Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.07.2014.

Кж1 721/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 721/14
Дана 15.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д
Ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са вишим саветником Браниславом Муњић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259 став 4 у вези кривичног дела несавесно пружање лекарске помоћи из члана 251 став 3 у вези става 1 Кривичног законика РС, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву К.бр. 3471/10 од 18.02.2014. године, након одржане јавне седнице већа, у смислу члана 447 ЗКП, дана 15. јула 2014. године, једногласно је донео

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, а пресуда Основног суда у Панчеву К.бр. 3471/10 од 18.02.2014. године, се ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Панчеву К.бр. 3471/10 од 18.02.2014. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259 став 4 у вези члана 251 став 3 у вези става 1 Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци, која ће се извршити тако што ће окривљени издржавати казну у просторијама у којима станује, при чему не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који утврђује извршење кривичних санкција, уз упозорење да уколико једном у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у заводу за извршење казне затвора. На основу одредбе члана 258 став 1 тачка 3 Законика о кривичном поступку оштећена ОО1 до ОО3 упућени су на парнични поступак ради остваривања имовинско-правног захтева. На основу члана 261 и 264 Законика о кривичном поступку, окривљени АА обавезан је да сноси трошкове кривичног поступка и то трошкове на име израде писменог налаза и мишљења од стране Института за судску медицину „Милован Миловановић“ из Београда, а који обухвата трошкове професора др СС и професора др СС1, у износу од по 17.829,34 динара, трошкове професора др СС2, професора др СС3, професора др СС4, професора др СС5, професора др СС6 и професора др СС7 у износу од по 9.917,57 динара, трошкове приступа судског вештака професора др СС на главни претрес одржан дана 04.06.2013. године износ од 13.948,26 динара, као и путне трошкове истог вештака у износу од 1.600,00 динара, трошкове приступа судског вештака професора др СС1 на главне претресе одржане дана 18.11.2013. године и 23.01.2014. године у укупном износу од 27.896,52 динара, као и трошкове оштећених ОО1 до ОО3, на име ангажовања пуномоћника адвоката АБ1, на име приступа на два одржана главна претреса и четири рочишта у истражном поступку, а у укупном износу од 90.000,00 динара, колико је тражио пуномоћник оштећених, као и трошкове паушала на име буџетских средстава суда у износу од 2.000,00 динара, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама и трошковима кривичног поступка. Бранилац је у жалби затражио да заједно са окривљеним, у смислу члана 447 став 2 Законика о кривичном поступку, буде обавештен о седници већа другостепеног суда, како би на истој седници дали потребна објашњења за своје ставове изнете у жалби.

Апелационо јавно тужилаштво у Београду је, поднеском Ктж.бр.734/14 од 23.05.2014.године, предложило да Апелациони суд у Београду одбије као неосновану жалбу браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављену против пресуде Основног суда у Панчеву К.бр. 3471/10.

Апелациони суд у Београду је одржао јавну седницу већа, у складу са одредбом члана 447 ЗКП, у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужилаштва у Београду, на којој је размотрио списе предмета, па је након разматрања навода и предлога из изјављене жалбе, имајући у виду и мишљење Апелационог јавног тужилаштва у Београду, из напред цитираног поднеска, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, сходно одредби члана 451 став 1 Законика о кривичном поступку, нашао:

Жалба је неоснована.

Жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, првостепена пресуда се оспорава због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 Законика о кривичном поступку, наводећи да је изрека пресуде неразумљива и противречна датим разлозима, да о чињеницама које су предмет доказивања постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку, као и да су разлози о одлучним чињеницама међусобно противречни.

Међутим, Апелациони суд у Београду изнете жалбене наводе оцењује неоснованим, јер је, по налажењу овога суда, противно наводима у жалби, изречена пресуда јасна и разумљива и садржи све чињенице и околности које представљају обележје кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, а од којих зависи правилна примена закона и одлука у погледу правне квалификације, пресуда не садржи противречности, ни међусобне, ни у односу на садржину изведених доказа, а првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао јасне и правилне разлоге за своју одлуку.

