Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.08.2011.

Кж1 788/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 788/11
Дана: 04.08.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

постојање намере прибављања противправне имовинске користи

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Наде Хаџи-Перић, председника већа, Драгана Ћесаровића и Душка Миленковића, чланова већа, са записничарем Зорицом Аврамовић, вишим судијским помоћником, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела проневера из чл. 364 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, решавајући по жалби заменика јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт.бр.1583/08 од 24.01.2011. године, изјављеној на пресуду Првог основног суда у Београду 9К.бр.2847/2010 од 07.12.2010. године, у седници већа одржаној дана 04. августа 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба заменика јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду и пресуда Првог основног суда у Београду 9К.бр.2847/2010 од 07.12.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Ожалбеном пресудом Први основни суд у Београду је окривљеног Марка Рујевића, применом одредбе чл. 355 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело проневера из чл. 364 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ. Применом одредбе чл. 197 ст. 1 ЗКП окривљени је ослобођен плаћања судских трошкова и исти су пали на терет буџетских средстава суда.

На ову пресуду благовремено је изјавио жалбу заменик јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду, којом пресуду побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тачка 11 ЗКП и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из чл. 370 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи ову жалбу као основану те укине пресуду Првог основног суда у Београду 9К.бр.2847/10 од 07.12.2010. године и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Бранилац окривљеног, адвокат АБ је на жалбу тужиоца уложио одговор којим побија жалбене наводе тужиоца, са предлогом да Апелациони суд у Београду ову жалбу одбије као неосновану.

У свом писменом поднеску Ктж.бр.839/2011 од 01.03.2011. године, заменик Апелационог јавног тужиоца у Београду је предложио да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Првог основног јавног тужиоца у Београду и укине пресуду Првог основног суда у Београду 9К.бр.2847/2010 од 07.12.2010. године и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење.

Апелациони суд у Београду је одржао нејавну седницу већа на којој је размотрио ожалбену пресуду са свим списима предмета, исту испитао у смислу жалбених навода, навода из писменог одговора на жалбу браниоца окривљеног као и навода из цитираног писменог поднеска Апелационог јавног тужиоца у Београду, те у смислу одредбе чл. 380 ЗКП и нашао:

Жалба је неоснована.

По ставу Апелационог суда ожалбена пресуда не садржи ниједну од апсолутно битних повреда одредаба кривичног поступка на које овај суд, као другостепени пази по службеној дужности сходно одредби чл. 380 ст. 1 тачка 1 ЗКП, па тиме не садржи ни битну повреду одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тачка 11 ЗКП на коју се жалбом тужиоца указује.

У жалби тужиоца се цитирају одбрана окривљеног и исказ оштећеног, и потом истиче да је, имајући у виду исказе окривљеног и оштећеног потпуно нејасно на основу чега је суд закључио на страници 6 образложења пресуде да је одбрана окривљеног у складу са исказом оштећеног, као и да суд није дао разлоге зашто сматра да је потраживање окривљеног у односу на оштећеног постојало, односно на основу чега је закључио да је оштећени био у обавези да окривљеном плаћа трошкове његовог боравка у ВВ, односно дневнице и да је та обавеза била предмет њиховог усменог договора, а због које окривљени није вратио предметни агрегат. По жалби су наиме, управо ове чињенице – да ли су трошкови смештаја и исхране плаћени, узроковали да ли постоји питање постојања намере прибављања противправне имовинске користи на страни окривљеног, па како пресуда нема разлога о тим одлучним чињеницама, она је по ставу жалбе заснована на битној повреди одредаба кривичног поступка услед које је и чињенично стање погрешно и неправилно утврђено а што по оцени тужиоца води укидању ове пресуде.

Супротно жалбеним наводима тужиоца, Апелациони суд налази да ожалбена пресуда није заснована на апсолутно битној повреди кривичног поступка, да је изрека пресуде јасна и разумљива а да образложење ожалбене пресуде садржи јасне, разумљиве, сагласне и сасвим правилне разлоге у погледу оцене одбране окривљеног и исказа оштећеног, те изведених материјалних доказа, као и разлоге за оцену суда да нема доказа да је окривљени извршио кривично дело проневере из чл. 364 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, које му је оптужбом стављено на терет. Сходно томе нису основани ни жалбени наводи да је чињенично стање неправилно и непотпуно утврђено и да је неопходно укидање ове пресуде.

