у Сектору за надзор над обављањем делатности осигурања НБС и при том је навела да су захтеве странака прво разматрале стручне службе у оквиру својих домена, да је она контролисала процедуру и њену правилност, па би парафирала акт и исти достављала __ окривљеном АА, чија је обавеза била да акт прочита, стручно размотри, парафира и потом нацрте акта (о давању или одбијању сагласности) преда Гувернеру НБС на потпис, јер је само он надлежан да потписује све одлуке и акте НБС. Даље, сведок СС2 је у свом исказу, између осталог, навела да су у Сектору за лизинг НБС били дужни да нацрт решења о давању дозволе, са кратком белешком, доставе окривљеном АА који би разматрао тај нацрт па, ако нађе да је све у реду, исти достављао Гувернеру НБС на потпис. На крају и сам сведок СС3 је јасно и детаљно описао процедуру за давање сагласности, при чему је истакао да су сви акти везани за та питања, пре него што дођу код њега на потпис, морали ићи претходно код __ АА који је био задужен за контролу рада и пословања банака, а потом и осигуравајућих друштава (али не и за давање сагласности и дозвола), при чему је исти само проверавао документа сачињена од стране других нижих службеника из организационих јединица и својим парафом потврђивао исправност истих, а да у предмету везаном за захтев "аа" групе (који је одбијен) окривљени АА није ни учествовао. Даље, из писаних доказа у списима, конкретно Статута НБ, произилази да вицегувернери у НБС обављају послове које им повери Гувернер, а односе се на ''координацију рада'' у организационим јединицама Народне банке, старању да се конкретни стручни послови обаве, контролишу законитост, стручност и благовременост послова и др., али да не одлучују о конкретним дозволама за рад и сл.. При томе, из овлашћења Гувернера НБС од 15.09.2004.године, произилази да су одређени конкретни послови поверени и окривљеном АА као __, али да се исти не односе на давање било какве сагласности или дозволе у смислу навода из оптужног акта. Из свега тога је јасно да окривљени АА није могао бити ''последња карика у ланцу'' у одлучивању о дозволама, без обзира што је садржински одлука о давању или недавању дозволе повезана са његовим овлашћењима и обавезама да предузме одређене радње (које се превасходно састоје у контролисању са стручног аспекта аката који су у писаној форми већ израђени од стране нижих службеника), пошто из исказа именованих сведока јасно произилази да је коначне одлуке (па и по предметном питању) доносио Гувернер НБС, док су остали у ланцу обраде предмета учествовали фактички у писаној изради истих.

Обзиром на то, логичан је закључак првостепеног суда да окривљени АА ''нема својство службеног лица'' у смислу кривичног дела које му се ставља на терет и да је оптужен за нешто што је изван корпуса његових службених овлашћења. Наиме, у оквирима ''службених овлашћења'' која је имао, исти није могао да оствари оно што се наводи у оптужном акту - давање сагласности на захтев за издавање дозволе за обављање послова, па је јасно да окривљени АА није могао да изврши кривично дело које му се ставља на терет на начин како је описано у оптужном акту.

Даље, правилан је и закључак првостепеног суда да током доказног поступка није утврђено постојање узајамне и непосредне везе између новодног захтевања и (или) примања мита и конкретног ''поступања'' службеног лица, у овом случају окривљеног АА. Тако, код представника "аа" групе - СС4, СС5, па и СС6, постоји крајње нејасна и неодређена ''представа'' да се од њих захтева новац да би се реализовао договор о ликвидацији КЕБ банке и докапиталицазији осигуравајућих друштва и лизинг компаније. Тако, из исказа сведока СС5 произилази да је у то време требало извршити докапиталицазију осигуравајућег друштва, али да се њему нико није обраћао са захтевом за давање мита и да није чуо од других лица да неко тражи нешто недозвољено, док из исказа сведока СС4, СС5 и СС6 произилази да они нису били сигурни ко је тражио новац, нити коме новац ''иде'', већ су то само претпостављали (при чему се део исказа сведока СС6 и своди на претпоставке и нагађања у вези тога, јер исти наводи да новац ''иде још некоме'', помиње ''два-три лица'', ''неког при врху'', гувернера итд., уз констатацију ''шта то АА може да им помогне''). Током доказног поступка није изведен ни један доказ који би недвосмислено указивао на то да је окривљени АА од било кога из "аа" групе на било који начин тражио новац за било какву услугу, а када је у питању торба са новцем, није доказано да је исту примио у руке, да је знао шта је у њој, нити чак да је имао сазнања да ће је окривљени ББ критичном приликом донети у његов стан и због чега је донео. При свему томе, из изведених доказа јасно произилази да није окривљени АА иницирао контакт са представником "аа" групе, већ да је сведок СС - представник "аа" групе преко окривљеног ББ тражио да ступи у контакт са њим, како би се решио спор између НБС и "аа" групе. На крају, радња којом је окривљени АА наводно ''уцењивао'' оштећене, уствари представља договор постигнут на легалном састанку представника "аа" групе и челника НБС 17.12.2005.године, по коме су представници "аа" групе, да би добили дозволу за пословање лизинг компаније и за докапитализацију осигуравајућег друштва "вв""аа"'', требали да прво повуку кривичне пријаве против запослених у НБС и да покрену поступак ''пријатељске ликвидације'' Кредитно-експортне банке. Обзиром на све то, првостепени суд је правилно закључио да није доказано ни постојање умишљаја код окривљеног АА, као субјективног елемента кривичног дела које се истом ставља на терет, пошто је за кривицу неопходно и постојање свести да се захтева или прима поклон или друга корист, као и свест о извршењу или не извршењу службене радње поводом које се прима или захтева поклон или корист.

