Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.11.2016.

Кж Пои 8/2016

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж Пои 8/2016
Дана 30.11.2016. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина 9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Милимира Лукића, председника већа, Наде Зец и Снежане Савић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА и др., због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ и др., одлучујући о жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављеној против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.17/14 – Кв.бр.720/16 од 02.06.2016. године, у седници већа одржаној дана 30.11.2016. године, већином гласова, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјављена против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.17/14 – Кв.бр.720/16 од 02.06.2016. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решења Вишег суда у Београду Пои.бр.17/14 – Кв.бр.720/16 од 02.06.2016. године, одбијен је као неоснован приговор Вишег јавног тужилаштва у Београду Оик.бр.6/13 од 07.03.2016. године, изјављен против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Пои.бр.17/14 од 06.10.2015. године.

Против наведеног решења жалбу је изјавио јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да исто преиначи, тако што ће донети решење о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела и исту привремено одузме.

Одговор на жалбу јавног тужиоца ВЈТ у Београду поднео је пуномоћник власника трећег лица, адвокат АБ, са предлогом да се жалба јавног тужиоца одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем које је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП-а у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, те навода из одговора пуномоћника власника трећег лица на жалбу јавног тужиоца, нашао:

-жалба је неоснована.

По оцени Апелационог суда у Београду, правилно је поступио првостепени суд када је одбио као неоснован приговор јавног тужиоца ВЈТ у Београду, изјављен против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Пои.бр.17/14 од 06.10.2015. године, о чему су у образложењу побијаног решења дати довољно јасни и аргументовани разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи јавног тужиоца, којима се оспорава правилност и законитост побијаног решења, оцењени као неосновани.

Ово стога, јер из списа предмета – оптужнице ВЈТ у Београду Кто.бр.348/15 од 29.03.2016. године и захтева за привремено одузимање имовине ВЈТ у Београду Ои.бр.6/13 од 24.10.2014. године произлази да непокретност чије се привремено одузимање захтева у поступку који се води по захтеву ВЈТ у Београду Оик.бр.6/13 од 24.10.2014. године, је истоветан са непокретностима које су означене у наведеној оптужници, што ВЈТ у Београду није оспорило, већ је напротив истакло у свом приговору, као и на рочишту одржаном дана 24.05.2016. године, па с тим у вези, првостепени суд правилно закључује да предметна непокретност не може бити предмет привременог одузимања имовине у овом поступку, сходно одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, већ се о тим непокретностима одлучује сходно одредби члана 91 КЗ у кривичном поступку који се води по предметној оптужници. Ово из разлога, јер је одредбом члана 91 КЗ прописано – да се може одузети имовинска корист која је проистекла из конкретног кривичног дела, док се Законом о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела одузима имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла извршењем кривичног дела описаних у тачки 2 закона, односно да се не ради о одузимању имовине која проистиче из конкретног кривичног дела, већ треба да постоји очигледна несразмера између прихода и расхода окривљеног, и да та разлика мора бити очигледна да упућује на основану сумњу да је имовина проистекла извршењем кривичног дела окривљеног, а да је затим пренета на власника трећег лица.

Наиме, сврха привременог одузимања имовине је да лица, за која постоји основана сумња да су извршили нека од кривичних дела која су таксативно побројана одредбом члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, или од трећих лица на које је пренета имовина од стране окривљених, да та лица не задрже имовину за коју постоји основана сумња да проистиче из извршења кривичног дела, али се имовина која се привремено одузима не везује за конкретно кривично дело за које се окривљенима ставља на терет, док се институтом одузимања имовинске користи из члана 91 КЗ одузима имовина за коју постоји узрочно-последична веза између конкретног кривичног дела и стечене имовинске користи.

Доносећи побијано решење, првостепени суд је имао у виду наводе из приговора ВЈТ и достављене доказе, и то копију огласа “Илустроване Политике” од 15.04.2014. године, односно да је непокретност која је предмет захтева за привремено одузимање имовине оглашена као непокретност за продају, те да постоји опасност да ће иста бити отуђена, те је правилно закључио да могућност или вероватноћа да ће предметна непокретност бити отуђена, није довољан услов сходно одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а да би се од власника трећег лица привремено могла одузети имовина, већ је неопходно да постоје и други законом прописани услови.

С тим у вези, првостепени суд правилно закључује да уколико постоји опасност да се предметна непокретност отуђи, треба испитати испуњеност услова прописаних одредбом члана 540 ЗКП-а у вези одредбе члана 257 ЗКП-а којима је прописано да суд у кривичном поступку може по службеној дужности, а по одредбама закона које уређују поступак извршења и обезбеђења, одредити привремену меру обезбеђења, те се на тај начин евентуално може спровести забрана располагања отуђења предметним непокретностима, те би и таква мера забране била уписана у лист непокретности, што би отклонило опасност да предметном имовином власници могу да располажу, и на тај начин осујете даље потраживање оштећеног, а која мера се може донети у кривичном поступку.

Имајући у виду све напред наведено, жалбени наводи јавног тужиоца којима се оспорава изнети став првостепеног суда, тако што се истиче да у конкретном случају није било места примени одредбе члана 91 КЗ-а, већ да је требало применити Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и усвојити захтев ВЈТ у Београду за привремено одузимање имовине од власника трећег лица Привредног друштва “АА”, ближе наведеног у захтеву, оцењени као неосновани. Ово стога јер уколико се у кривичном поступку утврди да је предметна имовина стечена извршењем кривичних дела која се окривљенима стављају на терет оптужницом, она може бити одузета применом одредби КЗ, с обзиром да нико не може задржати имовину стечену кривичним делом сходно одредби члана 91 КЗ-а.

Апелациони суд у Београду је ценио и остале жалбене наводе јавног тужиоца, па је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења, због чега је жалба одбијена као неоснована.

Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП-а, одлучено је као у изреци решења.

Записничар,        Председник већа-судија,
Мирјана Јанковић Недић       Милимир Лукић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)