Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.11.2013.

Кж1 По1 12/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 12/13
Дана 08.11.2013. године
Б Е О Г Р А Д, Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, и судија Милене Рашић, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Надежде Мијатовић, чланова већа, уз учешће самосталног саветника Слађана Лазића, као записничара, у кривичном предмету против окривљених АА, АА1, АА2, АА4 и АА3, због по једног кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама: Тужилаштва за организовани криминал, браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, браниоца окривљених АА2 и АА3, адвоката АБ1 и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ2, изјављеним против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.61/2011 од 19.10.2012. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 и 448 Законика о кривичном поступку, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Мирјане Илић, окривљеног АА2, окривљеног АА1, браниоца окривљеног АА и АА1, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ2, браниоца окривљених АА2 и АА3, адвоката АБ3, а у одсуству уредно обавештених окривљеног АА3, окривљеног АА, браниоца окривљених АА2 и АА3, адвоката АБ1, браниоца окривљених АА2 и окривљеног АА3, адвоката АБ4, дана 08.11.2013. године, једногласно, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, браниоца окривљених АА2 и АА3, адвоката АБ1 и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ2, а пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.61/2011 од 19.10.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.61/2011 од 19.10.2012. године, окривљени: АА, АА1, АА2, АА4 и АА3, су оглашени кривим због извршења по једног кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 КЗ за која су, сходно члановима 4, 42, 45 и 54 КЗ осуђени на казне затвора и то: окривљени АА у трајању од 1 (једне) године и 2 (два) месеца, окривљени АА1 у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) месеца, окривљени АА2 у трајању од 11 (једанаест) месеци, окривљени АА4 у трајању од 11 (једанаест) месеци и окривљени АА3 у трајању од 11 (једанаест) месеци. Осим тога, истом пресудом на основу одредбе члана 261 и 264 ЗКП обавезани су окривљени АА, АА1, АА2, АА4 и АА3 да суду на име трошкова кривичног поступка – паушала плате износе од по 50.000,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-заменик Тужиоца за организовани криминал због одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбену пресуду преиначи у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљене осудити на казне затвора у дужем временском трајању,

-бранилац окривљеног АА и окривљеног АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду закаже јавну седницу на коју ће позвати браниоца и окривљене, и након разматрања навода из жалбе и списа предмета ожалбену пресуду укине и предмет врати првостeпеном суду на поновно одлучивање или да исту преиначи тако што ће окривљеног АА и окривљеног АА1 ослободити од оптужбе,

-бранилац окривљеног АА2 и окривљеног АА3, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да се побијана пресуда преиначи и окривљени АА2 и окривљени АА3 ослободе од оптужбе, јер није доказано да су учинили кривична дела за која су оптужени или да се побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, са захтевом да окривљени и бранилац буду позвани на седницу већа,

-бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казни и трошковима кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине ожалбену пресуду у осуђујућем делу за окривљеног АА4 и предмет врати на поновно суђење или пак исту преиначи и окривљеног АА4 ослободи од кривичне одговорности, са захтевом да буде позван на седницу већа.

У поднеску Ктж.бр.12/13 од 17.05.2013. године, заменик тужиоца Тужилаштва за организовани криминал је предложио да се одбију жалбе бранилаца окривљених АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 као неосноване, а жалба Тужилаштва за организовани криминал уважи, побијана пресуда преиначи у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће суд окривљене осудити на казне затвора у дужем временском трајању.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа у складу са члановима 447 и 448 ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаном пресудом и жалбама, па је након оцене жалбених навода предлога, као и предлога заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал изнетог у поднеску Ктж.бр.12/13 од 17.05.2013. године, нашао:

-жалбе су неосноване.

По оцени овог суда првостeпена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка на које се у изјављеним жалбама бранилаца окривљених указује, и истиче да пресуда нема разлога о одлучним чињеницама које су предмет доказивања, те да у чињеницама које су предмет доказивања постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде, о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника.

Ово стога што је насупрот изнетим жалбеним наводима првостeпени суд на основу изведених и правилно оцењених доказа који су ближе означени у образложењу првостепене пресуде, а у склопу изнетих одбрана окривљених, правилно и у потпуности утврдио све чињенице, како оне које чине обележја кривичног дела у питању, тако и чињенице и околности које се тичу субјективног односа окривљених према учињеним делима. Такође, изрека побијане пресуде је јасна и разумљива док се увидом у списе овог предмета утврђује да не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде, о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника, а у погледу свих оних околности које су релевантне за одлучивање у предметној кривичноправној ствари.

