Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.05.2019.

Кж1 По1 5/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 5/19
24.05.2019. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за организовани криминал, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Душка Миленковића, чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног AA, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К.По1.бр.7/18 од 11.10.2018. године, у седници већа одржаној у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Драгана Рајковића, дана 24.05.2019. године, већином гласова, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К.По1.бр.7/18 од 11.10.2018. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП окривљени АА ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 Кривичног законика. На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка из члана 261 став 1 тачка 1 ЗКП падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио:

- Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд уважи жалбу, пресуду преиначи тако што ће окривљеног огласити кривим за кривично дело из члана 359 став 1 Кривичног законика и осудити га на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и изрећи му меру безбедности забране вршења позива у области правосуђа (тужилачког и судијског) у трајању до 2 (две) године по правноснажности пресуде.

Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ поднео је суду одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да другостепени суд поднету жалбу одбије а првостепену пресуду потврди.

Тужилац за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр.5/19 од 07.03.2019. године предложио да другостепени суд преиначи пресуду тако што ће окривљеног огласити кривим за кривично дело из члана 359 став 1 Кривичног законика и осудити га на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и истовремено изрећи меру безбедности забране вршење позива у области правосуђа тужилачког и судијског у трајању до 2 (две) године по правноснажности пресуде.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал је одржао седницу већа у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Драгана Рајковића, на којој је размотрио списе, испитао побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби, у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, па је имајући у виду жалбене наводе и предлоге, нашао:

Жалба је неоснована.

Тужилац у жалби указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП наводећи да пресуда нема разлога о одлучним чињеницама које су предмет доказивања, а да су дати разлози противречни исказима датим у поступку.

Тужилац у жалби указује на то да је суд ценећи исказе сведока АА1, СС1 до СС3 извео погрешан закључак дајући овим исказима доказну снагу коју они немају. По налажењу Тужиоца суд је из исказа СС1 ценио само онај део исказа у којем је иста навела да “том приликом када је АА1 приступио у њихову канцеларију није било говора о томе да је обавеза осумњиченог АА1 да на има опортунитета уплати износ од 100.000,00 динара већ 50.000,00 динара и то рачун Владе РС” као и да “у њеном присуству није било речи о уплати било каквог износа било ком културно-уметничком друштву” (страна 31 пресуде), а при том је пропустио да цени и да изнесе свој суд о делу исказа наведеног сведока у оном делу у којем је навела да није могла са сигурношћу да потврди да је у конкретном случају заменик тужиоца уручио папирић АА1, као и у делу исказа у ком је навела да није чула да је АА рекао АА1 да је у обавези да уплати неки новчани износ на рачун културно-уметничког друштва. По налажењу Тужиоца суд извлачи закључак да у контексту свега наведеног за суд је неспорно да је на отргнутом папирићу стоног календара који се налазио у његовој канцеларији окривљени својом руком исписао податке о броју жиро рачуна КУД “ББ” и остале податке а и што сам окривљени не спори.

Правилно је првостeпени суд ценио исказ сведока СС, налазећи да је сведок била изричита у тврдњи да при сусрету окривљеног АА и АА1 није било речи о уплати новчаног износа на рачун КУД “ББ”, при ком је исказу била сасвим сигурна, јасна и одређена. Сведок је била изричита да није било помена пред њом о обавези уплате још неког новца на неки други рачун у исту сврху, да никада у њеном присуству није помињана уплата на било који други рачун осим на рачун Владе Републике Србије, те да би упамтила уколико би се тако нешто изговорило и остало би јој у сећању јер би то било нешто сасвим неуобичајено јер се таква обавеза никада није давала приликом примене начела опортунитета. Када се има у виду јасно сведочење наведеног сведока, неосновани су жалбени наводи Тужиоца везано за оцену исказа овог сведока.

