Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.12.2014.

Кж1 По1 12/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 12/14
Дана 24.12.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића, Надежде Мијатовић, Вучка Мирчића и мр Сретка Јанковића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Вукашина Сарајлића, записничара, у кривичном предмету окривљеног АА1 и др, због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА8 и његовог браниоца и бранилаца окривљених АА1 до АА7, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1 бр. 149/10 од 18.12.2013. године, у јавној седници већа одржаној у смислу одредбе члана 448 ЗКП, дана 22-23.12.2014. године у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Дубравке Дмитровић, окривљених АА1, АА2, АА3, АА5 и АА7, као и бранилаца окривљених адвоката АБ5, АБ4, АБ8 за кога се по заменичком пуномоћју јавио адвокат АБ7, АБ1, АБА, АБ9, АБ6 и АБ, једногласно је дана 24.12.2014. године, донео


П Р Е С У Д У


Делимично се УСВАЈАЈУ жалбе окривљеног АА8 и његовог браниоца и бранилаца окривљених АА1, АА3, АА4, АА5, АА6 и АА7, па се ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1 бр. 149/10 од 18.12.2013. године, и то у делу одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљене АА4, АА5 и АА6 и у делу одлуке о имовинскоправном захтеву, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, окривљене АА4, АА5 и АА6, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица помагањем у продуженом трајању из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 и 61 КЗ, за које дело су првостепеном пресудом оглашени кривим, ОСУЂУЈЕ, и то окривљеног АА4 на казну затвора у трајању од 3 (три) године, окривљеног АА5 на казну затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци и окривљеног АА6 на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци и у изречену казну затвора урачунава им време проведено у притвору, и то окривљеном АА4 од 26.03.2008. године до 03.11.2009. године, окривљеном АА5 од 26.03.2008. године до 01.08.2008. године и окривљеном АА6 од 26.03.2008. године до 28.03.2008. године, односно тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, оштећену “Прокредит банку”, а.д. Београд УПУЋУЈЕ да имовинскоправни захтев у целини може да остварује у парничном поступку, док се наведене жалбе у преосталом делу, као и жалбе Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА2, ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом окривљени АА1, АА2, АА3, АА4, АА5, АА6, АА8 и АА7 оглашени су кривим и то окривљени АА1 због извршења кривичног дела злочинчко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, за које дело му је утврђена казна затвора у трајању од 1 године, и кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву и продуженом трајању из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, за које дело му је утврђена казна затвора у трајању од 5 година и 6 месеци, а окривљени АА2 и АА3 због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у продуженом трајању из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, а окривљени АА4, АА5, АА6, АА8 и АА7, због извршења кривичног дела злоупотреба пложаја одговорног лица помагањем у продуженом трајању из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 и 61 КЗ, па су осуђени и то окривљени АА1 на јединствену казну затвора у трајању од 6 година, окривљени АА2 на казну затвора у трајању од 2 године и 6 месеци, окривљени АА3 на казну затвора у трајању од 1 године и 8 месеци, окривљени АА4 на казну затвора у трајању од 4 године, окривљени АА5 на казну затвора у трајању од 4 године и 6 месеци, окривљени АА6 на казну затвора у трајању од 2 године, окривљени АА8 на казну затвора у трајању од 1 године и 8 месеци и окривљени АА7 на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци у које казне је окривљенима урачунато време проведено у притвору и то окривљеном АА1 од 18.04.2008. године до 29.12.2009. године, окривљеном АА2 од 26.03.2008. године до 08.08.2008. године, окривљеном АА3 од 26.03.2008. године до 08.04.2009. године, окривљеном АА4 од 26.03.2008. године до 03.11.2009. године, окривљеном АА5 од 26.03.2008. године до 01.08.2008. године, окривљеном АА7 од 26.03.2008. године до 09.06.2008. године, окривљеном АА6 лишење слободе од 26.03.2008. године до 28.03.2008. године и окривљеном АА8 лишење слободе од 26.03.2008. године до 28.03.2008. године. Оштећеној “Прокредит банци” а.д. Београд је делимично досуђен имовинскоправни захтев у износу од 993.676,79 евра, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, па су окривљени обавезани да на име накнаде штете исплате оштећеној банци, и то окривљени АА1 и АА5 солидарно износ од 599.994,23 евра, окривљени АА4 износ од 293.554,79 евра, окривљени АА8 износ од 51.948,87 евра, окривљени АА7 износ од 42.359,59 евра и окривљени АА3 износ од 5.819,31 евро, све у динарској противвредности обрачунато по средњем курсу НБС на дан исплате, у року од 15 дана од дана достављања правноснажне пресуде, док се за вишак имовинскоправног захтева оштећена банка упућује на парницу. Окривљени су обавезани да исплате суду трошкове кривичног поступка у износу који ће накнадно бити одређен посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилац за организовани криминал, због одлуке о казни у односу на окривљене АА1, АА2 и АА3, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће окривљене АА1, АА2 и АА3 осудити на строже казне по закону,

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ8, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеног АА1 ослободити од оптужбе или исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење,

- бранилац окривљеног АА7, адвокат АБ1, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд у односу на окривљеног АА7 преиначи побијану пресуду и истог ослободи од оптужбе или да првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно одлучивање,

- бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту преиначи и окривљеног АА3 ослободи од оптужбе,

- бранилац окривљеног АА8, адвокат АБА, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеног АА8 ослободити од оптужбе или да исту укине у целости и списе врати на поновну расправу и одлуку,

- окривљени АА8 из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће га ослободити од оптужбе или исту укине у целости и списе врати на поновну расправу и одлуку,

- бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ6, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту преиначи тако што ће окривљеног АА5 ослободити од оптужбе,

- бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ5, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или исту преиначи и окривљеном АА5 изрекне блажу казну.

- бранилац окривљеног АА6, адвокат АБ6, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту исту преиначи тако што ће окривљеног АА6 ослободити од оптужбе,

- бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и неправилне одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду или исту преиначи тако што ће окривљеном АА2 изрећи блажу казну, и

- бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ4, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду и окривљеног АА4 ослободи од оптужбе или првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно одлучивање или му изрекне блажу казну уколико сматра да постоји кривица окривљеног АА4 за извршење кривичног дела које му је стављено на терет.

Бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2 изјавио је и одговор на жалбу јавног тужиоца са предлогом да другостепени суд предметну жалбу, у односу на окривљеног АА2, одбије као неосновану.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж 14/14 од 29.04.2014. године, изнео мишљење да су наводи из жалби окривљеног АА8 и бранилаца свих окривљених неосновани, те да би њихове жалбе требало одбити као неосноване, а да би жалбу Тужиоца за организовани криминал требало усвојити као основану.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа у смислу одредбе члана 448 ЗКП, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, изјављеним жалбама и одговором на жалбу Тужиоца за организовани криминал, те предлог Тужиоца за организовани криминал исказан у поднеску Ктж 14/14 од 29.04.2014. године и објашњења која су на седници већа дали заменик Тужиоца за организовани криминал, присутни окривљени и њихови браниоци поводом изјављених жалби и одговора на жалбу, након чега је испитао првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, у смислу одредбе члана 451 ЗКП, па је, имајући у виду наведено, нашао:

Анализа изјављених жалби у погледу навода на које се указује у свим жалбама (осим жалбе јавног тужиоца)

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је најпре извршио анализу жалбе окривљеног АА8 и бранилаца осталих окривљених у делу жалбених разлога на које се указује свим изјављеним жалбама, осим жалбе јавног тужиоца.

Наиме, свим жалбеним наводима одбране окривљених истакнуто је да се првостепени суд, доносећи побијану пресуду, није придржавао начела законитости датог у члану 1 КЗ, нити је имао у виду одредбу члана 5 КЗ којом је прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења дела, те ако је после извршења дела закон измењен једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца. Другим речима, одбране окривљених су изнеле став да окривљени у конкретном случају нису могли бити оглашени кривим за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 важећег КЗ-а, нити је сходно томе окривљени АА1 могао бити оглашен кривим за организовање криминалне групе ради вршења кривичног дела из члана 234 КЗ. Као разлог за овакав став се у изјављеним жалбама упућује на то да је изреком првостепене пресуде окривљенима стављено на терет предузимање инкриминисаних радњи у периоду од 01.01.2006. године до 01.11.2007. године, док је кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 КЗ прописано тек након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног законика (“Службени гласник РС”, бр. 121/12 од 24.12.2012. године), због чега се то дело, према мишљењу бранилаца окривљених, никако не може ретроактивно применити на инкриминисане радње окривљених предузете у означеном периоду оптужења.

Жалбама бранилаца окривљених сугерише се и на то да оштећена “Прокредит банка” у великом броју ненаплаћених кредита, који су предмет овог поступка, није ни покушала да их наплати активирањем средстава обезбеђења за те кредите, због чега се, према мишљењу бранилаца окривљених, окривљени не могу сматрати одговорним за ненаплативост тих кредита јер банка није искористила све инструменте које је имала на располагању за покушај наплате спорних кредита.

Поред тога, жалбама бранилаца окривљених АА1, АА2 и АА3 указује се и на неразумљивост изреке побијане пресуде јер је првостепени суд у истој пропустио да наведе бланкетне норме које су окривљени АА1, АА2 и АА3 наводно прекршили поступајући на описани начин, односно пропуштено је да се наведе тачна одредба одређеног општег акта “Прокредит банке” која је у супротности са описаним поступањем наведених окривљених.

Разлози за одбијање напред изнетих жалбених навода

Насупрот изнетим жалбеним наводима, Апелациони суд у Београду налази да описаном променом кривичног закона није извршена декриминализација кривичног дела из члана 359 КЗ када је исто извршено од стране одговорног лица. Наиме, Законом о изменама и допунама Кривичног законика (“Службени гласник РС” бр. 121/12 од 24.12.2012. године), које измене су ступиле на снагу у том делу дана 15.04.2013. године, није извршена декриминализација кривичног дела злоупотреба службеног положаја у случају када је кривично дело извршено од стране одговорног лица, већ је кривично дело злоупотреба службеног положаја, које је предвиђало кривичну одговорност службеног и одговорног лица, сада регулисано кроз два одвојена кривична дела, а што даље значи да је и у време извршења кривичног дела постојало кривично дело које је предвиђало кривичну одговорност за одговорно лице.

