Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.06.2015.

Кж1 По3 9/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По3 9/15
Дана 24.06.2015. године
Б Е О Г Р А Д, Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Оливере Анђелковић, председника већа, Гордане Петковић и Славке Михајловић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Снежаном Доганџић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног AA, због кривичног дела издавање чека и коришћење платних картица без покрића из члана 228 став 3 у вези става 1 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, браниоца окривљеног AA, адвоката АБ и браниоца окривљеног AA, адвоката АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду К.По3.бр.10/14 од 20.02.2015. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП, у присуству окривљеног AA и његових бранилаца, адвоката АБ1 и адвоката АБ, у одсуству јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду уредно обавештеног, дана 24.06.2015. године, донео је

 

П Р Е С У Д У

Делимичним уважавањем жалбе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду К.По3.бр.10/14 од 20.02.2015. године, само у погледу одлуке о казни, тако што Апелациoни суд у Београду, окривљеног AA, због кривичног дела издавање чека и коришћење платних картица без покрића из члана 228 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, применом одредбе чланова 4 став 2, 5, 42, 45 и 54 Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 5 (пет) година у коју му се урачунава време проведено у притвору почев од 16.11.2013. године до 10.02.2015. године, док се у преосталом делу жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и жалбе бранилаца окривљеног AA, адвоката АБ и адвоката АБ1, ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду К.По3.бр.10/14 од 20.02.2015. године, у ставу првом изреке, окривљени AA оглашен је кривим због извршења кривичног дела издавање чека и коришћење платних картица без покрића из члана 228 став 3 у вези става 1 КЗ и применом чланова 4, 42, 45, 54 и 63 КЗ, осуђен на казну затвора у трајању од три године у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 16.11.2013. до 10.02.2015. године по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3.бр.5/13 од 18.11.2013. године.

На основу члана 258 став 4 ЗКП, обавезан је окривљени AA да банци “Intesa” на име имовинскоправног захтева исплати износ од укупно 971.916,04 еура у динарској противвредности од 108.875.910,49 динара, док се у преосталом делу, оштећени упућује на парнични поступак.

На основу члана 262 став 2 ЗКП, обавезан је окривљени AA да накнади трошкове кривичног поступка о чијој ће висини суд одлучити накнадно, посебним решењем.

Истом пресудом у ставу другом изреке, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени AA ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело прање новца из члана 231 став 3 у вези става 1 и 2 КЗ.

Против наведене пресуде, жалбе су изјавили:

-јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду укине у односу на окривљеног AA и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање,

-бранилац окривљеног AA, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и неправилне одлуке о досуђеном имовинскоправном захтеву, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи, тако што ће окривљеног AA ослободити од оптужбе јер дело за које се оптужени гони није кривично дело како то има у виду одредба члана 439 став 1 тачка 2 ЗКП или да је укине и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење. Захтевао је да буде позван на седницу већа, заједно са окривљеним,

-бранилац окривљеног AA, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду укине и предмет врати на поновно одлучивање током кога ће бити отклоњене повреде на које је указано овом жалбом, односно да алтернативно ожалбену пресуду преиначи на начин да ће окривљеног AA ослободити од кривице услед постојања околности које искључују противправност, односно уколико суд нађе да се у радњама окривљеног стичу субјективна и објективна обележја кривичног дела из члана 228 став 1 КЗ РС, изрекне окривљеном условну осуду, односно да осуди окривљеног на казну затвора у краћем трајању. Захтевао је да буде позван на седницу већа.

Јавни тужилац Апелациoног јавног тужилаштва у Београду је, у поднеску Ктж.бр.500/15 од 10.06.2015. године, предложио да Апелациoни суд у Београду као неосноване одбије жалбе бранилаца окривљеног AA, а уважавајући жалбу јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто.Втк.бр.4/14 од 23.04.2015. године, укине пресуду Вишег суда у Београду К.По3.бр.10/14 од 20.02.2015. године у односу на ослобађајући део, а у односу на осуђујући део преиначи пресуду Вишег суда у Београду К.По3.бр.10/14 од 20.02.2015. године у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљеног AA осудити на казну затвора у дужем трајању.

