Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.06.2019.

Кж1 По1 11/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 11/19
21.06.2019. године
Београд 

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Милене Рашић, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Татјане Вуковић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Слађана Лазића, као записничара, у кривичном поступку против окривљеног AA и др, због кривичних дела превара из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ РС и др, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1 бр.145/17 од 21.12.2018. године, након одржане седнице већа дана 18.06.2019. године, у присуству Тужиоца за организовани криминал, Велимира Голубовића, окривљеног АА4 са браниоцем, адвокатом АБ4, окривљеног АА2 са браниоцем, адвокатом АБ2, који се јавља по пуномоћју у списима за адвоката АБ1, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ3 и браниоца окривљених AA и АА5, адвоката АБ5, и већања и гласања дана 19., 20. и 21.06.2019. године, донео је


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба ТОК и браниоца окривљеног Милоја АА1, адвоката АБ, а пресуда Вишег суда у Београду Посебно одељење К.По1 145/17 од 21.12.2018. године ПОТВРЂУЈЕ у ставу I под тачком 7 и у ставу II под тачкама 42 и 43.


II

УСВАЈАЊЕМ жалбе ТОК ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду Посебно одељење К.По1 145/17 од 21.12.2018. године у ставу I под тачком 9 у делу одлуке о кривичној санкцији и у ставу III у погледу законског основа за доношење одбијајуће пресуде па Апелациoни суд у Београду Посебно одељење:

1.Окривљеног АА2 због извршења кривичног дела из члана 208 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ за које је оглашен кривим првостепеном пресудом на основу чланова 4, 42, 45, 54, 56 и 57 КЗ ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци
док се жалба браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1 одбија као неоснована и у непреиначеном, осуђујућем делу, првостепена пресуда ПОТВРЂУЈЕ.

2.На основу члана 422 тачка 2 ЗКП

  према окривљенима AA, окривљеном сведоку сараднику СС и окривљеном сараднику АА6


ОДБИЈА ОПТУЖБУ

Да су:

1. окривљени AA

у новембру и децембру 2008. године у Београду, окр. AA, у намери да себи и СС1 прибави противправну имовинску корист, лажним приказивањем чињеница, заједно са окр. АА9, довели у заблуду службена лица Службе за друштвене делатности – борачко инвалидска заштита општине Сурчин у поступку за добијање трајног статуса ратног војног инвалида СС1, у погледу чињеница да СС1 поседује уредну здравствену документацију неопходну за покретање поступка, тако што је СС1, по налогу окр. AA, уз захтев за добијање статуса ратног војног инвалида у предмету број 580/08 приложио лажни налаз лекара специјалисте број 393 од 08.12.2008. године Кабинета за ортопедију ВМА, који је претходно по захтеву окр. AA и без прегледа пацијента сачинио окр. др. АА9, искористивши своје својство лекара специјалисте и начелника Кабинета за ортопедију ВМА, иако је знао да је тај налаз неистинит и да га није смео сачинити без прегледа пацијента и да служи како би се надлежни органи довели у заблуду и СС1 признало својство ратног војног инвалида, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,


5. окривљени AA и окривљени сарадник АА6

у току 2007. године па до 15.08.2008. године, у Београду, у намери да себи и другоме прибаве противправну имовинску корист у износу од преко 450.000,00 динара, лажним приказивањем чињеница, довели у заблуду и одржавали у заблуди службена лица Другог општинског суда у Београду у парничном поступку П број 3648/07, по тужби ББ, против туженог Републике Србије – Министарства одбране, ради накнаде штете, тако што је ББ, по упутствима окривљених AA и АА6, уз тужбу, наведеном суду предао и фалсификовано уверење ВП 9104 Петрова Гора од 06.03.1993. године о начину и околностима рањавања и повређивања, које су му, по налозима окр. AA, прибавили окр. сарадник АА6 и сада пок. ПП, па је услед тога дана 15.08.2008. године, по правноснажној пресуди Другог општинског суда у Београду П број 3648/07, на рачун окривљеног АА5 код Поштанске штедионице, кога је ББ, по упутству окр. AA овластио да прими ту уплату, уплаћен износ од 1.427.335,00 динара, који је ББ, по раније утврђеном договору, поделио са окривљенима AA и АА6, при чему су ова двојица окривљених били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,
7.окривљени AA

у периоду од маја 2008. године до јануара 2009. године, у Београду, окривљени AA са умишљајем подстрекао окривљеног АА1 да лажним приказивањем чињеница да испуњава услове за добијање стана, доведе у заблуду надлежне органе Министарства одбране да са њим закључе уговор о закупу и уговор о откупу стана аа4, на тај начин што је, иако су знали да окр. АА1 поседује непокретности на територији PC и да по Правилнику о решавању стамбених питања у МО не испуњава услове за добијање стана, постигао договор са окр. АА1 да уз накнаду од најмање 10% од вредности стана и уз употребу исправе са неистинитом садржином коју је окр. AA потписао и оверио печатом општине Стари Град, и уз коришћење писане изјаве да не поседује непокретности на територији Републике Србије, омогућио да окр. АА1 закључи уговор о закупу стана и уговор о откупу стана са Војно стамбеним центром Министарства одбране, на који начин је окривљени АА1 за себе прибавио имовинску корист у износу од најмање 2.484.939,11 динара, а окр. AA имовинску корист у износу од 10% од вредности стана, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

8. окривљени AA

у периоду од новембра 2006. године до 15.10.2008. године у Београду, окр. AA, са умишљајем подстрекао окр. АА4 начелника првог одељења у Дирекцији за имовинско правне послове Министарства одбране Републике Србије, да искоришћавањем свог службеног положаја, прибави имовинску корист ББ1, пензионисаном потпуковнику ВЈ, у износу од 4.471.950,00 динара, на тај начин што је окр. AA знајући да ББ1 не испуњава услове за доделу стана и да нема пребивалиште на територији Републике Србије, у договору са њим сачинио изјаву од 03.11.2006. године са неистинитом садржином о одрицању од веће структуре стана, коју је потписао и оверио лажним печатом општине Савски Венац и доставио је Одељењу за стамбене послове Министарства одбране Републике Србије, након чега је Одељење за стамбене послове донело решење о додели стана у закуп на неодређено време, а потом, када је ББ1 поднео захтев за откуп стана, наложио окр. АА4 да се да сагласност за откуп стана што је окр. АА4 и учинио, знајући да ББ1 не користи стан који му је додељен, након чега је ББ1 закључио уговор о откупу предметног стана, у улици аа, у Београду, са Војнограђевинским центром дана 15.10.2008. године, иако он и чланови његовог породичног домаћинства у њему никада нису живели, па су на овај начин прибавили имовинску корист ББ1 у износу од 4.471.950,00 динара, колика је тржишна вредност стана, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,
9. окривљени AA

