Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.06.2011.

Кж2 1310/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 1310/11
Дана 16.06.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Соње Манојловић, председника већа, Наде Хаџи-Перић и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са записничарем Зорицом Аврамовић, вишим судијским помоћником, у кривичном предмету окривљених АА, ВВ, ВВ и ГГ, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 4 у вези ст. 3 и ст. 1 КЗ у вези чл. 33 КЗ, решавајући по жалбама браниоца окривљеног АА и ВВ, те пуномоћника трећих лица ВВ1, ДД и ВВ2, адвоката АБ, ВЈТ-а из Београда, браниоца окривљеног ББ и пуномоћника трећег лица ББ1, адвоката АБ1 и АБ2, браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката БА и браниоца окривљеног АА, адвоката ВА, изјављеним на решење Вишег суда у Београду ПОИ.бр.1/11 од 18.03.2011. године, о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у седници већа одржаној дана 16. јуна 2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

Уважавањем жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и браниоца окривљеног АА и ВВ, те пуномоћника трећих лица ВВ1, ДД и ВВ2, адв. АБ, браниоца окривљеног ББ и пуномоћника трећег лица ББ1, адвоката АБ1 и АБ2, браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката БА, браниоца окривљеног АА, адвоката ВА, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду ПОИ.бр.1/11 од 18.03.2011. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Ожалбеним решењем Виши суд у Београду је делимично усвојио захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК.бр.3/10 од 31.01.2011. године за привремено одузимање имовине, па се имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичних дела извршених од стране окривљених АА, ББ, ВВ и ГГ, против којих се пред Вишим судом у Београду води кривични поступак по оптужници ВТЈ-а у Београду Кт.бр.256/08 од 15.06.2010. године, са ближим описом као у оптужном акту, и то у односу на окривљеног АА, ББ и ВВ, због два кривична дела злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 4 у вези ст. 3 и 1 у вези чл. 33 КЗ у односу на окривљене АА и ББ, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 4 у вези ст. 3 и 1 у вези чл. 33 КЗ и окривљених АА и ГГ, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у покушају из чл. 359 ст. 4 у вези ст. 3 и 1 КЗ и имовина потом пренета на трећа лица се привремено одузима и то:

  Под тачком 1 решења од окривљеног АА је одузета породична стамбена зграда ђђ7, које су постојеће на кат. парцели бр. _ и све уписане у лист непокретности бр. _ КО _ и путничко возило марке _, регистарских ознака _, година производња_., са бројем шасије и мотора који су означени у изреци овог решења.

  Под тачком 2 изреке решења од АА1 као трећег лица је одузет стан аа, као и породично-стамбени објекат у изградњи максималне бруто површине 591 м2 на истој катастарској парцели.

Тачком 3 изреке ожалбеног решења од окривљеног ББ је привремено одузет стан бб и стан бб1.

Тачком 4 изреке решења од ББ1 – трећег лица је привремено одузет стан вв, стан вв1 и путничко моторно возило вв2, година производње 2002., са одговарајућим бројем шасије и бројем мотора.

Под тачком 5 изреке ожалбеног решења од окривљеног ВВ је привремено одузет сеф бр. гг, док је тачком 6 изреке од ВВ1 – трећег лица, привремено одузет стан гг1, који је стекла уговором о купопродаји непокретности оверен у Првом општинском суду у Београду Ов.бр._ од 28.12.2001. године, а тачком 7 је од ДД – трећег лица, одузет сеф гг2 и тачком 8 од ВВ2 као трећег лица одузет је привремено стан гг3 и сеф гг4 на истој адреси.

У изреци решења је речено да ће привремено одузимање имовине трајати до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине и да управљање привремено одузетом имовином се поверава Дирекцији за управљање одузетом имовином.

