Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.03.2013.

Кж2 5079/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 5079/12
Дана 20.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Милене Рашић - председника већа, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић – чланова већа, са вишим судијским сарадником Снежаном Лазин - записничарем, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ и др., одлучујући о жалбама окривљеног АА и браниоца окривљеног АА и уједно пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ, изјављеним против решења Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године, у седници већа одржаној дана 20.03.2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

Уважавањем жалби окривљеног АА и браниоца окривљеног АА и уједно пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ УКИДА СЕ решење Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године и предмет упућује првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године усвојен је захтев Другог ОЈТ-а у Београду за привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ извршеног од стране АА, те је одређено да се привремено одузима имовина од окривљеног АА и трећег лица АА1 и забрањује се отуђење и оптерећење непокретности и стварних права на истима.

При томе је у ставу I изреке решења одређено да се у односу на окривљеног АА одузима стан аа и стан аа1, а што је грађено на основу решења о одобрењу за изградњу Одељења за урбанизам и грађевинске послове ГО Лазаревац бр.350-516/2006-04 од 30.08.2006. године којим је одобрена АА реконструкција постојеће равне кровне плоче и надградња поткровља аа2, чији је власник и корисник АА, а све стечено по основу уговора о физичкој деоби станова закљученог између АА и Предузећа "АА" овереном у Другом основном суду у Београду - Судска јединица Обреновац дана 19.02.2010. године под бројем 1 Ов.бр.1854/10.

У ставу II изреке решења је одређено да се трећем лицу Привредном друштву "АА2", чији је једини власник АА1, у односу на имовину коју поседује Предузеће "АА2" чији је она једини власник са 100% уделом одузима привремено земљиште на аа3, као и станови који су ванкњижно власништво, а саграђени су на основу решења о одобрењу Одељења за урбанизам и комунално-грађевинске послове ГО Обреновац I-02 број 351-30/07 од 05.07.2007. године које је измењено решењем истог органа I-02 број 351-821/07 од 14.11.2007. године којим се инвеститору Предузећу "АА2" одобрава изградња више породичног стамбеног објекта спратности СУ+П+2+ПК+ГА који се састоји од 4 ламеле укупне бруто површине 5.451.29 м2 са укупно 94 стана од чега ламела 1 садржи 5 гарсоњера, 18 двособних станова и 2 трособна стана, ламела 2 садржи 6 гарсоњера, 16 двособних и 2 једнособна стана, ламела 3 садржи 6 гарсоњера, 14 двособних и 2 једноипособна стана и ламела 4 садржи 6 гарсоњера, 16 двособних и 1 четворособан стан на аа3, а чије су површине ближе наведене у изреци првостепеног решења.

Такође је одређено да мера привременог одузимања имовине траје до другачије одлуке суда, а најдуже до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, те да ће привремено одузетом имовином сходно одредбама члана 37 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела управљати Дирекција за управљање одузетом имовином до коначне одлуке суда.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

- окривљени АА и треће лице АА1 из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи решење Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године тако што ће одбити као неоснован и неправичан захтев Другог основног јавног тужилаштава у Београду за привремено одузимање предмета;
- бранилац окривљеног АА и уједно пуномоћник трећег лица АА1 – адвокат АБ из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи решење Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године и одбије као неоснован захтев Другог основног јавног тужилаштва у Београду за привремено одузимање имовине.

Решењем Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 03.12.2012. године је одбачена као неблаговремена жалба против решења Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године коју је поднела треће лице АА1 дана 16.11.2012. године.

Заменик Апелационог јавног тужиоца у Београду је у свом поднеску КТР-I бр.15/13 од 04.01.2013. године ставио предлог да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе окривљеног АА и браниоца окривљеног АА и уједно пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ изјављене против решења Другог основног суда у Београду ПОИ бр.5/12 од 01.11.2012. године.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаним решењем које је испитао по службеној дужности у смислу члана 401 став 5 ЗКП и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог заменика Апелационог јавног тужиоца у Београду, нашао:

Жалбе су основане.

По налажењу Апелационог суда у Београду као другостепеног основано се жалбама окривљеног АА и браниоца окривљеног АА и уједно пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ указује да је првостепено решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП.

Наиме, побијаним решењем је пре свега прекршена презумпција невиности окривљеног АА. Ово са разлога јер је у изреци решења наведено да се усваја захтев Другог ОЈТ-а у Београду за привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 2 у вези става 1 КЗ извршеног од стране АА. Међутим, имајући у виду фазу у којој се тренутно налази кривични поступак против окривљеног АА, тачније да именовани још није правноснажно осуђен за наведено кривично дело и да је још увек само основано сумњив да је извршио исто, те да самим тим још увек постоји претпоставка његове невиности, то су чињенице везане за то да ли је окривљени извршио или није извршио кривично дело које му је стављено на терет, односно да ли је предузео противправне радње за које је основано сумњив предмет анализе и оцене приликом доношења мериторне одлуке у конкретном кривичном поступку.