Са друге стране, окривљени ББ је оптужен да је окривљеном АА умишљајно помогао при предузимању радњи извршења наведеног кривичног дела. Међутим, то што су се окривљени АА и сведок ББ, у периоду решавања о горе наведеним захтевима, редовно и често сусретали, као и то што је окривљени ББ упознат са целокупном проблематиком, не може да по аутоматизму значити да између њих постоји однос ''примања и давања мита''. Чињеница је да су АА, ББ и СС у контакту, али то се може објаснити и тиме да је ББ заједнички пријатељ, јер током доказног поступка нису изведени докази који би на несумњив начин указивали на то да је исти имао посредничку улогу у смислу и како је то наведено у оптужном акту. Наиме, није спорна чињеница да окривљени ББ познаје окривљеног АА и сведока СС. Током поступка је неспорно утврђено и то да је, као пријатељ, хтео да помогне СС као представнику "аа" групе у остваривању одређених легитимних и законских права, па је управо на молбу СС (који је знао да ББ познаје АА), иницирао сусрет са окривљеним АА, али ни то по аутоматизму не може значити да постоји однос давања и примања мита. Стога је правилан закључак првостепеног суда да није доказано да је окривљени ББ ''карика'' која СС, коме треба услуга, повезује са окривљеним АА, као лицем ''овлашћеним'' да одлучује по предмету "аа" групе, при чему окривљени АА за доношење позитивне одлуке поставља и одређене захтеве.

Уз то, окривљени ББ је оптужен да је окривљеном умишљајно помогао при предузимању радњи извршења, између осталог и тиме што је од СС преузео ташну у којој се налазило 100.000,00 евра и исту однео у стан окривљеног АА. Окривљени ББ је у својој одбрани јасно образложио разлоге одласка у стан АА конкретном прииликом, при чему је детаљно објаснио о чему су причали, колико је трајала та посета, шта је урадио са торбом, децидно истакавши да нису причали о односу НБС и "аа" групе, да се ''кофер'' није спомињао нити отварао, те да је торбу са новцем отворила полиција (при чему је један од полицајаца од свог надређеног тражио шифру да исту отвори). Од сведока који су саслушани током поступка (СС, СС6, СС5, СС3, СС7, СС1, СС8, СС9, СС2 и СС4), непосредна сазнања о инкриминисаном догађају има само сведок СС. Из исказа тог сведока произилазе и неспорне чињенице везане за новодну предају торбе са новцем, пошто је навео да ''није сигуран'' да је ББ чуо када је рекао да се у тој торби налази новац, те да ''не зна'' да ли је исти могао да види шта је у торби итд. Он је у свом исказу навео да је током разговора са ББ тема била новац, али је и објаснио да се причало о суми (2.000.000,оо евра) коју је по закону, на име докапиталицазије, требало уплатити на рачун НБС (јер је цензус за осигуравајућа друштва био подигнут са 3 на 5 милиона евра), те да се говорило и о роковима у којима је требало уплатити разлику и о томе која фирма колико треба да уплати (што је у крајњем случају и учињено, јер је "аа" група уплатила милион евра као обавезу која проистиче из измена Закона о осигуравајућим друштвима).

Обзиром на то, правилан је закључак првостепеног суда везан за основаност оптужбе у односу на окривљеног ББ. Током доказног поступка нису изведени одговарајући докази да је окривљени ББ могао да зна каква је садржина поменуте торбе и зашта је она намењена. Сама чињеница да је довео у контакт сведока СС и окривљеног АА, не може бити довољан доказ да је извршио кривично дело за које се терети. За постојање кривичног дела које се истом ставља на терет, потребно је да постоји јасна намера у ком циљу се наводно помагање чини – давање и примање мита. У конкретном случају је евидентно да окривљени предметне радње није предузео у тој намери.

Првостепени суд је такође правилно и довољно образложио разлоге због којих је прихватио наводе из одбрана окривљених. Окривљени АА и ББ су негирали извршење предметних кривичних дела, а тврдње из њихових одбрана су проверене и потврђене осталим изведеним доказима, превасходно исказима сведока, који су у битном сагласни са наводима из одбрана. Првостепени суд је исказе сведока које је прихватио (СС3, СС7, СС1, СС2, СС8 и СС9), правилно оценио као логичне, сагласне писаним доказима и међусобно, па је истима правилно поклонио веру. Са друге стране је дао адекватну оцену и исказима осталих сведока - СС, СС6, СС5 и СС4, при чему је за то дао јасне и одговарајуће разлоге, правилно закључивши да се ради о лицима који имају искуства у привреди и банкарском пословању (инвеститори, привредници, банкари и слично), те да им је познато ко, која и каква овлашћења има у НБС.