Такође, Тужилац у жалби указује на то да суд није са довољном пажњом ценио исказ сведока СС1, а да је оспорио исказ сведока АА1 и исти деградирао. Међутим, првостeпени суд је, с обзиром на то да је сведок АА1 тврдио да је приликом доласка у канцеларију 08.06.2015. године када му је заменик тужиоца и тражио да уплати 50.000,00 динара на име КУД “ББ” била присутна и сведок СС1, то су жалбени наводи Тужиоца да суд није ценио исказ сведока СС1 да не може да искључи могућност да је у неком моменту напустила просторију. С обзиром на то да сведок АА1 изричито тврди да је том приликом била присутна и сведок СС1, а да је сведок СС1 изричита у томе да није чула да је тужилац – окривљени АА понудио и условио оштећеног АА1 да уплати износ од 50.000,00 динара на КУД “ББ” то је првостепени суд правилно оценио исказ сведока СС1 и дао јасне разлоге зашто исти прихвата.

По налажењу Тужиоца није јасно како је суд извео закључак да су сведоци СС2 и СС3 сагласно потврдиле да се пријемни печат ставља само на поднеске и друга писмена, али не и на уплатнице, јер то из исказа не произлази.

Међутим, везано за оцену исказа сведока СС2 као и СС3 - референата у писарници Основног јавног тужилаштва у Новом Пазару, првостепени суд је правилно ценио наведене исказе, те дао адекватну оцену чињенице да је сведок СС3 навела да се никада није десило да је неко у писарницу донео доказ о извршеној уплати односно испуњењу обавезе по одлагању гоњења и да се на ту и такву уплатницу стави пријемни печат и била је изричита у томе да ти предмети увек стоје код поступајућих заменика тужиоца све до завршетка предмета. Управо и сведок СС2 у свом исказу говори о томе да се предмети налазе код заменика у канцеларији све док обавеза по начелу опортунитета не буде извршена након чега поступајући заменици доносе решење о одбачају кривичне пријаве и сам предмет враћају тек по правноснажности решења о одбачају кривичне пријаве. Такође сведок је објаснила да се дешава да странка прилаже више уплатница уколико заменици одобре плаћање договореног износа у више месечних рата, али је истовремено навела и да је важно да на било ком акту па и признаници мора да стоји број на који се иста односи. У том погледу искази испитаних сведока су сагласни, те суд није имао разлога да не поклони веру и да стави сумњу на који начин је стављен печат на признаницу која није садржала ни број предмета, нити време пријема признанице у тужилаштву.

У поднетој жалби Тужилац указује и на то да је сведок АА1 од почетка до краја поступка остао категоричан у својим тврдњама као и приликом суочења са осталим сведоцима у поступку а што је првостeпени суд пропустио да наведе. Ове жалбене наводе другостепени суд цени као неосноване, јер је у образложењу пресуде првостепени суд на исцрпан начин анализирао изведене доказе и навео које од доказа и из којих разлога прихвата или не прихвата.

У пресуди на страни 30 првостепени суд правилно говори о томе да је након АА1 уплате износа од 50.000,00 динара у корист буџета Републике Србије, АА морао да донесе решење о одбачају кривичне пријаве све и да сведок АА1 није уплатио новац у КУД “Штаваљ”, с обзиром да је АА1 испунио обавезу на коју је обавезан у службеној белешци од 08.06.2015. године приликом примене начела опортунитета. У вези са тим, и по мишљењу овог суда, неуверљиви су наводи сведока да белешку није прочитао нити је чуо шта му тужилац АА диктира, већ је без читања и питања исту потписао и напустио канцеларију. Када се има у виду чињеница да је наредбом АА1 обавезан да плати одређен износ како би му се одложило гоњење, неживотно је да наредбу није прочитао бар како би се на тај начин упознао са обавезом коју мора испунити да би се донело решење о одбачају пријаве.

У вези са напред наведеним, неосновани су жалбени наводи Тужиоца да је АА1 био свестан да уколико не плати износ од 50.000,00 динара на име КУД “ББ” неће моћи бити примењен институт опортунитета. Дакле, из списа предмета је неспорно да су тужилац овде окривљени АА и АА1 потписали наредбу о одлагању кривичног гоњења и примени опортунитета само под једним условом а то је да АА1 уплати износ од 50.000,00 динара на рачун Владе Републике Србије.