Апелациoни суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио спис са побијаном пресудом и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и предлога јавног тужиоца Апелациoног јавног тужилаштва у Београду, нашао:

-жалба јавног тужиоца је делимично основана, док су жалбе бранилаца окривљеног неосноване.

Пре свега, неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног, адвоката АБ1, којима оспорава надлежност судова Републике Србије и важење кривичног законодавства Србије за окривљеног, позивајући се на одредбу члана 10 КЗ, те наводећи да поред места извршења кривичног дела у Београду, окривљени је предузимао радње и у страним државама, а првостепени суд није разматрао да ли су испуњени законски услови из члана 10 КЗ (кажњивост и по законима иностраних држава и одобрење Републичког јавног тужиоца).

Међутим, ови наводи се не могу прихватити јер је одредбом члана 17 КЗ јасно прописано да је кривично дело извршено како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако и у месту где је у целини или делимично наступила последица дела. У конкретном случају окривљени је пет кривично-правних радњи извршио на територији Републике Србије – у Београду, а овде је у целини наступила и последица, јер је оштећена Банка “Интеза” АД Београд, те је стога сходно члану 17 КЗ место извршења кривичног дела територија Републике Србије, па се на основу члана 6 КЗ има применити кривично законодавство Републике Србије. Стога су без утицаја жалбени наводи браниоца, јер се одредбе члана 10 КЗ примењују искључиво за држављанина РС који кривично дело учини у иностранству, а овде је заснована надлежност Републике Србије и њеног законодавства управо чињеницом да је комплетна последица наступила у Београду и овде су предузете поједине радње извршења кривичног дела, те је у Републици Србији и место извршења кривичног дела на основу члана 17 КЗ.

Неосновано се жалбама бранилаца окривљеног побија првостепена пресуда због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП јер је изрека пресуде противречна сама себи, а у пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама који су предмет доказивања, док су дати разлози нејасни и у знатној мери противречни. Надаље се указује да није јасно због чега суд не даје разлоге у погледу чињеница да је банка у највећем броју случајева одобравала трансакцију новца који је окривљени подизао и да је за то прописно наплаћивала одређену провизију. Није јасно како и због чега је са банковног рачуна окривљеног одмах наплаћиван трошак подизања новца, када у тим случајевима на његовом банковном рачуну није било новчаног покрића. Ово је једна чињеница више која је довела у заблуду окривљеног да на свом банковном рачуну има покриће за подизање новца путем дебитне платне картице. Надаље се истиче да изнети разлози побијане пресуде су противречни јер ако се тврди да се након подизања новца на банкоматима од стране окривљеног није очитавала промена на потражној и дугованој страни на његовом рачуну, онда се поставља питање на основу чега је суд утврдио да је окривљени уочио ту промену у рачунском програму банке који је искористио за подизање новца знајући да за то нема покриће. Такође, у поступку није доказано да је наведена банка уопште оштећена јер је утврђено да је окривљени AA задужио свој девизни рачун отворен у банци на своје име који је доведен у минусно стање – што није неуобичајена пракса банкарског пословања а не рачун банка “Intesa” а.д. Београд као правног лица нити било ког трећег физичког или правног лица, те да и без кривичне осуде постоји обавеза окривљеног да врати дуг банци према редовном току ствари и у складу са уговором који је окривљени закључио са банком, а што окривљени не спори. Такође суд у образложењу пропушта да наведе одлучну чињеницу да је свака успешна трансакција била одобрена од стране банке.

Супротно жалбеним наводима, овај суд налази да пресуда садржи разлоге о одлучним чињеницама, које су јасне и непротивречне и из којих се закључује који докази потврђују или не потврђују одлучне чињенице и како је првостепени суд ценио изведене доказе, а што је све у складу са садржином доказа на којима се заснива закључак првостепеног суда. Наиме, да је окривљени AA знао да на рачуну нема покриће произилази из чињенице да је у 57 покушаја трансакција окривљени одбијен због недовољно средстава на рачуну, затим да је окривљени у периоду од 14.05. до 17.05.2013. године вршио проверу стања на рачуну (путем банкомата и логовањем на систем банке), као и да је уредно добијао СМС поруке банке на основу којих је могао да утврди да нема покриће на рачуну за суме новца које је подизао.

