Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.03.2015.

Кж1 По1 1/2015

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 1/2015
Дана: 17.03.2015.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Јасмине Васовић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић-Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА и др., због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 КЗ и др., одлучујући о жалбама браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ и др., изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.44/11 од 14.04.2014. године, након седнице већа започетој дана 11.03.2015. године, а довршеној дана 13.03.2015. године, те већања и гласања дана 17.03.2015. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

I

Према окривљенима и то:

АА, ЈМБГ _, званом “аа”, од оца _ и мајке _, девојачко _, рођен _. године у _, СО _, са пребивалиштем у _, држављанин Републике Србије и Републике Хрватске и

АА1, ЈМБГ _, од оца _, рођеног _. године у _, држављанина Републике Србије, са пријављеним пребивалиштем у _,


УКИДА СЕ ПРИТВОР

који је окривљеном АА одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду, Посебног одељења Ки-По1.бр.10/11 од 01.03.2011. године, а који му се рачуна од 27.02.2011. године, када је лишен слободе, а окривљеном АА1 решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки-По1.бр.10/11 од 24.03.2011. године, а који му се рачуна од 08.10.2013. године, када је у Републику Србију изручен из Републике Аустрије, где се налазио у екстрадиционом притвору од 22.08.2013. године, па се окривљени АА и окривљени АА1, имају ОДМАХ пустити на слободу.

II

Према окривљенима АА и АА1, са личним подацима као у ставу I изреке,

на основу одредбе члана 189 став 3 у вези са ставом 1 ЗКП-а, и члана 209 став 1 у вези члана 208 и 190 став 1 у вези са чланом 188 тачка 6 ЗКП-а,

ОДРЕЂУЈЕ СЕ мера забране напуштања стана,

те се окривљеном АА забрањује да не може без одобрења суда напустити стан у ком борави и то у аа, а окривљеном АА1 се забрањује да не може без одобрења суда напустити стан у ком борави и то у аа1.

Окривљени АА и окривљени АА1 могу да без одобрења суда напусте стан у којем бораве, само ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њих или лица са којима живе у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, или имовину већег обима, с тим што су дужни да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налазе, без одлагања обавесте повереника из органа управе, надлежног за извршење кривичних санкција.

На основу одредбе члана 190 ЗКП, у вези са чланом 188 став 6 ЗКП-а, налаже се да се према окривљеном АА и окривљеном АА1, којима је одређена мера забране напуштања стана ПРИМЕНИ ЕЛЕКТРОНСКИ НАДЗОР, ради контролисања поштовања ограничења, при чему ће се уређај за лоцирање – одашиљач ставити на зглоб руке или ноге окривљених, односно на други начин причврстити од стране стручног лица које ће при том окривљеном дати детаљно упутство о начину рада уређаја.

Стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемником, а електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција.

Уколико окривљени прекрше меру забране напуштања стана, против њих може бити одређен притвор.

Предметна мера забране напуштања стана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљених на издржавање кривичних санкција, која се састоји у лишењу слободе, с тим што је суд дужан да свака три месеца испита да ли је и даље трајање мере оправдано.


О б р а з л о ж е њ е

Одлучујући о жалбама изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.44/11 од 14.04.2014. године, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је након одржане седнице већа започете дана 11.03.2015. године, а довршеној дана 13.03.2015. године, испитујући да ли и даље постоје разлози за притвор у односу на окривљеног АА и окривљеног АА1, сходно одредби члана 458 став 4 ЗКП-а, након већања и гласања дана 17.03.2015. године, нашао да притвор окривљенима треба укинути.

Након изрицања првостепене пресуде, одлучујући о притвору у смислу одредбе члана 425 а став 6 ЗКП-а, Виши суд у Београду, Посебно одељење је решењем К-По1.бр.44/11 од 14.04.2014. године у ставу један окривљеном АА одредио притвор, из разлога прописаних одредбом члана 211 став 1 тачка 1 и 4 ЗКП-а, а који притвор му се рачуна од 27.02.2011. године, када је лишен слободе и који по овом решењу може трајати до упућивања окривљеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне затвора у првостепеној пресуди, док је ставом два истог решења окривљеном АА укинута мера забране напуштања стана уз електронски надзор, која му је одређена решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж2 По1.бр.366/13 од 12.09.2013. године. Окривљеном АА1 након изрицања првостепене пресуде продужен је притвор одређен решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки-По1.бр.10/11 од 24.03.2011. године, а који му се рачуна од 08.10.2013. године, када је у Републику Србију изручен из Републике Аустрије, где се налазио у екстрадиционом притвору од 22.08.2013. године, а који притвор по овом решењу Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр.44/11 од 14.04.2014. године може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.

Решењима Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж2 По1.бр. 161/14 и Кж2 По1.бр.162/14 од 29.04.2014.године одбијене су као неосноване жалбе окривљеног АА1 и његовог браниоца, адвоката АБ, као и жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.44/11 од 14.04.2014. године.