Тужилац указује на то да суд није довољно пажње посветио чињеници да је окривљени АА, након што је дао налог сведоку да уплати на рачун КУД-а 50.000,00 динара, закључио уговор о зајму, јер чињеница да је исти закључио пре него што је сведок АА1 уплатио средства, по мишљењу Тужиоца не утиче на одлучну чињеницу да је све то урадио управо да би себи прибавио какву корист, односно прибавио довољно средстава на рачуну КУД “Штаваљ”.

Међутим, ти наводи се не могу прихватити јер је и та чињеница била од одлучног значаја за закључак првостепеног суда. Наиме, када се има у виду чињеница да из изведених доказа произлази да је новац од КУД “ББ” окривљени АА позајмио пре него што је сведок АА1 уплатио на рачун КУД “ББ”, па чак и пре истека рока у коме су те уплате требало да буду извршене. Такође, из извода о стању и промени средстава на дан 03.07.2015. године произилази да је на рачуну културно-уметничког друштва “ББ” у моменту исплате новца на име позајмице окривљеном било 272.454,64 динара, који доказ управо по ставу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал оспорава закључак и наводе Тужиоца да постоји веза између 50.000,00 динара које је сведок АА1 уплатио на рачун КУД “ББ” и позајмице окривљеног АА у висини од 100.000,00 динара.

Тужилац у жалби указује и на то да је потребно напоменути да је претходном пресудом К.По1.бр.167/16 код истог чињеничног стања суд донео осуђујућу пресуду, па је остало нејасно због чега у поновљеном поступку донета ослобађајућа пресуда.

  Везано за то, другостепени суд указује на неспорну чињеницу да је у току поступка пресуда К.По1.бр.167/16 од 28.06.2017. године укинута решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1.По1.36/17, у ком решењу су дати јасни налози шта је потребно да првостепени суд учини и по којима налозима мора да поступи како би био у прилици да донесе правилну и на закону засновану одлуку. Поступајући по налозима Апелационог суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал, а рукодећи се утврђеним чињеничним стањем и изводећи одређене доказе, првостепени суд је закључио да у конкретном случају није доказано да је окривљени извршио кривично дело.

Указујући на битне повреде поступка, Тужилац наводи да се у разлозима пресуде наводе само оне чињенице које иду у прилог пресуди а не ценећи противуречне доказе нити дајући разлоге зашто одлучне чињенице које су у супротности са доношењем одлуке првостeпеног суда суд не прихвата а чиме је учинио битну повреду одредаба кривичног поступка. Међутим, другостепени суд сматра да је првостепени суд ценио све изведене доказе, исте довео у међусобну везу, анализирао и навео и разлоге у односу на доказе које није прихватио и анализирао зашто и у којим деловима није прихватио исказе одређених сведока, из ког разлога су жалбени наводи Тужиоца којима се спори првостепена пресуда оцењени као неосновани.

Указујући на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, Тужилац у жалби на страни 4 указује да је суд погрешно оценио исказе испитаних сведока и извео погрешан закључак о непостојању одлучне чињенице да се у конкретном случају радње окривљеног подведу под злоупотребу службеног положаја. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал је мишљења да је чињенично стање у потпуности утврђено, те да су изведени сви докази који су од утицаја на доношење одлуке у овој кривично правној ствари, а које доказе је првостепени суд анализирао и овај суд дату анализу и аргументе за исту прихватио. Чињеница да Тужилац за организовани криминал у поднетој жалби анализира изведене доказе на другачији начин него што је то извршио првостепени суд, по налажењу овог суда није од утицаја на доношење другачије одлуке.

У вези са анализом изведених доказа и исказа сведока, Тужилац у жалби указује на то да суд није са довољно пажње ценио исказ сведока АА1из чијег исказа несумњиво произлази одлучна чињеница да радње окривљеног представљају злоупотребу службеног положаја, а у прилог којих тврдњи иде и исказ сведока СС4 који је тврдио да се сусрет између сведока СС5 и АА1 никада није одиграо.