у периоду од краја 2006. године до 27.02.2008. године, у Београду, окривљени AA са умишљајем подстрекао окривљеног АА2 да лажним приказивањем чињеница о испуњавању услова за добијање стана, доведе у заблуду овлашћења лица Министарства одбране да са њим закључе уговор о закупу једнособног стана аа5, на тај начин што су постигли договор да коришћењем исправа са неистинитом садржином у којима је наведено да окривљени АА2 заједно са члановима свог породичног домаћинства има пребивалиште на територији Републике Србије, као доказ да испуњава услове за добијање стана, омогуће да окривљени АА2, закључи уговор о закупу стана на неодређено време уз договор да га након закључења уговора о откупу стана, продају и поделе новац, након чега је окривљени АА2 уз коришћење такве лажне документације са Војнограђевинским центром закључио уговор дана 04.04.2007. године о закупу, а дана 27.02.2008. године и о откупу стана, па су на овај начин прибавили имовинску корист у износу од најмање 889.160,62 динара, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,


27. окр. AA и окр. сведок сарадник СС

у периоду од јуна 2006. године до априла 2008.године, у Београду, у намери да себи и другоме прибаве противправну имовинску корист у износу преко 450.000,00 динара, окр. AA с умишљајем подстрекао окр. сведока сарадника СС да као службено лице, искоришћавањем свог службеног положаја омогући СС3 незаконито добијање стана од Министарства одбране Републике Србије, па је, најпре, окр. AA, након што је са СС3 постигао договор да му уз одређену новчану награду у неутврђеном износу, омогући добијање стана из војног стамбеног фонда, а користећи службене податке које је имао о поступку и времену расподеле станова, уместо СС3, Одељењу за стамбене послове Министарства одбране РС поднео лажну изјаву о његовом одрицању од прописане припадајуће структуре стана, коју је сам потписао и оверио печатом општине Стари град дана 05.10.2006. године, да би, потом, окр. сведок сарадник СС, као референт у Одељењу за стамбене послове Министарства одбране РС, поступајући по налозима и упутствима окр. AA, донео решење УП-1 број 725-38/2002 од 1.12.2006. године, којим је СС3 додељен у закуп на неодређено време стан аа2, чија је откупна вредност 577.606,45 динара, коју је окривљени AA сам уплатио у априлу месецу 2008. године, а предметни стан задржао за себе, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,


35. окр. сведок сарадник СС

у периоду од септембра до децембра 2008. године у Београду, у намери да себи и другоме прибави противправну имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара, окр. сведок сарадник СС, као службено лице - референт у Одељењу за стамбене послове у Министарству одбране РС, за износ од 2.000,00 евра, који је добио од СС4, искористио свој службени положај и омогућио СС4 закључење уговора о добијању стана у закуп на неодређено време, на тај начин што је користећи службене податке којима је располагао о поступку и времену расподеле станова, примио од СС4 изјаву којом се он одриче од прописане припадајуће структуре стана, након чега је сачинио закључак о давању СС4 двособног стана у закуп на неодређено време УП-1 број 3783-27/85 од 10.09.2008.године, на основу кога је дана 03.11.2008.године СС4 закључио уговор о закупу на неодређено време стана аа3, чија је вредност 1.765.712,03 динара, при чему је поменути окр. сведок сарадник био урачунљив, свестан свог дела, хтео његово извршење и знао да је дело забрањено,

36. окривљени AA

у периоду од априла до новембра 2008. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА9, као службено лице, у својству начелника Кабинета за ортопедију и трауматологију ВМА, искоришћавајући свој службени положај примио на лечење на Одељење ортопедије и трауматологије ВМА, ББ2, са којим га је у везу довео окр. AA, како би му омогућио да добије неистиниту медицинску документацију на основу које би био оглашен трајно неспособним за службу у Војсци Србије и остварио друга права из радног односа, до чега није дошло, јер у другостепеном поступку дана 05.09.2008. године није прихваћен извештај који је сачинио окр. др. АА9 од 16.04.2008. године, те је главна Војно лекарска комисија у новембру 2008. године ББ2 огласила ограничено способним за војну службу, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

38. окривљени AA

у периоду од маја до септембра 2008. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА9, као службено лице, у својству начелника Кабинета за ортопедију и трауматологију ВМА, искоришћавајући свој службени положај примио на лечење на Одељење ортопедије и трауматологије ВМА, ББ5, са којим га је у везу довео окр. AA, како би ББ5 омогужио да избегне служење војног рока, па је окр. АА9 дана 20.08.2008. године ББ5, без прегледа, издао лекарски налаз са предлогом да буде оглашен неспособним за службу у Војсци Србије, који је предао окр. AA, а на основу ког налаза је дана 21.08.2008. године решењем Војног одсека Врачар, ББ5 био оглашен неспособним за службу у Војсци Србије, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

39. окривљени AA

у периоду од маја до октобра 2008. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА9, као службено лице, у својству начелника Кабинета за ортопедију и трауматологију ВМА, искоришћавајући свој службени положај, примио на лечење на Одељење ортопедије и трауматологије ВМА, ББ3 са којим га је у везу довео окр. AA, како би му омогућио да добије одређену лажну медицинску документацију на основу које би био оглашен неспособним за службу у Војсци Србије и остварио друга права из радног односа, те му је окр. АА9 издао и сачинио лекарски налаз од 18.08.2008. године са предлогом да се упути на комисију за оцену способности са предлогом „неспособан за службу“, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

40. окривљени AA

у периоду од маја до октобра 2008. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА9, као службено лице, у својству начелника Кабинета за ортопедију и трауматологију ВМА, искоришћавајући свој службени положај, примио на лечење на Одељење ортопедије и трауматологије ВМА СС7, са којим га је у везу довео окр. AA, како би му омогућио да добије лажну медицинску документацију на основу које би био оглашен неспособним за службу у Војсци Србије и остварио друга права из радног односа, па му је, поред осталог, без прегледа, издао и специјалистички налаз од 01.06.2008. године, али до оглашавања СС7 неспособним за војну службу и остварења одговарајућих права из радног односа по том основу није ни дошло, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

41. окривљени AA

у периоду од маја до новембра 2008. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА9, као службено лице, у својству начелника Кабинета за ортопедију и трауматологију ВМА, искоришћавајући свој службени положај, примио на лечење на Одељење ортопедије и трауматологије ВМА, СС8 са којим га је у везу довео окр. AA, како би му омогућио да добије лажну медицинску документацију на основу које би био оглашен неспособним за службу у Војсци Србије и остварио друга права из радног односа, па му је тако издао и отпусну листу од 26.06.2008. године и специјалистички налаз од 20.08.2008. године са предлогом да се огласи трајно неспособним за службу у Војсци Србије, до чега није дошло, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,


