Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.08.2011.

Кж2 По1 218/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 218/11
Дана 18.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судијa Зорана Савића, председника већа, Савке Гогић и Вучка Мирчића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Снежаном Меденицом као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама окривљеног АА и његовог браниоца-адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои.По1.21/11-К.По1.261/2010 од 23.06.2011.године, у седници већа одржаној дана 18. августа 2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног АА и његовог браниоца-адвоката АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои.По1.21/11-К.По1.261/2010 од 23.06.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои.По1.21/11-К.По1.261/2010 од 23.06.2011.године усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.С.бр.22/09 од 14.03.2011.године и одређено да се од окривљеног АА привремено одузима имовина и то стан аа и гаражно место аа1, као и плац аа2 и катастарска парцела аа3. Истовремено је одређено да ће привремено одузимање имовине трајати до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине и да се управљање привремено одузетом имовином поверава Дирекцији за управљање одузетом имовином.
Против овог решења, жалбе су изјавили:

-окривљени АА, не наводећи законски основ, нити предлог, с тим што из образложења жалбе произлази да се првостепено решење побија због погрешно утврђеног чињеничног стања и предлаже укидање побијаног решења;

-бранилац окривљеног АА - адвокат АБ са свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.бр.246/11 од 15.08.2011. године предложио је да се жалбе окривљеног АА и његовог браниоца - адвоката АБ одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у седници већа, након разматрања списа предмета и побијаног решења, по оцени жалбених навода, имајући у виду и предлог Тужиоца за организовани криминал из напред наведеног поднеска, нашао:

Жалбе су неосноване.

Правилно је поступио првостепени суд када је усвојио захтев Тужилаштва за организовани криминал и одредио да се од окривљеног АА привремено одузима имовина, и то стан аа и гаражно место аа1, те плац аа2, наводећи и у изреци и у образложењу решења све податке који су прописани законом, односно одредбом члана 25 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, као и околности из којих произлази основана сумња да је имовина коју окривљени поседује проистекла из кривичног дела.

Наиме, из списа предмета произлази да је против окривљеног АА подигнута оптужница због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживања ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 КЗ, четири кривична дела преваре у саизвршилаштву из члана 208 став 4 у вези става 1 у вези са чланом 33 КЗ, кривично дело преваре у саизвршилаштву из члана 208 став 3 у вези става 1 у вези са чланом 33 КЗ и кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ.

У жалби браниоца окривљеног истиче се да је првостепени суд у побијаном решењу изнео идентичне разлоге као у претходном решењу које је укинуто решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1.125/11 од 24.05.2011.године, те да није поступио по примедбама и налозима из овог решења.

Међутим, по оцени овог суда жалбени наводи браниоца окривљеног у овом делу не могу се прихватити као основани.

Пре свега, неосновани су жалбени наводи у делу у којем се истиче да основана сумња да имовина окривљеног проистиче из кривичног дела није ничим поткрепљена, обзиром да је првостепени суд на основу изведених доказа означених на странама 7, 8, 9 и 10 образложења побијаног решења, правилно закључио да постоји очигледна несразмера између висине законитих прихода окривљеног и његове супруге и вредности стечене имовине, односно предметног стана, гараже и плаца аа2, па је полазећи од ове чињенице, имајући у виду да постоји основана сумња да је окривљени у периоду од јануара 2004.године до новембра 2009.године извршио предметна кривична дела, и то као власник предузећа “АА”, “АА1”, “АА2”, те као директор предузећа “АА3” лажно се представљајући као државни функционер и особа од поверења и у блиском односу са лицима из врха политичке власти, доводећи у заблуду оштећене у циљу остваривања противправне имовинске користи, те да је током 2007.године постао носилац права коришћења плаца у аа2, а током 2009.године власник аа и гаражног места аа2, правилно закључио да из свих изведених доказа произлази основана сумња да имовина окривљеног, описана у изреци решења, проистиче из кривичног дела.