Наиме, првостепени суд је према окривљеном АА након изрицања првостепене пресуде поново одредио притвор по напред наведеним законским основима, из разлога што је неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.44/11 од 24.04.2014. године, окривљени оглашен кривим због извршења кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 4 у вези са ставом 2 КЗ, и осуђен на казну затвора у трајању од 10 година, те је образлажући разлоге за притвор по законском основу из члана 211 став 1 тачка 1 ЗКП-а у односу на овог окривљеног имао у виду и да је илегално пребацивање преко границе држављана Републике Србије албанске националности са подручја АП Косово и Метохије вршено у циљу стицања финансијске користи, као и чињеницу да окривљени има пријављено пребивалиште у близини државне границе са Републиком Мађарском, где је и центар његових животних и других активности, те да се ради о лицу које добро познаје терен дуж те границе и места на којима се иста може недозвољено прећи. Осим тога, првостепени суд је имао у виду да окривљени АА, поред држављанства Републике Србије, поседује и држављанство Републике Хрватске, као и природу кривичног дела за које је неправноснажном пресудом оглашен кривим, а које се тиче управо кријумчарења људи и илегалног преласка преко границе. Наведене околности, када се доведу у везу са неправноснажно изреченом казном затвора у трајању од 10 година, појединачно и у међусобној вези, по налажењу првостепеног суда представљају околности које оправдавају бојазан да би се окривљени АА у случају боравка на слободи могао дати у бекство, због чега има места примени законског основа за притвор из члана 211 став 1 тачка 1 ЗКП према окривљеном АА.

Образлажући разлоге за одређивање притвора окривљеном АА по законском основу из члана 211 став 1 тачка 4 ЗКП-а, првостепени суд наводи да је окривљени поменутом неправноснажном пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 10 година, због извршења наведеног кривичног дела, те да је, поред изречене казне затвора у трајању преко пет година, имао у виду начин извршења кривичног дела и тежину последица, што по оцени првостепеног суда указује на постојање особитих околности које доводе до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, односно његово правноснажно окончање. Наиме, првостепени суд је одређујући притвор окривљеном АА по наведеном законском основу у поменутој фази поступка имао у виду чињеницу да је кривично дело за које је овај окривљени неправноснажно оглашен кривим извршено у оквиру организоване криминалне групе која је деловала ради прибављања користи, те да је тим деловањем дошло до трагичних последица, односно до утопљења 11 (једанаест) миграната, док тела 4 (четири) мигранта након потонућа чамца, нису пронађена, од чега су половина преминулих била деца узраста од годину дана па навише, док другу половину. Имајући у виду све напред наведено, према ставу првостепеног суда, након изрицања првостепене пресуде у конкретном случају присуство и даље несметано вођење кривичног поступка према окривљеном АА више се није могло обезбедити применом мере забране напуштања стана уз примену мере електронског надзора, због чега је одлучено да се наведена мера укине, односно да се окривљеном одреди притвор по напред наведеним законским основима.

Што се тиче окривљеног АА1 првостепени суд је, образлажући разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 211 став 1 тачка 1 ЗКП-а, након изрицања првостепене пресуде, навео да према подацима у списима предмета окривљени АА1 је наведеном неправноснажном пресудом оглашен кривим за извршење кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 4 у вези са ставом 2 КЗ, за које је осуђен на казну затвора у трајање од 6 (шест) година, те да је имао у виду да је нелегално пребацивање преко границе држављана Републике Србије албанске националности са подручја АП Косово и Метохије вршено у циљу стицања финансијске користи, као и чињеницу да окривљени има пријављено пребивалиште у близини државне границе са Републиком Мађарском, те да се ради о лицу које добро познаје терен дуж те границе и места на којима се иста може недозвољено прећи. Осим тога, првостепени суд је узео у обзир и чињеницу да је окривљени АА1 по међународној потерници лишен слободе у Републици Аустрији, дана 22.08.2013. године, те да је био недоступан домаћим органима гоњења више од две и по године, иако је знао да се против њега води кривични поступак, као и да према извештајима полиције, окривљени АА1 у више наврата није затечен на адреси аа1, на којој има пријављено пребивалиште, нити му је преко исте било могуће уручити судски позив. Наведене околности, нарочито с обзиром на природу кривичног дела за које је овај окривљени оглашен кривим, као и висину изречене казне затвора, по мишљењу првостепеног суда јасно указују на могућу опасност од бекства окривљеног, уколико би се нашао на слободи, због чега му је у овој фази поступка продужен притвор по поменутом законском основу.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, изнети закључци првостепеног суда, како у односу на окривљеног АА, тако и окривљеног АА1, не могу се прихватити, због чега је овај суд одлучио као у изреци решења, из следећих разлога.

Наиме, одредбом члана 189 ЗКП-а прописани су општи услови за одређивање мере за обезбеђење присуства окривљеног за несметано вођење кривичног поступка и у ставу 1 је прописано да ће приликом одређивања тих мера орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера, ако се иста сврха може постићи блажом мером, а у ставу 3 да се мера може укинути по службеној дужности када престану разлози због којих је одређена, односно да се замени другом блажом мером када се за то испуне услови.