Наиме, жалбом браниоца окривљеног истиче се да је изрека пресуде неразумљива јер се из исте не може утврдити за коју радњу извршења је окривљени оглашен кривим, будући да се из садржине изреке може утврдити да је осуђени оглашен кривим због тога што није предузео неопходне медицинске мере за постављање правилне дијагнозе и због тога што је преписао терапију наведену у изреци пресуде, услед чега је проузроковао погоршање здравственог стања оштећеног, са каснијим смртним исходом, а такође се жалбом браниоца окривљеног наводи да у том смислу постоји контрадикторност изреке пресуде са датим образложењем, као и да постоји контрадикторност између датих разлога у погледу ове одлучне чињенице.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, из изреке побијане пресуде произлази да се радња извршења предметног кривичног дела састоји у томе што окривљени АА, није предузео неопходне медицинске мере за постављање правилне дијагнозе, тј. није дао налог да се над пацијентом изврше даље лабораторијске претраге, да се пацијент оштећени ПП у болници опсервира (мониторинг), са серијским понављањем ЕКГ у размацима од пола до једног сата у току неколико сати, као и да се узимају лабораторијске анализе кардиоспецифичних ензима који указују на евентуалну некрозу миокарда, чиме је уопште очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања оштећеног сада покојног ПП.

Дакле, радња извршења предметног кривичног дела, како то произилази из изреке побијане пресуде, а што као правилно утврђено прихвата и овај суд, састоји се у непредузимању неопходних медицинских мера за постављање правилне дијагнозе, а што је проузроковало погоршање здравственог стања оштећеног ПП, а након тога и смрт оштећеног проузроковану инфарктом срчаног мишића, о чему првостепени суд у образложењу побијане пресуде даје јасне и непротивуречне разлоге, а не, како се то неосновано жалбом браниоца окривљеног истиче, у давању неадекватне терапије, будући да неспорно из налаза и мишљења судских вештака професора др СС и професора др СС1 произилази да су пропусти окривљеног АА због незадржавања оштећеног у Општој болници Панчево у конкретној ситуацији у узрочно-последичној вези са наступелом последицом, а то је смрт оштећеног ПП, која је наступила одмах сутрадан ујутру, а да ти пропусти нису били ни у каквој вези са терапијом коју је окривљени АА критичном приликом преписао оштећеном ПП па се стога супротни жалбени наводи браниоца окривљеног показују као неосновани.

Ценећи жалбене наводе браниоца окривљеног, којима се првостепена пресуда оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, Апелациони суд у Београду исте оцењује неоснованим, из разлога што је првостепени суд, приликом доношења побијане пресуде, правилно и потпуно утврдио чињенично стање, када је нашао да је окривљени АА, дана 09. септембра 2007. године, у Општој болници Панчево, као дежурни лекар интерниста-реуматолог, при пружању лекарске помоћи, уопште очигледно несавесно поступао и тиме проузроковао погоршање здравственог стања неког лица, а услед чега је наступила смрт једног лица, при чему је био свестан да својом радњом може учинити дело, али је олако држао да до тога неће доћи, или да ће то моћи спречити, тако што, у вечерњим сатима, око 21,30 часова, када се на пријемном одељењу Опште болнице Панчево за помоћ обратио оштећени сада покојни ПП, а упућен са лекарском документацијом и ЕКГ записом из Службе хитне медицинске помоћи Панчево, где је примљен због болова у пределу грудног коша, са упутном дијагнозом са ЕКГ записа, да су уочене неспецифичне промене у раду срца, те након поново урађеног ЕКГ записа и прегледа претходног и новог урађеног ЕКГ записа, није предузео неопходне медицинске мере за постављање правилне дијагнозе, са претходно измереним крвним притиском који је износио 150/100 mmhg, није дао налог да се над пацијентом изврше даље лабораторијске претраге, да се пацијент оштећени ПП у болници опсервира (мониторинг), са серијским понављањем ЕКГ у размацима од пола до једног сата у току неколико сати, као и да се узимају лабораторијске анализе кардиоспецифичних ензима који указују на евентуалну некрозу миокарда, већ је преписао терапију дијета и лекова „вазотал“, „лометазид“ и „аспирин“, па је пацијента отпустио кући, услед чега је проузроковано погоршање здравственог стања оштећеног ПП, а дана 10. септембра 2007. године у 6,40 часова, наступила је смрт оштећеног ПП проузрокована инфарктом срчаног мишића, а био је свестан да је његово дело забрањено.