Наиме, у образложењу пресуде првостепени суд наводи да је из одбране окривљеног утврђено да се предметни агрегат налази у његовом поседу, значи у месту где он живи у Земуну – ул. _, што у свом исказу није негирао ни сведок-оштећени, потом да се пред Трговинским судом води поступак по тужби окривљеног, да се агрегат налази покривен фолијама и најлонима и да је његова намера приликом задржавања агрегата била гаранција да му новац на име пружених услуга буде исплаћен, а ради се о послу који је окривљени склопио са оштећеним, у чему је одбрана окривљеног у складу са исказом сведока-оштећеног, који, између осталог наводи да је окривљеног ангажовао да за потребе његовог предузећа, пошто је њега ангажовао “Пинк Монтенегро”, по усменом договору да превезе агрегат до ВВ и да буде у ВВ за време док траје снимање те да по завршетку снимања врати такође агрегат, међутим када се он вратио из ВВ дошао је код њих у фирму и почео да потражује неке новчане износе који нису били уговорени, иако је покушао да се са њим договори у смислу да му дотера агрегат, да он види да је агрегат ту и да ће му онда on-line платити новац, нашта он није пристао, већ је условљавао да му прво исплати новац па ће му онда тек дотерати агрегат. Суд је правилно нашао да је у складу са исказом сведока-оштећеног и исказ сведока СС, која је између осталог навела да је била присутна када је окривљеном предат агрегат и по налогу директора Врањковића, овде оштећеног, њему је уплаћено 50.000,00 динара на име аванса и истом је дато 6.000,00 динара на руке за гориво.

Потом, на страни 6 образложења пресуде у другом ставу, првостепени суд наводи да је утврдио да је између окривљеног и оштећеног постојао пословни однос, по основу којег је окривљеном предат спорни агрегат који он није вратио јер сматра да му оштећени није исплатио дуговање. Неспорно је да је агрегат у државини окривљеног, који је исказао да ће га вратити када му оштећени исплати дуговани износ, док оштећени исказује да је покушао да се са окривљеним договори да му дотера агрегат и да ће му он платити новац и да окривљени на то није пристао, на основу чега је правилно закључио првостепени суд да нема доказа да у радњама окривљеног има намере да присвајањем спорног агрегата прибави противправну имовинску корист и да тиме није остварено биће кривичног дела проневере, иако је предузета радња извршења – присвајање покретне ствари која је поверена, односно није остварен субјективни елемент бића због чега је и донета ослобађајућа пресуда.

По налажењу Апелационог суда овакав став првостепеног суда је правилан и заснован на правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању и правилној примени закона.

Одредбом чл. 364 ст. 1 КЗ је предвиђено – да ће се казнити затвором од 6 месеци до 5 година ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист, присвоји новац, хартију од вредности или друге покретне ствари, које су му поверене у служби или на раду у државном органу, предузећу, установи или другом субјекту или радњи, док је ставом 2 истог члана предвиђено – да ако је делом из става 1 овог члана прибављена имовинска корист у износу који прелази 450.000,00 динара учинилац ће се казнити затвором од 1 до 8 година.

Кривично дело је и по оцени Апелационог суда свршено присвајањем новца, хартије од вредности или других покретних ствари, а присвајањем се сматра остварење могућности и каснијег коришћења те ствари, које може бити извршено на различите начине( па и на начин на који је то учинио овде окривљени), али то присвајање, сходно одредби овог члана треба да буде извршено у намери да учинилац себи или другом прибави противправну имовинску корист, па с обзиром на то, свако присвајање не мора се сматрати кривичним делом проневере, већ је суд дужан да у сваком конкретном случају утврђује и постојање намере да се себи или другом прибави противправна имовинска корист предузетом радњом присвајања новца, хартије од вредности или друге покретне ствари.

У конкретном случају, на основу изведених доказа, не може се утврдити постојање те намере, с обзиром пре свега на чињеницу да из изреке пресуде произилази да је вредност предметног агрегата 12.515 евра или у динарској противвредности 960.000,00 динара а вредност уговореног посла између окривљеног и оштећеног је 100.000,00 динара односно 210.490,00 динара како то окривљени исказује. Затим, из одбране окривљеног се утврђује да се агрегат налази код њега, покривен одговарајућим фолијама, што значи да га није отуђио и из тога наплатио своје потраживање, већ чека, како се брани у овом поступку, да се заврши суђење пред Трговинским судом у Београду и то по његовој тужби, па се тиме закључује да је он овај агрегат задржао као обезбеђење плаћања а не у намери да његовим присвајањем прибави себи противправну имовинску корист.

Сходно томе, правилан је закључак првостепеног суда да у конкретном случају нема доказа за постојање субјективног елемента бића кривичног дела проневера из чл. 364 ст. 2 КЗ, односно нема доказа да је окривљени предметни агрегат присвојио у намери да тиме себи прибави противправну имовинску корист, па је на основу правилно утврђеног чињеничног стања и правилне примене закона првостепени суд у овој кривично-правној ствари правилно одлучио да донесе ослобађајућу пресуду применом одредбе чл. 355 ст. 2 КЗ, чиме се закључује да су жалбени наводи тужиоца неосновани.

Жалбени навод тужиоца да је чињеница да ли су трошкови смештаја и исхране плаћени,узрокује постојање намере прибављања противправне имовинске користи на страни окривљеног,је од стране Апелационог суда оцењен као неоснован јер се тиме већ улази у сверу грађанско правног односа између оштећеног и окривљеног,односно у утврђивање њихових међусобних потраживања по основу усмено склопљеног посла,а по одбрани окривљеног поступак се води пред Трговинским судом и то по његовој тужби.

Применом одредбе чл. 388 ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.


Записничар, ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Зорица Аврамовић, с.р. Нада Хаџи-Перић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)