Неосновано се жалбом бранилаца окривљеног побија првостепена пресуда због погрешно утврђеног чињеничног стања и указује да је у мају 2013. године отац фудбалера _, за којег је извршио реализацију трансфера из ФК „_“ у турски клуб „_“ рекао да је новац пуштен на његов рачун, те да се ради о износу од 1.200.000 евра. Окривљени није имао никаквог разлога да сумња у оно што му је у том погледу речено јер у пословима којим се бави влада основни принцип узајамног поверења, па је тако био чврсто уверен да му је на његов рачун уплаћена наведена свота новца и да је с тим новцем могао слободно да располаже користећи дебитну платну картицу. Окривљени је изнео уверљиве и самим тим прихватљиве разлоге због чега је наведени износ требало да буде уплаћен преко наведеног рачуна, а не осталих рачуна које је поседовао, наводећи као разлог да је одлучио да живи у Србији па му је било логичније и једноставније да користи тај рачун. С обзиром да насупрот таквом исказу окривљеног, не постоји супротан доказ који би оповргао његову тврдњу у погледу изнете чињенице, суд је био у обавези да прихвати поменути исказ окривљеног као веродостојан. Међутим, суд се у побијаној пресуди не осврће на изнета казивања окривљеног са становишта његове истинитости, већ погрешно интерпретира тај део исказа, наводећи да је очекивао уплату од 300.000 евра, мада је окривљени на главном претресу изјавио да је очекивао уплату целокупног износа, односно 1.200.000 евра. То што се у побијаној пресуди на страни 29 наводи да је окривљени дана 14.05.2013. године вршио увид у стање на банкомату банке „Интеза“ у Кнез Михајловој улици, а да је проверу стања вршио и у дане 15.05. и 16.05.2013. године, тако што се улоговао на интернет банке, не доводи у питање да је после тих датума био уверен да на свом банковном рачуну има покриће код чињенице да је за подизање новца употребом дебитне картице отпочео дана 17.05.2013. године. У побијаној пресуди се истиче да су окривљени од стране банке „Интеза“ преко мобилног телефона чији се број наводи редовно стизали извештаји о стању његовог рачуна и да је то стање било многоструко мање од износа који је окривљени дневно подизао. Ово утврђење суда само за себе не представља доказ пун неизвесности да је окривљени уопште користио предметни телефон у том периоду, а камоли да је читао СМС поруке. Иначе, предметни телефон је окривљени имао код себе када је боравио у иностранству али га није користио, поред тога телефон није био у функцији јер није имао кредита, а све ово на најбољи могући начин потврђује одбрана окривљеног да у наведеном периоду није користио предметни телефон. Такође, не постоји доказ пун извесности да је окривљени прочитао појединачно сваку поруку у време њеног доспећа јер то не произилази ни из наведеног извештаја Службе за специјалне истражне методе већ се тамо само констатује да су СМС поруке прочитане. Према томе, реално је могуће да је окривљени те поруке прочитао знатно касније у односу на време у коме је подизан новац па чак и у тренутку његовог хапшења. Поставља се питање због чега банка није реаговала истог тренутка и блокирала његов текући рачун јер је то технички било изводљив као што је то иначе према сведочењу СС учинила тек дана 13.06.2013. године.

По оцени овога суда, првостепени суд је правилно, потпуно и свестрано ценећи све изведене доказе (одбрану окривљеног AA, исказ сведока СС1, СС, СС2 и писане доказе који се налазе у спису предмета) како појединачно, тако и у међусобној повезаности, поуздано утврдио све оне чињенице које су одлучне за доношење законите одлуке у овој кривичноправној ствари. Иначе, жалбом бранилаца окривљеног се не указује на постојање неке чињенице, околности или пак доказа који нису били цењени од стране првостепеног суда, а који би довели у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, већ се само износи сопствена оцена изведених доказа и одбрана окривљеног, што је све првостепени суд имао у виду и по налажењу овога суда правилно оценио и за своје закључке дао јасне, логичне, ваљане и у свему прихватљиве разлоге.