42. окривљени AA

у периоду од јуна 2004. године до 01.04.2009. године, у Београду, окр. AA и окр. АА5 у намери да себи и другоме прибаве противправну имовинску корист у износу од преко 1.500.000,00 динара, лажним приказивањем чињеница, да је окр. АА5 у ратним дејствима 1999. године, услед експлозије бомбе, претрпео трајне телесне повреде и оштећења, довели у заблуду службена лица Секретаријата за социјалну и дечију заштиту – Сектора за борачку и инвалидску заштиту градске управе Београд у поступку за добијање трајног статуса ратног војног инвалида окр. АА5 тако што је окр. АА5, по налогу окр. AA, уз захтев у предмету 580-73/04 предао и лажни налаз лекара специјалисте број 79 од 15.05.2006. године Кабинета за ортопедију ВМА, сачињен без прегледа пацијента – окр. АА5, у коме су наведене поменуте неистините чињенице, а који му је прибавио окр. AA, услед чега су службена лица поменутог Секретаријата, у заблуди у погледу наведених одлучних чињеница, дана 05.01.2007. године донела решење број 582-609/2006, којим се окр. АА5 признаје трајни статус ратног војног инвалида са проценом инвалидитета од 100%, а на штету буџета Републике Србије, по којем основу је окр. АА5 до дана 01.04.2009. године примио укупан износ од 2.500,621,00 динара, при чему су наведени окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

43. окривљени сарадник АА6

у периоду од јула 2007. године до фебруара 2009. године, у Руми, Новом Саду и Београду, у намери да себи и другоме прибаве противправну имовинску корист у износу од преко 1.500.000,00 динара, лажним приказивањем чињеница, довели у заблуду службена лица Општине Рума - Одељења за друштвене делатности, Покрајинског секретаријата за социјалну политику и демографију, тако што је окривљени АА3 уз захтев за признавање својства ратног војног инвалида, по налозима и упутствима окр. АА6 и сада пок. ПП, поднео и фалсификоване потврде о начину и околностима рањавања и повређивања стр.пов. број 74-1 од 07.09.1992. године, отпусницу из Опште болнице «Свети Георгије» Војнић и потврду број 118 од 14.08.1992.године о учешћу у ратним јединицима, које су му прибавали окривљени АА6 и сада пок. ПП, иако су сви знали да су те потврде лажне и да служе како би се одговорна лица у органима управе довела у заблуду, до чега је и дошло, па је решењем број 113-580-00480/2008-03 од 25.09.2008. године Покрајинског секретаријата за социјалну политику и демографију окривљеном АА3 признато трајно својство ратног војног инвалида IV групе са 80% инвалидитета, а решењем број 580-45/2008-04-3 од 22.10.2008.године Одељења за друштвене делатности општине Рума право на новчану накнаду за време незапослености, по којим основама је примио износ од 1.651.591,00 динара, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

-чиме би извршили и то окривљени AA продужено кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, окривљени сведок сарадник СС продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ а окривљени сарадник АА6 продужено кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ.

III

Поводом жалбе ТОК а по службеној дужности ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду Посебно одељење К.По1 145/17 од 21.12.2018. године тако што Апелациoни суд у Београду Посебно одељење

1. На основу члана 423 тачка 2 ЗКП

Окривљеног АА4,

ОСЛОБАЂА ОД ОПТУЖБЕ

Да је:

8.у периоду од новембра 2006. године до 15.10.2008. године у Београду, окр. AA, са умишљајем подстрекао окр. АА4 начелника првог одељења у Дирекцији за имовинско правне послове Министарства одбране Републике Србије, да искоришћавањем свог службеног положаја, прибави имовинску корист ББ1, пензионисаном потпуковнику ВЈ, у износу од 4.471.950,00 динара, на тај начин што је окр. AA знајући да ББ1 не испуњава услове за доделу стана и да нема пребивалиште на територији Републике Србије, у договору са њим сачинио изјаву од 03.11.2006. године са неистинитом садржином о одрицању од веће структуре стана, коју је потписао и оверио лажним печатом општине Савски Венац и доставио је Одељењу за стамбене послове Министарства одбране Републике Србије, након чега је Одељење за стамбене послове донело решење о додели стана у закуп на неодређено време, а потом, када је ББ1 поднео захтев за откуп стана, наложио окр. АА4 да се да сагласност за откуп стана што је окр. АА4 и учинио, знајући да ББ1 не користи стан који му је додељен, након чега је ББ1 закључио уговор о откупу предметног стана, у улици аа, у Београду, са Војнограђевинским центром дана 15.10.2008. године, иако он и чланови његовог породичног домаћинства у њему никада нису живели, па су на овај начин прибавили имовинску корист ББ1 у износу од 4.471.950,00 динара, колика је тржишна вредност стана, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

26.у периоду од октобра до новембра 2007.године, у Београду, као службено лице - начелник Дирекције за имовинско правне послове Министарства одбране Републике Србије, искоришћавањем свог службеног положаја, другоме – СС2 прибавио противправну имовинску корист која прелази износ од 450.000,00 динара, тако што је, пошто је претходно СС2 додељен у закуп на неодређено време стан из Стамбеног фонда Министарства одбране Р. Србије, у улици аа1 чија је откупна вредност 739.266,87 динара, те пошто је претходно окр. AA, по договору са СС2, Четвртом општинском суду у Београду, у СС2 име, поднео предлог за доношење решења којим се замењује уговор о откупу наведеног стана, уз који предлог је као доказ приложио и неистиниту изјаву да СС2 не поседује непокретности на територији Републике Србије, као и лажну изјаву о заједничком домаћинству и члановима домаћинства, коју је сам саставио, оверио и као сведоке изјава потписао своју супругу SS и свог таста окр. АА5, чиме је довео у заблуду поступајуће судско веће судије Четвртог општинског суда у Београду СС9, у поменутом ванпарничном предмету III R.I. бр. 174/07 у погледу наведених чињеница и тиме га навео да дана 02.10.2007. године донесе решење којим се замењује уговор о окупу поменутог стана, донео одлуку да Дирекција за имовинско правне послове Министарства одбране Републике Србије као законски заступник противника предлагача Републике Србије – Министарства одбране, не изјави жалбу против наведеног решења Четвртог општинског суда у Београду од 02.10.2007. године, иако је знао за наведене чињенице, те да СС2 не испуњава законске услове за доделу и откуп поменутог стана, услед чега је то решење постало правоснажно, а СС2 откупио поменути стан, наведене откупне вредности, при чему је окр. АА4 био урачунљив, свестан свог дела, хтео његово извршење и знао да је дело забрањено,

