Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.10.2012.

Кж2 2356/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 2356/12
Дана 15.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Милимира Лукића, председника већа, Наде Зец и Драгана Ћесаровића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, у поступку за привремено одузимање имовине према окривљенoм АА и трећем лицу АА1, одлучујући о жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против решења Вишег суда у Београду ПOИ. бр.9/11 од 26.04.2012. године, у седници већа одржаној дана 15.10.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављена против решења Вишег суда у Београду ПОИ. бр.9/11 од 26.04.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду ПОИ. бр.9/11 од 26.04.2012. године одбијен је захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК бр.3/10 од 31.01.2011. године, за привремено одузимање имовине и то према:

1. Окривљеном АА, ЈМБГ _, од оца _, рођеном _. године у _, _, са пребивалиштем у _, у ул. _ бр._, против којег се пред Вишим судом у Београду води кривични поступак по оптужници ВЈТ у Београду Кт.бр.256/08 од 15.06.2010. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 4 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, а од којег је захтевано привремено одузимање породичне стамбене зграде аа, у стамбеној згради аа1, право коришћења земљишта аа2 и породичне стамбене зграде, изграђене без одобрења за градњу аа3, земљишта на којој има право коришћења аа4, новца у износу од 8.883,63 евра са девизног текућег рачуна бр._ отвореног код „Unicredit Bank“ а.д. Београд, уз блокаду свих картица везаних за наведени рачун, привредни субјект "АА", чији је власник са обимом оснивачког удела 80 % и


2. АА1, ЈМБГ _, од оца _, рођене _. године у _, са пребивалиштем у _, у ул. _ бр._, од које је захтевано привремено одузимање породичне стамбене зграде аа5, породичне – стамбене зграде аа6 и новац у износу од 29.254,04 евра са девизног нерезидентног рачуна број _, отвореног код „Raiffeisen Bank“ а.д. Београд.

Против наведеног решења жалбу је изјавио јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду решење Вишег суда у Београду ПОИ. бр.9/11 од 26.04.2012. године преиначи и усвоји захтев тужилаштва да се од окривљеног АА и трећег лица АА1 привремено одузме имовина означена у захтеву тужилаштва.

Апелациони јавни тужилац у Београду је у поднеску КТР-I.бр.2030/12 од 22.06.2012. године предложио да се жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављена против решења Вишег суда у Београду ПОИ. бр.9/11 од 26.04.2012. године уважи као основана и донесе одлука у смислу жалбеног предлога јавног тужиоца.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и изјашњења Апелационог јавног тужиоца у Београду, датог у наведеном поднеску, нашао:

Жалба је неоснована.

По оцени овога суда правилно је првостепени суд побијаним решењем одбио захтев јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду за привремено одузимање имовине од окривљенoг АА и трећег лица АА1, јер у конкретном случају јавни тужилац није у складу са чланом 24 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела изнео околности о постојању основане сумње да имовина чије је одузимање захтевано проистиче из кривичног дела, односно није пружио доказе који би указивали на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела, нити је јавни тужилац предочио околности које указују на опасност да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено.

При томе је првостепени суд на основу изведених писмених доказа, односно доказа надлежних државних органа о чињеницама о којима се води службена евиденција и које су као такве издате у прописаној форми и од стране овлашћених лица, односно органа, а које је правилно у целости прихватио и из којих је утврдио да су доказане чињенице о којима је у овим исправама било речи, као и на основу достављених приватних исправа, као доказа о чињеницама које су њима констатоване, које је такође правилно прихватио, обзиром да су потврђене – оверене потписима овлашћених лица и службеним печатима органа, што важи и у погледу приватних исправа страних правних лица – банака, које су суду достављене у овереним преводима од стране овлашћеног судског тумача за француски језик ВВ, а који су ближе означени од стране 7. до стране 21. образложења побијаног решења, несумњиво утврдио да је окривљени АА имао довољно високе приходе који су омогућивали стицање предметне имовине, те да обзиром на изузетно висока примања за овдашње услове, правилан је закључак првостепеног суда да је окривљени имао довољно средстава да финансира и куповину непокретности чије је одузимање захтевано од његове супруге АА1, која се евидентно само формално јавља као купац.