Одредбом члана 359 став 1 Кривичног законика, прописано је да је извршилац кривичног дела злоупотреба службеног положаја може бити службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем граница из свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другоме нанесе какву штету или теже повреди права другог.

Чланом 234 Кривичног законика (“Службени гласник РС” бр. 121/2012 од 24.12.2012. године) инкриминисано је поступање одговорног лица које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету. Стога, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица настало је издвајањем одговорног лица као учиниоца из кривичног дела злоупотреба службеног положаја (члан 359 Кривичног законика) у засебно кривично дело. Радње извршења кривичног дела из члана 234 Кривичног законика исте су као и код злоупотребе службеног положаја и то су искоришћавање, прекорачење овлашћења или невршење дужности, док су промене од стране законодавца извршене у погледу последица, тако да кривичноправна последица више није “каква” већ “противправна имовинска корист”. Осим тога, последица кривичног дела из члана 234 Кривичног законика, поред противпавне имовинске користи, је и имовинска штета, док тежа повреда права није кривична последица дела из члана 234 Кривичног законика.

Дакле, обзиром да је одредбом члана 21 Закона о изменама и допунама Кривичног законика (“Службени гласник РС” бр. 121/12 од 24.12.2012. године), између осталог прописано да се у члану 359 став 1 бришу речи “или одговорно”, то постоји континуитет кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 Кривичног законика са радњама прописаним у члану 234 Кривичног законика са изменама и допунама, у ситуацији када одговорно лице искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе штету.

Сходно одредби члана 112 став 5 Кривичног законика, под одговорним лицем у правном лицу сматра се лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова. Одговорним лицем сматра се службено лице када су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом Законику нису предвиђена у делу о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.

Давање атрибута “противправно” прибављеној користи у највећем броју случајева неће имати било какве практичне ефекте будући да карактер радњи кривичног дела одређује природу последице, па према томе ако је радња противправна и последица, по правилу, у виду прибављене имовинске користи, имаће обележје противправности, при чему изнети став, у сваком појединачном случају, зависи од конкретних радњи које су предмет оптужења.

Насупрот изнетих жалбеним наводима којима се сугерише да је оштећена банка била у обавези да барем покуша наплату спорних кредита из средстава обезбеђења која је сваки кредит имао, за овај суд је потпуно прихватљив став првостепеног суда да је оштећена банка активирала средства обезбеђења у оним случајевима код којих је, обзиром на материјалну ситуацију и остале субјективне околности корисника кредита и њихових јемаца, реално било очекивати наплату бар дела дугованог износа за кредите. Наиме, правилан је и став првостепеног суда да је оштећена банка, у свим преосталим случајевима код којих нису активирана средства обезбеђења, објективно ценила да код истих није било могуће наплатити своја потраживања на тај начин јер су и корисници кредита у својим исказима датим у овом поступку истицали да су лошег материјалног стања, да се многи издржавају од социјалне помоћи и да су неки чак неписмени. Када су у питању јемци, првостепени суд је такође правилно поступио када је имао у виду да су њих у највећем броју случајева ангажовали окривљени (који су код појединих кредита и сами били јемци) на исти начин на који су то чинили са формалним носиоцима кредита, због чега се често дешавало да формални корисник кредита буде истовремено и јемац за неког другог корисника кредита у оквиру групе кредита који се везују за неког од посредника, па је јасно да су и та јемства имала за циљ да се само задовољи форма предвиђена процедурама банке, а не да се заштите интереси банке за случај проблема у отплати кредита. У прилог наведеном иде и део одбране АА4 који је указао да су поједини јемци, попут лица која су пристајала да буду формални корисници кредита, захтевали одређену новчану накнаду како би закључили уговоре о јемству. Као пример неадкватности средстава обезбеђења у побијаној пресуди је правилно указано и на одобрени кредит окривљеног АА7 код кога је од укупно отплаћених 21.477,66 евра, 154.322,94 динара наплаћено блокадом јемца “Будућност комерц” д.о.о. те је до висине главнице остало неотплаћено још 972.34 евра из чега произлази да и поред активирања реалног средства обезбеђења, које се састојало у блокади рачуна привредног друштва, ни износ главнице није могао у целости бити отплаћен.

С тим у вези, неосновани су и наводи из одбрана окривљених да се у конкретном случају искључиво ради о грађанскоправном односу и да нема места вођењу овог кривичног поступка, без обзира на тачне тврдње да су корисници кредита и банка били у облигационоправном односу који би постојао и у случају да је банка одобравала кредите клијентима који испуњавају услове за добијање кредита, а код којих је током времена евентуално дошло до измене финансијске ситуације и немогућности даље отплате кредита. Ово с тога јер из доказа изведених током поступка несумњиво произлази да су у свим означеним случајевима кредити одобравани лицима која не испуњавају услове за њихово добијање или не испуњавају услове за добијање кредита у износима у којима су их добили, због чега карактер тих радњи, предузетих од стране окривљених, исте опредељује као кривичноправне радње.

Неосновани су и напред изнети жалбени наводи везани за неразумљивост изреке побијане пресуде јер у истој није ближе означена бланкетна норма коју су, према ставу јавног тужиоца, поступајући на описани начин прекршили окривљени АА1, АА2 и АА3. Ово стога јер Апелациони суд у Београду налази да је у овом случају у изреци довољно јасно било навести да су окривљени АА1, АА2 и АА3 у описаном периоду поступали супротно општим актима “Прокредит банке”, на начин како је то првостепени суд и учинио, обзиром да је у образложењу побијане пресуде детаљно анализирана целокупна процедура која се односи на реализацију пољопривредних кредита у “Прокредит банци”. При томе је детаљно наведено и које врсте пољопривредних кредита су у то време постојале у “Прокредит банци” и које услове је неопходно било испунити за добијање одређене врсте кредита, а на коју целокупно утврђену процедуру окривљени и њихови браниоци нису имали никаквих примедби, након чега је такође указано у чему се састојало кршење те процедуре од стране окривљених АА1, АА2 и АА3.

Анализа жалбе браниоца окривљеног АА1 и разлози за њено одбијање

Жалбом браниоца окривљеног АА1 првостепена пресуда се даље побија оспоравањем надлежности Посебног одељења Вишег суда у Београду за поступање у овом случају, обзиром да прибављена имовинска корист, која је окривљенима стављена на терет, не прелази износ од 200.000.000,00 динара, како је то предвиђено одредбом члана 2 став 1 тачка 4 Закона о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела.

Међутим, иако су тачни наводи да свеукупна имовинска корист, коју су окривљени прибавили извршењем кривичног дела из члана 234 КЗ, не прелази означени износ, ипак се неосновано оспорава надлежност првостепеног суда за поступање у овом предмету. Ово стога јер је одредбом члана 2 став 1 тачка 1 наведеног закона прописано да се тај закон, а самим тим и надлежност Посебног одељења Вишег суда у Београду, примењује и на кривична дела организованог криминала, под чиме се сходно одредбама члана 3 цитираног закона и одредби члана 2 став 1 тачка 34 ЗКП, подразумева вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника. Како је оптужним актом јавног тужиоца окривљенима стављено на терет да су кривично дело из члана 234 КЗ у описаном периоду вршили у саставу организоване криминалне групе, то је Посебно одељење Вишег суда у Београду, применом наведених законских одредби, оправдано успоставило сопствену надлежност за поступање у овом предмету, без обзира на означену висину прибављене имовинске користи.

Поред изнетог, тачни су и наводи одбране окривљеног АА1 да је првостепени суд делимично изменио чињенични опис дела у погледу времена извршења дела, својства окривљеног АА1 у различитим периодима, повреда процедура банке, износа штете и користи и броја кредита. Овакве измене учињене од стране првостепеног суда, а насупрот мишљењу браниоца окривљеног АА1, ипак нису довеле до повреде индентитета оптужбе и пресуде јер имају подлогу у чињеничном стању утврђеном током поступка, а нарочито јер је већином тих измена погодовано окривљенима (скраћен период оптужења, смањени износи имовинске штете и користи, као и број спорних кредита). Другим речима, наведена измена чињеничног описа дела није утицала на идентитет оптужбе јер се побијана пресуда и поред тога односи на лица која су оптужена и дела која су предмет оптужбе садржана у измењеној оптужници, па се наведеном жалбом неосновано истиче супротно.

Неосновани су и наводи из предметне жалбе да је изрека неразумљива јер окривљени АА1 није могао организовати криминалну групу у периоду од 01.01.2006. године до 01.11.2007. године обзиром да су окривљени АА2 и АА3, као припадници те групе, у различито време заснивали радне односе у оштећеној банци, а које време се не поклапа са периодом оптужења. Ово стога јер је у самој изреци, а додатно и у образложењу побијане пресуде, јасно прецизирано ко од окривљених је у ком периоду предузео одређену инкриминисану радњу, што се може видети и из датума обрађивања спорних кредита од стране окривљених АА2 и АА3, а који кредити су сви појединачно наведени у изреци. Из изнетог недвосмислено произилази да су наведени окривљени све описане радње предузели у времену када су били запослени код оштећене банке у врањанској експозитури, у ком времену је сваком од окривљених понаособ и стављено на терет да су били чланови организоване групе.

Што се тиче навода из изјављене жалбе да у односу на АА10 и АА4 није решено питање њиховог припадништва организованој криминалној групи, исти нису од значаја за одлучивање о кривици за остале окривљене, обзиром да је јавни тужилац одустао од гоњења за наведена лица (АА10 и АА4), на шта је указано и у самој жалби.

Апелациони суд у Београду је приликом одлучивања имао у виду и наводе из изјављене жалбе у погледу тога да је окривљени АА1 у описаном периоду био на различитим радним местима у оштећеној банци. Наведена чињеница, међутим, није утицала на статус одговорног лица окривљеног у оштећеној банци, због чега није од одлучујућег значаја да ли је он инкриминисане радње предузимао као кредитни службеник, шеф експозитуре или директор експозитуре, нити је то од утицаја на способност окривљеног да све време егзистира као организатор криминалне групе.