Међутим, сведок СС4 је у свом исказу навео да приликом сусрета у кафићу са АА негде у јесен 2016. године је дошао и сведок АА1, да су њих двојица расправљали заправо тицало се неког документа, те да том приликом нико није седео за тим столом нити је прилазио, а да сведока СС5 не познаје нити га је срео, али му је познато да се у то време говорило о прикупљању средстава за куповину средстава појачала или звучника али да није могао да определи да ли се о томе разговарало и приликом сусрета њега, АА и АА1. Дакле, жалбени наводи Тужиоца да је сведок СС4 тврдио да се сусрет између сведока СС5 и АА1 никада није одиграо оцењен је као неоснован, јер је нелогично да сведок тврди да се сусрет никада није одиграо а да при том наводи да сведока СС5 ни не познаје. Сведок СС5 је навео да се сусрет у кафићу са представником млекаре “АА1” десио отприлике у јуну месецу, те сведок није у свом исказу говорио да је са њима седео СС4. Пажљивом анализом исказа, намеће се закључак да се сведоци АА1 и СС5 нису срели тог дана о ком се изјашњавао сведок СС5, када је он био присутан и када је седео са АА и АА1.

У чињеничном опису кривичног дела које је Тужилац ставио на терет окривљеном је наведено да је окривљени АА условљавао пријављеног АА1 да у хуманитарне сврхе уплати 100.000,00 динара и то прво 50.000,00 динара у корист рачуна КУД “ББ” а потом 50.000,00 динара на рачун Владе Републике Србије. Оваква теза би се могла по мишљењу другостепеног суда бранити тек у ситуацији да је у току поступка утврђено да је по уплати од 50.000,00 динара на рачун КУД “ББ” окривљени АА сачинио наредбу о одлагању кривичног гоњења и примени опортунитета. Међутим, када се има у виду чињеница да је неспорно да је окривљени поступајући као тужилац са сведоком АА1 потписао наредбу о одлагању кривичног гоњења уз обавезу да на рачун Владе Републике Србије плати 50.000,00 динара, тешко је прихватити наводе Тужиоца да је АА1 50.000,00 динара на име КУД “ББ” извршио због тога што је био условљен. Као кључни доказ и аргумент у прилог тврдњи из чињеничног описа, Тужилац наводи признаницу која је здружена у списе предмета. Међутим, неживотно је да неко предаје признаницу у писарницу без да се позове на број предмета, како би иста била доведена у везу са налогом о уплати, као и да предаје уплатницу која не доводи до одлагања кривичног гоњења јер иста није у складу са налогом из наредбе ОЈТ у Новом Пазару Кт 231/15 од 08.06.2015. године која се налази у спсима. Дакле, здруживање ове признанице у списе предмета је без значаја за доношење одлуке о одлагању кривичног гоњења, јер је решење о одбачају кривичне пријаве Кт 231/15 од 24.08.2015. године донето тек по здруживању признанице о уплати на рачун буџета Владе Републике Србије.

Као аргумент да је пресуда неодржива, Тужилац у жалби наводи да би потврдом првостепене пресуде дошли у апсурдну ситуацију, јер би се озаконила сва незаконита поступања носилаца државних органа. Међутим, сама чињеница да је окривљени носилац државног органа – тужилац у Основном јавном тужилаштву у Новом Пазару, не може сама за себе довести до осуђујуће пресуде а све да би се остварила специјална превенција. И у овој ситуацији, као и у свим другим, суд је у обавези да се, приликом пресуђења, руководи изведеним доказима, да исте анализира и да на несумњив начин утврди радње окривљеног. Како у конкретном случају Тужилац за организовани криминал није успело да докаже радње окривљеног које су му стављене на терет, те да је остало на нивоу оправдане сумње, то је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал закључио да је правилно првостепени суд на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 Кривичног законика.

Следствено изнетом, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одбио жалбу Тужиоца за организовани криминал и првостепену пресуду потврдио применом одреде члана 457 ЗКП.

Записничар        Председник већа-судија
Мирјана Новић,с.р.      Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)