-чиме би извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ

2. На основу члана 422 тачка 3 ЗКП

према окривљенима AA, АА8, АА6 и АА7

ОДБИЈА ОПТУЖБУ

Да су и то:

4. окривљени сарадник АА6

у току 2008. године, у Панчеву и Београду, у намери да себи и другоме прибави противправну имовинску корист, лажним приказивањем чињеница, довео у заблуду службена лица општине Панчево – Секретаријата за јавне службе и социјална питања, тако што је сада пок. ПП1 уз захтев за признавање својства ратног војног инвалида, по налозима и упутствима окр. АА6, поднео и фалсификовану потврду о рањавању током борбених дејстава као припадник ВП 4810 Бенковац, са нетачним местом и временом рањавања и нетачним датумом издавања, за чије набављање и сачињавање је окр. АА6 дао износ од 400 евра, па је услед тога општина Панчево, Секретаријат за јавне службе и социјална питања донела правноснажно решење број II-05-589/2008 од 12.11.2008 године, којим је сада пок. ПП1 признато својство ратног војног инвалида пете групе са 70% инвалидитета, након чега је сада пок. ПП1 започео да прима инвалиднину и до 31.12.2009. године му је исплаћено 384.917,00 динара, при чему је поменути окривљени био урачунљив, свестан свог дела, хтео његово извршење и знао да је дело забрањено,

22. окривљени АА8

у периоду од новембра 2008. до 10. фебруара 2009. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА8 у својству начелника Клинике за психијатрију ВМА, искоришћавајући свој службени положај примио на лечење на одељење Клинике за психијатрију ВМА, СС8, са којим га је у везу довео окр. AA, како би му омогућио да добије лажну медицинску документацију на основу које би био оглашен неспособним за службу у Војсци Србије и остварио друга права из радног односа, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено, али до издавања наведене лажне медицинске документације није дошло, јер је окр. АА 10.02.2009. године лишен слободе,

23. окривљени АА8

у периоду од новембра 2008. до 10. фебруара 2009. године, у Београду, након што га је на то са умишљајем подстрекао окр. AA, захтевајући од њега да то учини и обећавајући му да ће од тога имати користи, окр. др. АА8 у својству начелника Клинике за психијатрију ВМА, искоришћавајући свој службени положај, примио на лечење на одељење Клинике за психијатрију ВМА, ББ3, са којим га је у везу довео окр. AA, како би му омогућио да добије лажну медицинску документацију на основу које би био оглашен неспособан за службу у Војсци Србије и остварио друга права из радног односа, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено, али до издавања наведене лажне медицинске документације није дошло, јер је окр. АА 10.02.2009. године лишен слободе,


49.окривљени сарадник АА6 и окривљени АА7

у периоду од октобра 2008. године до 03.02.2009. године, у Старој Пазови и Новом Саду, у намери да себи и другоме прибаве противправну имовинску корист, лажним приказивањем чињеница, довели у заблуду службена лица Одељења за друштвене делатности општине Стара Пазова и Покрајинског секретаријата за социјалну политику и демографију, тако што је окривљени АА7, уз захтев за признавање својства ратног војног инвалида, по налозима и упутствима окр. сарадника АА6, поднео и фалсификоване потврде о начину и околностима рањавања и повређивања инт. бр. 633-12 од 10.04.1992. године ВП 1318 Книн и потврду о учешћу у ратним дејствима број 367 од 26.04.1992. године ВП 1318 Книн, које му је прибавио и сачинио окр. сарадник АА6, тако што је унео неистините датуме о времену издавања истих, иако су знали да су те јавне исправе-потврде лажне и да служе како би се одговорна лица у органима управе довела у заблуду, до чега је и дошло, па је решењем Покрајинског секретаријата за социјалну политику и демографију број 113-580-00798/2008-03 од 03.02.2009. године, окривљеном АА7 признато својство ратног војног инвалида Х групе са 20% инвалидитета, при чему су поменути окривљени били урачунљиви, свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је дело забрањено,

- чиме би извршили окривљени AA кривично дело из члана 359 став 1 у вези чланова 30, 34 и 61 КЗ, окривљени АА8 кривично дело из члана 359 став 1 у вези чланова 30 и 61 КЗ, окривљени-сарадник АА6 кривично дело из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ и окривљени АА7 кривично дело из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ.

  У преосталом делу жалба ТОК се ОДБИЈА као неоснована и у непреиначеном делу првостепена пресуда ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1 бр. 145/17 од 21.12.2018. године, ставом првим, окривљени АА1 и окривљени АА2 оглашени су кривим и то окривљени АА1 да је извршио кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 КЗ, за које га је првостепени суд осудио на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, у коју му је урачунао време проведено у притвору од 16.09.2014. године до 17.10.2014. године, а окривљени АА2 да је извршио кривично дело превара из члана 208 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, за које му је првостепени суд изрекао условну осуду, којом му је утврдио казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико у року од 2 (две) године не учини ново кривично дело. Обавезани су окривљени АА1 и АА2 да суду на име паушала плате износе од по 20.000,00 (двадесетхиљададинара) динара, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, а под претњом принудног извршења.

Ставом другим, на основу члана 423 тачка 2 ЗКП, окривљени АА4, окривљени АА5, окривљени АА3 и окривљени АА8 ослобођени су од оптужбе и то окривљени АА4 за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 2 у вези става 1 КЗ, описано у тачкама 8 и 26, окривљени АА5 за кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 и чланом 33 КЗ описано у тачки 42, оптужени АА3 кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 и чланом 33 КЗ описано у тачки 43 и окривљени АА8 за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези са члановима 30 и 61 КЗ описано у тачкама 22 и 23.

Ставом трећим изреке побијане пресуде, на основу члана 422 тачка 3 ЗКП, према окривљеном AA одбијена је оптужба да је извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ РС у вези чланова 34 и 61 КЗ РС описано у тачкама 1, 8, 22, 23, 27, 36, 38, 39, 40 и 41 и продужено кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези чланова 33 и 61 КЗ РС, описано под тачкама 5, 7, 9 и 42; према окривљеном сараднику АА6 да је извршио кривично дело фалисификовања исправе у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези са ставом 1 у вези члана 61 КЗ, описано у тачкама 4, 47, 48 и 49 и продужено кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 у вези члана 33 и 61 КЗ, описано у тачкама 5 и 43; према окривљеном – сведоку сараднику СС да је извршио за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ РС описано у тачкама 27 и 35, према окривљеном АА9 да је извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 у вези члана 61 КЗ описано у тачкама 1, 36, 38, 39, 40 и 41; према окривљеном АА10 да је извршио кривично дело фалсификовања исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ описано у тачки 48 а према окривљеном АА7 да је извршио кривично дело фалисификовања исправе из члана 355 став 1 КЗ описано у тачки 49.