Наиме, правилан је закључак првостепеног суда да из свих изведених доказа произилази да су законити приходи окривљеног АА, које је остварио у Републици Србији, у периоду од 2002. до 2009. године, износили укупно 234.163.795,00 динара, за шта су докази суду првобитно достављени од стране одбране окривљеног, а затим и од стране јавног тужиоца, као и да је привредно друштво "АА", чији је окривљени оснивач са 80% удела, а чије је привремено одузимање такође захтевано, према доказима достављеним од стране јавног тужиоца у периоду 2006.-2009. године остварило добит у укупном износу од 34.599.654,00 динара, а да према доказима одбране, односно из обрачуна евидентираних уплата код банака у иностранству на рачун “Pro Agency Limited” чији је окривљени био власник, у периоду од 01.01.1999. године до 07.10.2004. године, окривљени је остварио приходе од укупно 1.059.700,31 евра, 191.040,90 швајцарских франака, 3.671.523,00 америчких долара и 2.435.538,80 британских фунти, при чему је на име реализованих купопродаја непокретности 1998. године, као продавац стекао 530.000,00 динара, односно 2.800.000 евра током 2007. године, а његова супруга АА1 износ од 1.212.148,92 евра, такође 2007. године.

Имајући у виду напред наведено и то да збрајањем само наведених прихода окривљеног који су дати у званичној јединственој валути ЕУ, а који су остварени пре стицања непокретности, осим стана аа7, добија се износ од 5.071.849,23 евра, односно износ који за 2.019.149,23 евра премашује износ од 3.052.700,00 евра колика је укупна вредност непокретне имовине чије је одузимање захтевано од окривљеног и његове супруге, те када се томе додају приходи које је окривљени остварио у Републици Србији и у иностранству у осталим страним валутама, како је то напред наведено, правилан је закључак првостепеног суда да су приходи окривљеног вишеструко већи од имовине чије је одузимање захтевано од њега и његове супруге, а ово и по одузимању трошкова живота у Београду у периоду од 1998. године па надаље, који су суду достављени од стране Јединице за финансијске истраге 03/4-1 “О” стр.пов.бр.230-156/10-5 од 31.10.2011. године.

Стога је и по налажењу овог суда правилан закључак првостепеног суда да у конкретном случају нису изнете околности о постојању основане сумње да имовина чије је одузимање захтевано проистиче из кривичног дела, односно да јавни тужилац није пружио доказе који би указивали на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела. Такође, правилан је закључак првостепеног суда да јавни тужилац суду није предочио околности које указују на опасност да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, осим паушалног навода да таква опасност постоји.

Имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, које у свему као правилне прихвата и овај суд, то се супротни жалбени наводи јавног тужиоца да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање, оцењују као неосновани, и у овој жалби не наводи се ниједна околност која би била од утицаја на другачију одлуку суда. Такође, не могу се прихватити ни наводи из жалбе јавног тужиоца да је првостепени суд узео као неспорни износ извршених уплата на више рачуна који се воде код банака у иностранству, а да није, обзиром на кривично дело које се окривљеном ставља на терет, утврдио порекло извршених уплата, односно није утврдио из ког правног посла проистичу наведене уплате, нити је утврдио порекло новца од кога су прибављене непокретности чије се привремено одузимање захтева, као и да је пропустио да утврди индивидуалне трошкове живота како окривљеног АА, тако и његове супруге трећег лица АА1. Ово стога што у поступку за привремено одузимање имовине суд не утврђује наведене чињенице, већ јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела), а власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24 став 3 наведеног закона), а суд на основу приложених доказа доноси одлуку. Цењени су и остали наводи из изјављене жалбе, али се истима по налажењу овога суда не доводи у питање законитост и правилност побијаног решења.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 401 став 3 ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци решења.

Записничар,      Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р.       Милимир Лукић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)