Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.04.2011.

Кж1 7455/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 7455/10
Дана 07.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Александре Златић и Здравке Ђурђевић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Слађаном Лазићем, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела фалсификовање исправе из члана 233 став 3 у вези става 1 КЗ РС у стицају са кривичним делом навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 КЗ РС, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА, адв. АБ, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду К.бр.2399/10 од 29.09.2010. године, у седници већа одржаној у одсуству уредно обавештеног заменика Апелационог јавног тужиоца у Београду, дана 07.04.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБЕ браниоца окривљеног АА, адв. АБ, у погледу одлуке о казни и у погледу правне квалификације, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду К.бр.2399/10 од 29.09.2010. године, тако што Апелациони суд у Београду, све кривично-правне радње окривљеног АА, описане у изреци првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 КЗ РС, па за исто окривљеном АА, применом наведених законских прописа и одредби члана 5, 33, 38, 41, 51, 52 и 53 Основног кривичног закона, изриче УСЛОВНУ ОСУДУ, тако што му утврђује казну затвора у трајању од 3 (три) месеца и истовремено одређује да се утврђена казна неће извршити уколико окривљени за време од 1 (једне) године не изврши ново кривично дело, док се у осталом делу жалба браниоца окривљеног ОДБИЈА као неоснована и пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду К.бр.2399/10 од 29.09.2010. године, окривљени АА оглашен је кривим због кривичног дела фалсификовање исправе из члана 233 став 3 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије у стицају са кривичним делом навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије, па му је суд претходно за кривично дело фалсификовање исправе из члана 233 став 3 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије утврдио казну затвора у трајању од четири месеца, за кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије казну затвора у трајању од четири месеца, а затим му применом одредби члана 5, 33, 38, 41, 48, 51, 52 и 53 Основног кривичног законика изрекао условну осуду, тако што му је утврдио јединствену казну затвора у трајању од пет месеци и истовремено одредио да се утврђена казна неће извршити уколико окривљени за време од две године не изврши ново кривично дело. Осим тога, истом пресудом, на основу члана 69 ОКЗ-а, према оптуженом АА изречена је мера безбедности одузимања оверене копије дипломе Економског факултета Универзитета у Приштини на име АА, оверене под бројем 12478, дана 28.11.2003. године у општини Стари град – Општинска управа Београд. На основу члана 193 став 2 тачка 9 Законика о кривичном поступку, обавезан је окривљени АА да на име судског паушала плати суду износ од 15.000,00 динара, све у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против означене пресуде Првог основног суда у Београду К.бр.2399/10 од 29.09.2010. године, жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА, адв. АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због повреде Кривичног закона и због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак или исту преиначи у правцу ослобађајуће пресуде, или да поступак обустави због застарелости дела.

Апелациони јавни тужилац у Београду је у свом поднеску Ктж.бр.149/11 од 17.01.2011. године, предложило Апелационом суду да одбије жалбу браниоца окривљеног АА, адв. АБ као неосновану и потврди пресуду Првог основног суда у Београду К.бр.2399/10 од 29.09.2010. године.

Апелациони суд у Београду је у седници већа, одржаној у одсуству уредно обавештеног заменика Апелационог јавног тужиоца у Београду, размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу члана 380 ЗКП-а, па је по оцени навода и предлога у изјављеној жалби и предлога Апелационог јавног тужиоца из цитираног поднеска, нашао:

У првостепеном поступку нису учињене, нити првостепена пресуда садржи оне битне повреде одредаба кривичног поступка, на које жалбени суд пази по службеној дужности у смислу члана 380 ЗКП-а.

Неосновано се жалбом браниоца окривљеног АА, оспорава првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, јер по оцени овога суда, противно наводима у жалби, пресуда је јасна, разумљива, садржи разлоге о одлучним чињеницама из којих се поуздано закључује како је окривљени извршио кривична дела за која је оглашен кривим и које је све радње предузео приликом извршења истих. Такође, из наведених разлога се види који докази потврђују одлучне чињенице о извршењу кривичних дела и како је првостепени суд ценио изведене доказе и одбрану окривљеног, а што је све у складу са садржином доказа на којима се заснивају утврђења првостепеног суда.

Жалбом браниоца окривљеног АА, оспорава се првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са указивањем да првостепени суд није правилно оценио изведене доказе када је своју пресуду засновао на допису измештеног Економског факултета у Приштини од 13.05.2010. године и када је одбио да се непосредно саслуша и сведок СС и СС1, као и да није посебно ценио чињеницу да је од окривљеног одузет његов дипломски рад од децембра 1997. године, те да је стога погрешно утврдио чињенично стање и то да је окривљени АА извршио радње за које је оптужен и за које је оглашен кривим.