Првостепени суд је правилно утврдио да ниједан навод из оптужног акта није доказан ван сваке разумне сумње и у том смислу је у потпуности правилно применио одредбе члана 18 ЗКП. У току кривичног поступка није недвосмислено утврђено да је окривљени АА, као __ НБС у инкриминисаном периоду, могао и био овлашћен да изврши службену радњу која се третира у оптужном акту - да одлучује у вези захтева "аа" групе и да да сагласност на исте, при чему је једино доказано да је то у коначној надлежности Гувернера НБС. Из тога произилази да ни окривљени ББ није могао да му ''помаже'' у примању мита за нешто о чему овај није могао да одлучује. Такође није доказано да је окривљени АА од било ког лица захтевао или очекивао поклон да би предузео наводну службену радњу, а потпуно је неспорно да није лично преузео или примио било какав поклон или новац. Даље, када је у питању окривљени ББ, није спорно да је он посредовао да дође до сусрета између сведока СС и окривљеног АА, али то не значи по аутоматизму да је то учинио да би помагао у примању мита, обзиром да током доказног поступка није на несумњив начин утврђено да је исти имао свест или умишљај да поступа као помагач окривљеном АА у наводном примању мита. Стога је овај суд закључио да је првостепени суд исправно и потпуно утврдио чињенично стање у овом случају и на основу тога донео закониту и правилну одлуку, када је окривљене ослободио од оптужбе услед недостатка доказа.

Апелациони суд у Београду је нашао да наводи изнети у жалби јавног тужиоца нису основани. Жалбеним наводима се не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде. У образложењу жалбе није конкретизовано у чему се састоје битне повреде одредаба кривичног поступка, нити због чега је ''одлука о одлучним чињеницама'' недовољно и нејасно образложена. Из садржине жалбе произилази да се првостепена пресуда побија због чињеничног стања. Међутим, нису основане тврдње да се у истој ''највећим делом'' препричавају одбране окривљених и искази саслушаних сведока, да је њихова анализа ''релативно штура'', те да је из утврђеног чињеничног стања првостепени суд извео погрешан закључак у вези конкретних овлашћења окривљеног АА, који је ''потпуно неприхватљив''. Првостепени суд је дао јасне разлоге везане за предмету одбрану, при чему је правилно нашао да окривљени у кривичном поступку има право да се брани на начин за који сматра да је за њега најбољи и за који процени да ће му омогућити најбољи процесни положај у конкретном кривичноправном предмету. С тога је правилно и тумачио одређене контрадикторности у одбрани окривљеног ББ. Суд није у обавези да изложи све чињенице које неко лице у свом исказу изнесе, већ да узме у обзир само оне које су конкретне и релевантне за дати случај. При том је правилно закључио да су одбране и искази саслушаних сведока сагласни, јер су подударни по питању чињеница које су релевантне за преметни случај. У предметној жалби се поред осталог извлаче поједини делови из исказа саслушаних сведока и на основу тога изводе одређени ''закључци'' (по питању ''неовлашћеног'' присуства окривљеног ББ састанцима, па чак и састанку у НБС, чињеница везаних за пријем факса, чињенице да је ББ ''преузео новац'', а да му је СС ''изричито рекао'' да ташну преда АА, те наводно ''изузетно'' интересовање које је окривљени АА показао за решавања предметног захтева, кроз ''покушаје да сазна'' шта је то потребно за добијање сагласности, ''инсистирње'' код СС3 да се наставе преговори са СС итд). Међутим, извлачењем појединих чињеница из логичког контекста исказа и давањем циљних тумачења, не може се оповргнути правилност закључка првостепеног суда о недоказаности и неоснованости тврдњи из оптужног акта у конкретном случају. Закључци у жалби везани за исказ сведока СС6 и наводни утицај ''неког од окривљених'' су паушални. Нису тачне жалбене тврдње да је сведок СС навео да окривљеном ББ била ''позната'' садржина ташне. Није јасно како ''незаинтересованост'' окривљеног АА за предметну ташну са новцем (која је била у кеси и остављена у његовој дневној соби) може бити чињеница која недвосмислено говори у прилог тврдњи да је окривљени АА примио поклон ''у складу са кривичним делом примање мита'', а посебно је нејасан став да се због ''специфичности'' тог дела ''не тражи'' физичко преузимање поклона, већ је довољна прећутна сагласност ''да поклон остане ту где је остављен''. Жалбени наводи се суштински своде на истицање тога да је првостепени суд погрешно оценио изведене доказе, при чему се само формално наводи да су разлози првостепене пресуде нејасни и да о одређеним одлучним чињеницама нису дати, па је због свега тога, предметна жалба у целини оцењена као неоснована.

Због наведених разлога, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 388 ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.


Записничар Председник већа-судија
Жак Павловић с.р. Славка Михајловић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)