Неосновани су и жалбени наводи браниоца окривљеног у делу у којем се истиче да првостепени суд, супротно налогу Апелационог суда, није прибавио доказе о промету средстава на рачуну бивше супруге окривљеног, као и потпуни извештај о приходима окривљеног у периоду у ком му се извршење кривичних дела ставља на терет. Ово стога што је првостепени суд висину законитих прихода окривљеног АА и његове бивше супруге АА1 утврдио на основу уверења Републичког Фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 24.08.2010.године, 20.11.2009 и 20.06.2011.године. Наиме, за супругу окривљеног, АА1, из наведених извештаја утврђено је да за њу постоје подаци о осигурању за период од 1995.године до 2008.године, али да нема унетих података о стажу осигурања, зарадама, накнадама зарада, основицама осигурања нити уговореним и другим накнадама и висини уплаћеног доприноса, што је потврђено и извештајем Одељења матичне евиденције Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 21.06.2011.године, док је за окривљеног АА утврђено да за њега постоје подаци о стажу осигурања и висини уплаћених доприноса за период од 1996.године до 2007.године, те да је висина остварених зарада у овом периоду износила 2.194.256,67 динара, а да за период од 02.10.1991.године до 31.12.1995.године и од 01.01.2008.године до 05.11.2009.године нема унетих података о зарадама, накнадама зарада, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама и висини уплаћених доприноса. На основу извештаја Пореске управе Београд, Сектора за контролу од 21.06.2011.године, првостепени суд је утврдио да супруга окривљеног није евидентирана као прималац прихода из радног односа у периоду од 2003.године до 2010.године, те да је евидентирана као прималац прихода ван радног односа за период од 2005.године до 2008.године и за 2010.годину, па је имајући виду остварене зараде окривљеног АА и његове супруге АА1 у периоду од 1996.године до 01.01.2010.године односно чињеницу да су остварили укупне приходе у износу од 3.187.382,67 динара, ценећи и висину стечене имовине (29.013.208,52 динара), као и просечне трошкове једне породице са двоје малолетне деце, правилно закључио да постоји очигледна несразмера између вредности имовине и законито стечених прихода, те да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела. Стога су жалбени наводи браниоца окривљеног, којима се указује да првостепени суд у побијаном решењу није образложио у чему се огледа очигледна несразмера између имовине окривљеног и његових законитих прихода, оцењени неоснованим, као и наводи у делу у којем се истиче да, супротно упутствима Апелационог суда у Београду, првостепени суд пре доношења побијаног решења није прибавио извештај о промету средстава на рачуну окривљеног и његове бивше супруге, нити извештај о њиховим приходима, обзиром да је првостепени суд, управо поступајући по овим уптствима, прибавио наведене извештаје, из којих се на несумњив начин утврђује висина прихода како окривљеног, тако и његове супруге.

Поступајући по упутствима Апелационог суда у Београду, првостепени суд је утврдио висину остварених прихода окривљеног у предузећу “АА4” из аа, и то из извештаја Министарства финансија РС – Управе за спречавање прања новца од 18.03.2010.године и извода о стању и променама средстава на рачуну овог предузећа, отвореном код “Комерцијалне банке” у аа за период од 31.01.2009.године до 31.03.2011.године. Из ових доказа, првостепени суд је утврдио да је предузеће “АА4” регистровано 13.08.2007.године, те да су као оснивачи наведени окривљени АА и ББ, дакле након што је окривљени од предузећа “АА1” купио стан, те да су на текућим рачунима овог предузећа забележена два прилива, и то 21.09.2007.године у износу од 35.358 евра и 14.11.2007.године у износу од 38.380 евра, с тим што су истовремено забележени и одливи, али без ближег описа трансфера те да су у току 2009.године уплаћена два износа и то 2.724,12 и 1.849,05 евра. Имајући у виду датум оснивања наведеног предузећа те датум куповине предметног стана и гараже, првостепени суд је правилно закључио да наводи окривљеног – да је он знатне приходе остваривао по основу радног односа у предузећу “АА4” из бб, нису од значаја приликом доношења одлуке, управо због тога што се ради о промету новца након што је окривљени купио предметне непокретности.

Такође, ни жалбени наводи браниоца окривљеног у делу у којем се истиче да првостепени суд није на несумњив начин утврдио да је управо окривљени АА власник предметног стана и гараже, те плаца аа2, нису могли бити прихваћени као основани. Ово стога што је првостепени суд на несумњив начин утврдио чињеницу да је окривљени АА власник стана аа, и то из уговора о купопродаји непокретности који је оверен пред Трећим општинским судом у Београду дана 11.03.2009.године под бројем I/3 Ов.1509/09, из ког произлази да је окривљени од Привредног друштва “АА1” купио овај стан и гаражно место по цени од 304.100 еура-у динарској противвредности на дан овере уговора према курсу Народне банке Србије 28.614.958,52 динара, а који је претходно предузеће “АА1” из Београда, дана 19.07.2007.године купило од предузећа “_” из бб1, с тим што је у том моменту стан био у изградњи, као и гаражно место, а што је утврђено из уговора о купопродаји непокретности од 19.07.2007.године и из уговора овереног дана 19.12.2008.године, под бројевима Ов.6276/07 и Ов.9453/08, овереним пред Трећим општинским судом у Београду.