Одлучну чињеницу која се односи на то да је оштећени, сада покојни ПП, дана 09.09.2007. године, имао болове у пределу грудног коша, поводом чега се пожалио својој супрузи оштећеног ПП1, да се истог дана у вечерњим часовима јавио Служби хитне медицинске помоћи у Панчеву, као и да је доктор Службе хитне медицинске помоћи прегледао сада покојног оштећеног и дао одговарајућу терапију, након чега је сачинио упут, који се налази у списима предмета и упутио га лекару специјалисти интернисти у општу болницу да он погледа резултате ЕКГ и пацијента, након чега је оштећени отишао на пријемно одељење Општине болнице Панчево и затражио помоћ од дежурног лекара, овде окривљеног доктора АА, правилно је првостепени суд утврдио из исказа окривљеног АА, који је у својој одбрани између осталог навео да је примио сада покојног ПП, узео му анамнезу, разговарао са њим, и да му је оштећени рекао да је тог дана у вечерњим часовима имао болове у пределу груди и повећан крвни притисак.

Правилно је, по налажењу овога суда, првостепени суд из експертизе судско-медицинског одбора Института за судску медицину „Милован Миловановић“, Медицинског факултета у Београду, као и усменог излагања од стране судских вештака чланова комисије професора др СС, специјалисте судске медицине и професора др СС1, специјалисте интерне медицине – кардиолога, утврдио да је у конкретном случају на основу типичних анамнестичких података (тј. типичног бола у пределу грудног коша), иако је ЕКГ слика била слабије изражена у смислу развоја акутног инфаркта срца (мада су на ЕКГ постојале промене на СТ сегменту које могу да указују на акутну исхемију миокарда), лекар интерниста, овде окривљени, је требало да се определи за дијагнозу акутног инфаркта срца код пацијента, овде оштећеног сада покојног ПП и да га одмах смести у коронарну јединицу, где би се спровела адекватна процедура праћења и лечења, тј. да је било потребно да се пацијент у Панчевачкој болници након учињеног прегледа и ЕКГ налаза опсервира (мониторинг) са серијским понављањем ЕКГ у размацима од пола до једног сата у току неколико сати, као и узимање рутинских лабораторијских анализа, посебно кардиоспецифичних ензима који указују на евентуалну некрозу миокарда.   

Из усменог излагања експертизе професора др СС као председника к омисије судско-медицинског одбора правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени имао податке о установљеном стању и пруженој терапији у хитној помоћи (а што произлази и из саме одбране окривљеног АА који је навео да му је оштећени сада покојни ПП донео упут из хитне помоћи), и да је самим тим требало бити обазривији у даљем поступању са пацијентом, сада покојним оштећеним, у смислу примене и других дијагностичких поступака, осим само клиничког прегледа и узимања ЕКГ, односно установљено стање у Хитној помоћи Панчево, о чему је окривљени видео извештај, као и анамнестички подаци пацијента, морали су га побудити за већу опрезност, а не да само на основу клиничког и ЕКГ прегледа врати пацијента кући са препоруком да се сутрадан јави интернисти са лбораторијским налазом, већ је било нужно посматрати пацијента кроз неколико сати, макар седео у ходнику и да му се сукцесивно на пола до једног сата узима контролни ЕКГ, а да је све то предузето у складу са интернистичком праксом, пацијент би имао више шансе да му се исхемија срчаног мишића на време открије, да се примени одговарајућа терапија, па би пацијент имао веће шансе да преживи доживљени „срчани напад“.