Међутим, правилно је првостепени суд одбрану окривљеног (да није знао да на предметној VISA картици није имао покриће, односно да је био сигуран да новац на рачуну постоји обзиром да је у предметном периоду очекивао уплату реализованог трансфера фудбалског играча који трансфер је износио 1.200.000 евра, при чему би њему припало 300.000 евра) оценио као нелогичну, неуверљиву и срачунату на умањење кривице, обзиром да је другим изведеним доказима, пре свега исказом сведока СС1, СС2 и СС, као и писаним доказима у списима предмета (приступницом за Intesa online услугу од 19.09.2011. године захтевом за коришћење СМС обавештења банке Intesa извештајем о прикупљању података мобилних телефона и СИМ картица УКП, Службе за специјалне истражне методе, Одељења за електронски надзор бр. 03/4-8СП 905/13 од 13.01.2015. године) несумњиво утврдио да је окривљени критичном приликом предузео противправне радње ближе наведене у изреци побијане пресуде. Наиме, окривљени је непосредно пре догађаја ближе описаног у ставу првом изреке побијане пресуде вршио увид у стање рачуна за које је било везано коришћења VISA дебитне платне картице. Окривљени је дана 14.05.2013. године извршио увид у стање на банкомату банке Intesa у Кнез Михајловој улици, дана 15.05.2013. године окривљени се логовао на систем банка Intesa и добио информацију да је расположиво стање на његовом рачуну 1,45 швајцарских франака, 0 америчких долара и да је у минусном стању око 192 евра. Дана 16.05.2013. године окривљени AA се поново улоговао на интернет портал банке, извршио увид на девизном рачуну, којом приликом је утврдио да је стање на рачуну око 8 швајцарских франака и да му је остала резервација од око 96 швајцарских франака. Такође је правилно првостепени суд одбрану окривљеног (да је био сигуран да новац на његовом рачуну постоји до уколико је постојала нека грешка у систему то је ствар банке и њихових пропуста а не његових радњи па и поред очигледне грешке у информативном систему банке) ценио као неуверљиву и очигледно срачунату на избегавање кривице, обзиром да се окривљеном ставља на терет да је радњом извршења кривичног дела прибавио себи износ од преко 970.000 евра док је према сопственом казивању у назначеном периоду очекивао уплату три пута мањег износа од трансфера играча. Окривљени је после трансакције добијао СМС обавештење у којима су били назначени нереални износи, а стање рачуна је приказивао значајно мање износе од количине новца који је трансакцијама подизан, што сигурно није могло проћи незапажено код окривљеног. Наиме, окривљени AA је био упознат са начином функционисања дебитне платне картице, да се приликом коришћења дебитне платне картице припадајући банковни рачун терети за учињени трошак одмах по обављеном плаћању, уз услов да на рачуну постоји покриће и да се дебитна платна картица у битном разликује од кредитне картице.

Несумњиви доказ да је окривљени знао да на рачуну нема средстава, нити ће их имати убудуће, је управо чињеница да је у 57 покушаја трансакција, окривљени одбијен због недовољно средстава на рачуну, те чињеница да новац који му је наводно требао бити уплаћен, никада и није уплаћен, што је окривљени врло добро знао у време подизања новца, а осим тога и нема објашњење шта је било са том уплатом и зашто иста није “легла” на његов рачун. У прилог наведеном указује и чињеница да по предметном рачуну окривљеном никада и нису стизали високи девизни приливи, а како је непосредно пре подизања новца више пута проверавао стање на рачуну, потпуно је јасно да је окривљени сасвим сигурно знао да на девизном рачуну нема покриће за енормно велики износ од 971.916,04 еура, те је користећи неисправност рада одређених софтверских модула у систему за ауторизацију платних картица банке, за непуних месец дана подигао напред наведени износ, вршећи 647 покушаја трансакција од чега је 474 трансакције било успешно, а 57 пута одбијено због недовољно средстава. Такође и ова упорност и велики број трансакција у кратком времену указује да је окривљени знао да покриће на рачуну нема, јер би у противном новац подигао у банци, а не би се “мучио” и правио оволики број трансакција, од којих је знатан број био и безуспешан.

