Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.11.2014.

Кж1 По1 14/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ

Кж1 По1 14/14

Дана: 07.11.2014. године

Б Е О Г Р А Д

 

 

У ИМЕ НАРОДА

            АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Душка Миленковића, чланова већа, уз учешће вишег саветника Александра Багаша, као записничара, у кривичном предмету против окривљених АА и др., због кривичних дела бекство и омогућавање бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 1 КЗ у вези чланова 30 и 33 КЗ и др., одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА1, адв. АБ1, браниоца окривљеног АА2, адв. АБ2 и браниоца окривљеног АА, адв. АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.120/13 од 17.03.2014. године, у јавној седници већа одржаној у просторијама Централног затвора у Београду дана 07.11.2014. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Велимира Голубовића, окривљених АА1, АА2, АА и АА3, као и бранилаца адв. АБ2, адв. АБ1, адв. АБ и адв. АБ3, дана 07. новембра 2014. године, донео је

 

 

П Р Е С У Д У

            ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА1, адв. АБ1, браниоца окривљеног АА2, адв. АБ2 и браниоца окривљеног АА, адв. АБ, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.120/13 од 17.03.2014. године, ПОТВРЂУЈЕ.

 

 

О б р а з л о ж е њ е

            Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.120/13 од 17.03.2014. године, у ставу један окривљени АА и окривљени АА2 су оглашени кривим због извршења кривичног дела бекство и омогућавање бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 1 КЗ у вези чланова 30 и 33 Кривичног законика, а у ставу два је окривљени АА1 оглашен кривим због извршења кривичног дела бекство и омогућавање бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 30 КЗ, па је суд окривљене АА, АА2 и АА1 осудио и то окривљеног АА на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, окривљеног АА2 на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци и окривљеног АА1 на казну затвора у трајању од једне године, у коју му се на основу одредбе члана 63 Кривичног законика урачунава време које је провео у притвору и то од 07.02.2012. године до 25.05.2012. године. На основу члана 264 став 4 ЗКП-а окривљени АА и АА2 су ослобођени од трошкова кривичног поступка и исти падају на терет буџетских средстава суда, док је на основу одредбе члана 264 став 1 у вези члана 261 став 2 ЗКП-а суд обавезао окривљеног АА1 да исплати трошкове кривичног поступка и то у висини од 28.984,00 динара који се односе на трошкове медицинског вештачења, док га суд на основу члана 264 став 4 ЗКП-а у преосталом делу трошкова ослобађа од плаћања истих. У ставу три изреке првостепене пресуде окривљени АА3 је на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело бекство и омогућавање бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 2 у вези става 1 КЗ у вези са чланом 30 КЗ. Истом пресудом је одлучено да трошкови кривичног поступка у овом делу падају на терет буџетских средстава суда.

 

            Против означене пресуде жалбе су изјавили:

 

            -Тужилац за организовани криминал, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, у односу на све окривљене, одлуке о кривичним санкцијама у односу на окривљене АА, АА2 и АА1 и одлуке о трошковима кривичног поступка у односу на окривљеног АА1, са предлогом да се побијана пресуда преиначи тако што ће се окривљени осудити за кривична дела и изрећи им кривичне санкције онако како је то прописано у оптужном акту.

 

            -Бранилац окривљеног АА1, адв. АБ1, због битних повреда одредаба ЗКП-а, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да се иста преиначи и окривљени ослободи од оптужбе.

 

            -Бранилац окривљеног АА2, адв. АБ2, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да се побијана пресуда преиначи и окривљени АА2 ослободи од кривичне одговорности за дело које му се ставља на терет.

 

            -Бранилац окривљеног АА, адв. АБ, због повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, а из садржине жалбе произилази да се жали и због битних повреда одредаба кривичног поступка, са предлогом да се побијана пресуда преиначи и окривљени АА ослободи од казне на основу одредбе члана 58 став 1 Кривичног законика, у вези са чланом 31 Кривичног законика.

 

            Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал доставио је бранилац окривљеног АА3, адв. АБ3, у ком је предложио да се жалба Тужиоца за организовани криминал одбије као неоснована, а да се побијана пресуда у односу на окривљеног АА3 потврди у целости.

 

            Тужилац за организовани криминал доставио је и поднесак Ктж.бр.15/14 од 15.05.2014. године у ком је предложио да се побијана пресуда по одржаном претресу преиначи, тако што ће се окривљени осудити за кривична дела и изрећи им кривичне санкције онако како је то описано и предложено у оптужном акту, а да Апелациони суд одбије као неосноване жалбе бранилаца окривљених АА, АА2 и АА1.

 

            Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, па је испитујући побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалбама, нашао:

 

            Жалбе су неосноване.

 

            Битне повреде одредаба кривичног поступка

 

            Побијајући првостепену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби указује да је изрека побијане пресуде неразумљива, с обзиром да је првостепени суд у односу на окривљеног АА1 у изреци побијане пресуде помешао елементе директног и евентуалног умишљаја, наводећи да је окривљени био свестан свог дела, његове забрањености и да је пристао на његово извршење.