Такође, према експертизи комисије лекара вештака, на основу читавог тока болести и расположиве медицинске документације, са скоро стопостотном сигурношћу се може тврдити да је смрт оштећеног сада покојног ПП срчаног порекла, највероватније последица инфаркта миокарда, а што је сагласно са исказом сведока др СС8, лекара запосленог у Служби хитне медицинске помоћи у Панчеву, који је као лекар Службе хитне медицинске помоћи Панчево, дана 10.09.2007. године, по позиву супруге оштећеног ПП био у стану који се налази у Котежу II и који је у свом исказу навео да је по његовом мишљењу оштећени ПП преминуо услед срчаног удара, инфаркта, а да сведок није тражио обдукцију у конкретном случају јер није било трагова који би на тако нешто упућивали, тј. није било ништа сумњиво, при чему је, по ставу овога суда, чињеница да у конкретном случају није рађена обдукција, без значаја за оцену одбране окривљеног, утврђено чињенично стање у погледу радњи окривљеног и правну квалификацију, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног и у наведеном делу показују као неосновани.

Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд у потпуности прихватио експертизу Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду од 17.09.2010.године, у ком мишљењу је децидно наведено да је смрт сада покојног ПП највероватније наступила по типу срчане смрти, односно услед инфаркта срчаног мишића, да је на основу описа клиничке слике и објективно утврђеног налаза приликом прегледа у служби хитне медицинске помоћи од 09.09.2007. године, око 20,15 часова, лекар службе хитне медицинске помоћи у складу са медицинском праксом дао одговарајућу терапију и исправно упутио сада покојног ПП дежурном интернисти Опште болнице Панчево и да је након адекватно дате терапије упућен из службе хитне медицинске помоћи у болницу, јер се поред осталог жалио на болове у грудима који су по типу личили на ангинозне болове, те је било потребно да се пацијент у Панчевачкој болници, након учињеног прегледа и ЕКГ налаза опсервира (мониторинг) са серијским понављањем ЕКГ у размацима од пола до једног сата у току неколико сати, као и узимање рутинских лабораторијских анализа, посебно кардиоспецифичних ензима који указују на евентуалну некрозу миокарда, и да је све то урађено, пацијент, сада покојни оштећени ПП би имао веће шансе за примену одговарајућег лечења и тиме спречавања смртног исхода, што су, и по ставу овога суда, детаљно поткрепили својим исказима на главним претресима професор др СС1 специјалиста интерне медицине – кардиолог и председник судско-медицинског одбора професор др СС, коју експертизу, као и исказе наведених вештака је суд правилно у потпуности прихватио као тачне и веродостојне, будући да се ради о сталним судским вештацима који су свој налаз и мишљење дали у складу са правилима струке.

Правилно је, по налажењу Апелационог суда у Београду, првостепени суд одбио доказни предлог одбране да се прибави извештај од Опште болнице Панчево, помоћника директора др СС9, на околност да ли уз упут лекара хитне помоћи достављају било какав извештај као део пропратне документације, јер је исто и по ставу овога суда, без утицаја, будући да како из исказа сведока др СС8, тако и из исказа сведока др СС10, које је првостепени суд у целости прихватио, произлази да су неки лекари слали извештаје, а неки нису, да постоји одређени обрасци за лекарски извештај, да је формулар такав да је у делу за неуролошки налаз, иако није реч о неуролошком налазу, нотиран ЕКГ налаз, и да је у конкретном случају у питању форма обрасца која по правилном налажењу првостепеног суда не утиче на садржину и суштину овог кривичног поступка.

Апелациони суд у Београду је у потпуности прихватио став првостепеног суда у погледу оцене одбране окривљеног и оцене свих доказа изведених током поступка, при чему је првостепени суд све доказе критички анализирао, ценио сваки појединачно и довео их у међусобну везу, повезивањем чињеница које неспорно произлазе из изведених доказа и за свој став дао јасне, недвосмислене, довољно аргументоване и за Апелациони суд у Београду у свему прихватљиве разлоге, и на тако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио кривични закон, када је нашао да су се у радњама окривљеног АА стекла сва битна обележја кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259 став 4 у вези члана 251 став 3 у вези става 1 Кривичног законика РС, правилно налазећи да је окривљени, с обзиром на професионалну делатност коју обавља, морао унети више пажње и обазривости него што је то случај код просечног човека, тако да су правила професије коју врши поред личних својстава окривљеног, да је реч о лекару интернистичке специјалности и назначене субспецијализације, иза кога стоје године професионалног учења и обучавања (уз напомену да се у току специјалистичких студија изучава ЕКГ) те вишедеценијско професионално и животно искуству, несумњиво морао да покаже већи степен потребне обазривости и могућности да предвиди забрањену последицу.