Даље се предметном жалбом истиче да је у конкретном случају првостепени суд био дужан да утврди који део новца су формални корисници спорних кредита задржавали за себе, а који део су давали окривљенима, како би био у могућности да утврди тачну висину наводно прибављене противправне имовинске користи од стране окривљених. Овакви жалбени наводи су неосновани јер је висина противправне имовинске користи несумњиво утврђена на основу налаза и мишљења Градског завода за вештачење од 13.09.2013. године и његове допуне од 25.10.2013. године, које и овај суд у потпуности прихвата као јасне и дате у свему у складу са правилима струке, и то на тај начин што је израчуната разлика између укупног износа подигнутих кредита и износа који је исплаћен на име отплате тих кредита (главница, редовна камата и затезна камата). Према томе, није било потребно, нити је у конкретној ситуацији било могуће, утврдити колики износ противправне имовинске користи је прибавио свако од окривљених понаособ и колики износ од те суме су окривљени дали корисницима кредита и јемцима на име њиховог доприноса у прибављању тих кредита, јер је и без тих података, а на напред описани начин, утврђена висина укупне противправне имовинске користи коју су сви окривљени, као припадници организоване групе, прибавили у описаном периоду.

Апелациони суд у Београду је увидом у предметну жалбу утврдио да се истом указује и на то да појединачна дела у оквиру продуженог кривичног дела не садрже све битне елементе који се односе на време извршења, својство учиониоца, кривицу и штету или корист, те да се сабирањем износа одобрених кредита не може доћи до укупне висине противправно прибављене имовинске користи, на начин како је то учинио првостепени суд. Изрека побијане пресуде, насупрот напред изнетим наводима, и према оцени овога суда садржи све битне елементе кривичног дела из члана 234 КЗ, које је окривљеном АА1 између осталог стављено на терет, при чему је јасно означено да је исти у описаном периоду поступао као одговорно лице у оштећеној банци (кредитни службеник, шеф експозитуре и директор експозитуре), да је исти поступао са директним умишљајем као обликом кривице у односу на све предузете кривичноправне радње и означена је укупно прибављена имовинска корист за све окривљене. Време предузимања инкриминисаних радњи је такође прецизно означено тако што је дат период у коме је окривљеном АА1, и осталим окривљенима, стављено на терет да су предузели све описане кривичноправне радње, као и број сваког спорног кредита закљученог са оштећеном банком, на који начин је индивидуализована свака појединачна кривичноправна радња предузета од стране окривљених. Поред тога, првостепени суд је правилно поступио када је нашао да јединствени умишљај окривљеног АА1 обухвата и збир износа невраћених кредита и делова тих кредита обзиром да су окривљени тежили да остваре што већу противправну имовинску корист задржавањем већег дела новчаних средстава од сваког појединачног спорног кредита, што очигледно указује да продуженим кривичним делом остварен збир новчаних износа остварених појединачним делима, сходно одредби члана 61 став 5 КЗ.

Предметном жалбом је оспорен и закључак првостепеног суда у погледу тога да је окривљени АА1 у описаном периоду имао статус одговорног лица у оштећеној банци јер, према мишљењу браниоца окривљеног, у образложењу побијане пресуде нису наведени разлози за такав став првостепеног суда. Насупрот изнетом, првостепени суд је у шестом пасусу на 117. страни побијане пресуде изнео јасне разлоге због који је нашао да је окривљени АА1, као и окривљени АА2 и АА3, имао својство одговорног лица у описаном периоду. Тако је из саме одбране окривљеног АА1, који није спорио да је у критичном периоду био запослен у оштећеној банци, као и из уговора о раду за окривљеног АА1 и интерних аката оштећене банке, утврђено да је исти у том периоду као кредитни службеник, шеф експозитуре и директор експозитуре учествовао у одобравању пољопривредних кредита, што значи да је, у складу са одредбом члана 112 тачка 5 КЗ, на основу одговарајућих прописа оштећене банке био овлашћен да врши одређене послове управљања, надзора и друге послове из надлежности банке. При томе, није од утицаја то што је окривљени АА1 у описаном периоду био запослен на различитим радним местима у оштећеној банци, како је то напред већ наведено.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је приликом одлучивања о основаности предметне жалбе имао у виду и наводе из исте у односу на то да је окривљеном АА1 у изречену казну требало урачунати и време које је исти провео у притвору од 18.01.2008. године до 18.04.2008. године. С тим у вези, цењено је да се окривљени АА1 у овом предмету налази у притвору по решењу Окружног суда у Београду Ки-П.бр.5/08 од 10.04.2008. године, који притвор му се рачуна од 18.04.2008. године када је по том решењу лишен слободе, и од када му је у изречену казну и урачунато време проведено у притвору. Из садржине саме жалбе произлази да се окривљени АА1 налазио у притвору по решењу Окружног суда у Врању у предмету тог суда који је накнадно спојен са поступком против окривљеног у овом предмету, али су након тога ови поступци раздвојени и тај предмет је враћен Окружном суду у Врању. Стога је правилна одлука првостепеног суда да је окривљеном АА1 у изречену казну требало урачунато само време проведено у притвору по одлукама Посебног одељења Окружног суда у Београду, при чему ће се у поступку извршења затворске казне која је изречена окривљеном имати у виду одредба члана 278 ЗКП-а уколико се накнадно појави сумња у погледу правилности урачунавања окривљеном времена проведеног у притвору.

Овај суд је имао у виду и жалбене наводе којима се указује да је пред другостепеним судом у предмету К-По1 163/10 (тзв. „стечајна мафија“) донета ослобађајућа пресуда у односу на кривично дело злочиначко удруживање у коме је, према мишљењу браниоца окривљеног, дати опис дела готово истоветан опису дела против окривљеног АА1 у овом предмету. Изнети жалбени наводи нису посебно разматрани јер су оцењени као ирелевантни за одлучивање у овом предмету, обзиром да суд није везан донетим одлукама и правним схватањима исказаним у другим судским поступцима, без обзира на евентуалну сличност ситуација о којима се одлучује.

Анализа жалбе браниоца окривљеног АА3 и разлози за њено одбијање

Анализирајући жалбу браниоца окривљеног АА3, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је нашао да се истом најпре указује на неразумљивост изреке првостепене пресуде јер у истој није наведена радња извршења за сваки појединачни кредит у чијој изради је учествовао окривљени АА3, нити су наведена “друга лица”, којима су окривљени АА1, АА2 и АА3 наводно прибавили укупан износ означене противправне имовинске користи.

Изнети жалбени наводи су и од стране овога суда оцењени као неосновани јер је у чињеничном опису дела прецизно и недвосмислено означена радња извршења предметног кривичног дела у односу на окривљеног АА3, што ни изјављеном жалбом у суштини није доведено у питање, док је у наставку изреке индивидуализован сваки појединачни кредит за који је кредитну анализу урадио окривљени АА3, тако што је наведено име лица коме је кредит одобрен, број тог кредита и његов износ. Према томе, првостепени суд је описом радњи предузетих од стране окривљеног АА3, којима су обухваћена сва битна обележја кривичног дела из члана 234 КЗ, и каснијим јасним опредељивањем свих појединачних кредита у односу на које је окривљени предузео управо те инкриминисане радње, изреку побијане пресуде учинио потпуно јасном и разумљивом. Неосновани су и наводи из предметне жалбе да у изреци побијане пресуде нису наведена имена свих окривљених којима је предузимањем описаних инкриминисаних радњи прибављена противправна имовинска корист, јер је у изреци јасно и недвосмислено опредељено да је на описани начин таква корист прибављена окривљенима АА1, АА3, АА5, АА4, АА8 и АА7.

При томе, овај суд је имао у виду да у изреци нису именовани формални корисници кредита као лица која су прибавила противправну имовинску корист, иако је током поступка утврђено да су поједини формални корисници кредита добијали од окривљених одређену новчану корист као накнаду за своје улоге у добијању спорних кредита. Међутим, навођење имена формалних корисника кредита у том контексту не би допринело већој разумљивости изреке првостепене пресуде већ би, напротив, исту беспотребно оптеретило, нарочито узимајући у обзир да су имена тих лица већ садржана на одговарајућем месту у изреци, док су у образложењу наведена и имена свих јемаца од којих су неки такође тражили новац за своје јемчење ради одобравања кредита.

У претходним излагањима датим у овој одлуци наведени су и разлози због којих је ирелевантна чињеница да је окривљеном АА3 радни однос у експозитури “Прокредит банке” у Врању престао дана 16.06.2006. године, обзиром да након тог периода у изреци побијане пресуде окривљеном није ни стављено на терет предузимање било каквих инкриминисаних радњи, због чега се тај део на овом месту неће детаљно образлагати. Овај суд је при томе имао у виду да је окривљени АА3 у одређеним случајевима (приликом вршења кредитне анализе за окривљене АА7, АА5 и АА9) испунио део прописане процедуре излазећи на терен ради прикупљања информација о приходима и расходима клијената и обиму њихове пољопривредне делатности и делатности чланова њиховог домаћинства. Међутим, искоришћавање службеног положаја окривљеног АА3 у конкретним случајевима се огледало у томе што је исти у своје анализе унео неистините податке за домаћинства тих лица увећавајући обим њихове пољопривредне производње, све из разлога како би исти могли да добију веће износе кредита. Чињеница да је окривљени АА3 приликом вршења кредитне анализе за окривљене АА5, АА9 и АА7 унео неистините податке везане за њихово домаћинство, произлази из тога што се садржина захтева наведених лица за одобравање кредита знатно разликује од онога што су о свом имовном стању навела наведена лица у својим исказима датим у овом поступку. Тако је сведок СС4 изричито указао да је окривљени АА3 заиста излазио на терен ради провере података из његовог захтева за кредит али није долазио до његовог домаћинства у селу _ већ је колима дошао до краја асфалтног пута и ту попунио одговарајуће папире не питајући сведока СС4 о валидности података из његовог захтева, па се предметном жалбом неосновано истиче да је окривљени АА3 у конкретном случају поступао у складу са процедуром оштећене банке за доделу пољопривредног кредита.

  У прилог изнетом нарочито иде неспорна чињеница да је окривљени АА5 дана 07.04.2005. године закључио уговор о пољопривредном кредиту са оштећеном банком на износ од 5.000 евра који је превремено отплатио, да би дана 31.05.2006. године поново закључио уговор о кредиту са оштећеном банком на износ од 23.000 евра, иако у међувремену није дошло ни до каквих значајних промена у његовој материјалној ситуацији и пољопривредној производњи чланова његовог домаћинства. Из наведеног произлази да су у захтев за кредит и агро упитник окривљеног АА5 из маја 2006. године очигледно унети нетачни подаци о пољопривредном земљишту, пољопривредним културама, сточном фонду и механизацији које поседују окривљени и чланови његовог домаћинства, како би се омогућило одобравање кредита окривљеном АА5 у том износу, при чему је неспорно да је окривљени АА3 био кредитни службеник код одобравања овог кредита окривљеном АА5. Имајући у виду наведено, ирелевантни су наводи из изјављене жалбе којима се инсистира на томе да је окривљени АА3 у своју кредитну анализу везану за окривљеног АА5 унео и податке који се односе на пољопривредну производњу оца окривљеног АА5, као и његове приходе од приватног бизниса који се састојао у држању трафике.