 

            Жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал су оцењени као неосновани. Наиме, и поред пропуста првостепеног суда на који указује Тужилац за организовани криминал, а који се огледа у томе да је првостепени суд у односу на окривљеног АА1 у погледу елемента свести окривљеног АА1 практично описао директан умишљај, док је у погледу вољног елемента описао евентуални умишљај, Апелациони суд у Београду ипак налази да наведени пропуст првостепеног суда не чини изреку побијане пресуде неразумљивом у односу на окривљеног АА1, посебно ако се има у виду целокупан чињенични опис радњи за које је окривљени АА1 оглашен кривим и из ког чињеничног описа по налажењу Апелационог суда у Београду несумњиво произилази да је психички однос окривљеног АА1 према кривичном делу управо био на нивоу евентуалног умишљаја како у погледу свесног тако и у погледу вољног елемента, те да управо из оваквог чињеничног описа произилази да је интензитет елемента свести код окривљеног АА1 био слабије изражен од оног интензитета који је неопходан за постојање директног умишљаја, те да овај интензитет свести описан изреком побијане пресуде управо одговара евентуалном умишљају. У прилог оваквом ставу Апелационог суда у Београду говори и чињеница да је на страни 28 образложења побијане пресуде првостепени суд дао јасне разлоге управо у погледу евентуалног умишљаја окривљеног АА1, наводећи да је исти кривично дело које му се ставља на терет извршио са умишљајем, односно да је био свестан да својим поступцима може учинити кривично дело и да је на то пристао. Наведене околности по налажењу Апелационог суда у Београду несумњиво указују да је окривљени АА1 оглашен кривим због извршења предметног кривичног дела управо са евентуалним умишљајем, те да наведени пропуст првостепеног суда на који указује тужилац у изјављеној жалби не чини саму пресуду као ни изреку пресуде неразумљивом и није од значаја на правилно пресуђење ове кривично-правне ствари.

 

            У жалби Тужиоца за организовани криминал даље се указује да се предметно кривично дело за које је окривљени АА1 оглашен кривим не може извршити са евентуалним умишљајем, због чега сматра да је изрека пресуде неразумљива и противречна сама себи.

 

            Међутим, Апелациони суд у Београду је овакве жалбене наводе Тужиоца за организовани криминал оценио као неосноване. Наиме, за законске одредбе члана 339 став 2 Кривичног законика за које је окривљени АА1 и оглашен кривим, по налажењу овог суда произилази могућност да ово кривично дело буде извршено са једним од два облика умишљаја односно закон не искључује такву могућност, а имајући при том у виду доказе који су изведени на главном претресу, те опис радњи за које је окривљени и оглашен кривим да их је предузео, по налажењу Апелационог суда у Београду из напред наведеног несумњиво произилази да интензитет како свести тако и воље код окривљеног АА1 је био нижи од интензитета свести и воље који је неопходан за постојање директног умишљаја, те да је првостепени суд правилно утврдио да интензитет свести и воље код окривљеног АА1 одговара управо евентуалном умишљају.

 

            Побијајући првостепену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка бранилац окривљеног АА1, адв. АБ1 указује да је нејасан и контрадикторан закључак првостепеног суда који је практично утврдио да је према окривљеном АА1 примењена сила и претња од стране окривљених АА и АА2, а да је са друге стране АА1 према коме је примењена претња и сила практично извршилац кривичног дела, на шта такође указује у изјављеној жалби и бранилац окр. АА2.

 

