Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.04.2011.

Кж2 По1 96/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 96/2011
Дана 20.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д


  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Мирјане Поповић и Александре Златић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Снежаном Меденицом као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела злочиначког удруживања из члана 346 став 2 у вези става 1 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои.-По1 6/11 – К.По1 121/10 од 05.04.2011. године, у седници већа одржаној дана 20. априла 2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои.-По1 6/11 – К.По1 121/10 од 05.04.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои.-По1 6/11 – К.По1 121/10 од 05.04.2011. године, одбијен је као неоснован захтев Тужиоца за организовани криминал ОИК.12/10 од 30.08.2010. године, да се од власника ААС, бивше супруге окривљеног АА, против кога се води поступак пред тим судом К.По1 121/10 због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ и продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ у вези са чланом 33 и 61 Кривичног законика, привремено одузме имовина, и то пословни простор у Београду аа са припадајућим подрумом, стан аа1, стан аа2 и стан аа3.

  Против овог решења, жалбу је изјавио Тужилац за организовани криминал, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет упути првостепеном суду на поновно одлучивање.

  Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.114/11 од 15.04.2011. године, предложио је да се жалба Тужиоца за организовани криминал усвоји и побијано решење укине, а предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је у седници већа, након разматрања списа предмета и побијаног решења, по оцени жалбених навода, имајући у виду и предлог Тужиоца за организовани криминал из напред наведеног поднеска, нашао:

  Жалба је неоснована.

  Правилно је поступио првостепени суд када је одбио као неоснован захтев Тужиоца за организовани криминал да се од власника ААС, бивше супруге окривљеног АА, привремено одузме имовина коју сачињавају пословни простор – локал у Београду аа са подрумом, стан аа1, те станови аа2 и аа3, оба на катастарским парцелама _, КО _.

  Према стању у списима, против окривљеног АА подигнута је оптужница због постојања основане сумње да је у периоду од јануара месеца 2005. године до 13.новембра 2007. године постао члан организоване криминалне групе, у оквиру које су припадници ове групе злоупотребом својих службених положаја, прибавили имовинску корист у укупном износу од 374.261.355,00 динара.

  Из списа предмета утврђује се да је ААС, бивша супруга окривљеног АА, оспорила наводе Тужиоца за организовани криминал да се имовина чији је она власник, проистекла из наведеног кривичног дела, наводећи да су подаци о приходима које је Тужилац изнео у току поступка, које су у спорном периоду остваривали она и окривљени АА, непотпуни, те да су непокретности које су иначе њено власништво купљене новцем добијеним од продаје непокретности на Косову које су поседовали она и њен супруг, и то стана који је окривљеном АА поклонио његов отац ААО, а који је продат 2001. године за износ од 199.000 марака, стан који су она и окривљени АА добили од предузећа „_“, који је такође продат 2001. године за износ од 438.000 ДМ, те стана њене мајке, ММ, који је продат 2002. године за 69.000 ДМ, од чега је ААС дала новац у износу од 2.070.000,00 динара, при чему је истакла да је она имала и приходе у виду поклона од оца ММ1, и то 2002. године у износу од 11.000 ДМ, који је био намењен за куповину локала у улици вв у Београду, при чему је истакла и да вредност продатих непокретности превазилази вредност обухваћене имовине.

  Обзиром на исказ ААС, Виши суд у Београду, Посебно одељење је оценио вредност непокретности наведених у захтеву за привремено одузимање имовине, као и висину законитих прихода власника имовине ААС и њеног бившег супруга – окривљеног АА, те правилно оценио да су непокретности – стан аа2 и аа3, као и стан аа1 стечене законитим приходима власника и њеног бившег супруга, а да у односу на непокретност у виду локала аа, и поред тога што ААС није доказала да је овај локал стечен законитим средствима, није испуњен ниједан од законом прописаних услова из члана 21 и 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, односно постојање околности које указују да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено располагањем власника, а што је основни услов за примену одредаба Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

  Имајући у виду све изведене доказе на рочишту заказаном по захтеву Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање имовине - уговор о имовинским правима и обавезама који је закључен 18.09.2001. године између Стамбене задруге „Победа“ и члана задруге ААС, из ког је утврђено да је ААС од задруге купила једнособан стан површине аа1, за износ од 2.955.960,оо динара, односно у противвредности од 48.815,675 еура у то време, уговор о купопродаји непокретности закључен дана 25.04.2001. године између СС као продавца – инвеститора и ААС као купца – суинвеститора, из ког је утврђено да је ААС купила локал у изградњи аа са припадајућим подрумом за износ од 1.500.000,00 динара, противвредности 24.771,48 еура у то време, уговор о имовинским правима и обавезама закључен дана 26.02.2002. године између Стамбене задруге „Победа“ члана задруге АА, из ког је утврђено да је окривљени АА купио двособан стан површине аа2 за износ од 2.069.430,00 динара, уз обавезу АА као члана задруге да сопственим средствима исфинансира 40% уговорене непокретности, а да задруга учествује у износу од 60%, Уговор о имовинским правима и обавезама који је закључен дана 26.02.2002. године између Стамбене задруге „Победа“ и члана задруге, окривљеног АА, из ког је утврђено да је АА купио трособан стан аа3, за износ од 3.092.100,оо динара, у противвредности 50.481,95 еура у то време, уз обавезу члана задруге да сопственим средствима исфинансира 40% уговорене непокретности, док је учешће задруге утврђено у износу од 60%, те уговор о деоби заједничке и брачне тековине који је закључен 19.07.2004. године, из ког произлази да су ААС и окривљени АА извршили деобу имовине стечене у браку, а на основу ког уговора је ААС постала једини власник једнособног стана аа1, двособног стана аа2 и трособног стана аа3, у Београду, у улици _, те локала аа са припадајућим подрумом, то је у потпуности правилан закључак првостепеног суда да је из свих приложених доказа утврђено да су окривљени АА и његова бивша супруга ААС постали власници имовине која је обухваћена захтевом за привремено одузимање имовине током 2001. и 2002. године, након чега је ААС, споразумом из 2004. године, припала сва имовина наведена у захтеву чије се привремено одузимање тражи, те да су тврдње ААС – да су наведени станови купљени од продаје непокретности на Косову, потврђени приложеним писменим доказима. Стога је правилно закључио да су оспорени наводи Тужиоца за организовани криминал да постоји основана сумња да се у конкретном случају ради о имовини проистеклој из кривичних дела.