Ставом четвртим Министарство рада и социјалне политике, Сектор за борачко инвалидску заштиту Републике Србије и Министарство одбране Републике Србије, упућени су на парницу, ради остваривања имовинскоправног захтева, а у односу на ослобађајући и одбијајући део пресуде, одређено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду и то у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљеног АА1 осудити на казну затвора у дужем временском трајању, а окривљеног АА2 осудити на казну затвора, те огласити кривим и осудити окривљене АА4 за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ РС описано у тачки 26, окривљеног АА8 за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези чланова 30 и 61 КЗ РС, окривљеног АА5 за кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 33 КЗ РС и окривљеног АА3 за кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 33 КЗ РС, а одбити оптужбу на основу члана 422 тачка 2 ЗКП, према окривљеном AA за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 34 и 60 КЗ РС описано у тачкама 1, 8, 22, 23, 27, 36, 38, 39, 40 и 41 и продужено кривично дело преваре из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 33 и 61 КЗ РС, описано под тачкама 5, 7, 9 и 42, окривљеном сараднику АА6 за продужено кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ описано у тачкама 5 и 43, окривљеном сведоку сараднику СС за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ РС описано у тачкама 27 и 35, те огасити кривим и осудити окривљеног сарадника АА6 за кривично дело фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези са ставом 1 КЗ и окривљеног АА7 за кривично дело фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези са ставом 1 КЗ описано у тачки 49,

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ, због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд првостепену пресуду преиначи у правцу ослобађања оптуженог од оптужбе или да укине првостепену пресуду и врати на поновно одлучивање пред потпуно измењеним већем или, у крајњој линији, заказати претрес пред другостепеним судом, са молбом браниоца да буде позван на седницу другостепеног већа,

-бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног законика, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду сходно члану 455 став 1 и 3 ЗКП усвоји жалбу браниоца окривљеног, преиначи пресуду првостепеног суда тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе са молбом да бранилац буде позван на седницу већа.

У одговору на жалбу Тужиоца за оранизовани криминал бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ4, бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ3, бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ и бранилац окривљених AA и АА5, адвокат АБ5, предложили су да се жалба Тужиоца за организовани криминал одбије као неоснована. Адвокат АБ4 тражио је да окривљени АА4 и он као бранилац буду позвани на седницу већа, бранилац окривљеног АА3 је предложио да буде обавештен о седници већа као и бранилац окривљених AA и АА5, адвокат АБ5 који је захтевао да буде обавештен о седници већа.

Поднеском Ктж.бр. 11/19 од 08.04.2019. године, Тужилац за организовани криминал предложио је да се жалбе и жалбени предлози Тужиоца за организовани криминал уваже, а да се жалбе одбрана одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је након одржане седнице већа дана 18. јуна 2019. године у смислу члана 448 ЗКП у присуству Тужиоца за организовани криминал, Велимира Голубовића, окривљеног АА4 са браниоцем, адвокатом АБ4, адвоката АБ2, који се јавља по пуномоћју у списима за адвоката АБ1, адвоката АБ, адвоката АБ3, адвоката АБ5, те окривљеног АА2, а након већања у дане 19, 20 и 21.06.2019. године, нашао да ваља одлучити као у изреци:

I

Став I тачка 7 првостепене пресуде

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је пошао од навода из изјављене жалбе браниоца окривљеног АА1, којима се указује да је побијана пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка, јер је одбрана окривљеног доследна током целог поступка, да му се обратио окривљени AA да му уз новчану обавезу да правне савете како би решио стамбено питање, да је по саветима АА поступао. Надаље, у жалби се наводи да је окривљени у својој одбрани навео да он није власник стана у Чачку, да је купопродаја реализована на његово име, јер је он држављанин Републике Србије, а да је стан власништво родитеља његове супруге, који су избегли из Републике Хрватске и нису имали средства, али нису ни формално могли обавити купопродају, а о чему су посведочили сведоци АА1Ж и ББ4. Оспоравао је утврђену висину имовинске користи коју је окривљени АА1 прибавио и начин на који је висину одредио првостепени суд. Даље, у жалби се оспорава преварна намера окривљеног, јер је био уверен да све радње које предузима иду на остварење права на откуп, а не превару или противправну имовинску корист. Такође, у изјављеној жалби се говори да суд није ценио исказ сведока СС%, који је саслушан у току поступка.

Међутим, изнете жалбене наводе браниоца окривљеног Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, оцењује као неосноване, јер је првостепени суд на основу оцене писмених доказа у списима предмета, доводећи исте у везу са одбраном окривљеног АА1 и окривљеног АА, несумњиво утврдио да је окривљени АА подстрекао окривљеног АА1 да приликом откупа стана поднесе изјаве у којима је нетачно навео да он и чланови његове породице немају непокретности на територији Републике Србије, као и да “набави” пореска уверења да није обвезник пореза на имовину. У прилог наведеном закључку стоји комуникација окривљеног АА и АА1 и између осталог, разговори од 20.05.2008. године између АА1 и АА, у коме АА1 обавештава АА око откупа стана, да му траже изјаву два сведока да нема у својини непокретности, а АА га саветује да не пријави стан у Чачку и да направи такву изјаву (што је АА1 и учинио), да пријави себе и породицу у Београду на наведеној адреси, па кратко након тога да оде на другу адресу у Београду, те да онда направи изјаву да нема непокретности и тако избегне пријављивање стана у својини, али да о томе не разговарају телефоном, да ће то бити лако учинити, јер стан није ни укњижен. Такође, разговор од 21.05.2008. године, у којем га окривљени АА саветује да набави потврду од пореског органа (које потврде су у стамбеном досијеу окривљеног АА1) да није задужен порезом на имовину, али да у потврди стоји да никад није био задужен, а да не стоји да је некада био задужен. АА1 каже да то може да среди, да ће оно што је на њега да стави на другог, али да се неће одјављивати док не добије потврду. Такође, разговор од 04.06.2008. године АА и АА1, у коме АА1 обавештава АА да се пријавио у Београду, па се договарају да се виде ради даљег договора. У разговору од 09.06.2008. године договарају се око потврде о кретању пребивалишта, да ту потврду АА1 подигне у МУП-у у 29. новембру. СМС порука од 19.06.2008. године, коју АА шаље АА1, према којој га АА обавештава колико је новца примио и тражи да му АА1 остатак уплати у току дана (“Заврши ми причу на 160 дана”). Разговор од 24.06.2008. године између АА1 и АА у коме се свађају око новца, да му је АА1 остао дужан, да је АА АА1 донео посао од 70.000 евра, а да он затеже око исплате за остатак новца. Истовремено, АА открива да су имали договор од пре четири године, што се поклапа са периодом непосредно пред изјаве које је АА давао за стан уместо АА1. Такође, насупрот жалбеним наводима браниоца окривљеног, првостепени суд је ценио и остале изведене доказе, између осталог, исказ сведока СС5, али је правилно нашао да исти докази нису од утицаја на правилност утврђеног чињеничног стања. Дакле, из анализе напред наведеног, првостепени суд је правилно утврдио да је између окривљених АА и АА1 још 2005. године постигнут договор да окривљеном АА1 уз новчану накнаду окривљени АА помогне у добијању стана, те је током 2005. године у више наврата уместо АА1 подносио изјаве о начину како АА1 жели да реши стамбено питање, услед чега је стамбени орган окривљеном АА1 и доделио стан у Алексиначких рудара, али у који се АА1 није уселио. Дакле, према правилној оцени првостепеног суда, стварање свесне заблуде код стамбеног органа на основу договора окривљених имало је за непосредну последицу противправну имовинску корист за АА1 у виду стицања власништва над станом. Тако и по оцени овога суда окривљени АА1 није решавао стамбено питање, него је довео у заблуду стамбени орган да му додели стан за који није имао услове, и одмах га продао, на који начин је, супротно жалбеним наводима, остварио противправну имовинску корист наведену у изреци побијане пресуде у висини како је то навео првостепени суд на страни 115 образложења.