Жалбама бранилаца свих окривљених се у суштини побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и указује на погрешну оцену доказа од стране првостепеног суда, тиме што је целокупан доказни поступак у конкретном предмету изведен увидом у пресуду Окружног суда у Београду К-П.бр.5/03, транскрипте из тог поступка у којима су садржани искази сведока и неколико писаних доказа, а да у току целог првостeпеног поступка није изведен нити један доказ непосредно, на шта су посебно указали бранилац окривљеног АА2 и окривљеног АА3 и бранилац окривљеног АА1 и окривљеног АА, да је на тај начин повређено начело контрадикторности. Надаље, у изјављеним браниоци окривљених наводе, да првостeпени суд није могао применити одредбу члана 406 став 1 тачка 2 ЗКП, јер она говори о сведоцима из истог, а не из различитих кривичних поступака, а одбрана у овом поступку није дала сагласност за упознавање са садржином записника о исказима сведока датих у предмету Окружног суда-Посебног одељења К-П.бр.5/03, напомињући да веће првостeпеног суда у смислу члана 368 став 1 тачка 1 ЗКП, није донело одлуку о упознавању са садржином записника о испитивању сведока у смислу члана 406 став 1 тачка 2 ЗКП. Такође, жалбом браниоца окривљеног АА и АА1 се посебно указује на закључак суда да на страни 11 образложења побијане пресуде "да уколико се прихвате тврдње окривљених да је АА5 негде од 11,00 часова па до 12,00 часова био у стану на Бежанијској коси дана 12.03.2003. године, не би могли опстати наводи тужилаштва”, па одбрана поставља питање, како је на основу тога првостепени суд могао да изведе закључак да су окривљени хтели да дају лажни алиби АА5 за дан 12.03.2003. године, стављајући примедбу и на то што је првостепени суд одбио извођење доказа саслушањем сведока које је предложила одбрана.

Изнете жалбене наводе овај суд оцењује као неосноване, јер је првостeпени суд на основу изведених и правилно оцењених доказа које је ценио како појединачно тако и у међусобној повезаности, а у склопу изнетих одбрана окривљених, правилно и поуздано утврдио чињенично стање.

Наиме, чињенично стање у побијаној пресуди, дајући одговор на кључно питање за ову кривичноправну ствар, то јест да ли су искази које су овде окривљени дали у својству сведока у предмету Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03 истинити, првостeпени суд је утврдио из правноснажне пресуде Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03 од 23.05.2007. године, тачније из изреке исте из које је несумњиво утврђено да је (у том кривичном поступку) оптужени АА5 заједно са другим оптуженим из тог поступка, тражио погодну локацију за извршење атентата на председника Владе, да су исту пронашли на локацији улице Адмирала Гепрата број 14 и то празну канцеларију број 55 на другом спрату, и у исту су долазили у дане 10, 11. и 12.03.2003. године, где су се задржавали по неколико сати. Дакле, увидом у наведену правноснажну пресуду првостeпени суд је несумњиво утврдио да се АА5 дана 11.03.2003. године и дана 12.03.2003. године, налазио у Београду, улица Адмирала Гепрата број 14 у канцеларији број 55 на другом спрату одакле је дана 12.03.2003. године, око 12,25 часова извршио атентат на тадашњег председника Владе, Зорана Ђинђића. Наведене чињенице из правноснажне пресуде Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03, утврђене су, између осталог, из исказа који је у својству осумњиченог пред радницима полиције дао касније оптужени АА5, те исказа које су у својству сведока сарадника дали АА6 и АА7.

Временски интервал у којем је АА5 дана 11.03.2003. године, био у Београду у канцеларији број 55 улица Адмирала Гепрата број 14 као и време у које је АА5 дана 12.03.2003. године, дошао у предметну канцеларију, утврђен је осим, увидом у пресуду К.П.5/03 и непосредним увидом у исказе који су у кривичном поступку Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03, дали у својству сведока сарадника АА6 и АА7, тачније увидом у транскрипте аудио записа са главних претреса на којима су ова лица испитивана у својству сведока сарадника, а утврђења из наведених исказа првостепени суд је детаљно образложио на страни 14 побијане пресуде закључујући да су ови искази у потпуној сагласности са наводима из образложења правноснажне пресуде Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03, на бази којих сагласних доказа, укључујући и саму изреку наведене правноснажне пресуде је првостепени суд несумњиво утврдио да је АА5 и дана 11.03.2003. године, око 10,00 часова дошао у предметну канцеларију у улици Адмирала Гепрата број 14 и да је у истој остао до око 14,00 часова, док је дана 12.03.2003. године у предметну канцеларију дошао такође око 10,00 часова, те да је исту напустио након извршеног атентата на председника Владе, око 12,25 часова.

