Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.06.2017.

Кж1 По1 10/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 10/17
Дана 09.06.2017. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића, Надежде Мијатовић, Бојане Пауновић и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, уз учешће вишег саветника Росанде Џевердановић Савковић, записничара, у кривичном поступку против окр. АА, због кривичног дела кријумчарење из члана 230 став 2 у вези става 1 у вези члана 33 КЗ, одлучујући о жалби браниоца окр. АА, адв. АБ, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 111/2016 од 20.02.2017. године, у седници већа одржаној дана 09.06.2017. године, већином гласова, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈА СЕ жалба браниоца окр. АА, адв. АБ, па се УКИДА пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 111/2016 од 20.02.2017. године, и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.

     
     О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 111/2016 од 20.02.2017. године, остављена је на снази пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење за борбу против организованог криминала К.По1.бр. 114/2010 од 23.05.2011. године, која је, осим у погледу одлуке о трошковима, потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.По1.бр. 12/12 од 03.12.2012. године, а којом је окр. АА оглашен кривим због кривичног дела кријумчарење из члана 230 став 2 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, те се, на основу одредбе члана 63 став 1 и 3 КЗ, у казну затвора окр. АА урачунава време проведено у притвору почев од 21.03.2007. до 05.04.2007. године, који му је одређен решењем истражног судије Општинског суда у Зрењанину Ки.бр. 88/07 од 21.03.2007. године, новчана казна у износу од 30.000,00 динара, која му је изречена правноснажним решењем Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин број 10-П 1055/2007 од 19.07.2007. године, тако што се сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне има рачунати као један дан казне затвора, као и време проведено на издржавању казне затвора почев од 30.12.2015. до 21.09.2016. године, коју је окр. АА издржавао у просторији где станује сходно решењу Вишег суда у Београду Х Су. 63/14 од 26.08.2014. године, а на основу одредбе члана 261, 262 и 264 ЗКП обавезан је окр. АА да на име паушала плати износ од 20.000,00 динара, у року од 15 дана, по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против напред наведене пресуде, благовремено је жалбу изјавио бранилац окр. АА, адв. АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 1 и став 2 тачка 2 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду донесе пресуду којом ће пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 111/2016 од 20.02.2017. године преиначити и одлучити да се на основу члана 422 став 1 тачка 2 ЗКП према окр. АА одбије оптужба да је извршио кривично дело кријумчарење из члана 230 став 2 КЗ, а по оптужници ОЈТ у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С.бр. 19/07 од 13.03.2008. године, која је прецизирана 23.11.2010. године, те да се стави ван снаге пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кт.По1.бр. 114/2010 од 23.05.2011. године која је, осим у погледу одлуке о трошковима, потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.По1.бр. 12/12 од 03.12.2012. године или да донесе решење којим ће уважити жалбу браниоца окр. АА те укинути првостепену пресуду и предмет вратити на поновно одлучивање, уз захтев да сходно члану 447 став 2 ЗКП, заједно са окр. АА буде обавештен о седници већа.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.бр.14/17 од 28.4.2017.године предложио је да се жалба браниоца окр. АА, адв. АБ, одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београд, Посебно одељење, одржао је седницу већа, у смислу одредбе члана 447 ЗКП, у одсуству уредно обавештеног Тужиоца за организовани криминал, а у присуству окр. АА и његовог браниоца, адв. АБ, на којој је размотрио списе предмета, првостепену пресуду и изјављену жалбу, предлог Тужиоца за организовани криминал из поднеска Ктж.бр.14/17 од 28.4.2017.године, те објашњења која је на седници већа дао бранилац окр. АА, а поводом изјављене жалбе, па је, испитавши првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП, нашао:

-жалба је основана.

У изјављеној жалби браниоца окр. АА истиче се да се једино спорно питање односи на утврђивање чињеница које се односе на то да ли је у конкретном случају повређен принцип “ne bis in idem”. У жалби се потом цитира образложење решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 114/10 Кв По1 64/16 од 30.6.2016.године којим је уважен захтев браниоца и дозвољено понављање поступка окончаног пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 114/10 од 23.05.2011. године и закључује да се у конкретном случају ради о правноснажно пресуђеној ствари, због чега је, према ставу жалбе, првостепени суд ожалбеном пресудом начинио битну повреду поступка из члана 438 став 1 тачка 1 ЗКП.

Даље, у жалби се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП обзиром да је првостепени суд за своју одлуку дао потпуно нејасне и неразумљиве разлоге који су међусобно потпуно противречни, неразумљиви и нејасни. Према наводима жалбе, првостепени суд није применио одредбу највишег правног акта - члан 34 став 4 Устава Републике Србије а при том се истовремено у разлозима ожалбене пресуде позива на претходно питање а да при томе није дао јасне разлоге из којих би се могло утврдити о каквом се то претходном питању ради, нити у каквој су вези са тим одредбе члана 4 протокола 7 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода са одредбом члана 17 став 1 и 3 ЗКП.