Истоветна ситуација, која иде у прилог напред изнетом закључку првостепеног суда, везана је и за поступање окривљеног АА3 приликом вршења кредитне анализе захтева за одобравање пољопривредног кредита окривљеном АА7. Наиме, првостепени суд је и у овом случају правилно поступио када је најпре пошао од неспорне чињенице да је окривљени АА7 дана 20.07.2005. године подигао пољопривредни кредит код оштећене банке у износу од 5.000 евра, због чега је и овај суд нашао као потпуно нелогично да је исти, само неколико месеци након тога (дана 17.04.2006. године), већ испуњавао услове за пољопривредни кредит у вишеструко већем износу од 22.450 евра, при чему у међувремену није дошло до било каквог значајног побољшања његовог материјалног стања нити повећања обима његове пољопривредне производње. Из наведеног јасно произлази да је окривљени АА3, као кредитни службеник који је вршио кредитну анализу спорног кредита, унео нетачне податке у агро упитник везане за пољопривредно земљиште, сточни фонд и уопште за величину пољопривредног газдинства окривљеног АА7 како би му омогућио добијање већег износа кредита.

  С тим у вези, овај суд је имао у виду и наводе из изјављене жалбе којима се истиче да првостепени суд, приликом разматрања да ли је испоштована процедура доделе кредита сведоку СС3, није ценио то што се њен свекар бавио пољопривредом, а у вези са тим да је приликом одобравања пољопривредних кредита узимана у обзир и пољопривредна производња чланова домаћинства лица коме се одобрава кредит. Међутим, изнето није било од утицаја на другачију одлуку обзиром да се сведок СС7 неспорно није бавила пољопривредом, а окривљени АА3, према исказу сведока СС7, није ни излазио на терен ради провере обима пољопривредне производње њеног свекра, при чему подаци за његово газдинство, на које је у свом исказу указала сведок СС7, не одговарају подацима датим у захтеву за одобравање њеног кредита, из чега несумњиво произлази да окривљени АА3 ни у конкретном случају није испоштовао процедуру оштећене банке за доделу спорног кредита.

Жалбом браниоца окривљеног АА3 је даље указано на нејасне разлоге због којих првостепени суд сматра да је окривљени АА3 био припадник организоване криминалне групе, нити, према мишљењу браниоца окривљеног, даје разлоге због којих налази да је исти као кредитни службеник оштећене банке имао свест о тој групи и њеном плану деловања у виду успостављања тзв. „пирамидалне структуре“ кредитирања. Другим речима, предметном жалбом се сугерише како окривљени АА3 није имао свест о томе да предузимањем описаних инкриминисаних радњи, тј. непоступањем по прописаној процедури за доделу пољопривредних кредита у оштећеној банци, учествује у извршењу предметног кривичног дела.

Насупрот изнетим жалбеним наводима првостепени суд је из свих доказа изведених током поступка извео правилан закључак о постојању организоване групе у конкретном случају, њеном плану деловања и свести окривљеног АА3 да је исти члан те групе и да предузимањем описаних радњи врши кривично дело из члана 234 КЗ. Наиме, најпре је из саме одбране окривљеног АА3, исказа окривљеног АА2 и сведока СС8, несумњиво утврђено да исти у описаном периоду свесно нису поштовали прописану процедуру оштећене банке приликом додељивања спорних пољопривредних кредита тако што су кредитну анализу сачињавали на основу података које су добијали од окривљеног АА1, не излазећи на терен ради провере тих података, или су у мањем броју случајева излазили на терен али су очигледно сами уносили нетачне податке (видети претходно наведено за одобравање спорних кредита окривљенима АА5 и АА7), на основу чега је Кредитни одбор, којим је председавао окривљени АА1, доносио одлуку о одобравању кредита. Да је окривљени АА3 на описани начин свесно омогућио клијентима банке одобравање нерегуларних кредита, а не зато што је веровао окривљеном АА1 као свом претпостављеном или зато што је то била устаљена пракса у оштећеној банци, већ управо да би, у складу са претходним договором, учествовао у извршењу дела, додатно произлази и из одбране окривљеног АА5 који је истакао да је окривљени АА3 више пута од њега преузимао личне карте формалних корисника кредита. Овакво поступање окривљеног АА3 само за себе говори о постојању његове свести о заједничком деловању са окривљеним АА1 и лицима која су им помагала у проналажењу формалних корисника кредита, односно говори о свести окривљеног АА3 да постоји координација предузимања инкриминисаних радњи на релацији окривљени АА1 – кредитни службеник – посредник до формалног корисника кредита. Другим речима, наведено указује на свест окривљеног ДАА3 о постојању осмишљеног плана ради вршења кривичног дела које обухвата уношење неистинитих података у службену документацију банке и с тога искоришћавање пословне структуре и имовине оштећене банке у циљу одобравања нерегуларних кредита ради прибављања окривљенима противправне имовинске користи. На овај начин првостепени суд је исправно поступио када је утврдио да су се у описаним радњама окривљеног АА3 стекла објективна и субјективна обележја института саизвршилаштва (учествовање у радњи извршења и свест о заједничком деловању) предвиђена одредбом члана 33 КЗ, због чега су неосновани жалбени наводи браниоца окривљеног АА3 којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда.

Обим и тежина предузетих инкриминисаних радњи од стране окривљеног АА3, као и имовинска штета до које је дошло услед предузимања тих радњи, несумњиво указују да се у конкретном случају ради о кривичном делу, а не о дисциплинском прекршају, како се то неосновано сугерише предметном жалбом, без обзира што је окривљени АА3 обавио кредитну анализу у малом броју спорних кредита у поређењу са спорним кредитима у чијој обради је као кредитни службеник учествовао окривљени АА2.

Жалбени наводи браниоца окривљеног АА3 којима је указано да у конкретном случају нису покренути кривични поступци против формалних корисника кредита у чијем поступању, према мишљењу одбране окривљеног АА3, има елемента кривичног дела из члана 209 КЗ, нису од утицаја на одлучивање о кривици окривљеног АА3, због чега такви наводи нису посебно анализирани од стране овога суда.

Анализа жалбе браниоца окривљеног АА2 и разлози за њено одбијање

Апелациони суд у Београду је вршећи анализу предметне жалбе закључио да се истом најпре указује на неразумљивост изреке првостепене пресуде јер у истој нису наведени прописи на основу којих се може закључити да одређена лица нису испуњавала услове за добијање пољопривредних кредита, као и из разлога јер је противправна имовинска корист збирно исказана и у еврима и у динарској противвредности иако су неки кредити исплаћивани у еврима, а враћани у динарима.

Изрека првостепене пресуде је, насупрот изнетим жалбеним наводима, јасна и разумљива, при чему овај суд налази да у истој није било потребе ближе наводити прописе којима су предвиђени услови за добијање пољопривредних кредита, а противно којим прописима су у конкретним случајевима поступали окривљени АА1, АА2 и АА3 јер би на тај начин изрека била сувишно оптерећена подацима чија анализа је детаљно обрађена у образложењу побијане пресуде, како је то напред већ изнето. Првостепени суд је такође правилно поступио када је у изреци побијане пресуде новчане износе исказивао у валути у којој су спорни кредити и одобравани, као и када је укупне новчане износе који су означени у еврима исказао и у њиховој динарској противвредности, у складу са налазом и мишљењем Градског завода за вештачење, јер је једино на тај начин могло бити утврђено о ком облику кривичног дела из члана 234 КЗ се ради у конкретном случају.

Разлози на које је указано у предметној жалби, а који се односе на то да је изрека побијане пресуде неразумљива јер у истој није унет прецизан опис сваке појединачне кривичноправне радње која улази у састав продуженог кривичног дела, неосновани су из напред наведених истоветних разлога описаних у делу ове одлуке који се односи на анализу жалбе окривљеног АА3.

Жалбом браниоца окривљеног АА2 се даље истиче да првостепени суд није утврдио постојање јединственог умишљаја на страни окривљеног АА2 за прибављање збирне висине означене противправне имовинске користи, иако је то обавезан елемент института продуженог кривичног дела. Међутим, на неоснованост напред изнетих тврдњи одбране окривљеног АА2 пре свега указује текст одредбе члана 61 КЗ из које произлази да јединствени умишљај учиниоца није обавезан, већ један од алтернативно прописаних елемената института продуженог кривичног дела. Тачније, цитираном законском одредбом се конструкција продуженог кривичног дела дефинише као више истих или истоврсних кривичних дела учињених у временској повезаности од стране истог учиниоца, која представљају целину због постојања најмање две од пет набројаних околности, од који је једна и јединствени умишљај учиниоца. Подводећи утврђено чињенично стање у овој кривичноправној ствари под текст наведене законске одредбе, првостепени суд је правилно утврдио да описано поступање окривљеног АА2, као и поступање осталих окривљених, у себи садржи неопходне елементе за постојање института продуженог кривичног дела. Ово с тога што је окривљени АА2 вршећи кредитне анализе и обраду кредитне документације на основу неистинитих података које му је достављао окривљени АА1 за одређене клијенте, предузимао истоветне радње кривичног дела из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у временском континуитету од 01.01.2006. године до 01.11.2007. године које представљају целину због истоврсности предмета дела, коришћења исте ситуације, јединства простора извршења дела и јединственог умишљаја окривљеног.