При тако утврђеним чињеницама првостепени суд је правилно извео закључак да су искази овде окривљених АА1 и АА које су дали у својству сведока у предмету Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03, а који су инкриминисани у овом кривичном поступку, лажни. Првостeпени суд је несумњиво утврдио и да су наводи из исказа које су дали овде окривљени АА2, АА4 и АА3 у својству сведока у предмету Окружног суда у Београду К-П.бр.5/03, а који су инкриминисани у овом кривичном поступку такође лажни, а оцену истинитости навода окривљених првостепени суд је проверавао и кроз исказ сведока СС1, који је децидирано навео у свом исказу да АА5 никада није скакао падобраном из хеликоптера у коме је он био, као и кроз извештај Министарства унутрашних послова Дирекције полиције, Хеликоптерске јединице од 12.02.2007. године. Надаље, приликом доношења својих закључака првостeпени суд је имао у виду и преостале доказе које је извео у току овог кривичног поступка, тачније транскрипте аудио записа са главног претреса у предмету К.П.5/03 на коме је свој исказ у својству сведока дао и СС који је навео да се не сећа околности које су од значаја за овај кривични поступак, док писани извештај Агенције за контролу летења не садржи прецизне податке о обављању предметног лета а који подаци су тако утврђени из извештаја МУП Републике Србије, Дирекције полиције од 12.02.2007. године, те закључио да наведени докази нису од посебног значаја и не доводе у сумњу утврђено чињенично стање, јер нису у супротности са другим доказима изведеним у овом кривичном поступку.

По оцени овога суда, правилно је првостепени суд одбио одређене доказне предлоге одбране. Наиме, председник већа је у складу са својим законским овлашћењима одбио предлог одбране за извођење одређених доказа, а по приговору који је одбрана уложила на самом главном претресу поступајуће претресно веће је потврдило одлуке председника већа, а што све произилази из транскрипта записника о главном претресу, о чему су, на странама од 19 до 22 образложења пресуде дати и за овај суд прихватљиви разлози. У том смислу неосновани су и претходно поменути жалбени наводи браниоца окривљеног АА2 и окривљеног АА3 да се у конкретном случају не може применити одредба члана 406 став 1 тачка 2 ЗКП, која говори о упознавању са садржином записника о исказима сведока који су дати у поступку К.П. 5/03, јер одбрана није дала такву сагласност, а веће у смислу члана 368 став 1 тачка 1 ЗКП, такву одлуку није донело. Насупрот овим наводима, из транскрипта записника о главном претресу несумњиво произилази да је веће првостeпеног суда у складу са одредбама члана 368 став 1 тачка 1 ЗКП, одлучило о извођењу доказа читањем исказа сведока односно упознавању са садржином записника о испитивању сведока који су дати у кривичном поступку К.П. 5/03, а о чему није постојала сагласност странака. Одбијање доказних предлога није било на штету извођења доказа о чињеницама које су предмет доказивања, па се не могу прихватити наводи одбрана да је на тај начин пресуда учињена неразумљивом, јер је предлог извођење ових доказа очигледно усмерен на одуговлачење поступка, тим пре што је првостепени суд на основу свих изведених доказа на главном претресу посебно правоснажне пресуде К.П. 5/03, уз правилну примену одредба ЗКП, поуздано утврдио чињенично стање у овој кривичноправној ствари.

С тим у вези неосновани су и жалбени наводи бранилаца окривљених АА, АА1, АА2 и АА3 да одбрана у овом поступку није могла да испита сведоке одбране, нити да их суочи са сведоцима оптужбе, чиме је, како је наведено, повређено и право на правично суђење, јер и по оцени овога суда чињенична утврђења из правоснажне пресуде К.П. 5/03, уграђена у изреку наведене пресуде која је првостeпени суд правилно користио приликом доношења ожалбене пресуде су довољна да се прихвати закључак првостепеног суда да су сведоци у кривичном поступку К.П. 5/03, а након анализе свих доказа изведених у овом конкретном поступку, дали лажне исказе, те да су се у њиховим радњама стекла обележја бића кривичног дела за које су оглашени кривим, из којих разлога окривљенима није повређено право на правично суђење. У том смислу, у овом поступку и није постојала могућност да одбрана испитује сведоке оптужбе, јер сви сведоци који су своје исказе, као и овде окривљени, дали у кривичном поступку К.П. 5/03, на чијим исказима поред осталих доказа је заснована пресуда К.П. 5/03, која је један од главних доказа у овом поступку, нису сведоци оптужбе против овде окривљених, а друго је питање то што из исказа тих сведока и осталих доказа који су саставни део наведене правоснажне пресуде произилази да су окривљени у овом поступку, као сведоци у кривичном поступку К.П. 5/03, дали лажан исказ под заклетвом, због чега им је суђено у овом поступку у коме су оглашени кривим.