По оцени овога суда, неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног АА, којима оспорава првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд правилно и свестрано ценећи изведене доказе и одбрану окривљеног, поуздано утврдио све оне чињенице које су одлучне за доношење законите одлуке у овој кривично-правној ствари и наведено образложење у првостепеној пресуди у свему прихвата и овај суд. У изјављеној жалби се и не указује на постојање неке чињенице, околности или пак доказа који нису били цењени од стране првостепеног суда, а који би довели у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, већ се износи сопствена оцена изведених доказа и одбрана окривљеног, а што је све првостепени суд имао у виду и по налажењу овога суда правилно оценио и за своје закључке дао јасне, логичне и у свему прихватљиве разлоге.

Наиме, да је окривљени АА, извршио радње описане у изреци првостепене пресуде, произилази пре свега из исказа сведока СС2, која је у свом исказу била јасна и категорична да је она водила досије о запосленима и да је уносила све промене података о радницима, да је све податке уносила у рачунар и да је њој достављена оверена фотокопија наводне дипломе о завршеном Економском факултету за окривљеног, а не оригинал, који исказ сведока је у потпуности сагласан са исказом сведока СС3, који је у свом исказу посебно појаснио процедуру уношења података о запосленима, као и делом исказа сведока СС4, у делу у коме је навела да су у децембру месецу 2004. године од ње инспектори полиције узели радну књижицу, оверену фотокопију дипломе Економског факултета на име окривљеног АА, те исказом сведока СС5, у коме је јасно и недвосмислено навела на који начин је као овлашћено службено лице извршила упис у радну књижицу и на основу којих докумената, као и писаних доказа у списима предмета, а што се све међусобно уклапа и потврђује, због чега су оцењени као неосновани супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА, којима оспорава утврђено чињенично стање у побијаној пресуди, а засновани на ставу да је суд требао да прихвати као истиниту одбрану окривљеног АА, који је негирао извршење кривичног дела, остајући при предлозима са главног претреса о саслушању сведока СС и сведока СС1, а што је и по оцени овога суда неприхватљиво, имајући у виду несумњиво утврђено чињенично стање, те да су такви предлози браниоца сувишни и срачунати на одуговлачење кривичног поступка, како правилно првостепени суд закључује у побијаној пресуди.

Осим тога, овај суд је уважавањем жалбе браниоца окривљеног АА, у погледу правне квалификације и одлуке о кривичној санкцији, нашао:

да првостепени суд није правилно применио закон када је кривично-правне радње окривљеног АА квалификовао као кривично дело фалсификовање исправе из члана 233 став 3 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије у стицају са кривичним делом навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије, јер по оцени овога суда у противправним радњама окривљеног АА стичу се обележја само једног кривичног дела и то навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије.

Ово јер из чињеничног описа произлази да је предметна диплома употребљена приликом оверавања одговарајућих података у радној књижици, чиме су остварена управо обележја кривичног дела из члана 235 став 2 тачка 1 КЗ РС, те је, самим тим, употреба ове дипломе средство извршења овог кривичног дела и сама та чињеница указује да не може истовремено чинити и обележје кривичног дела фалсификовања исправе, па је овај суд уважавајући жалбу браниоца окривљеног АА, преиначио побијану пресуду у погледу правне квалификације и кривично-правне радње окривљеног АА правно квалификовао као кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја из члана 235 став 2 у вези става 1 Кривичног закона Републике Србије и за исто дело му изрекао условну осуду, тако што му је утврдио казну затвора у трајању од три месеца и истовремено одредио да се казна неће извршити уколико окривљени за време од једне године не изврши ново кривично дело, налазећи да је таква кривична санкција сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривице окривљеног АА, као извршиоца кривичног дела, те да је у конкретном случају таква кривична санкција довољна да би се у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција остварила сврха кажњавања.

Жалбени наводи браниоца окривљеног, у којима говори о застарелости кривичних дела која су окривљеном стављена на терет, су оцењени као неосновани, јер је за кривично дело из члана 235 став 2 тачка 1 КЗ РС запрећена казна затвора од три месеца до пет година, исто је извршено 2003. године, те од извршеног кривичног дела није прошло десет година, колико је апсолутни рок застаре за ова кривична дела, у смислу члана 103 став 1 тачка 5 и одредби члана 104 тачка 6 Кривичног законика.

Из изнетих разлога, а на основу члана 388 ЗКП-а и члана 391 ЗКП-а, одлучено је као у изреци ове пресуде.


Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађан Лазић, с.р. Слободан Рашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

АЗ/МИ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)