Постојање јединственог умишљаја окривљеног АА2 у односу на све ситуације у којима је вршио спорне кредитне анализе огледа се у постојању свести да, поступајући противно прописаној процедури за обраду и анализу пољопривредних кредита у оштећеној банци, не врши своју дужност одговорног лица, све у циљу одобравања кредита лицима која нису кредитно способна. Новчана средства која би на тај начин била исплаћена формалним корисницима кредита у највећем делу би била преузимана од стране окривљених и потом би делом била искоришћена за отплату доспелих рата по раније одобреним кредитима, а делом би их окривљени задржавали за себе, на који начин би остваривали противправну имовинску корист, што су окривљени и хтели. Дакле, јединствени умишљај окривљеног АА2, као и осталих окривљених, очигледно произлази из постојања свести и хтења да формални корисници кредита по створеном плану подижу кредите и формирају тзв. „пирамидалну структуру кредитирања“, и да те радње неограничено понављају вршећи их у континуитету, на шта указује чињеница да су са предузимањем описаних радњи престали тек са интервенцијом полиције, па се изјављеном жалбом неосновано истиче супротно. Према томе, а насупрот изнетим жалбеним наводима, јединствени умишљај окривљеног АА2 обухвата и збир износа невраћених кредита и невраћених делова тих кредита јер су окривљени тежили да остваре што већу противправну имовинску корист задржавањем већег дела новчаних средстава од сваког појединачног спорног кредита, што очигледно указује да је продуженим кривичним делом остварен збир новчаних износа остварених појединачним делима, сходно одредби члана 61 став 5 КЗ. Имајући на уму изнето, неосновано се предметном жалбом сугерише да окривљени АА2 није имао свест о томе да обављањем спорних кредитних анализа прибавља збирно означену противправну имовинску корист.

Изјављеном жалбом се оспорава и део првостепене пресуде којим је утврђена свест окривљеног АА2 да предузимањем описаних радњи, тј. кршењем процедуре оштећене банке за доделу пољопривредних кредита, предузима радњу извршења предметног кривичног дела заједно са окривљенима АА1 и АА3. Изнети жалбени наводи су, међутим, потпуно неосновани из истоветних разлога који су већ детаљно анализирани у делу ове одлуке који се односи на окривљеног АА3, а пре свега се односе на то да је окривљени АА2 био свестан да не поступа по прописаним процедурама оштећене банке, која чињеница, у вези са обимом и бројношћу предузетих инкриминисаних радњи, искључује могућност да окривљени АА2 није био свестан своје улоге у плану окривљеног АА1 за стицањем противправне имовинске користи стварањем тзв. „пирамидалне структуре кредитирања“. Чињеница која у односу на окривљеног АА2 додатно учвршћује изнети став првостепеног суда произлази из дела одбране окривљеног АА2 који је навео да је осим изнетих, вршио и друге бројне повреде прописаних процедура оштећене банке тако што је самостално попуњавао бланко захтеве за кредит, потписивао захтеве за кредит у име клијената, од посредника преузимао личне карте формалних корисника кредита и од окривљеног АА5 преузимао коверте у којима је био новац за рате кредита, те окривљеном АА6 предавао попуњене уплатнице и новац.

Анализа жалбе браниоца окривљеног АА4 и разлози за њено одбијање

Вршећи анализу предметне жалбе овај суд је нашао да се истом пре свега указује на то да током поступка није на несумњив начин утврђено да је окривљени АА4 припадник било какве организоване групе, нити да је окривљени АА4 имао било какав претходни договор са окривљеним АА1 о проналажењу лица којима је омогућавано да добију пољопривредне кредите иако за то нису испуњавали услове. Изјављеном жалбом такође је указано на погрешан став првостепеног суда у погледу тога да је окривљени АА4 имао било какве везе са закључењем 40 спорних уговора о кредиту означених у побијаној пресуди, односно да исти ни на који начин није посредовао у закључењу тих уговора.

Припадност окривљених посредника организованој групи, па тако и окривљеног АА4, првостепени суд је правилно утврдио најпре полазећи од одбрана тих окривљених, као и одбране сада покојног АА11. Наиме, из одбрана наведених окривљених је утврђено да су контакт са окривљеним АА1 успоставили још док је исти обављао послове кредитног службеника јер су имали потребе за подизањем кредита. Поред тога, на исти начин је утврђено да им је окривљени АА1 предложио да подигну пољопривредне кредите иако се нико од њих, осим делом окривљеног АА7, сада покојног АА11 и оца окривљеног АА5, није бавио пољопривредом, као и да пронађу лица која би подигла још кредита за њих, која новчана средства би делом искористили за плаћање доспелих рата раније подигнутих кредита, а део би искористили за себе. У прилог наведеном иде и одбрана окривљеног АА4 који је између осталог навео да је окривљени АА1 предложио њему и његовим пословним партнерима СС, СС1 и СС2 да подигну пољопривредне кредите иако се нико од њих није бавио пољопривредном производњом, јер се тако брже и једноставније добијају новчана средства. У договору са окривљеним АА1 наведена лица и окривљени АА4 су потом ангажовали и друга лица и рођаке који би за њихове потребе подигли исте кредите, а средства из тих кредита би у целини или већем делу предавали окривљеном АА1, иако је од 30.11.2006. године на снази била одлука оштећене банке да запослени у банци не могу од корисника кредита да узимају рате и да их у њихово име уплаћују. Имајући у виду изнету одбрану окривљеног АА4 у којој исти током целог трајања поступка није негирао да је проналазио рођаке, пријатеље и друга лица који су за њега узимали кредите већ, је напротив изричито потврђивао такве наводе оптужнице, то су неосновани жалбени наводи да исти није посредовао у закључивању 40 спорних кредита ближе наведених у изреци побијане пресуде, нарочито јер се ради о лицима која непосредно, познанствима или родбинским везама, или посредно, преко других лица, повезана са окривљеним АА4.

Део исказа окривљеног АА4 из кога произлази да се исти изненадио када је од окривљеног АА1 сазнао да он, новцем који му окривљени АА4 предаје, измирује и обавезе по кредитима за нека друга лица са којима окривљени АА4 није имао никакве везе јер они нису подизали кредите за њега, такође несумњиво указује да су окривљени АА4 и АА1 имали претходни договор да се од дела износа новоподигнутих кредита исплаћују обавезе по раније подигнутим кредитима од стране окривљеног АА4 и лица која су са њим повезана. Другим речима, све напред изнето несумњиво потврђује став првостепеног суда да су окривљени АА4 и АА1 имали претходни договор о успостављању тзв. „пирамидалног механизма кредитирања“ који обухвата активно учешће више лица на релацији окривљени АА1 – кредитни службеник оштећене банке – посредник до формалног корисника кредита, односно да су имали споразум, у смислу одредбе члана 112 тачка 22 КЗ, за вршење кривичног дела за које је прописана тежа казна затвора од четири године, а ради непосредног стицања финансијске користи. Свест окривљеног АА4 да су у договорени план између њега и окривљеног АА1 били укључени и службеници оштећене банке, произлази из дела одбране окривљеног АА4 у коме је исти навео да је новац од подигнутих кредита предавао и неком службенику банке који га је по договору чекао на улазу у банку, а за кога је истакао да је могуће да се ради о окривљеном АА2.

Да је окривљени АА4 био свестан да формални корисници кредита, које је он проналазио, не испуњавају услове за добијање пољопривредних кредита, али да су и поред тога, у договору са окривљеним АА1, и тим лицима исплаћени кредити, пре свега је утврђено на основу исказа тих формалних корисника кредита који су навели да им је окривљени АА4 указивао на своју „везу“ са окривљеним АА1 када би му сведоци саопштавали да су незапослени или да не поседују никакву имовине због чега не испуњавају услове за добијање кредита. Тако је сведок СС9 изјавио да му је окривљени АА4 рекао „да ништа не брине јер он лепо живи са директором банке“, док је сведок СС10 изјавила да јој је окривљени АА4 рекао „да има пријатеља који ће да заврши кредит“, па су, имајући на уму напред изнето, очигледно неосновани супротни жалбени наводи којима се доводи у питање свест окривљеног АА4 да лица која је он проналазио за подизање кредита не испуњавају услове за добијање тих кредита.

Правилан је став првостепеног суда да у прилог напред изнетом говори и учестала телефонска комуникација коју је у критичном периоду окривљени АА4 одржавао са службеницима банке окривљенима АА1 (1691 позив), АА2 (57 позива) и АА3 (116 позива), што доводи у сумњу део исказа окривљеног АА4 да се у њиховом случају радило о уобичајеном односу службеници банке – клијент.

Апелациони суд у Београду је имао у виду и наводе из изјављене жалбе којима се истиче да је окривљени АА4 дана 06.12.2007. године и 12.02.2008. године закључио уговор о приступању дугу са оштећеном банком за све обавезе по основу уговора о кредиту за 18 корисника кредита, што, према мишљењу браниоца окривљеног, указује да је једина намера окривљеног била измирење свих доспелих обавеза према оштећеној банци. Овакви жалбени наводи ипак нису били од утицаја на другачију одлуку обзиром да спорни кредити, и поред закључења наведеног уговора од стране окривљеног АА4, нису били у целости исплаћени, како то произлази из налаза и мишљења Градског завода за вештачење, при томе узимајући у обзир и чињеницу да је окривљени наведени уговор закључио тек након покретања овог кривичног поступка и откривања делатности организоване групе којој је припадао и окривљени АА4. Описано поступање окривљеног АА4, и према оцени овога суда, само потврђује закључак првостепеног суда да је исти био повезан са лицима чијем дугу према банци је накнадно приступио, односно да је посредовао у добијању кредита за та лица и да је управо он био корисник средстава добијених из тих кредита.

Анализа жалби бранилаца окривљеног АА5 и разлози за њихово одбијање

Жалбама бранилаца окривљеног АА5, адвоката АБ5 и АБ6 се пре свега истиче да је првостепена пресуда нејасна у делу у коме је утврђено да је окривљени АА5 за себе узимао било какав проценат од исплаћених спорних кредита, односно да је за себе остварио било какву корист, обзиром да ниједан изведени доказ то не потврђује, при чему је сам окривљени АА5 у својој одбрани искрено навео да је целокупне износе спорних кредита одмах по њиховом исплаћивању у целости предавао окривљеном АА1.