Апелациони суду у Београду, Посебно одељење, налази да је основано жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, указано овом суду на чињеницу да је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП јер у пресуди нема разлога о свим битним чињеницама које су предмет доказивања, при чему су неки од наведених разлога нејасни и у знатној мери противречни, због чега се за сада не може прихватити ни закључивање првостепеног суда да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари, а што произилази из следећег:

У конкретном случају решењем Министарства финансија – Управа царина – Царинарница Зрењанин број 10-П-130/2008-1,2,3,4 од 19.10.2009. године, које решење је потврђено решењем Вишег прекршајног суда – Одељење у Новом Саду ИИИ-311 Прж.бр. 30138/10 од 29.03.2011. године, АА оглашен је одговорним због прекршаја из члана 332 став 2 и 3 у вези члана 334 став 1 тачка 1 ЦЗ и кажњен на новчану казну у износу од 3.700.000,00 динара и истовремено је од окривљеног одузета роба, те је и решењем Министарства финансија – Управа царина – Царинарница Зрењанин број:10-П-55/2007 од 19.07.2007. године, које решење је потврђено решењем Министарства финансија Пжц.бр. 1613/2007 од 01.10.2007. године, АА оглашен је одговорним због прекршаја из члана 332 став 2 и 3 у вези члана 334 став 1 тачка 1 ЦЗ и кажњен на новчану казну у износу од 30.000,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 114/2010 од 23.05.2011. године, која је, осим у погледу одлуке о трошковима кривичног поступка, потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.По1.бр. 12/12 од 03.12.2012. године, а која је остала на снази пресудом Вишег суда у Београду К.По1.бр. 111/2016 од 20.02.2017. године, окр. АА оглашен је кривим због кривичног дела кријумчарење из члана 230 став 2 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору и време проведено на издржавању казне затвора, као и новчана казна у износу од 30.000,00 динара, која му је изречена правноснажим решењем Комисије за царинске прекршаје, Царинарнице Зрењанин број 10-П-55/2007 од 19.07.2007. године.

Имајући у виду да је окр. АА, након правноснажности прекршајних одлука, оглашен кривим за кривично дело кријумчарење из члана 230 став 2 КЗ, према оцени већа Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, требало је утврдити да ли се кривично дело за које је оглашен кривим правноснажном пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 114/2010 од 23.05.2011. године односи на исто понашање за које је кажњен у прекршајном поступку и да ли је обухватало у суштини исте чињенице које указују да се ради о истом делу.

Образлажући своју одлуку првостепени суд наводи да је државни орган, у неком другом поступку, утврдио да је окривљени учинио прекршаје за које је кажњен, а који прекршаји се везују само за радњу поседа неоцарињене робе, те код чињенице да је окривљени у кривичном поступку, у којем је дозвољено понављање, оглашен кривим не само за поседовање неоцарињене робе – цигарета већ и прикривање и растурање неоцарињене робе конкретно и превоз и испоруку у иностранство, која је била сакривена. Према ставу првостепеног суда то указује да су радње које су предузимане од стране окривљеног у циљу извршења кривичног дела и шире и бројније од радње за коју је окривљени оглашен одговорним у прекршајном поступку који је вођен пред државним органом, с обзиром на то да радња растурања цигарета у себи поред радње поседовања, које се односи на држање неоцарињене робе, садржи и радњу предаје, односно чињења доступним те неоцарињене робе трећим лицима.

Међутим, према оцени већа Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, изнети закључци првостепеног суда се за сада не могу прихватити као јасни, довољни и аргуметновани, на шта се основано указује и изјављеном жалбом браниоца окривљеног.

Наиме, окр. АА, правноснажном пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 114/2010 од 23.05.2011. године, оглашен је кривим због извршења кривичног дела кријумчарење из члана 230 став 2 КЗ, односно да се, у временском периоду од јануара до марта месеца 2007. године, бавио прикривањем и растурањем неоцарињене робе, тако што је омогућио смештај неоцарињених цигарета и необареног дувана укупне вредности 9.704.784,58 динара, те исте делом растурао на тај начин што је почетком марта месеца 2007. године превезао 106 мастер картона неоцарињених цигарета неутврђене марке теретним моторним возилом марке “Волво” регистарских ознака : са полуприколицом регистарских ознака _ и испоручио их у месту Млада Болеслава у Републици Чешкој, при чему су цигарете биле сакривене у посебно сачињеном бункеру, те је дана 20.03.2007. године превозио такође неоцарињене цигарете, када је заустављен од стране патроле саобраћајне полиције, која му је приликом претреса возила цигарете одузела, док је преостали део прикривених цигарета у магацину у _ пронађен и одузет од стране овлашћених службеника МУП РС – ПУ Зрењанин дана 21.03.2007. године.