Такође, неосновани су, између осталог, и жалбени наводи браниоца окривљеног АА4, којима указује на битну повреду кривичног поступка у погледу начина извођења доказа саслушањем сведока АА4, јер се пресуда по ставу одбране сходно члану 438 став 2 тачка 1 ЗКП заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати посебно стављајући примедбу на питање које је поставио члан судског већа у предмету Окружног суда у Београду К-П.бр.5/03, да је АА4 – овде окривљени сведочио на околности на које није био позван (окривљени АА4 је по ставу одбране предложен и саслушаван на околност провере алибија за АА8, а само је узгред упитан и за АА5 присуство). Наиме, примедбе на питања постављена тада сведоку АА4 не могу бити предмет оцене доказа у овом поступку, па нема ни повреде одредаба поступка на коју се указује. Неосновано се наводи и да је окривљени АА4, тада сведок, био позван да сведочи на околност провере алибија АА8, а да је само узгред питан за АА5 присуство, јер из транскрипта записника о главном претресу у предмету К-П.бр.5/03, несумњиво произилази да је председник поступајућег већа АА4 као сведока упознао да је позван да сведочи у кривичном поступку против оптужених АА6, АА5, АА9, АА10 и других, да је као сведок упозорен да је дужан да пред судом говори истину, да ништа не сме прећутати уз упозорење да је давање лажног исказа кривично дело, да није дужан да одговара на питања ако је вероватно да би тиме себе или блиска лица из члана 98 став 1 тада важећег ЗКП-а, изложио кривичном прогону, знатној материјалној штети или тешкој срамоти, те да је окривљени АА4 – тада сведок положио заклетву да ће о свему што пред судом буде питан говорити само истину и да ништа од онога што му је познато неће прећутати. У том смислу нетачни су и наводи одбране да је члан већа постављао сугестивна питања окривљеном АА4, јер из транскрипта о главном претресу на страни 50, произилази да на питање судије ЕЕ “Да ли сте Ви непосредно видели значи АА5 на ручку”, окривљени АА4 је одговорио “Да. Били смо сви на ручку”, судија ЕЕ “До 14,00 часова”, окривљени АА4 “Да, до 14,00 часова, који минут пре или касније, али мислим до 14,00 часова”.

Као неосновани су оцењени и жалбени наводи да је првостепени суд погрешно утврдио да је код окривљеног АА4 постојала сигурност и уверљивост исказа, будући да је окривљени дајући исказ у предмету Окружног суда, Посебног одељења К-П.бр.5/03, како је то напред наведено, био упозорен на сва права и обавезе приликом давања исказа у том кривичном поступку, а посебно да није у обавези да одговори на питања којима би себе изложио кривичном прогону.

Стоји чињеница да је суд на страни 11 образложења навео између осталог, да уколико се прихвате тврдња окривљеног АА1 да је био са АА5 у стану на Бежанијској коси од 11,00 часова па до 12,00 часова, као и тврдња окривљеног АА да се у том стану задржао до негде око 12,00 часова, а из исказа који су дали као сведоци у кривичном поступку К.П. 5/03, не би могли опстати наводи тужилаштва, да је управо у то време оптужени АА5 био у улици Адмирала Гепрата чекајући наилазак премијера, те да је на истог и извршио атентат око 12,25 минута наведенога дана, али су исти без утицаја на другачију одлуку, тим пре што се у том случају не ради о наводима тужилаштва, него у чињеничним утврђењима из правоснажне пресуде у предмету Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03, коју је првостeпени суд користио као доказ у овом поступку.

На правилно и поуздано утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да су се у радњама окривљених стекли субјективни и објективни елементи бића по једног кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези става 1 КЗ, за које их је и огласио кривим.