  Приликом доношења одлуке, првостепени суд је правилно ценио и чињеницу да је окривљени АА половину новца добијеног на име продаје стана на Косову, који му је отац поклонио, дао свом брату АА1, а што је потврдила и ААС, а на правилност закључка првостепеног суда да је сва наведена имовина стечена путем законитих прихода указује и оверена изјава мајке ААС, ММ, у којој наводи да је ААС током 2000. године дала новац у износу од 2.070.000,00 динара, коју изјаву је првостепени суд правилно оценио истинитом, обзиром да постоји уговор из ког је утврђено да је мајка ААС продала свој стан, те имајући у виду чињеницу да је ААС јединица, као и време продаје непокретности на Косову и време куповине стана аа1.

  Обзиром да је првостепени суд на рочишту извео све потребне доказе у вези са пореклом имовине власника ААС, то је овај суд оценио неоснованим жалбене наводе Тужиоца за организовани криминал којима се указује да је побијано решење засновано на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању.

  Наиме, када се има у виду вредност продатих станова на Косову, чињеница да је ААС од своје мајке добила новац, који потиче такође од продаје стана у Приштини, те вредност купљених станова у Београду, првостепени суд је правилно закључио да вредност станова аа2, аа3 и аа1 није у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног АА и његове бивше супруге ААС, те је правилно закључио да је захтев Тужиоца у овом делу неоснован.

  Првостепени суд је, при томе, правилно ценио и чињеницу да је имовина стечена у току трајања брачне заједнице која је заснована у току 1989. године и која је трајала до 2005. године, те да су окривљени АА и његова супруга ААС, осим прихода које су остваривали на име продаје непокретности и поклона, имали и друге приходе из радних односа, обзиром да из радње књижице ААС произлази да је радни однос засновала 1990. године, док је из других доказа у списима произлази да је окривљени био запослен у ДП Индустрији _ „_“, а што све указује да не постоји несразмера између продатих непокретности на Косову и купљених непокретности у Београду.

  Неосновани су жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал у делу у којем се истиче да првостепени суд приликом доношења побијаног решења није у довољној мери ценио чињеницу да је цена квадрата купљених станова у Београду далеко већа у односу на цену квадрата продатих непокретности на Косову, те да у довољној мери нису цењени ни други законити приходи окривљеног АА и његове бивше супруге ААС. Првостепени суд је, супротно жалбеним наводима, приликом доношења одлуке имао у виду, како је то и наведено на страни 11 и 12 побијаног решења, вредност непокретности продатих на Косову и вредност непокретности у Београду купљених од тог новца, те је правилно закључио да у овој фази поступка није могуће утврђивати вредност непокретности на тај начин што би се узела као утврђена чињеница да је вредност непокретности у улици аа23 далеко већа од вредности непокретности на Косову, обзиром на околност да су на Косову неко време непокретности продаване по вредностима много вишим од тржишних. Стога су жалбени наводи и у овом делу оцењени неоснованим.

   У односу на локал аа, првостепени суд је правилно закључио да, и поред тога што власник ААС и окривљени АА нису пружили доказе да је ова имовина стечена законитим приходима и да стога постоји очигледна несразмера између вредности ове непокретности и њихових законитих прихода, у конкретном случају нема законом прописаних услова да се ова имовина, за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, привремено одузме од власника, обзиром да Тужилац за организовани криминал није учинио вероватним да би касније одузимање ове имовине било отежано или онемогућено, а што је неопходан услов за одузимање имовине проистекле из кривичног дела прописан одредбом члана 21 Закона о одузимању имовине.

   Како је наведеном законском одредбом прописано да Тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине само уколико постоји опасност да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, при чему је у обавези да наведе разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине, имајући у виду да из навода заменика Тужиоца за организовани криминал, изнетим на рочишту за привремено одузимање имовине, не произлази да има индиција да ће ААС располагати овом имовином, те да је на Тужиоцу обавеза да укаже на околности које указују на ту опасност, што очигледно Тужилац није учинио на заказаном рочишту, то је по оцени овога суда првостепени суд правилно закључио да у конкретном случају нису испуњени законом прописани услови из члана 21 и 25 Закона о одузимању имовине.

  При томе, чињеница да у односу на ове непокретности не постоји никаква забрана да власник располаже слободно својом имовином и да постоји вероватноћа да ААС може отуђити овај локал, и по оцени овога суда, не представља разлог који оправдава потребу за привременим одузимањем имовине, а како то правилно закључује првостепени суд. Стога су жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал и у овом делу оцењени неоснованим.

  Како је првостепени суд за своју одлуку изнео у потпуности јасне и логичне разлоге, које и овај суд у свему прихвата као правилне, то је жалба Тужиоца за организовани криминал морала бити одбијена као неоснована.

  Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 401 став 3 ЗКП, донета је одлука као у изреци.


Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Снежана Меденица, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

СМ/МИ
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)