Разматрајући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији поводом изјављених жалби, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да је првостепени суд правилно као олакшавајуће околности на страни окривљеног АА1 ценио породичност, неосуђиваност, недолажење у сукоб са законом за извршења кривичних дела, протек времена, као и доб и личност самог окривљеног, којим околностима је дао карактер нарочито олакшавајућих, па је применом одредби члана 56 и 57 КЗ, окривљеног АА1 осудио на казну затвора у трајању од једне године, налазећи да је иста сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривице окривљеног, насталим последицама, у уверењу да ће се овако изреченом казном остварити сврха кажњавања, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору, док с друге стране Тужилаштво за организовани криминал и бранилац окривљеног у изјављеној жалби нису указали на неке чињенице и околности које би биле од значаја за другачију одлуку.

Став II тачка 42 првостепене пресуде

У односу на окривљеног АА5 за тачку 42 у својој жалби Тужилац за организовани криминал детаљно и исцрпно наводи образложење одлуке суда дато на странама 140-143 али, по ставу тужиоца, и поред наведених чињеница, првостепени суд погрешно извлачи закључак да је у оптужби као начин извршења кривичног дела наведено да је статус РВИ окр. АА5 остварио прилагањем налаза окривљеног АА9 број 79 од 15.05.2006. године за који налаз је суд утврдио да је коришћен само у жалбеном поступку, док је решење којим је остварио статус донето након налаза лекарске комисије број 305 од 15.11.2006. године, што, по ставу првостепеног суда указује да између налаза окривљеног АА9 и донетог решења нема узрочно-последичне везе, јер је одлука донета на основу других докумената, па, како је првостепени суд навео, није доказано да су окривљени, на у оптужби описан начин, извршили кривично дело које им је стављено на терет па је у односу на окривљеног АА5 донета ослобађајућа пресуда.

По ставу тужиоца, поступак за признање наведеног статуса АА5 је био јединствен, током тог поступка донето је више решења која су била привременог карактера као и решење општине Земун од 30.5.20016. године на које је уложена жалба уз коју је приложен налаз окривљеног АА9 а по којој жалби је првостепено решење поништено и дана 12.9.2006. године донето ново решење које је по ревизији преиначно и окривљеном АА5 признато својство РВИ са 100% инвалидитета. Надаље, тужилац указује да се налаз лекарске комисије од 15.11.2006. године који је коришћен у поступку ревизије темељи на налазу окривљеног АА9, па се не може прихватити став да не постоји узрочно-последична веза између налаза окривљеног АА9 и признања статуса РВИ окривљеном АА5.

  Међутим, правилно је првостепени суд имао у виду да је у оптужби као начин извршења кривичног дела наведено да је статус РВИ окривљени АА5 остварио прилагањем налаза окривљеног АА9 број 79 од 15.05.2006. године, за који налаз је суд утврдио да је коришћен само у жалбеном поступку, док је решење којим је остварио статус донето након налаза лекарске комисије број 305 од 15.11.2006. године што чини да између налаза окривљеног АА9 и донетог решења нема узрочно-последичне везе, јер је одлука донета на основу других докумената. Дакле, недостатак ове узрочно-последичне везе чини да није доказано да је окривљени, на у оптужби описан начин, извршио кривично дело које му је стављено на терет, те је у односу на окривљеног АА5 правилно донета ослобађајућа пресуда на основу члана 423 тачка 2 ЗКП.

На другачије одлучивање није од утицаја навод тужиоца из изјављене жалбе да је налаз само део бројне документације на основу које је комисија донела решење, а комисија је одлуку донела, узимајући у обзир целокупну докумантацију, укључујући и налаз окрвљеног АА9, што по ставу жалбе указује на постојање узрочно-последичне везе. Ово стога што тужилац током поступка није приложио нити предложио доказе на основу којих би се могло утврдити да налаз окривљеног АА9 био одлучан за доношење одлуке Комисије.


Став II тачка 43 првостепене пресуде

Побијајући пресуду у односу на тачку 43 у односу на окривљеног АА3, Тужилац за организовани криминал детаљно цитира наводе првостепеног суда у образложењу пресуде и закључке суда на странама 143- 146 образложења, оспоравајући закључак првостепеног суда да је питање истинитости самог садржаја антидатираних докумената спорно, да је оптужба учинила неспорним повреде и учешће у рату али да оптужба не спори садржај исправа, због чега, по ставу суда, није доказано да је окривљени извршио кривично дело за које се терети. Тужилац за организовани криминал наводи да су нетачне тврдње суда да оптужба не спори садржај предметних исправа, јер управо тај садржај представља предмет оптужнице. Тужилац у жалби указује да се не може на основу фалсификованих и незаконитих докумената остваривати неко право пред надлежним државним органима,