Изреком ожалбеног решења је одбијен захтев ВЈТ-а у Београду ОИК.бр.3/10 од 31.01.2011. године за привремено одузимање имовине и то по тачки 9, да се од окривљеног АА одузме стан дд, и путничко возило марке дд1, година производње 2000., са одговарајућим бројем шасије и мотора, потом под тачком 10 да се од АА1 као трећег лица, одузме стан – апартман дд2, под тачком 11 да се ББ1 – трећем лицу, одузме стан дд3, путничко возило дд4, година производње 2007., одговарајућег броја шасије и броја мотора као и гаража дд5. Одбијен је захтев и под тачком 12 да се од окривљеног ВВ одузме привремено новац у износу од _ УСД, са партије ороченог депозита бр. _ и новац у износу од _ УСД са партије девизног ороченог депозита бр. _ а на девизним рачунима отвореним код “Комерцијалне банке” АД Београд, потом под тачком 13 да се од ВВ1 као трећег лица одузме земљиште укупне површине 11 ари, 99 м2, на кат. парцели гг5, чији је корисник са обимом удела 2/3 као и објекта – куће за одмор, изграђене без грађевинске дозволе на истој кат. парцели, те под тачком 14 да се ДД – трећем лицу, привремено одузме предузеће за унутрашњу и спољну трговину "АА", чији је оснивач са 100% удела, под тачком 15 да се ВВ2 – трећем лицу, одузме земљиште укупне површине 11 ари, 99 м2, на гг6, чији је корисник са обимом удела 1/3, као и објекат – кућа за одмор изграђене без грађевинске дозволе на истој кат. парцели.

Надаље, изреком ожалбеног решења захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК.бр.3/10 од 31.01.2011. године, за привремено одузимање имовине у целости се одбија према под тачком 16 – ВВ2, за привремено одузимање предузећа за производњу, промет и услуге "АА1", чији је оснивач са обимом оснивачког удела са 50%, под тачком 17 да се окривљеном ГГ привремено одузме породична стамбена зграда ђђ, стан ђђ1, право коришћења земљишта површине ђђ2 и породичне стамбене зграде изграђене без одобрења за градњу, све на кат. ђ3, земљиште на које има право коришћења ђђ4, новац у износу од __ евра, са девизног текућег рачуна код “Уни кредит банке” АД Београд и привредни субјект ђђ5, чији је власник са обимом оснивачког удела 80% и под тачком 18 да се од ГГ1 привремено одузме породична стамбена зграда ђђ, породична стамбена зграда ђђ6 и новац у износу од __ евра са девизног рачуна код “Raiffeisen banke” АД у Београду.

На ово решење жалбе су изјавили:

-адвокат АБ, у својству браниоца окривљеног АА, окривљеног ВВ и у својству пуномоћника трећих лица ВВ1, ДД и ВВ2, којом решење побија због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да се захтев тужиоца за привремено одузимање имовине одбије у целости. Бранилац је захтевао да у смислу одредбе чл. 375 ЗКП буде обавештен о седници већа пред другостепеним судом;

-заменик Вишег јавног тужиоца из Београда, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се ожалбено решење укине у делу од тачке 9 до тачке 18 и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак или да се у овом делу преиначи, усвоји захтев тужилаштва и од окривљеног АА, окривљеног ВВ и окривљеног ГГ, те трећих лица АА1, ББ1, ВВ1, ДД, ВВ2 и ГГ1 одузме имовина означена у захтеву овог тужилаштва;

-адвокати АБ1 и АБ2, као браниоци окривљеног ББ и пуномоћници ББ1, због битне повреде поступка по Закону о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, те битне повреде одредаба ЗКП-а, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се побијано решење преиначи, одбије предлог ВЈТ-а у Београду за привремено одузимање имовине свих ових лица или да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање;

-бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА1, адвокат БА, по основу битних повреда одредаба поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалних прописа, побијајући део решења којим се усваја захтев ВЈТ-а о привременом одузимању имовине од ових лица, са предлогом да се одржи седница другостепеног већа Апелационог суда, на коју позвати окривљеног АА и треће лице АА1 и браниоца, односно пуномоћника адвоката БА и потом да се решење преиначи и одбије захтев тужиоца за привремено одузимање имовине, уколико другостепени суд сматра да изведени докази пружају основ за такав закључак или да ожалбено решење укине и врати првостепеном суду на поновни поступак;

-бранилац окривљеног АА, адвокат ВА, такође у односу на део решења којим је усвојен захтев ВЈТ-а за привремено одузимање имовине окривљеног АА, због битне повреде одредаба поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалних прописа, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи ову жалбу, првостепено решење преиначи и одбије захтев тужиоца за привремено одузимање имовине или да исто укине и врати првостепеном суду на поновни поступак, са предлогом да, сходно одредбама ЗКП-а, буде позван на седницу другостепеног већа.

