Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.12.2011.

Кжм1 86/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кжм1 86/11
Дана 22.12.2011.године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу за малолетнике састављеном од судија Славке Михајловић, председника већа, Снежане Савић и Гордане Петковић, чланова већа, са судијским помоћником Јеленом Миљковић-Глигоријевић, као записничарем, у кривичном предмету према малолетном сада пунолетном АА и др., због кривичног дела насилничко понашање из члана 344 став 2 у вези става 1 у вези члана 33 Кривичног законика, одлучујући о жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву, изјављене против решења Вишег суда у Ваљеву Км.бр.32/11 од 14.10.2011.године, у седници већа одржаној дана 22.12.2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву, а решење Вишег суда у Ваљеву Км.бр. 32/11 од 14.10.2011.године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Ваљеву Км.бр.32/11 од 14.10.2011.године, према малолетним сада пунолетним: АА, АА1, АА2 и АА3, као и према малолетним АА4 и АА5, на основу одредби члана 78 став 2 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правне заштите малолетних лица, а у вези члана 354 став 1 тачка 2 ЗКП-а, обустављен је кривични поступак, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344 став 2 у вези става 1 КЗ, у вези члана 33 КЗ, а вођен по предлогу јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву Ктм.бр.9/10 од 14.06.2011.године. Истим решењем је одлучено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Истом пресудом оштећени ОО, упућен је да свој имовинско-правни захтев оствари у парничном поступку.

Против наведеног решења жалбу је изјавио јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 367 став 1 тачка 1 у вези члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а и повреде Кривичног закона из члана 367 тачка 2 у вези са чланом 369 тачка 3 ЗКП-а, са предлогом да веће за малолетнике Апелационог суда у Београду уважи “ову” жалбу, те да преиначи решење већа за малолетнике Вишег суда у Ваљеву Км.бр.32/11 од 14.10.2011.године, тако што ће малолетнима, а сада пунолетнима АА, АА1, АА2 и АА3, за учињено кривично дело насилничко понашање из члана 344 став 2 у вези става 1 КЗ, изрећи једну од васпитних мера предвиђених чланом 40 ЗМ, а малолетном АА5 и АА4 за исто кривично дело једну од васпитних мера предвиђених чланом 11 истог закона или да наведено решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку.

Јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду је у свом поднеску Ктж.бр.5688/2011 од 07.12.2011.године, дао предлог да Апелациони суд у Београду, као другостепени уважи жалбу тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву, изјављену против решења Вишег суда у Ваљеву Км.бр.32/11 од 14.10.2011.године, у смислу жалбеног предлога.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета и испитао побијано решење, па је по оцени жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду је нашао:

-жалба је неоснована.

Првостепено решење не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде Кривичног закона на које Апелациони суд, као другостепени пази по службеној дужности, у смислу члана 380 став 1 тачке 1 и 2 ЗКП-а.

У жалби јавног тужиоца се истиче да је побијано решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка, која се огледа у томе што у побијаном решењу нису наведени разлози о одлучним чињеницама, да су неспорне констатације изнете у образложењу побијаног решења које се тичу значаја начела ne bis in idem, али да је првостепени суд пропустио да ''да ваљане'' разлоге због којих сматра да се у конкретном случају има применити наведено начело у смислу одредаба наведених правних аката.

Првостепени суд је своју базирао на одговарајућим разлозима о одлучним чињеницама и чињеничним закључцима, које је потпуно, логично и адекватно образложио, а Апелациони суд исте у потпуности прихвата као недвосмислене, јасне и разумљиве. На основу законито спроведеног кривичног поступка, потпуно исправне анализе и оцене изведених доказа, првостепени суд је правилно извео закључак, а у складу са чланом 354 став 1 тачка 2 ЗКП и члана 78 став 2 ЗМ, када је обуставио кривични поступак против малолетних сада пунолетних АА, АА1, АА2 и АА3, као и према малолетнима АА4 и АА5.