Међутим, насупрот изнетим жалбеним наводима, правилно првостепени суд закључује да су спорни документи на основу којих је донето решења о признању статуса РВИ фалсификовани утолико што не потичу из времена које је на њима означено као време издавања већ су састављени знатно касније, тако што је извршено антидатирање, те да су стављени потписи и печати који нису оригинални већ печати направљени у Београду, да су то учинили АА6 и ПП, те да је окривљени АА3, знајући да су то они сачинили, исте приложио; најпре уз захтев за стицање РВИ, а затим и код подношења тужбе за накнаду штете. Иако је на несумњив начин утврђено да су документи антидатирани, односно да су у питању фалсификоване исправе, међутим, како је тужилац у конкретном случају доказивао извршење кривичног дела преваре, а као што је указано у претходној одлуци Апелациoног суда, у складу са принципом терета доказивања, за постојање кривичног дела превара неопходно је да се са успехом оспори садржина исправа односно приложе или предложе докази који би оспорили чињеницу да је АА3 у ратним сукобима задобио повреде или да је био учесник ратних сукоба, јер од тога, као одлучних чињеница, битно зависи да ли је било приказивања лажних чињеница или не и довођење у заблуду органа који је одлучивао о захтеву, а у том правцу оптужба није ништа предложила, штавише, на главном претресу и у завршној речи која је претходила ранијој пресуди, оптужба је учинила неспорним повреде и учешће у рату. Самим тим, правилно је првостепени суд закључио да оптужба није спорила садржину исправе, односно да чињенице садржане у, иначе, фалсификованој исправи, нису лажно приказане, због чега и по налажењу овог суда , није доказано да је окривљени АА3 извршио кривично дело које му је стављено на терет.

II

II/1

Став I тачка 9 изреке првостепене пресуде

Бранилац окривљеног АА2 у изјављеној жалби сматра да је погрешно првостепени суд окривљеног огласио кривим зато што је наводно лажно приказао чињеницу да испуњава услов за добијање стана, коришћењем исправе са неистинитим садржајем у којој је наведено да окривљени АА2, заједно са члановима свог породичног домаћинства, има пребивалиште на територији Републике Србије, јер се у исправи -уверењу о пребивалишту МУП РС наводи на којим адресама је био пријављен окривљени АА2, али се не наводи да заједно са члановима свог породичног домаћинства има пребивалиште на територији Републике Србије, како то утврђује првостепени суд. Тим пре што уверење о пребивалишту није услов за добијање стана, па коришћење ове исправе није условило доделу стана. АА2 је уверење о пребивалишту предао Министарству одбране дана 23.07.2007. године, приликом подношења захтева за откуп стана, па самим тим, у време одлучивања да ли испуњава услове за добијање стана у закуп а будући да је уговор о закупу закључен дана 18.07.2007. године, Министарство одбране није ни поседовало уверење о пребивалишту, па самим тим одговорно лице није ни могло да се доведе у заблуду коришћењем ове исправе.

Такође, бранилац указује да се суд није бавио одбраном окривљеног у погледу пребивалишта, односно није разјаснио чињенице о његовом сталном настањењу у Србији и Републици Српској, те да је мењао пребивалишта у складу са важећим Законом о пребивалишту, према ком је за упис пребивалишта релевантна намера грађанина да у пребивалишту стално живи.

Бранилац сматра да првостепени суд погрешно утврђује да је сам окривљени АА2 навео да је био фиктивно пријављен а овај став суд сам оповргава навођењем одбране окривљеног “да је живео сам на релацији Република Српска – Београд, а такође и његова породица”.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, одлучне чињенице у погледу радњи извршења кривичног дела за које се окривљени АА2 терети, суд је несумњиво утврдио из писмених доказа у списима предмета и одбране окривљеног дате на главном претресу, према којима је и сам окривљени навео да је био фиктивно пријављен, да супруга и син живе у Бањалуци, па је очигледно да поднето уверење о пребивалишту нема истиниту садржину, да је реч о фиктивним пријавама које имају за циљ да стамбеним органима лажно прикажу да окривљени и чланови његовог домаћинства испуњавају услове како за доделу, тако и за откуп стана.

Првостепени суд је имао у виду навод одбране да уверење о пребивалишту није услов за добијање стана, али према Правилнику о решавању стамбених питања у Министарству одбране из 2005. године, лице без стана, као и подстанар се додатно бодују, а то је управо утицало да са укупним бројем бодова окривљени АА2 дође у позицију да му се стан додели, те коришћење лажног податка и прећуткивање да заправо не станује на адреси из уверења, директно је утицало на бодовање и положај на ранг листи за доделу стана. Наиме, стамбени орган је окривљеног АА2 бодовао више него што одговара стварном стању, третирајући га као подстанара, тако да је са увећаним бодовима дошао у позицију да добије стан испред других кандидата са мањим бројем бодова, а затим му стамбени орган додељује стан, касније одобрава и са њим закључује уговор о откупу стана, у уверењу да има стварно пребивалиште на територији Србије (што је супротно члану 17 став 1 тачка 6 Закона о становању, обзиром да има стално место боравка ван места где се стан налази). Карактер одлучне чињенице, по оцени овога суда, у конкретном случају има и то што се окривљени АА2 сагласио са изјавама које је за њега писао окривљени АА, коме је он дао овлашћења да предузима све административне радње у његово име када је додела стана у питању, те да је био упознат са сваком предузетом радњом од стране АА у смислу шта ће се радити, са чиме се и саглашавао, због чега је правилно првостепени суд оценио да је окривљени суштински признао извршење кривичног дела за које се терети и за које је оглашен кривим побијаном пресудом.

На другачије одлучивање није од утицаја да ли је у периоду одређеном Законом о пребивалишту и боравишту грађана окривљени АА2 напуштао пријављено пребивалиште јер је неистинитост поднетог уверења утврђена на основу напред наведених доказа.

Одлучујући у делу одлуке о кривичној санкцији поводом жалбе јавног тужиоца и по службеној дужности поводом жалбе браниоца окривљеног Апелациони суд налази да је правилно првостепени суд на страни окривљеног ценио олакшавајуће околности и истима дао карактер нарочито олакшавајућих околности, међутим, у односу на овог окривљеног, као и у односу на окривљеног АА1, не могу се прихватити као олакшавајуће околности прилике и околности под којима су предузели радње извршења кривичног дела желећи да стамбено обезбеде породице (како сам суд констатује, на незаконит начин), а на шта се основано указује жалбом Тужиоца за организовани криминал, па је, уважавањем навода жалбе ТОК побијана пресуду преиначена и окривљени АА2 осуђен на казну затвора у трајању од десет месеци, јер је ова казна сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног, насталим последицама и истом ће се остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ.

  
II/2

Став III првостепене пресуде - тачке 1, 8, 22, 23, 27, 36, 38, 39, 40, 41, те 5, 7, 9 и 42 (АА), 27 и 35 (СС), 5 и 43 (АА6)

Првостепени суд је, као у ставу III изреке првостепене пресуде, одбио оптужбу на основу чланова 422 тачка 2 ЗКП у односу на тачке 1, 8, 22, 23, 27, 36, 38, 39, 40, 41, те 5, 7, 9 и 42 (АА) затим 27 и 35 (СС) као 5 и 43 (АА6), закључујући да у конкретном случају постоје околности које трајно искључују кривично гоњење.