Поред тога, изрека побијаног решења је неразумљива, обзиром да се из исте не може поуздано утврдити каква је заправо одлука суда и то да ли се ради о привременом одузимању имовине окривљеног и трећег лица према одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела или о мери обезбеђења коју суд доноси по службеној дужности по правилима извршног поступка. При томе се ради о потпуно два различита правна института, а јавни тужилац је предложио привремено одузимање имовине, а не меру забране отуђења и оптерећења непокретности. У конкретном случају суд треба да утврди да ли је основан предлог Другог ОЈТ-а у Београду за привремено одузимање имовине и ако јесте, онда не треба да истовремено одреди и забрану отуђења и оптерећења непокретности и стварних права на истима, а у случају да наведени предлог јавног тужиоца није основан онда суд може сам по службеној дужности да одреди привремену меру забране отуђења и оптерећења непокретности ако сматра да је то потребно.

Такође, из изреке побијаног решења је нејасно шта је тачно предмет привременог одузимања, имајући у виду да се из става II изреке не може јасно утврдити која се имовина привремено одузима и то да ли земљиште на аа3, све уписано у лист непокретности број _ Службе за катастар непокретности Обреновац, те да ли станови у ванкњижном власништву који су саграђени на основу решења о одобрењу Одељења за урбанизам и комунално-грађевинске послове ГО Обреновац којим је инвеститору предузећа "АА2" одобрена изградња више породичног стамбеног објекта аа2 са укупно 94 стана или пак појединачни станови који се на крају набрајају. Наиме, из наведеног уопште није јасно да ли се поменута зграда и станови налазе на поменутим катастарским парцелама или само на кп.бр._ КО Обреновац која се наводи на крају, као ни то да ли се одузима цела зграда и сва 94 стана у њој или само станови који су таксативно набројани након тога у изреци првостепеног решења, а то је у конкретном случају 22 стана, а при овоме забуну уноси још и чињеница да је наведено да се ради о објекту који има 5.451.29 м2.

Поред тога, првостепено решење је неразумљиво и у делу који се односи на то ко у конкретном случају у овом кривичном предмету има својство трећег лица, имајући у виду да првостепени суд како у изреци, тако и у образложењу решења, као треће лице час наводи АА1, а час привредно друштво "АА2" чији је једини власник АА1. Наиме, Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела врло јасно и прецизно дефинише појам трећег лица, а то је физичко или правно лице на које је пренета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, а у конкретном случају другостепени суд је увидом у списе предмета утврдио да станови који су привремено одузети не само да нису пренети на АА1, већ се не ради ни о њеној имовини, обзиром да је у изреци побијаног решења наведено да се ради о имовини предузећа "АА2" а да је она 100% власник тог предузећа. Према важећој законској регулативи и то Закону о привредним друштвима и другим прописима, имовина која је у власништву предузећа не представља истовремено и имовину власника предузећа или оснивача и том имовином може располагати само предузеће, а не и власник или оснивач. У вези овога првостепени суд у образложењу побијаног решења није дао јасне и аргументоване разлоге због чега сматра да у конкретном случају АА1 има својство трећег лица, обзиром да је у захтеву Другог ОЈТ-а у Београду за привремено одузимање имовине као треће лице наведено привредно друштво "АА2" чији је једини власник АА1, па у том смислу побијано решење нема ни разлоге о овој одлучној чињеници, а и они разлози који су дати су нејасни и у знатној мери противречни.

Даље, првостепени суд у побијаном решењу наводи да је станове који су предмет привременог одузимања уаа3 градило привредно друштво "АА2", те да је окривљени био директор истог, као и да су станови продавани још у изградњи, али да купци у највећем бројем случајева средства нису уплаћивали на рачун привредног друштва, већ на руке окривљеног АА, осим у ситуацијама када су станове куповали путем кредита, те да је део тих средстава коришћен за финансирање и изградњу других станова без приказивања кроз одговарајућу пословну документацију, а део је уплаћен на рачун привредног друштва као позајмица оснивача, тако да је предузеће "АА2" та новчана средства дуговало оснивачима, након чега су оснивачи на име компензације добијали станове који су касније као физичка лица продавали за готов новац који им је уплаћиван на рачуне. Суд потом закључује да су побројане радње супротне Закону у погледу финансијског, књиговодственог и рачуноводственог пословања привредног друштва и да саме по себи представљају изигравање закона и двоструко задуживање предузећа у корист окривљеног и то најпре што купопродајна цена није исплаћивана на рачун Привредног друштва које је градило станове, већ на руке окривљеног, а затим што су наведена средства уплаћивана на рачун Привредног друштва као позајмица оснивача. Овакво објашњење, сем што би могло водити закључку да се ради о примени потпуно другог института - одузимању предмета који је прибављен извршењем конкретног кривичног дела, фактички се заснива на чињеницама које се тичу самог кривичног поступка који се води против окривљеног, односно мериторне одлуке о истом који је нужно претходно на несумњив, поуздан и недвосмислен начин утврдити у контрадикторном доказном поступку, при чему је посебно нејасно на основу ког стручног, финансијског, књиговодственог и рачуноводственог знања је првостепени суд уопште оценио да се ради о управо таквим малверзацијама, ако се имају у виду и подаци у списима да су станови изграђени средствима купаца који су унапред исплатили део купопродајних цена, а неки од њих и целокупну цену.