Међутим, првостепени суд је ценећи све доказе изведене током поступка правилно закључио да је окривљени АА5 предузимао инкриминисане радње које су му стављене на терет, а што ни сам окривљени у претежном делу није спорио, као и да је резултат и циљ таквог његовог поступања било прибављање противправне имовинске користи за себе и остале окривљене, пре свега окривљеног АА1. Противправна имовинска корист коју је окривљени АА5 за себе прибавио најпре се огледала у томе што му је дана 31.05.2006. године одобрен кредит у износу од 23.000 евра иако исти није испуњавао услове за добијање пољопривредног кредита у том износу, како је то напред већ образложено. Поред тога, и сам окривљени АА5 је у свој одбрани указао да није био у могућности да исплаћује рате за тај кредит због чега је, у договору са окривљеним АА1, проналазио лица која су за њега подизала кредите и тако успостављао „пирамидалну структуру“ отплате свих подигнутих кредита. На тај начин окривљени АА5 је остваривао противправну имовинску корист чак и када је окривљеном АА1 предавао целокупне износе новоподигнутих кредита, обзиром да је део тих износа уплаћиван и за отплату његовог напред означеног кредита од 31.05.2006. године, као и за отплату касније подигнутих кредита у „пирамидалној структури“. То што током поступка није могло бити утврђен тачан новчани износ који је свако од окривљених задржавао са себе или је коришћен за отплату тачно одређеног раније подигнутог кредита, није од утицаја на одлучивање у овој кривичноправној ствари из разлога који су напред детаљно образложени, па се изјављеном жалбом неосновано истиче супротно.

Даље се жалбама бранилаца окривљеног АА5 указује на то да је исти био приморан од стране окривљеног АА1 да узима спорне кредите и проналази лица која ће подизати кредите и износе тих кредита предавати окривљеном АА1, што је поткрепљено пресудом Вишег суда у Врању донетом у предмету К. бр. 55/10 којом је окривљени АА1 осуђен због извршења кривичног дела изнуде извршеног на штету окривљеног АА5. Међутим, овакви жалбени наводи су из више разлога потпуно ирелевантни за овај кривични поступак. Наиме, овај суд најпре налази да означени поступак пред Вишим судом у Врању није правноснажно окончан, на шта се и самом жалбом сугерише, па полазећи од тога и презумпције невиности сваког окривљеног, чињеница да се против окривљеног АА1 води наведени кривични поступак, у овом тренутку није могла бити од било каквог утицаја на овај кривични поступак. Чињеница која додатно обесмишљава изнете жалбене наводе односи се на то што се не подударају временски периоди оптужења у овом предмету и наведеном предмету Вишег суда у Врању, што указује да се ради о различитим догађајима, као и то што се окривљени АА5 тим поводом обратио полицији тек након што је откривана делатност ове организоване групе, иако је био у могућности да то раније учини.

Жалбом браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ6, се истиче и то да током поступка није доказано да је окривљени АА5 био припадник било какве организоване групе. Насупрот изнетим жалбеним наводима и овај суд налази да припадност окривљеног АА5 организованој групи, као и код осталих окривљених помагача, пре свега произлази из одбрана свих окривљених и сада покојног АА11. Наиме, и окривљени АА5 је у својој одбрани детаљно описао начин упознавања окривљеног АА1 и разлоге због којих у том тренутку није био у могућности да подигне кредит у оштећеној банци, због чега му је окривљени АА1 предложио да пронађе неког човека од поверења који ће за њега подићи пољопривредни кредит, за коју услугу му је окривљени АА1 тражио износ од 500 евра. Окривљени АА5 је у својој одбрани даље указао да је поступио по предлогу окривљеног АА1 али да му тај износ кредита није био довољан за отплату неких ранијих дугова због чега је, у договору са окривљеним АА1, који је тражио провизију од 5% за сваки подигнути кредит, почео са проналажењем других лица која су за њега подизала кредите, на који начин је отпочела њихова „сарадња“. Првостепени суд је правилно поступио када је у потпуности прихватио изнете наводе из одбране окривљеног АА5 јер су исти уверљиви и јасни, а нарочито јер су у складу са осталим изведеним доказима, пре свега са исказом сведока СС11 која је радила на трафици окривљеног АА5 и посведочила је да је два пута за њега подигла кредит, као и да је често виђала окривљеног АА1 који је долазио до трафике да се сретне са окривљеним АА5. Из исказа наведеног сведока очигледно произлази да су односи између окривљених АА1 и АА5 превазилазили уобичајене односе између службеника банке и клијента, па се предметном жалбом неосновано сугерише супротно.

Када се све напред изнето доведе у везу са чињеницом да се окривљени АА5 није бавио пољопривредом и да је претходно његов захтев за кредит одбијен од стране оштећене банке, а да је након договора са окривљеним АА1 његов захтев за кредит одобрен и то у износу од чак 23.000 евра, то јасно произлази правилна оцена првостепеног суда у погледу тога да је окривљени АА5 био упознат са целокупном процедуром успостављања тзв. „пирамидалне структуре кредитирања“. Другим речима, и овај суд налази да наведено указује како је окривљени АА1 окривљеном АА5, као и осталим окривљеним помагачима, изнео будући начин рада предлажући им да проналазе друга лица ради подизања кредита, без обзира да ли исти испуњавају услове за те кредите, која лица би била само формални корисници кредита јер би новчана средства у целини или већем делу предавала окривљеним помагачима, а они би та средства делимично предавали окривљеном АА1 за отплату доспелих рата раније одобрених кредита и за његове потребе, а део би задржавали за своје потребе, који план су окривљени посредници, дакле и окривљени АА5, прихватили и свесно и вољно су ушли у његову реализацију. Наведени договор између окривљених АА1 и АА5, и према оцени овога суда, испуњава све законске услове из одредбе члана 112 тачка 22 КЗ који се односе на споразум организоване групе, истоветно као и у случају окривљеног АА4.

Поред напред изнетог, жалбом браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ5, оспорава се и део побијане пресуде којим је утврђено и то да су СС12, СС13 и СС14 подигли кредите за окривљеног АА5, имајући у виду да су наведена лица, као и сам окривљени, негирали да су та три спорна кредита подигнута посредством окривљеног АА5. У вези са напред наведеним и овај суд је ценио исказ СС12 који је тврдио да је два кредита узео за СС15 и да никада није чуо за окривљене АА5 и АА6, као и исказ СС13 који је накнадно променио свој исказ наводећи да је износ спорног кредита подигао за СС16, а не за окривљеног АА5. Наведени искази означених сведока, у вези са одбраном окривљеног АА5 који је негирао да су та лица подигла за њега спорне кредите, ипак није довела до другачије одлуке имајући у виду да је сведок СС15 тврдио да је и он посредством окривљеног АА5 закључио уговор о кредиту из чега је првостепени суд правилно закључио да је и наведени сведок за потребе окривљеног АА5 проналазио лица спремна да за његове потребе подигну кредит, док је и сведок СС13 изјавио да му је СС16 рекао како је имао договор са окривљеним АА5 у вези подизања кредита. Имајући у виду све напред изнето, такође је правилан закључак првостепеног суда да је окривљени АА5 крајњи корисник новчаних средстава која потичу из означених спорних уговора о кредиту, због чега се исти могу сврстати у групу кредита где се као посредник јавља окривљени АА5. Поред тога, првостепени суд је правилно ценио и то да у прилог чињеници да је сведок СС17 узела кредит за окривљеног АА5, иде то што је окривљени АА5 са оштећеном банком закључио уговор о приступању дугу и за овај спорни кредит, због чега се и тај спорни кредит такође може сврстати у групу кредита где се као посредник јавља окривљени АА5.


Анализа жалбе браниоца окривљеног АА6 и разлози за њено одбијање

Предметном жалбом се првенствено указује на неразумљивост изреке побијане пресуде јер из описа дела, према мишљењу браниоца окривљеног, није могуће разазнати у чему се састоји умишљај окривљеног АА6 као помагача окривљеном АА1 у извршењу кривичног дела из члана 234 КЗ.

Насупрот изнетом, овај суд налази да је изрека побијане пресуде потпуно јасна и разумљива, односно да је у истој између осталог прецизно означен умишљај свих помагача у извршењу цитираног кривичног дела, па тако и окривљеног АА5, а што је касније додатно разрађено у образложењу првостепене пресуде. Наиме, у изреци је сасвим прецизно означено да је окривљени АА1 поред осталог постигао договор са окривљеним АА5 да исти поднесе захтев за одобравање кредита или проналази лица која би подносила захтеве за одобравање кредита, да би потом окривљени АА5 и окривљени АА6 пронашли физичка лица за која су посредовали у закључењу 72 спорна уговора о кредиту, при чему су били свесни да таквим поступањем помажу окривљеном АА1 у формирању тзв. „пирамидалне структуре“ кредитирања и остваривању противправне имовинске користи за њих и остале окривљене, а што су и хтели.

Насупрот жалбеним наводима браниоца окривљеног АА6, првостепени суд је и у односу на окривљеног АА6 правилно закључио да је исти био свестан постојања напред изложеног плана између окривљених АА1 и АА5, којим је било предвиђено успостављање тзв. „пирамидалне структуре кредитирања“ и своје улоге у том плану која се односила на проналажење формалних корисника кредита и преузимање подигнутог новца од тих лица, односно био је свестан да на тај начин помаже окривљеном АА1 у искоришћавању свог положаја одговорног лица у оштећеној банци, и то ради стицања финансијске користи. Првостепени суд је изнети закључак утврдио пре свега на основу исказа окривљеног АА5 из кога најпре произлази да је окривљеног АА6 замолио да за њега подигне кредит, да би му потом „све поверио“ и замолио га да му помогне у проналажењу људи који хоће да за њега подижу кредите, а којим људима су за ту услугу давали између 50 и 100 евра. Окривљени АА5 је у свом исказу такође истакао да је окривљени АА6 углавном проналазио лица ромске националности која су му предавала своје личне карте ради реализације кредита и за ту своју услугу добијали одређену новчану накнаду. Договор између окривљених АА5 и АА6 је функционисао тако што је АА6, када дође до личне карте лица које је пристало да за њега подигне кредит, исту предавао окривљеном АА5 који ју је потом прослеђивао окривљеном АА1 ради реализације кредита али је у неколико наврата личе карте тих лица или друге потребне документе окривљени АА6 лично предавао и окривљеном АА2. Овакав исказ окривљеног АА5 суштински је у свему потврдио и сам окривљени АА6 који је између осталог навео да га је први пут окривљени АА5 контактирао у вези са подизањем кредита у оштећеној банци рекавши му да он неће имати ништа са враћањем тог кредита већ ће све то директор АА1 да врати. Поред тога, окривљени АА6 је указао и на то да је неколико формалних корисника кредита управо он одвео до оштећене банке како би исти подигли новац и исти му одмах предали, а који новац је он потом у целости предао окривљеном АА2, што је у свом исказу потврдио и окривљени АА2.