Дакле, и по ставу овога суда, правилно је првостепени суд закључио да окривљени и поред личних својстава, околности и правила професије коју врши није био свестан да услед непримењивања комплетне дијагностике која му је објективно стајала на располагању, а према правилима медицинске науке и доктрине, може доћи до погоршања здравственог стања оштећеног, а потом и до смртног исхода, мада је, узимајући у обзир све наведено, био дужан и могао бити свестан те могућности, тако да није пацијента сместио у коронарну јединицу која је постојала у то време у оквиру Опште болнице Панчево, где би се обезбедила адекватна процедура праћења и лечења и тиме створиле могућности за избегавање смртног исхода, правилно при том налазећи да је окривљени кривично дело извршио из нехата, али да пропусти које је учинио нису били ни у каквој вези са терапијом коју је окривљени др АА критичном приликом преписао оштећеном ПП, већ окривљени критичном приликом није применио оне мере дијагностицирања које је морао применити, ближе наведене у изреци побијане пресуде, у чему се и састоје пропусти окривљеног, а да је то учинио у конкретном случају дао би шансу оштећеном ПП да преживи.

Стога се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног, којима се првостепена пресуда оспорава због повреде кривичног закона, показују као неосновани.

По налажењу Апелационог суда у Београду, неосновано се жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, првостепена пресуда оспорава због одлуке о кривичној санкцији.

Насупрот жалбеним наводима, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд, приликом одлучивања о избору врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном АА, правилно, у смислу члана 54 КЗ, ценио све околности које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана и њена висина правилно одмерена. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА суд је имао у виду да је исти породичан човек, отац четворо деце, од којих једно малолетно, да је неосуђиван, да у својој дугогодишњој лекарској каријери није имао било каквих пропуста, док отежавајуће околности на страни окривљеног суд није нашао.

Првостепени суд је, ценећи све напред наведене олакшавајуће околности, у одсуству отежавајућих околности, нарочито ценећи степен кривице окривљеног, нашао да се као адекватна кривична санкција показује казна затвора у трајању од 10 (десет) месеци, која ће се извршити тако што ће окривљени издржавати казну у просторијама у којима станује, а коју казну је предложио и заменик ОЈТ Панчево, с обзиром да се, имајући у виду његову личност, његово држање после извршења кривичног дела, као и околности под којима је дело учињено, може очекивати да ће се и на тај начин остварити сврха кажњавања.

Напред наведене разлоге у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, налазећи да је првостепени суд дао правилан значај свим околностима од утицаја на кривичну санкцију и да ће се само казном затвора у наведеном трајању, која ће се извршити тако што ће окривљени издржавати казну у просторијама у којима станује, у потпуности остварити сврха кажњавања, предвиђена одредбом члана 42 КЗ, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ, као и да је овако одмерена казна нужна мера кривично-правне заштите, сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривице окривљеног, околностима под којима је дело извршено, јачини повреде заштићеног добра, личности окривљеног и његовим личним приликама.

Стога се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног, да суд није правилно одмерио казну с обзиром на чињенице које утичу да казна буде мања или већа, оцењују као неосновани, будући да се у жалби не наводи ниједна околност која није цењена од стране првостепеног суда, а која би утицала на другачију одлуку, у смислу блажег кажњавања окривљеног.

Неосновано се жалбом браниоца окривљеног првостепена пресуда оспорава у погледу одлуке о трошковима кривичног поступка.

Наиме, правилно је првостепени суд, на основу члана 261 и 264 став 1 Законика о кривичном поступку, обавезао окривљеног АА да сноси трошкове кривичног поступка, таксативно наводећи о којим трошковима је реч, а такође је правилно обавезао окривљеног да на име судског паушала плати суду износ од 2.000,00 динара, који трошкови су правилно одмерени имајући у виду дужину трајања и сложеност овог кривичног поступка, као и имовинске прилике окривљеног.

Из свих изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, је на основу одредбе члана 457 став 1 ЗКП, донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић, с.р.    Соња Манојловић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)