Пуномоћници окривљеног ГГ и трећег лица ГГ1 адвокат ГА и ДА су на жалбу ВЈТ-а уложили одговор, којим побијају наводе ове жалбе, са предлогом да се жалба одбије и решење првостепеног суда потврди.

Одговор на жалбу тужиоца уложио је и бранилац окривљеног АА и пуномоћник АА1, адвокат БА, којим побија жалбене наводе тужиоца, са предлогом да се првостепено решење преиначи и одбије захтев тужиоца у целости или да се решење у потпуности укине.

Апелациони јавни тужилац из Београда је у свом писменом поднеску Ктр.бр.1100/2011 од 19.04.2011. године, предложио да се уважи жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду изјављена против решења Вишег суда у Београду ПОИ.бр.1/11 од 18.03.2011. године, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања као основана и наведено решење укине у делу решења од тачке 9 до тачке 18 у односу на окривљеног АА, треће лице АА1, ББ1, окривљеног ВВ, треће лице ВВ1, ДД, ВВ2 и окривљеног ГГ и треће лице ГГ1 и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак или да у овом делу преиначи наведено решење и усвоји захтев тужилаштва да се од побројаних лица одузме имовина означена у захтеву овог тужилаштва, а да се жалбе бранилаца окривљених АА, ББ, ВВ као и жалбе пуномоћника трећих лица АА1, адвоката БА, ВВ1, ДД, ВВ2 као трећих лица, адвоката АБ и пуномоћника трећег лица ББ1, адвоката АБ1, одбију као неосноване.

Апелациони суд је одржао седницу већа за коју сходно одредби чл. 402 ст. 1 ЗКП није обавестио браниоце, који су захтевали да буду обавештени о седници већа, јер је расправљао по жалбама поднетим на решење а не на пресуду, па је размотрио уложене жалбе са целокупним списима предмета и ожалбеним решењем, које је испитао у смислу жалбених навода, навода изнетим у писменим одговорима на жалбу, те писменом поднеску Апелационог јавног тужиоца из Београда и у смислу одредбе чл. 401 ст. 5 ЗКП-а, те по оцени навода и предлога у изјављеним жалбама и одговорима на жалбу и предлога Апелационог јавног тужиоца из цитираног поднеска, нашао:

Жалбе су основане.

Пре свега, по налажењу Апелационог суда ожалбено решење не садржи све оно што је потребно у смислу одредбе чл. 25 ст. 2 Закона о одузимању имовине, којим је прописано да решење о привременом одузимању имовине садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, податке о имовини која се одузима, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела, разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се имовина одузима.

Дакле, иако је у питању привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, првостепено решење мора да садржи кратак опис кривичног дела које се окривљенима ставља на терет (а не само законски назив кривичног дела), а поред података о имовини и околности из којих произлази основана сумња да имовина која је предмет одузимања проистиче из кривичног дела, првостепени суд је у обавези да у свом решењу наведе и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине, а што све побијано решење не садржи, што чини битну повреду одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тачка 11 ЗКП, како се то основано истиче поднетим жалбама због чега је исто морало бити укинуто.

Наиме, одредбом чл. 15 ст. 2 Закона о одузимању имовине је прописано да се у финансијској истрази прикупљају докази о имовини, законитим приходима и трошковима живота окривљених, докази о имовини који је наследио правни следбеник, односно докази о имовини и накнади за коју је имовина пренета на треће лице.

Сходно одредби чл. 17 ст. 2 истог закона, финансијском истрагом руководи јавни тужилац, који у складу са овлашћењима из става 1 члана 20 овог закона може наредити банкарској или другој финансијској организацији да јединици која спроводи истрагу достави податке о стању пословних и личних рачуна и сефова власника.

Иако се у конкретном случају ради о привременом одузимању имовине, у поступку финансијске истраге је било неопходно потребно прибавити све доказе у смислу чл. 15 ст. 2 закона, како у погледу непокретне, тако и у погледу покретне имовине, чије је привремено одузимање тужилац предложио, па и у погледу сефова из тачке 5, 7 и 8 и банковних рачуна али и у погледу свих законитих примања окривљених и трећих лица и о томе у образложењу дати јасне разлоге.