Имајући у виду да су у конкретном случају све одлучне чињенице правилно и потпуно утврђене, по оцени овога суда правилан је закључак првостепеног суда да се у радњама окривљеног AA стичу сва објективна и субјективна обележја кривичног дела издавање чека и коришћење платних картица без покрића из члана 228 став 3 у вези става 1 КЗ, па је таквом правном квалификацијом кривичног дела и применом одредаба кривичног законика правилно одлучено о његовој кривици. Стога су жалбени наводи бранилаца окривљеног, којима се побија пресуда због повреде кривичног закона, оцењени као неосновани.

Основано се жалбом јавног тужиоца побија првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији и указује да је првостепени суд исувише велики значај придао олакшавајућим околностима приликом одмеравања казне наводећи да чињеница да је окривљени AA отац пунолетног детета не може имати карактер олакшавајуће околности. Такође је неприхватљив став суда да чињеници да је окривљени на главном претресу изјавио да изражава спремност да надокнади штету оштећеној банци да карактер олакшавајуће околности, јер је из понашања окривљеног AA након извршења кривичног дела јасно да окривљени AA није имао намеру да оштећеној банци врати макар део новца који је противправно прибавио. Банка са њим није могла да успостави контакт, он се након извршења кривичног дела крио и избегавао сваки контакт са представницима банке, а при доласку у Србију уместо да одседне у породичној кући у _, одсео је у хотелу „Хајат“ где је оперативним радом полиције откривен и лишен слободе. Такође, првостепени суд није на прави начин оценио околности под којима је кривично дело извршено – посебну упорност окривљеног AA у извршењу кривичног дела у циљу прибављања огромне противправне имовинске користи. Ова упорност окривљеног AA огледа се између осталог и у чињеници да је само у једном дану – дана 26.05.2013. године, за себе преузео на противправан начин новац у износу од 39.000 евра, што се понављало и следећег дана. Дакле у периоду од 17.05. до 13.06.2013. године, за само 27 дана, окривљени AA је, знајући да не поседује покриће на дебитној платној картици, за себе прибавио противправну имовинску корист у износу од преко 970.000 евра. Окривљени би наставио са извршењем кривичног дела да представници банке Intesa нису приметили грешку у свом систему обраде података и блокирали дебитну картицу. Да је окривљени показао нарочиту упорност у извршењу кривичног дела, произилази из налаза и мишљења вештака економске струке који је навео да је AA извршио укупно 647 покушаја трансакција са платном картицом од чега је 518 одобрено, а 67 одбијено због прекорачења дневног лимита - 57 одбијено због недовољно средстава, 4 одбијено због блокаде картице и једна због fallback-a. Имајући у виду огромну вредност прибављене користи од скоро милион евра, суд је ову околност морао оценити на другачији начин и окривљеном AA изрећи казну затвора ближу законском максимуму, посебно имајући у виду да оштећена банка Intesa није обештећена ни за један једини динар од окривљеног.

Наиме, првостeпени суд је приликом утврђивања чињеница које утичу на врсту и висину кривичне санкције у смислу члана 54 КЗ, као олакшавајуће околности на страни окривљеног ценио његову ранију неосуђиваност, чињеницу да је окривљени отац једног пунолетног детета, остале личне и породичне прилике, као и чињеницу да је исказао спремност да надокнади штету, док отежавајућих околности на страни окривљеног није било. Првостепени суд је ценећи напред наведене олакшавајуће околности, у одсуству отежавајућих околности, окривљеног осудио на казну затвора у трајању од три године у које му се урачанава време проведено у притвору у периоду од 16.11.2013. године па до 10.02.2015. године.

По налажењу овога суда, казна затвора у наведеном трајању није правилно одмерена, обзиром да је првостепени суд напред наведеним олакшавајућим околностима дао пренаглашен значај, а такође првостепени суд није имао у виду отежавајућу околност – упорност окривљеног (647 покушаја трансакција), као и да је висина прибављене противправне имовинске користи вишеструко (преко 1.000 пута) прелази висину имовинске користи која је неопходна за квалификаторну околност за став 3 кривичног дела из члана 228 КЗ (преко 100.000 динара). Стога је овај суд дао правилан значај свим утврђеним околностима, при чему је имао у виду и степен повреде заштићеног добра и преиначио првостепену пресуду тако што је окривљеног AA, уз примену члана 45 КЗ, осудио на казну затвора у трајању од пет година, налазећи да је овако изречена казна сразмерна тежини учињеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и да се иста показује као нужна, неопходна и довољна за остваривање сврхе кажњавања прописане чланом 42 КЗ.