Имајући у виду напред изнете исказе окривљених АА5 и АА6 чија садржина јасно указује на бројне радње окривљеног АА6 које су очигледно представљале део претходно осмишљеног плана између окривљених АА1 и АА5, то је очигледна и веома активна улога окривљеног АА6 у остваривању тог плана, због чега се неосновано предметном жалбом доводе у питање свест и воља окривљеног АА6 да на описани начин помаже окривљеном АА5, а посредно и окривљеном АА1 у извршењу предметног кривичног дела. У прилог наведеном иде и интензитет телефонске комуникације остварене у критичном периоду између окривљених АА6 и АА1 (197 међусобних позива само у током августа месеца 2007. године) и између окривљених АА6 и АА2 (21 међусобних позива), како то произлази из налаза и мишљења судског вештака ВВ од 20.09.2008. године, што очигледно указује на велику међусобну упућеност окривљених у том периоду која превазилази оквире односа службеник банке – клијент.

Апелациони суд у Београду је при томе имао у виду тачне наводе из изјављене жалбе да током поступка није доказано да је окривљени АА6 поступајући на описани начин за себе остварио било какву финансијску корист. Овакви жалбени наводи ипак нису довели до другачије одлуке везане за кривицу окривљеног АА6 јер њему није ни стављено на терет да је лично остварио било какву финансијску корист већ да је, проналазећи формалне кориснике кредита, предајом њихових личних карата окривљенима АА5у или АА2 ради одобравања кредита тим лицима, те преузимањем новца од формалних корисника кредита и предајом тог новца окривљенима АА5 и АА2, очигледно помогао окривљенима АА1 и АА5 у стицању финансијске користи. Имајући на уму изнето првостепени суд окривљеног АА6, за разлику од осталих помагача, није ни обавезао да исплати оштећеној банци део постављеног имовинскоправног захтева, због чега овај суд није посебно ни разматрао изјављену жалбу у делу којим се побија одлука о имовинскоправном захтеву.

Анализа жалби окривљеног АА8 и његовог браниоца и разлози за њихово одбијање

Апелациони суд у Београду је вршећи анализе означених жалби закључио да се истима најпре истиче да током поступка није изведен ни један доказ који би указивао да је окривљени АА8 био припадник било какве организоване групе, нити да је имао свест о припадништву таквој групи. С тим у вези, побија се и закључак првостепеног суда да је окривљени АА8 на било који начин помогао окривљенима АА1, АА2 и АА3 у извршењу кривичног дела из члана 234 КЗ. Другим речима, изјављеним жалбама се оспорава да је било која радња предузета од стране окривљеног АА8 допринела извршењу цитираног кривичног дела и да је исти имао свест о томе да предузима делатност којом помаже наведеним окривљенима у извршењу кривичног дела, а што је хтео или на шта је у конкретном случају бар пристао.

Припадност окривљеног АА8 организованој групи првостепени је правилно утврдио пре свега ценећи одбране окривљених АА8, АА1 и АА2 из којих несумњиво произлази да је окривљени АА8 био упознат са планом те групе који се односио на стварање тзв. „пирамидалне структуре кредитирања“ и на тај начин остваривања финансијске користи за њих. Ово с тога јер је и сам окривљени АА8 навео да је у договору са окривљеним АА1 проналазио лица чије копије личних карата је достављао окривљенима АА1 или АА2, како би тим лицима био одобрен кредит чији прави корисник је био управо окривљени АА8. Окривљени АА8 такође није спорио да је од тако добијених новчаних средстава уплаћивао рате раније подигнутих кредита тако што је новац за та плаћања предавао на руке окривљеном АА1, па све напред изнето очигледно указује на свест окривљеног АА8 о организованом деловању њега и окривљених АА1 и АА2 у циљу стицања финансијске користи на напред описани начин.

Што се тиче умишљаја окривљеног АА8 у односу на извршење кривичног дела за које је у овом поступку оптужен, и овај суд налази да докази изведени током поступка несумњиво указују да је окривљени био свестан да предузимањем описаних радњи помаже окривљенима АА1, АА2 и АА3 у извршењу кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, и да је исти то и хтео, односно да је у конкретној ситуацији поступао са директним умишљајем као обликом кривице. Овакав закључак пре свега произлази из дела одбране окривљених АА8 и АА2 и исказа сведока формалних корисника кредита у чијем одобравању је неспорно посредовао окривљени АА8. Наиме, окривљени АА8 током поступка није спорио да се није бавио пољопривредом али и да је поред тога, на препоруку и у договору са окривљеним АА1, подигао пољопривредни кредит због либералнијих услова за његово одобравање. Осим тога, окривљени АА8 је такође истакао да је након подизања кредита проналазио и друга лица која су за њега подизала кредите, као и јемце за та лица када је то било неопходно, чија документа је достављао окривљенима АА1 и АА2, а у коме делу је и овај суд одбрану окривљеног АА8 прихватио ка истиниту. Када се овакав образац поступања окривљеног АА8 доведе у везу са исказима формалних корисника кредита, који су указали на његову активну улогу везану за одобравање њихових спорних кредита, као и чињеницом да нико од службеника банке, (ни окривљени АА2 који вршио кредитну анализу за 7 од 9 спорних кредита код којих је посредовао окривљени АА8) није ни на који начин проверавао чиме се баве формални корисници кредита, то очигледно произлази да је окривљени АА8 претходно постигао договор са окривљеним АА1 да се кроз тзв. „пирамидалну структуру“ кредитирања оствари противправна имовинска корист, односно да је био свестан своје улоге том договору и да је то и хтео. У прилог активној улози окривљеног АА8 при одобравању означених спорних кредита између осталог иде и исказ сведока СС18 који је пред судом рекао да га је окривљени АА8 обавестио да је „завршио све око кредита“ и да је „средио кредит од 9.500 евра“, као и искази осталих формалних корисника спорних кредита који су такође изјавили да је све везано за добијање кредита завршавао окривљени АА8 који им је говорио да није никакав проблем што се не баве пољопривредом, обавештавао их када ће бити исплата и колико новца им је одобрено, обезбеђивао им земљиште ради закључења уговора о закупу и регистрацији пољопривредног газдинства, био јемац и ангажовао друга лица да им буду јемци. На постојање договора између окривљених АА8 и АА1 указује и неспорна чињеница да је окривљени АА8 предавао новац од подигнутих кредита окривљеном АА1 који му за предати новац није давао признанице, из чега произлази да окривљени АА8 није имао евиденцију у коју сврху се тај новац користи, као и чињеница да је отплата свих 9 спорних кредита престала након 30.11.2007. године када је окривљени АА1 суспендован са радног места директора експозитуре оштећене банке, а што произлази из налаза и мишљења Градског завода за вештачење.

Према томе, из наведеног недвосмислено произлази да је окривљени АА8, у складу са претходним договором са окривљенима АА1 и АА2, проналазио лица која ће подићи пољопривредне кредите без обзира да ли за то испуњавају прописане услове и износе тих кредита предати окривљеном АА8 који ће део тог новца проследити окривљеном АА1 за отплату рата раније подигнутих кредита и сопствену употребу. Поступајући на тај начин окривљени АА8 је био свестан да помаже окривљенима АА1 и АА2 у злоупотреби положаја одговорних лица у оштећеној банци, а све зарад стицања противправне имовинске користи, што је у конкретном случају и хтео, па се изјављеним жалбама неосновано истиче супротно.

С тим у вези неосновани су и наводи из изјављених жалби којима се истиче да током поступка није доказано да је окривљени АА8, поступајући на описани начин, за себе остварио било какву имовинску корист. Ово с тога јер из налаза и мишљења Градског завода за вештачење произлази да укупна висина невраћених кредита, у чијем закључивању је посредовао окривљени АА8, 51.948,58 евра, а у вези са тим да је окривљени АА8 и сам подигао пољопривредни кредит чије рате су неспорно исплаћиване управо од износа новоподигнутих невраћених кредита, па се у томе несумњиво огледа и имовинска корист коју је остварио за себе.

Чињеница да је окривљени АА8 закључио уговор о приступању дугу са оштећеном банком за означене кориснике кредита, није од утицаја на другачију одлуку из истих разлога који су већ детаљно образложени у делу који се односи на окривљеног АА4, већ та околност само учвршћује закључак првостепеног суда о повезаности тих формалних корисника кредита и окривљеног АА8.

Анализа жалбе браниоца окривљеног АА7 и разлози за њено одбијање

Бранилац окривљеног АА7 је у изјављеној жалби првенствено указао да је изрека првостепене пресуде неразумљива јер у истој није описано коме је то окривљени АА7 помогао и на који начин, нити ког садржаја је био план и договор са окривљеним АА1.

На овакве жалбене наводе је у претходним излагањима датим у овој одлуци већим делом већ одговорено на тај начин што је констатовано да је изрека побијане пресуде потпуно јасна и разумљива јер је у истој описан начин на који је окривљени АА7, као и остали окривљени помагачи, помогли окривљенима АА1, АА2 и АА3 у извршењу предметног дела. Наиме, из чињеничног описа дела датог у изреци јасно произлази да је окривљеном АА7 стављено на терет да је са умишљајем помогао окривљенима АА1, АА3 и АА2 у извршењу кривичног дела из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ тако што је закључио означени уговор о кредиту са оштећеном банком на износ од 22.450 евра и пронашао четири лица за која је посредовао у закључењу још четири означена уговора о кредиту, те тако што је од тих формалних корисника кредита преузимао новац и део истог користио за уплату доспелих рата по раније одобреним кредитима. План договора окривљеног АА7 са окривљеним АА1 такође јасно произлази из изреке побијане пресуде и укратко се огледа у стварању тзв. „пирамидалне структуре кредитирања“ са циљем остваривања противправне имовинске користи, па се изјављеном жалбом неосновано истиче супротно.

Апелациони суд у Београду се даље осврнуо на наводе из предметне жалбе којима се истиче да се окривљени АА7 бави пољопривредном производњом и да је испуњавао услове оштећене банке за добијање кредита од 17.04.2006. године, као и да није познавао службенике оштећене банке и окривљеног АА1, осим када су исти долазили код њега у теренску проверу ради одобравања кредита, те да никако није могао на њих да утиче приликом одобравања кредита осталим означеним лицима.