У два прекршајна поступка окр. АА оглашен је одговорним што је у периоду од почетка 2007. године до дана 21.03.2007. године имао у поседу и располагао у магацинском простору у : царинском робом, цигарета и дуван у листу, односно што је дана 21.03.2007. године био у поседу сакривене, царинске робе, цигарета које су се налазиле у предњем делу приколице која је преграђена другим челом приколице тако да се добија шупљина 65цм, а остатак боксова цигара су се налазиле сакривене између товара топло ваљаног лима, у шупљинама клоцни, између лимова и то по целој дужини и ширини.

Према оцени већа Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, ожалбена пресуда не садржи довољно јасне разлоге за закључивање првостепеног суда да су радње, које су предузимане од стране окривљеног у циљу извршења кривичног дела које му је стављено на терет и за које је оглашен кривим, и шире и бројније од радње поседа цигарета за коју је окривљени оглашен кривим у прекршајном поступку, посебно у ситуацији када се ради у оба поступка о истом временском периоду у којем је на истом месту – магацину у : био у поседу исте количине и врсте робе, да је истог дана 21.3.2007.године у исто време затечен у превозу у истом теретном возилу са истом количином и врстом робе која је сакривена на истом месту у возилу а да је при томе је радња кривичног дела из члана 230 став 2 КЗ, растурања, на коју се позива првостепени суд, опредељена, између осталог и као превоз цигарета сакривених у наведеном теретном моторном возилу, које радње су управо наведене и у прекршајном поступку.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је, разматрајући жалбене наводе, имао у виду најпре забрану поновног суђења у истој ствари, које је као основно начело кривичног законодавства Републике Србије садржано у одредби члана 6 ЗКП, којом је прописано да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена, затим, апсолутно и неповредиво право на правну сигурност гарантовано Уставом Републике Србије, чланом 34 став 4 у казненом праву којим је одређено да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, а истим забранама подлеже и вођење поступка за неко друго кажњиво дело, те коначно обавезујуће норме Међународног права, члан 14 став 7 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 4 Протокола 7 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, да забрана подразумева немогућност покретања и вођења казненог поступка против неког лица за дело које произилази из истих чињеница или чињеница које су у суштини исте као оне које су основ оптужбе за казнено дело у ранијем поступку против тог лица, који је правноснажно окончан. По оцени већа Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, основано се жалбом браниоца указује на наведене правне акте па се закључак првостепеног суда да се у конкретном случају не може говорити о већ пресуђеној ствари за сада не може прихватити као довољно јасан и аргументован.

Такође, а у погледу критеријума идентичности заштићених објеката и тежине последице дела, жалбом браниоца окр. АА се указује наводима да је кривично дело кријумчарење из члана 230 смештено у Глави XXII КЗ као кривично дело против привреде, а царински прекршаји су такође прекршаји којима се штити привреда као заштитни објекат, према оцени већа овог суда првостепени суд се о изнетим околностима тј. критеријумима није изјаснио, нити се изјаснио о критеријуму постојања идентитета прекршајне и кривичне санкције, при чему треба имати у виду да разлике у погледу врсте и висине запрећених и изречених санкција треба да буду пропорционалне значају заштићених добара, код којих до одређене мере може постојати разлика у степену заштите.

С обзиром на све изнето, у ситуацији када су против истог окривљеног вођени и правноснажно окончани прекршајни и кривични поступак због истог животног догађаја, првостепени суд није недвосмислено утврдио да ли је чињенични опис кривичног дела битно различит или не од чињеничног описа прекршаја, тј. да ли догађај за који је вођен кривични поступак у свему одговара описаном прекршају, нити је недвосмислено утврдио да, уколико постоје одступања око битних обележја, да ли су она од суштинске важности или не, због чега је првостепена пресуда усвајањем жалбе браниоца окр. АА, морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама изнетим у овом решењу, те изнети јасне, довољне и аргументоване разлоге за закључак да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела “ne bis in idem” или није, односно да ли је окр. АА, оглашен кривим за кривично дело које се односи на исто понашање, за које је правноснажно већ кажњен у прекршајном поступку, и које је обухватило, у суштини, исте чињенице, за које се, одговарајућим критеријумима, може утврдити да се ради о истом делу. Дакле, даће јасне разлоге за своје закључивање у односу на одлучну чињеницу а наиме да ли су радње окривљеног, описане у кривичном поступку суштински исцрпљене његовим радњама описаним у претходно правноснажно окончаном прекршајном поступку, односно да ли суштина радњи у прекршајном поступку, одговара његовим радњама у кривичном поступку, при чему ће имати у виду да постојање идентитета између радњи не подразумева и језичку подударност.

Из изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, донело је одлуку, на основу одредбе члана 458 став 1 ЗКП, као у изреци решења.

Записничар-саветник     Председник већа-судија
Росанда Џевердановић Савковић,с.р.    Верољуб Цветковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)