  Неосновано се жалбом јавног тужиоца побија првостепена пресуда у ставу другом изреке и указује да је првостепени суд донео погрешан закључак када је нашао да не постоје докази који би указивали да је окривљени AA извршио кривично дело прање новца из члана 231 став 3 у вези става 1 и 2 КЗ. Суд је у образложењу оваквог става навео да у списима предмета не постоји ни један доказ да је окривљени AA новац прибављен извршењем кривичног дела издавање чека и коришћење платних картица без покрића из члана 228 став 3 у вези става 1 КЗ, искористио ради плаћања робе и услуга и на тај начин исти унео у легални платни промет више земаља, да током поступка није приложен ни један доказ, исказ сведока, рачун и слично, а по оцени суда овакви наводи оптужног акта су засновани искључиво на наводима одбране окривљеног, при чему је окривљени једино лице које у кривичном поступку може да не говори истину, а да сам изабере начин на који ће да се брани. Жалбом се указује да првостепени суд није изнео ни један разлог или аргумент због којих овај део одбране окривљеног AA доводи у сумњу, међутим по налажењу другостепеног суда искључиво на признању окривљеног не може се засновати судска одлука, у недостатку других доказа, а управо тужилац није приложио ниједан доказ да је окривљени новац ставио у легалне токове, што чини битно обележје предметног кривичног дела.

По налажењу Апелационог суда у Београду првостепени суд је након свестране оцене изведених доказа, како појединачно, тако и у међусобној повезаности и одбране окривљеног, утврдио све оне чињенице које су одлучне за доношење законите и правилне одлуке у овој кривичноправној ствари, које у свему прихвата и овај суд. И по оцени овога суда, изведени докази не указују да је окривљени извршио кривично дело прање новца из члана 231 став 3 у вези става 1 и 2 КЗ. Наиме, током доказног поступка није поуздано утврђено да је окривљени извршио пренос имовине тако што је новац прибављен извршењем кривичног дела описаном у ставу првом изреке побијане пресуде искористио ради плаћања робе и услуга – припрему прелазног рока играча, дотирање играча које је плаћао у готовом новцу и куповини жетона ради коцкања у казинима у укупном износу од 971.916,04 евра у динарској противвредности од 108.875.910,49 динара и тиме новац прибављен извршењем кривичног дела унео у легални платни промет на територији Републике Србије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Монака и Холандије. Правилно је првостепени суд закључио да су наводи оптужног акта у потпуности неутемељени, а у списима предмета не постоји ни један доказ који би ишао у прилог оваквих тврдњи тужилаштва. Током доказног поступка, суду није приложен ни један доказ (исказ сведока, рачун) да је окривљени AA новац прибављен извршењем кривичног дела описаног у ставу један изреке побијане пресуде унео у легални платни промет на територији више држава.

Дакле, овај суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да у конкретном случају нема таквих доказа на основу којих би се са потребном сигурношћу узело као утврђено да је окривљени AA извршио кривично дело прање новца из члана 231 став 3 у вези става 1 и 2 КЗ, па га је правилно, због недостатка доказа, применом члана 423 тачка 2 ЗКП, ослободио од оптужбе.

Такође су неосновани жалбени наводи браниоца окривљеног да је првостепени суд донео погрешну одлуку досудивши имовинско-правни захтев, с обзиром на “пристанак оштећеног” или “подељену одговорност”, међутим првостепени суд је током поступка уз помоћ вештака финансијске струке несумњиво утврдио висину причињене штете банци “Интеза” АД Београд, коју није спорио ни окривљени, нити је оспорена неким другим доказом, а пристанка оштећене у конкретном случају нема, нити основа за “подељену одговорност”, јер је окривљени свесно и намерно проузроковао штету оштећеној.

Овај суд је имао у виду и друге жалбене наводе али их није посебно образлагао будући да су без утицаја на другачије одлучивање у овој кривично правној ствари.

Са изнетих разлога, на основу члана 457 и члана 459 став 1 ЗКП, Апелациoни суд у Београду је одлучио као у изреци пресуде.

Записничар       Председник већа-судија
Снежана Доганџић с.р.      Оливера Анђелковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)