Најпре су оцењени као неосновани наводи окривљеног да је испуњавао услове за добијање означеног кредита, пре свега имајући у виду наводе који су већ детаљно изнети приликом образлагања ове одлуке у делу који се односи на окривљеног АА3, а укратко се односе на то да окривљени АА7 није могао испуњавати услове за добијање пољопривредног кредита у износу од 22.450 евра само неколико месеци након што му је одобрен пољопривредни кредит у износу од 5.000 евра, при чему се у међувремену није променило његово материјално стање нити обим пољопривредне производње.

Да је окривљени АА7, као и остали окривљени који су посредовали у закључивању спорних кредита, имао активну улогу и очигледан претходни договор са окривљенима АА1, АА2 и АА3, првостепени суд је правилно утврдио и из исказа формалних корисника кредита. Тако из исказа сведока 'СС20 произлази да му је окривљени АА7 рекао како „може да му среди кредит“ иако је сведок СС20 претходно покушао сам да добије кредит али у томе није успео, док из исказа осталих формалних корисника кредита произлази да их је окривљени АА7 уверавао како неће бити никаквих проблема у вези са одобравањем кредита у оштећеној банци без обзира што не испуњавају услове за добијање тих кредита. У прилог наведеном иде и правилан став првостепеног суда да је окривљени АА7 морао бити свестан да сведоци СС5 и СС6, обзиром да не поседују ништа од имовине и живе у врло сиромашним условима, не испуњавају услове за добијање кредита од 23.000 евра, односно 22.000 евра, дакле вишеструко већег износа кредита од кредита који је сам окривљени АА7, као власник фарме и лице које се бави пољопривредом, добио од оштећене банке дана 20.07.2005. године. Имајући у виду наведено, такође су неосновани наводи из изјављене жалбе да окривљени АА7 није лично познавао окривљене АА1, АА2 и АА3 нити да је, у договору са њима, могао да утиче на одлуке оштећене банке у вези са одобравањем кредита наведеним формалним корисницима кредита.

Након увида у списе и записник о испитивању сведока СС5 од 14.05.2008. године, овај суд је утврдио да су тачни наводе из предметне жалбе да је наведени сведок изјавила како је од износа кредита, који је подигла за окривљеног АА7, њен зет СС19 узео износ од 2.500 евра који је сам отплаћивао. Оваква изјава наведеног сведока ипак није била од утицаја на другачији закључак у погледу разлога због којих је сведок СС5 подигла тај кредит, као и начина његовог подизања, обзиром да је иста била изричита како је остатак новца од подигнутог кредита, који је укупно износио 23.000 евра, предала окривљеном АА7 који јој је и омогућио подизање тог кредита и са ким је имала договор да ће он у целости и отплатити тај кредит.

Према томе, а насупрот наводима из изјављених жалби, првостепени суд је на овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио кривични закон када је нашао да су у описаним радњама окривљених АА1, АА2 и АА3 садржана сва битна обележја кривичног дела из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, односно да су у описаним радњама окривљених АА4, АА5, АА8, АА6 и АА7 садржана сва битна обележја кривичног дела из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 и 61 КЗ, па се предметним жалбама првостепена пресуда неосновано побија и због повреде кривичног закона.

Одлучивање о изјављеним жалбама у делу који се односи на кривичне санкције

Апелациони суд у Београду је испитао основаност изјављених жалби и у делу који се односи на одлуку првостепеног суда у погледу врсте и висине кривичних санкција које су изречене окривљенима због извршења предметних кривичних дела. У том смислу се најпре пошло од околности из члана 54 КЗ које је првостепени суд утврдио на страни сваког окривљеног понаособ. Везано за окривљеног АА1, првостепени суд је од олакшавајућих околности узео у обзир његове породичне прилике које се односе на то да је исти ожењен и отац једног малолетног детета, као и чињеницу да до сада није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио његов степен кривице посматран кроз јачину угрожавања и повреде заштићеног добра у погледу висине прибављене противправне имовинске користи која вишеструко превазилази квалификаторни износ за кривично дело из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, затим околности под којима је дело извршено и то да су предузете радње претходно добро осмишљене и припремане како би остале прикривене, те бројност радњи које су вршене у дужем временском периоду, док правилно није дат посебан значај чињеници да се против њега води и други кривични поступак који је у току. Од олакшавајућих околности на страни окривљених АА2 и АА3 првостепени суд је узео у обзир њихове личне и породичне прилике и то да су исти ожењени и да је окривљени АА2 отац једног малолетног детета које има тешке здравствене проблеме, а окривљени АА3 отац двоје малолетне деце, као и да нису раније осуђивани, док је од отежавајућих околности ценио бројност предузетих радњи у означеном периоду по претходно добро осмишљеном и припремљеном плану. На страни окривљеног АА4 од олакшавајућих околности су цењене чињенице да је исти ожењен и отац троје пунолетне деце, као и да до сада није осуђиван, док су као отежавајуће околности узете у обзир чињенице које се односе на бројност радњи вршених у дужем временском периоду и висину имовинске користи која премашује квалификаторни износ за кривично дело за које је оптужен, при чему није посебно цењена као отежавајућа околност то што се и против њега тренутно води и други кривични поступак. Окривљенима АА5 и АА6 првостепени суд је као олакшавајуће околности ценио то што да су исти ожењени и очеви двоје малолетне деце, као и да су делимично признали релевантне чињенице за одлучивање у овој кривичноправној ствари, а од отежавајућих околности узео је у обзир њихову ранију осуђиваност али ју је ценио у блажем виду јер се не ради о истоврсним кривичним делим у односу на дело због чијег извршења су у овом поступку оглашени кривим, као и бројност предузетих радњи и висину прибављене противправне имовинске користи. Од олакшвајућих околност на страни окривљених АА8 и АА7 првостепени суд је имао у виду да су исти ожењени и да је окривљени АА8 отац троје, а окривљени АА7 отац двоје деце и његово нарушено здравствено стање услед тешке болести, док им је од отежавајућих околности узео у обзир да су раније осуђивани али не због извршења истоврсних кривичних дела, као и бројност радњи и висину прибављене противправне имовинске користи.

Полазећи од жалбених навода из жалби јавног тужиоца, окривљеног АА8 и његовог браниоца и бранилаца окривљених АА1, АА2, АА3 и АА7 који се односе на одлуку о кривичној санкцији и доводећи их у везу са правилно утврђеним околностима из члана 54 КЗ на страни ових окривљених, Апелациони суд у Београду налази да је побијаном пресудом наведеним окривљенима изречена адекватна врста и висина кривичне санкције. Следствено томе, неоснован је предлог из жалбе јавног тужиоца за изрицањем строже кривичне санкције окривљенима АА1, АА2 и Дејану АА3, као и предлог из напред наведених жалби за изрицањем блаже кривичне санкције окривљенима АА1, АА2, АА3, АА8 и АА7, јер је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни ових окривљених и истима дао адекватан значај, како је то напред наведено, док се у предметним жалбама не истиче ни једна околност коју првостепени суд није имао у виду приликом одмеравања казни наведеним окривљенима, а која би била од значаја за исте.

Испитујући основаност жалбених навода бранилаца окривљених АА5, АА4 и АА6 у делу одлуке о кривичној санкцији, овај суд налази да се истима основано указује на то да првостепени суд није дао адекватан значај правилно утврђеним околностима из члана 54 КЗ на страни ових окривљених. Наведено се, у случају окривљених АА5 и АА6, пре свега односи на чињеницу да су исти делимично признали извршење кривичног дела за које су оптужени и тако допринели у расветљавању ове кривичноправне ствари, док се у случају окривљеног АА4 односи на то што првостепени суд није адекватно ценио улогу окривљеног АА4 која по значају не одступа у односу на улоге окривљених АА8 и АА7 којима су одмерене знатно блаже казне, при томе не губећи из вида да је окривљени АА4 посредовао у већем броју закључених спорних кредита. Према томе, овај суд је усвојио жалбе бранилаца окривљених АА4, АА5 и АА6 у том делу и преиначио првостепену пресуду само у делу одлуке о казни која им је изречена побијаном пресудом, тако што је дао адекватан значај олакшавајућим околностима на страни ових окривљених и осудио их на казне затвора ближе описане у изреци ове пресуде.

По налажењу овог суда, може се очекивати да ће се са овако изреченим кривичним санкцијама у потпуности остварити сврха изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 Кривичног законика и сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 Кривичног законика, као и да су исте у свему у складу са тежином учињених кривичних дела и степеном кривице окривљених као учинилаца.

Одлучивање о жалбеним наводима који се односе на имовинскоправни захтев

Апелациони суд у Београду је поводом жалби окривљеног АА8 и његовог браниоца и бранилаца окривљених АА1, АА3, АА4, АА5 и АА7, испитао првостепену пресуду и у делу одлуке о досуђеном имовинскоправном захтеву оштећеној „Прокредит“ банци и нашао да су наведене жалбе у том делу основане. Наиме, првостепени суд је доносећи побијану пресуду између осталог оштећеној банци делимично досудио имовинскоправни захтев у износу од 993.676,79 евра у динарској пртиввредности и обавезао окривљене АА1, АА5, АА4, АА8, АА3 и АА7 да оштећеној банци исплате означене појединачне новчане износе.

Међутим, наведеним жалбама је основано указано да првостепени суд у образложењу побијане пресуде није изнео прихватљиве разлоге због којих сматра да је оправдано „Прокредит“ банци досудити означени новчани износ на име постављеног имовинскоправног захтева, имајући у виду жалбене наводе из којих произлази да је оштећена банка од осигуравајућег друштва већ наплатила део претрпљене штете која је настала као последица кривичних дела извршених од стране окривљених. Другим речима, и овај суд налази да изнета околност доводи у питање основаност и висину досуђеног имовинскоправног захтева оштећеној банци и указује на потребу да се у парничном поступку на адекватан начин изврши оцена основаности евентуалног тужбеног захтева оштећене банке.

Имајући на уму наведено, овај суд налази да подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење у погледу постављеног имовинскоправног захтева, због чега је, усвајајући наведене жалбе у том делу, преиначио побијану пресуду и у погледу одлуке о имовинскоправном захтеву тако што је, у складу са одредбом члана 258 став 4 ЗКП, оштећену банку упутио да имовинскоправни захтев у целини може да остварује у парничном поступку.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457 и 459 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар,       Председник већа-судија,
Вукашин Сарајлић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)