По налажењу овог суда неосновано се жалбом јавног тужиоца првостепена одлука побија због повреде кривичног закона. У жалби јавног тужиоца се истиче да сходно члану 6 ЗКП начело ne bis in idem се као кривично-процесни принцип дефинише, одређујући да нико не може да буде гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена, а да је у конкретном случају одлуку поводом истог догађаја донео прекршајни суд, који одлучује о мање друштвено опасним кажњивим делима, него што је то случај са кривичним судом, те да се поменуто начело не може применити управо из тог разлога, јер би примена наведеног начела у оваквим случајевима довела до избегавања кривичне одговорности за учињена кривична дела у великом броју случајева.

Наиме, правилно је првостепени суд имајући у виду члан 4 Протокола бр.7 Европске конвенције о људским правима, донео побијану одлуку да се према наведеним малолетним лицима на основу члана 78 став 2 ЗМ, а у вези члана 354 став 1 тачка 2 ЗКП-а, обустави кривични поступак. Европска конвенција о људским правима донета је 04.11.1950.године, док је Протокол бр.7 донет 22.11.1984.године. Наведену Конвенцију и Протокол наша држава је уз извесне резерве ратификовала. Резерве се не односе на Протокол бр.7 Европске конвенције о људским правима, тако да је Конвенција у делу где нема резерви, као и поменути Протокол сходно члану 16 став 2 Устава Републике Србије, саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењује, тако да наведени члан Устава Републике Србије упућује да домаћи судови имају обавезу да поштују Европску конвенцију о људским правима, као и праксу Европског суда за људска права. Члан 4 Протокола бр.7 Европске конвенције о људским правима прописује да се нико не може поново осудити нити се може поново казнити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дело, због кога је већ био правноснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе, при чему се наведеним чланом спречава двоструко угрожавање од стране различитих органа исте државе, тако да долази до повреде права, ако се догађај или правна природа преступа могу поистоветити, а лицу је од стране два различита суда или казнена органа за исти догађај већ суђено. Појам Кривично-европска конвенција о људским правима и пракси Европског суда за људска права је доста шири у односу на исти појам у нашем позитивном праву, тако да поменути појам по Конвенцији суштински одговара појму “кривично дело” у националном праву, али обухвата и поједине привредне преступе и поједине прекршаје, међу којима су прекршаји са елементима насиља. Наведено је у складу са чланом 34 став 4 Устава Републике Србије, којим је проширена забрана поновног гоњења и кажњавања за исто кривично дело и на поступке за неко друго кажњиво дело, а што је случај у овој кривично-правној ствари. Даље из списа произилази да је против малолетних лица ВЈТ Ваљево поднело предлог за примену васпитне мере, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344 став 2 у вези става 1 КЗ, у вези члана 33 КЗ, за исти догађај вођен је и правноснажно окончан поступак пред прекршајним судом у Ваљеву у предмету Прм.бр.8-1239/10, а због прекршаја са елементом насиља. Имајући у виду напред наведено, те праксу Европског суда за људска права, правилно је првостепени суд нашао да у конкретном случају има места примени члана 4 Протокола бр.7 Европске конвенције о људским правима, обзиром да се прекршај са елементима насиља, а за који прекршај је поводом истог догађаја и окончан поменути прекршајни поступак, може подвести под појам “кривично“ из наведеног члана Протокола бр.7 Конвенције, да би у конкретном случају доношење другачије одлуке представљало повреду једног од основних људских права заштићених Европском конвенцијом о људским правима, а које правило представља једну од основних начела домаћег кривичног процесног права и загарантовано је као једно од људских права у Уставу Републике Србије.

Испитујући побијано решење у погледу одлуке којом је обустављен кривични поступак применом члана 78 став 2 ЗМ и члана 354 став 1 тачка 2 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд правилно утврдио и ценио све околности које су од значаја за доношење предметне одлуке, за коју су дати јасни, недвосмислени и адекватно образложени разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Апелациони суд у Београду је имао у виду и остале наводе изнете у жалби јавног тужиоца, али их није посебно анализирао и образлагао, будући да нису од утицаја да одлука у овој кривично-правној ствари буде другачија.

Због свега изложеног, на основу члана 388 ЗКП-а, у вези чланова 4 и 43 став 1 и 2 ЗМ, Апелациони суд је одлучио као у изреци решења.

ЗАПИСНИЧАР ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Јелена Миљковић Глигоријевић Славка Михајловић

А.Ј./ЈМГ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)