Изреком ожалбеног решења првостепени суд од окривљеног АА привремено одузима породичну стамбену зграду ђђ7 и путничко возило марке __ и у образложењу решења наводи да је из извештаја Управе за спречавање прања новца и извештаја Јединице за финансијске истраге – Службе за борбу против организованог криминала, те провером у Републичком геодетском заводу РС и Секретаријату за финансије јавних прихода Града Београда утврдио да је окривљени АА, како наводи на страници 10 образложења, а потом то утврђује и из појединих материјалних доказа, власник имовине и то непокретне, која је прибављена у току 1971, 2000, 2002, 2003 и 2008. године, да је власник штедне књижице Инвестиционе банке Титоград и Привредне банке Сарајево са салдом у страној валути, чије кретање даје на страни 13 образложења, а потом на страни 21 образложења наводи да је на основу изведених доказа, утврђено да је окр. АА у временском периоду од 1994 до 2005 године остварио нето зараду у укупном износу од _ динара, а да је породичну стамбену зграду ђђ7 стекао по основу уговора о купопродаји Ов.бр.14016/00 од 22.09.2000. године, где је исплаћена купопродајна цена од 16.000.000,00 динара, и да је за путничко возило _ које је стекао 24.10.2003. године исплатио купопродајну цену 27.543 евра, да је формално правно власник стамбене зграде дд, којом је располагао по основу уговора о купопродаји. Надаље, суд наводи којих је непокретности АА1, као треће лице власник и да је она у периоду 1994-2008 година, остварила нето зараду у укупном износу 8.326.013,30 динара, да би на страни 22 став 4 образложења побијаног решења закључио да, имајући у виду одредбу члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела и утврђено чињенично стање, постоји очигледна несразмера између имовине окривљеног АА и његових законито стечених прихода, до ког суд долази стављањем у корелацију зарада окривљеног и вредности предметне имовине, наводећи да је у питању имовина чија укупна вредност износи 16.332.000,00 динара, која вишеструко превазилази његова примања по основу радног односа у том периоду, а то је суд утврдио из Уверења Републичког фонда за ПИО, наводећи да није прихватио тврдње и доказе одбране окр. АА којима се овакав закључак првостепеног суда оспорава, а самим тим и наводи из захтева за привремено одузимање имовине који је поднео надлежни јавни тужилац, а да при том за овакво своје закључивање не даје јасне и образложене разлоге, а што све образложење ожалбеног решења чини неразумљивим, што такође представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, које води обавезном укидању истог.

Такође су нејасни и паушални разлози који се односе на чињеницу да су браниоци приложили доказе о девизној штедњи, али да по ставу суда и те чињенице не доказују тврдње бранилаца у потребној мери да се из кретања депонованих средстава може извести закључак само о трошковима живота окривљеног, који се показују као знатни, али не и закључак да су ова средства искоришћена за стицање имовине, која је предмет поднетог захтева, јер по налажењу овога суда кретање средстава није оценио и довео у везу са материјалним доказима, односно уговорима којима је та имовина стицана, а који су прецизно наведени у образложењу решења, како у погледу датума стицања, тако и у погледу износа купопродаје, а истовремено, по налажењу овога суда, у односу на ове одлучне чињенице, чињенично стање је остало и непотпуно утврђено, посебно када се има у виду да су неки износи означени у динарима, а неки у страној валути.

У вези са наведеним, неприхватљиви су и противуречни разлози из образложења (стр. 25 пасус 3) да неприлагање од стране окривљеног и бранилаца доказа о банковним рачунима у иностранству који би обзиром на њихову висину имали утицаја на одлучивање у овој ствари, ствара основану сумњу да је реч о финансијским средствима прибављеним на незаконит начин, јер сходно поменутој одредби чл.17 Закона о одузимању имовине, тужилац има овлашћења и у том правцу.