Одредбом члана 210 ЗКП-а прописано је да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у закону, само ако се иста сврха не може остварити другом мером (став 1), те је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку, као и органа који им пружају правну помоћ, да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору (став 2), те да у току целог поступка притвор укине чим престану разлози на основу којих је био одређен (став 3).

По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, разлози које је дао првостепени суд нису довољни и оправдани разлози за даље задржавање окривљеног АА и окривљеног АА1 у притвору, због чега им је овај суд притвор укинуо и заменио мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Ово стога, што се у конкретном случају ради о чињеницама и околностима које су биле предмет оцене и основ за одређивање притвора према окривљенима, а након тога и за продужење притвора током истраге и приликом подизања оптужнице и у даљем току поступка, а ради се о чињеницама и околностима које су протеком времена изгубиле на значају и тежини и ти разлози, које првостепени суд узима приликом поновног одређивања притвора окривљеном АА и продужења притвора окривљеном АА1 немају значај и снагу коју су имали на почетку вођења предметног кривичног поступка и не могу бити основ за даљу примену најтеже мере обезбеђења присуства окривљених. Ово посебно када се има у виду дужина времена које су окривљени провљли у притвору, односно да је окривљени АА у притвору провео три године, а окривљени АА1 скоро годину и по.

Имајући у виду чињеницу да окривљени АА и окривљени АА1 имају пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, као и чињеницу да је центар животних активности окривљених везан за Републику Србију, те да нема ниједне индиције која произлази из конкретног понашања окривљеног АА, а која би указивала на то да се искључиво притвором може обезбедити његово присуство у даљем току кривичног поступка, имајући у виду да раније изречену меру забране напуштања стана уз електронски надзор која му је одређена решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1 366/13 од 12.09.2013. године није прекршио, као и да разлози које првостепени суд узима за продужење притвора окривљеном АА1, иако су били оправдани 2011.године у време покретања истраге, немају значај и снагу коју су имали на почетку вођења овог кривичног поступка, то, с обзиром на све наведено, овај суд налази да су у конкретном случају испуњени услови да се мера притвора замени блажом мером обојици окривљених.

Такође, с обзиром на чињеницу да се предметни догађај десио пре четири и по године, према налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења узнемирење јавности због предметног догађаја и његово утицање на несметано вођење кривичног поступка, не захтева искључиво меру притвора по основу одредбе члана 211 став 1 тачка 4 ЗКП-а, из којих разлога је одучено да има места замени мере притвора блажом мером и на основу одредбе члана 208 ЗКП-а, то је овај суд окривљеном АА изрекао меру забране напуштања стана у коме борави.

Одредбом члана 208 ЗКП-а прописано је да суд у случају када постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или ако постоје околности предвиђене одредбом члана 211 став 1 тачка 1, 3 и 4 ЗКП-а, може забранити окривљеном да без одобрења суда напусти стан у коме борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет, или да прима друга лица у стан.

Имајући у виду цитирану законску одредбу, те да се окривљени АА налази у притвору по основу законске одредбе из члана 211 став 1 тачка 1 и 4 ЗКП-а, а окривљени АА1 по законском основу из члана 211 став 1 тачка 1 ЗКП-а, то је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, нашао да у односу на обојицу окривљених има места примени блаже мере из члана 208 ЗКП-а – забране напуштања стана, и то окривљеном АА са адресе аа, како је то било одређено и решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1.бр.366/13, а окривљеном АА1 са адресе аа1, на којој има пријављено пребивалиште.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је сходно одредби члана 190 став 1 ЗКП-а наложио да се према окривљеном АА и окривљеном АА1 мера забране напуштања стана примени уз електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су им одређена, тако што ће се уређај за лоцирање – одашиљач од стране стручног лица причврстити на зглоб руке или ноге окривљених, односно на други начин, а то лице ће окривљенима дати детаљно упуство о начину рада уређаја. Стручно лице рукује уређајем којим ће се даљински пратити кретање окривљених, њихов положај у простору – пријемник, а електронски надзор ће обављати орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом.

На основу одредбе члана 209 став 3 ЗКП-а, овај суд упозорава окривљене АА и АА1 да се против њих може одредити притвор ако прекрше изречену забрану, с тим што окривљени могу без одобрења да напусте стан у коме бораве, ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њих или лица са којима живе у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи или имовине већег обима, с тим што су дужни да о напуштању стана, разлогу и месту на ком се налазе без одлагања обавесте повереника из органа управе надлежног за изрицање кривичних санкција.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је, на основу одредбе члана 209 став 4 ЗКП-а, одредио да ће се према окривљеном АА и окривљеном АА1 мера забране напуштања стана примењивати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљених на издржавање кривичне санкције, која се састоји у лишењу слободе, с тим што је суд дужан да свака три месеца испита да ли је трајање мере и даље оправдано.

Из изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење на основу одредбе члана 458 став 4 ЗКП-а, у вези са чланом 208, 209 став 3 и 4 ЗКП-а, као и чланом 189 став 1 и 3 и 190 ЗКП-а, одлучио је као у изреци решења.

Записничар        Председник већа-судија
Мирјана Јанковић-Недић, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)