У том смислу неосновани су жалбени наводи браниоца окривљених АА2 и АА3 и браниоца окривљеног АА4, да код окривљених није постојао вољни елемент да се износи неистина већ су износили лично опажање те да све и да се прихвати чињеница да су искази објективно нетачни, не значи да су и лажни. Ово стога што окривљени АА2, АА3 и АА4 нису износили личне утиске и опажања као своје претпоставке него као категоричне тврдње, због чега је, и по оцени овога суда, несумњиво у првостепеном поступку утврђено да су окривљени дали лажан исказ који се односио на чињенице и околности које су значајне за доношење одлуке у предмету Окружног суда у Београду, Посебног одељења К-П.бр.5/03, тачније дали су лажни исказ у погледу чињенице где се окривљени АА5 налазио дана 11.03.2003. године, у кривичном поступку и то под заклетвом, а што оправдава и тежу инкриминацију наведеног кривичног дела, јер су могућности наступања по значају опаснијих последица услед давања лажног исказа веће него што је случај када се исказ даје у другом поступку, посебно гледано кроз значај кривичног поступка који се водио у предмету Окружног суда у Београду, Посебног одељења, на шта се и првостепени суд осврнуо на страни 10 и 11 образложења побијане пресуде.


Испитујући првостeпену пресуду у делу одлуке о казнама, а поводом изјављених жалби, овај суд налази да су жалбе неосноване.

Наиме, првостепени суд је одлучујући о врсти и висини кривичне санкције имао у виду све околности прописане одредбом члана 54 КЗ и то од отежавајућих околности на страни свих окривљених суд је имао у виду значај кривичног поступка у ком су дали лажне исказе односно да су лажне исказе дали у кривичном поступку пред Окружним судом у Београду, Посебно одељење К-П.бр.5/03, који је вођен поводом више најтежих кривичних дела, укључујући и кривично дело убиство представника највишег државног органа из члана 310 КЗ и кривично дело убиство у покушају из члана 47 КЗ РС у вези члана 19 КЗ СРЈ а да су се ти лажни искази односили на чињенице које су од кључног значаја за несумњиво утврђивање чињеничног стања у том кривичном поступку. Надаље, првостепени суд је имао у виду да су окривљени АА и окривљени АА1 у предметном кривичном поступку дали лажан алиби оптуженом АА5 за дан 12.03.2003. године, када је извршен атентат на тадашњег премијера Зорана Ђинђића, док су окривљени АА2, АА4 и АА3 сведочили поводом дана 11.03.2003. године, пружајући лажан алиби АА5 за време када је исти био у Београду у улици Адмирала Гепрата број 14, чекао долазак тадашњег премијера ради вршења атентата, док других отежавајућих околности на страни окривљених није било. Од олакшавајућих околности на страни свих окривљених суд је најпре ценио чињеницу да до сада нису осуђивани, а према извештају из казнене евиденције, затим као олакшавајућу околност на страни свих окривљених ценио и њихову животну доб односно да је реч о особама рођеним у периоду од 1958. до 1972. године, односно особама које се налазе у старијој и средњој животној доби, с тим да је ову чињеницу ценио и у контексту њихове неосуђиваности, па је закључио да се ради о особама које нису склоне вршењу кривичних дела. Када су у питању окривљени АА, АА2, АА4 и АА3 суд је као олакшавајуће околности на њиховој страни ценио и чињеницу да је реч о породичним људима, то јест да АА живи у заједници са ванбрачном супругом са којом има малолетно дете старости пет година, да је окривљени АА2 ожењен те отац троје малолетне деце, АА4 ожењен, такође отац троје деце од којих је једно дете малолетно, да је окривљени АА3 ожењен и отац двоје деце, па је дајући таквим околностима адекватан значај ,окривљене осудио и то окривљеног АА на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 2 (два) месеца, окривљеног АА1 на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) месеца, окривљене АА2, АА4 и АА3 на казне затвора у трајању од по 11 (једанаест) месеци, налазећи да ће се овако изреченим казнама затвора у свему остварити сврха изрицања кривичних санкција и сврха кажњавања прописане одредбама чланова 4 и 42 КЗ.

Имајући у виду све напред наведене разлоге првостeпеног суда којима се руководио приликом одмеравања казни окривљенима, које разлоге у свему као правилне прихвата и овај суд, као неосновани оцењени жалбени наводи заменика јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал за строжијим кажњавањем, као и жалбени наводи бранилаца окривљених за блажим кажњавањем, тим пре што се у изјављеним жалбама не наводи ниједна околност коју првостепени суд није ценио приликом одмеравања казни окривљенима, а која би била од утицаја на другачије одлучивање у овом делу.

Жалбу браниоца окривљеног АА4, у делу одлуке о трошковима поступка, суд је одбио као неосновану, будући да бранилац није указао, у смислу одредбе члана 441 став 4 ЗКП, због чега је иста неправилна.

Са свега напред наведеног, на основу одредбе члана 457 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци пресуде.


Записничар        Председник већа-судија
Слађан Лазић       Зоран Савић


ОМЈ
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)