Наиме, првостепени суд је сматрао да доношењем одлуке - пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 По1 6/17 од 16.6.2017. године која је исправљена решењем од 01.11.2017. године у односу на окривљене АА (тачке 1, 8, 22, 23, 27, 36, 38, 39, 40 и 41-злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези чланова 34 и 61 КЗ и 5, 7, 9 и 42 – превара из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ у вези чланова 33 и 61), СС (тачке 27 и 35 – злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ) и АА6 (тачке 5 и 43 – превара из члана 208 став 4 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ) исцрпљена оптужба и да је у питању околност која трајно искључује кривично гоњење јер није било услова да се ранија првостепена пресуда укине за поједине кривичноправне радње у оквирима продужених кривичних дела јер је реч о радњама а не о посебно оптуженим појединачним кривичним делима, а у конкретном случају нису у питању новооткривена дела како би било места примени члана 61 став 6 КЗ.

У овом делу ТОК основано указује да је напред изнети став првостепеног суда погрешан.

У конкретном случају не може се применити одредба члана 422 тачка 3 ЗКП јер, како основано указује ТОК то није околност која трајно искључује кривично гоњење већ је, као што основано указује ТОК, ваљало применити одредбу члана 422 тачка 2 ЗКП иако је ТОК, супротно сопственим наводима у изјављеној жалби, остао до краја главног претреса при оптужници коју је након што је првобитна пресуда у једном делу укинута и прецизирао дана 19.06.2018. године и у погледу продужених кривичних дела.

III/1

Став II тачке 8 и 26 првостепене пресуде

   Првостепени суд је окривљеног АА4 у ставу другом, на основу члана 423 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе да је извршио продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 2 у вези става 1 КЗ, описано под тачкама 8 и 26.

  У изјављеној жалби ТОК оспорава одлуку првостепеног суда у овом делу, наводећи да је првостепени суд сам одредио правну квалификацију на основу које ће ослободити окривљеног, а на шта није овлашћен јер је окривљеном оптужницом стављено на терет продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ.

Такође, у односу на тачку 26 тужилац указује да према изведеним доказима несумњиво произлази да је окривљени АА4 поступао по AA налогу да се повуче жалба на судско решење знајући да предмет откупа стана има битне недостатке и да би таквим поступањем била нанета штета имовинским интересима Министарства одбране, али да суд погрешно закључује да је оптужба погрешно означила радњу извршења кривичног дела, јер је задатак окривљеног АА4 био да се жалба на предметну одлуку о додели стана не изјави а повлачење је само начин на који је дошло да жалба не буде изјављена.

  Иако је Апелациони суд у претходној одлуци управо наложио првостепеном суду да размотри ову тезу тужиоца, након новог главног претреса, правилно је првостепени суд поступио када је закључио да је тужилаштво имало довољно времена да ову радњу конкретизује у складу са ставом Апелационог суда и да радњу окривљеног АА4а прецизно означи као радњу “да је донео одлуку да се жалба повуче” и то од момента укидања пресуде до прецизирања оптужнице, а како то тужилац није учинио, суд би, уношењем овог описа прекорачио оптужбу.

Стога, како правилно закључује првостепени суд радња извршења кривичног дела је чињење или нечињење, у време предузимања радњи и оно мора бити у пресуди тачно и конкретно одређено и одговарати стварно учињеном и не може се претпостављати и тумачити на основу последице односно окривљени мора бити оглашен кривим само за стварно предузету радњу извршења кривичног дела. Због свега наведеног правилно првостепени суд сматра да није доказано да је окривљени извршио кривично дело које му је стављено на терет, на начин како је то у оптужници описано. У прилог наведеном, по оцени овога суда, стоји чињеница а како то произлази из списа предмета да окривљени АА4 није начелник дирекције, да га Тужилаштво за организовани криминал није добро означило, односно да АА4 није био начелник дирекције у време извршења кривичног дела, да је сагласност а не одлуку потписао за СС6 који је био начелник.

Међутим, основано тужилац наводи да првостепени суд није могао да примени одредбу члана 423 тачка 2 ЗКП у односу на кривично дело које није ни стављено на терет окривљеном јер између ослобађајуће пресуде и оптужнице мора постојати потпуни идентитет и то како у погледу чињеничног описа тако и правне квалификације.

Али, како је предлог јавног тужиоца био да се окривљени АА4 огласи кривим због извршења кривичног дела из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, то је овај суд, поводом жалбе јавног тужиоца у овом делу а по службеној дужности побијану пресуду преиначио и окривљеног АА4, на основу члана 423 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе да је извршио продужено кривично дело из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ.


III/2

Став II тачке 22 и 23 и став III тачке 4 и 49 првостепене пресуде

 
Наиме, како је оптужбом окривљеном АА8 стављено на терет да је кривична дела описана у тачкама 22 и 23 извршио у периоду од новембра 2008. године до 10.фебруара 2009. године, а која су квалификована као продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези са члановима 30 и 61 КЗ, за које је запрећена казна затвора од 6 месеци до 5 година, то сходно члановима 103 и 104 КЗ, кривично гоњење застарева у року од десет година од дана извршења кривичног дела, па је у конкретном случају апсолутна застарелост кривичног гоњења за ово кривично дело наступила дана 10.02.2019. године, дакле након доношења побијане пресуде, а пре него што је предмет достављен Апелационом суду у Београду.

Првостепени суд је према окривљеном сараднику АА6 услед застарелости одбио оптужбу да је извршио кривично дело фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ описано под тачкама 4, 47, 48 и 49. КЗ.

Међутим, у односу на опис кривичних дела из тачака 4 и 49 КЗ првостепени суд је одбијајући оптужбу изменио наводе оптужења у погледу времена извршења кривичног дела (у односу на тачку 4 и у погледу чињеничних утврђења) што није био могао да учини, па је овај суд, поводом жалбе ТОК, а по службеној дужности, побијану пресуду преиначио и према окривљеном АА6 у односу на тачку 4 оптужења одбио оптужбу, будући да је апсолутна застарелост кривичног гоњења наступила дана 01.01.2008. године а према окривљенима АА6 и АА7 у односу на тачку 49, будући да је дана 03.02.2019. године наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, с тим што је оптужбу одбио у односу на чињеничне наводе које је ТОК навео у оптужници.

Имајући у виду напред наведено, на основу члана 459 став 1 ЗКП у вези члаа 457 ЗКП одлучено је као у изреци.

Записничар        Председник већа-судија
Слађан Лазић ,с.р.       Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)