Осим тога, првостепени суд у образложењу побијаног решења није дао јасне и аргументоване разлоге о одлучним чињеницама везаним за то да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела да постоји очигледна несразмера између те имовине и законито стечених прихода окривљеног, и да постоје чињенице које указују да би касније трајно одузимање такве имовине било отежано и онемогућено, а што су кумулативно постављени услови за примену института привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела. Наиме, првостепени суд је утврдио да у конкретном случају окривљени и предузеће трећег лица "АА2" поседују знатну имовину која је ближе наведена и описана у изреци првостепеног решења, с тим што првостепени суд при томе у побијаном решењу није дао одговарајуће разлоге за своје закључке да постоји очигледна несразмера између вредности те имовине и законитих прихода окривљеног, његове супруге која је означена као треће лице и њеног предузећа коме припадају и станови одузети у ставу II изреке, те чланова њиховог заједничког домаћинства, јер првостепени суд фактички само констатује да постоји очигледна несразмера између примања окривљеног и вредности предметне имовине, при чему уопште и не улази у анализу прихода поменутог предузећа, нити ближе образлаже у чему се огледа несразмера у вредности имовине и прихода лица и предузећа на које се предметно решење односи, као ни то на основу којих конкретних чињеница је дошао до таквог закључка. По налажењу овога суда ради правилног сагледавања одлучних чињеница и то да ли конкретна имовина представља “знатну имовину” и да ли постоји “очигледна несразмера” између те имовине и легалних прихода лица на које се захтев односи, потребно је имати у виду поред легалних прихода лица на које се захтев односи и легалне приходе особа из његовог заједничког породичног домаћинства. Првостепени суд је приликом анализе и оцене чињеница везаних за сразмерност легалних прихода и вредности стечене имовине у конкретном случају требало да поред плата, узме у обзир све легалне приходе и то плате остварене функцијама у поменутом предузећу, затим приходе тог предузећа итд. и да исте доведе у везу са вредношћу предметне имовине, те да потом анализом тих података утврди да ли у конкретном случају постоји несразмера и да ли је та несразмера између легалних прихода и имовине очигледна, односно да иста вишеструко превазилази законите приходе. Обзиром на изнето првостепени суд у побијаном решењу није дао јасне, конкретне и аргументоване разлоге за свој закључак да је вредност одузете имовине у очигледној несразмери са законитим приходима власника, односно зашто сматра да окривљени и његова супруга нису могли да из својих редовних и законитих прихода, као и кроз пословање предузећа "АА2" стекну поменуту имовину.

При свему напред наведеном треба имати у виду да првостепени суд уопште није поступио по налозима и примедбама из решења Апелационог суда у Београду Кж2 1430/12 од 21.05.2012. године, због чега изјављене жалбе окривљеног АА и браниоца окривљеног АА и уједно пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ треба уважити, а побијано решење укинути, имајући у виду да исто садржи битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП која га чини неразумљивим и противречним, а осим тога с обзиром да исто не садржи ни разлоге о одлучним чињеницама, а и они разлози који су дати су нејасни и у знатној мери противречни, то се у конкретном случају не може ни недвосмислено закључити да ли је оправдано привремено одузимање имовине или није.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду као другостепени је нашао да је побијано решење морало бити укинуто због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП и предмет упућен првостепеном суду на поновно одлучивање, у коме ће првостепени суд поступити по наведеним примедбама другостепеног суда, водећи при томе рачуна и о осталим жалбеним наводима окривљеног АА и браниоца окривљеног АА и уједно пуномоћника трећег лица АА1 – адвоката АБ, а након тога ће донети правилну и на закону засновану одлуку за коју ће дати јасне, конкретне и аргументоване разлоге.

Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци овога решења применом одредбе члана 401 став 3 ЗКП.

Записничар       Председник већа-судија
Снежана Лазин        Милена Рашић

МВ
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)