Чињеница да је окривљени носилац права коришћења плаца у Остружници, утврђена је на основу уговора о промету права коришћења на земљишту, који је оверен пред Другим општинским судом у Београду 05.04.2007.године, из ког је утврђено да је окривљени право коришћења стекао од ранијег носиоца права коришћења СС за износ од 5.000 еура, у динарској противвредности на дан овере уговора према средњем курсу Народне банке Србије 398.250,00 динара.

Имајући у виду наведене доказе, те чињеницу да је на основу пореске пријаве за утврђивање пореза на имовину за 2009.годину Пореске управе Врачар и решења Секретаријата за финансије Градске управе града Београда број I-02-436-1/15652/2009-20, утврђено да је окривљени АА пријавио као своју имовину стан аа и да је Управа јавних прихода града Београда утврдила порез на имовину пореском обвезнику АА за 2009.годину, и то за стан и гаражу на напред наведеној адреси, те да из садржине уговора који је оверен пред Трећим општинским судом у Београду дана 11.03.2009.године под бројем Ов.1509/09 произлази да је даном овере уговора пред судом окривљени АА постао власник непокретности, првостепени суд је правилно закључио да је управо окривљени власник непокретности наведених у изреци побијаног решења, док су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног оцењени неосновани.

Код чињенице да првостепени суд на основу прибављених доказа није могао на несумњив начин да утврди евентуалне приходе супруге окривљеног преко рачуна банака, обзиром да није имао податке о којим се рачунима и банкама ради, те да је окривљеном и његовој супрузи остављен рок од пет дана да поднесу доказе да је супруга окривљеног остваривала и друге приходе у периоду од 2004.године до 2009.године, дакле да је првостепени суд дао могућност власнику имовине да управо на рочишту оспори доказе и наводе Тужиоца за организовани криминал достављањем доказа о томе да је на законит начин стечена имовина, које доказе окривљени као власник имовине, нити његов бранилац нису доставили суду у овом року, то је по оцени овога суда првостепени суд правилно поступио када је своју одлуку о привременом одузимању имовине од окривљеног засновао на доказима изведеним у току поступка, имајући у виду члан 24 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела којим је, у ставу 3, прописано да власник имовине и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца.

Имајући у виду све изведене доказе на рочишту одржаном дана 23.06.2011.године, то је по оцени овога суда, у потпуности правилан закључак првостепеног суда да постоји очигледна несразмера између вредности имовине коју је окривљени АА стекао у периоду од 2007.године до 2009.године и законитих прихода окривљеног, те да су се стекли сви законом прописани услови да се од окривљеног одузме имовине наведена у изреци првостепеног решења, ценећи при томе и чињеницу да је окривљени у току поступка прикрио право стање ствари у погледу површине стана који поседује, наводећи да се ради о стану површине 150м2, као и праву вредност плаца, те је обзиром и на природу кривичних дела за које је окривљени основано сумњив да их је извршио, правилно закључио да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено.

При томе чињеница на којој се у жалби браниоца инсистира - да окривљени није укњижен као власник предметног стана, по оцени овог суда није од значаја за доношење другачије одлуке, обзиром да је уговором о купопродаји ове непокретности, регулисано да је продавац стана сагласан да се купац на основу тог уговора, а без даље сагласности продавца, укњижи у земљишним књигама као једини власник.

  Како је првостепени суд у побијаном решењу изнео јасне и логичне разлоге за своју одлуку, о привременом одузимању имовине од окривљеног АА, које и овај суд у свему прихвата као правилне, то су жалбени наводи окривљеног, којима се указује да је првостепено решење донето на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и да је “базирано на претпоставкама а не на доказима”, као и жалбени наводи његовог браниоца, којима се указује да првостепени суд није поступио по упутствима Апелационог суда у Београду, оцењени неоснованим.

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 401 став 3 ЗКП, донета је одлука као у изреци.

Записничар        Председник већа-судија
Снежана Меденица, с.р     Зоран Савић,с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)