У контексту наведеног, неприхватљиви су и противуречни разлози из образложења у односу на остале окривљене и трећа лица, како се то основано жалбама бранилаца указује, где суд као законите приходе утврђује само приходе прибављене од Фонда за пензијско осигурање РС, наводи коју имовину према извештају финансијске истраге окривљени и трећа лица поседују, не дајући разлоге због којих не прихвата предлог за прибављање података и у погледу других законитих прихода, уз за сада преурањен закључак да се ради о очигледној несразмери између имовине и законитих прихода. Ово тим пре што су окривљени доставили поједине писмене доказе који се односе на начин и основ стицања имовине, чак и у знатно ранијем временском периоду у односу на време подношења предметног захтева, како се то основано истиче поднетим жалбама, а које првостепени суд такође није у потпуности оценио и за свој закључак дао јасне и непротивречне разлоге.

Посебно је нејасна и за овај суд у потпуности неприхватљива констатација првостепеног суда да се исти није могао упустити у утврђивање тачне висине законито стечених прихода окривљеног ББ, које је он стекао као корисник старосне пензије од 2002. године па надаље, али ипак закључује да ти приходи нису у пуној мери могли допринети стицању имовине, при чему и овде првостепени суд правећи компарацију прихода и имовине полази од разних претпоставки (нпр. Стр. 38 образложења) и приходе приказује час у динарима, час у страној валути, а што води даље закључку да су ипак у некој мери (ако не пуној) ови приходи допринели стицању имовине, па остаје нејасно због чега је то за првостепени суд без значаја.

  Из изреке решења произилази да је суд одлучио и о привременом одузимању сефова у тачкама 5, 7 и 8 изреке, а у односу на овај део изреке ожалбеног решења првостепени суд, по ставу овога суда, даје у потпуности неразумљиве разлоге. Наиме, суд одузима од окривљеног ВВ, ДД и ВВ1 сефове, дајући потом у образложењу решења разлоге на страни 53 у том правцу да из садржине оптужбе и резултата спроведеног истражног поступка произилази основана сумња да су окривљени АА, ББ и ВВ у временском периоду од 04.01.2001. до 15.03.2002. године противправно присвојили 5.127.104,24 евра, те да те околности у корелацији са непознатом садржином сефа бр. 799 код “Комерцијалне банке” стварају основану сумњу да у истом евентуално могу бити депонована и новчана средства прибављена извршењем кривичног дела из којег разлога је председник већа одлучио да се исти блокира. Исти су разлози и за друга два сефа, чиме је изрека противречна разлозима датим у образложењу и одлука о одузимању у овом делу је заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, како се то основано жалбама браниоца АБ истиче, јер суд у поступку није утврдио која је садржина сефова, односно да ли окривљени ВВ или трећа лица у њима има имовину и коју, а одузима сеф који је власништво банке, како то из изреке самог решења и произилази.

Такође се основано и у жалби тужиоца истиче да се суд сам упуштао у анализу вредности квадрата станова, без да у том правцу изврши проверу и званично прибави податке у погледу одлуке да ББ1 одузме део имовине.

Стоји чињеница да је у складу са одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела, терет доказивања законито стечене имовине на окривљеном, међутим, неприхватљива је одлука првостепеног суда да не узима у обзир доказе о стицању имовине који су достављени на страном језику (јер постоји претпоставка да је то учињено због кратких рокова), али је првостепени суд имао могућности да наложи окривљенима да у примереном року изврше превод тих доказа на српски језик, а потом одлучи о прихватљивости истих.

Дакле, како је ожалбено решење донето уз апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка, а што је довело и до непотпуно утврђеног чињеничног стања, решење је, применом одредби чл. 26 ст. 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела и чл. 401 ст. 3 ЗКП, укинуто и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Имајући у виду да имовина која је обухваћена предлогом надлежног тужиоца, представља јединствену имовину окривљених, а ценећи при том и разлоге наведене у жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, суд је ожалбено решење укинуо у целости, јер би свако другачије одлучивање било од штетног утицаја на правилно и законито пресуђење.

У поновном поступку првостепени суд ће пре свега отклонити повреде на које му је овим решењем указано, водећи рачуна и о осталим жалбеним наводима, тј. утврдиће све одлучне чињенице како у односу на имовину окривљеног, тако и у односу на висину законито стечених прихода, у мери у којој је то неопходно да би могао донети правилну и на закону засновану одлуку у поступку привременог одузимања имовине, у смислу члана 21 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела.
 
Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА Зорица Аврамовић, с.р.      Соња Манојловић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)