            Жалбени наводи бранилаца окривљених АА1 и АА2 су оцењени као неосновани. Наиме, првостепени суд је правилно закључио да је према окривљеном АА1 примењена претња, те да је понашање окривљеног АА и окривљеног АА2 које је и претходило овом бекству окривљени АА1 схватао као претњу, имајући у виду инцидент који је окривљени АА у децембру имао са АА1, као и ситуацију коју је описао окривљени АА2 на главном претресу од 25.05.2012. године, а коју је потврдио и окривљени АА1 и то да се пар месеци пре бекства препао када се АА2 накашљао приликом његовог обиласка ћелија, те да је према сопственом исказу отишао на умивање како би се смирио, имајући у виду при томе и налаз и мишљење вештака Тасовца, првостепени суд је правилно на основу напред изнетих примера могао да увиди начин и модел понашања окривљеног АА1 у критичној ситуацији. Имајући у виду управо начин понашања окривљеног АА1 у критичној ситуацији првостепени суд правилно закључује да је окривљени АА2 одлучио да се обрати управо окривљеном АА1 што је и учинио у ноћи између 02. на 03. фебруар предочивши му могуће бекство и чињеницу да се од њега очекује пасивно понашање, што се објективно може тумачити као претња посебно имајући у виду особине личности окривљеног АА1. Да је наведене разговоре у којима је окривљеном АА1 предочено да би у случају да не поступи на очекивани начин могло доћи до тежих последица по њега, окривљени АА1 разумео као претњу, произилази из саме одбране окривљеног АА1, који је више пута навео да је после тих разговора био изузетно уплашен и да је то био основни разлог зашто иако је био свестан своје обавезе да о спорним разговорима обавести претпостављене то није учинио. Дакле, првостепени суд је правилно имајући у виду структуру личности окривљеног АА1 за кога судски вештак Тасовац наводи да у проблематичним ситуацијама према обрасцу понашања прибегава повлачењу, избегавању конфликта и компромису, закључио да се наведени разговори могу схватити као облик притиска и претње упућене АА1. Са друге стране, управо из налаза и мишљења судског вештака ВВ произилази да је у време када су окривљеном АА1 упућиване ове претње он био у урачунљивом стању, те да је могао да управља својим поступцима, па имајући у виду и чињеницу да није поступио према одредбама Правилника о вршењу службе обезбеђења у установама за издржавање казне затвора, то је првостепени суд правилно закључио да претње које су неспорно упућене окривљеном АА1 не искључују одговорност у односу на кривицу окривљеног АА1 за његово поступање супротно одредбама Правилника о вршењу службе обезбеђења у установама за издржавање казне затвора, па је иако му је у два разговора са окривљеним АА2 бекство било јасно најављено, те му је речено да се од њега очекује да се склони и да се пасивно држи, а што је првостепени суд правилно третирао као претњу, с обзиром да је то код АА1 изазвало страх и да је практично постигао своју сврху односно одлуку АА1 да не пријави спремање бекства. Наиме, иако није знао да ли ће, када и на који начин бекство уследити, тиме што није пријавио разговор и што је потом са свог радног места одсуствовао чак више од половине времена од почетка смене па до момента изласка притвореника из собе, окривљени АА1 је манифестовао да прихвата понашање које је тражено од њега, чиме је и омогућена реализација бекства. Дакле, по правилном закључку првостепеног суда његово понашање не представља недисциплину и несавестан рад, већ драстично кршење службене дужности и то у ситуацији када зна да притвореници које обезбеђује планирају бекство. Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду налази да су жалбени наводи којима се практично указује да претње које су упућене окривљеном АА1 практично искључују његову кривицу оцењени као неосновани.

 

            Бранилац окривљеног АА2 побијајући првостепену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка указује да је потпуно нејасно како је првостепени суд закључио да је окривљени АА2 извршио предметно кривично дело, с обзиром да он није применио било какву ни силу, ни претњу према окривљеном АА1, односно да је нелогично да практично према човеку који им помаже у бекству примене било какву силу или претњу.

 

            И ови жалбени наводи браниоца окривљеног АА2 је оцењен као неоснован. Наиме, Апелациони суд у Београду је и у претходном делу образложења ове пресуде прихватио као неспоран закључак првостепеног суда да је према окривљеном АА1 управо била примењена претња пре самог бекства, а у моменту бекства и сила, при чему је окривљени АА1 управо због претњи које су му упућене поступио на начин како је то описано у односу на окривљеног АА1 у изреци побијане пресуде, омогућивши на тај начин окривљенима АА2 и АА да изврше кривично дело за које су првостепеном пресудом оглашени кривим.

 

            Браниоци окривљених АА и АА2 у изјављеној жалби указују даље да окривљени практично нису ни имали намеру да изврше предметно кривично дело, већ да су имали намеру да направе штету чуварима који се према њима нису односили на одговарајући начин, при чему бранилац окривљеног АА указује да практично окривљени нису ни извршили кривично дело, између осталог и због тога што нису напустили круг затвора, нити су имали могућности уопште да изврше предметно кривично дело с обзиром да је из тог затвора немогуће побећи због жандармерије која обезбеђује затвор и због високог зида којима је исти окружен.

 

            Жалбени наводи бранилаца окривљених су оцењени као неосновани. Наиме, да су окривљени АА и АА2 били потпуно озбиљни у намери да изврше предметно кривично дело произилази из свих доказа који су изведени на главном претресу. Дакле, чињеница да су окривљени у за то отежаним условима прибавили оруђа којим су секли решетке, чињеница да су практично упућивали претње окривљеном АА1, обавештавајући га да ће извршити бекство, а да од њега очекују практично пасивно држање, те околност да су окривљеног АА1 практично онемогућили да у самом моменту бекства предузме било шта у циљу спречавања бекства, да су га везали и ставили му мараму у уста, а затим да су раширили решетке на прозору и кроз исти искочили, чињеница да је окривљени АА2 на својој одећи носио имитације чинова, те чињеница да је окривљени АА обукао службену јакну одузету од окривљеног АА1 несумњиво указује да су они били озбиљни у намери да побегну из затвора у коме су се тада налазили, а због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљених оцењени као неосновани. Такође је као неоснован оцењен и жалбени навод браниоца окривљеног АА којим се указује да је практично из предметног затвора немогуће побећи због високих зидова и због чињенице да га обезбеђује и жандармерија, те да окривљени практично нису ни извршили предметно кривично дело, јер нису напустили сам затвор. Овакви жалбени наводи су оцењени као неосновани из разлога што је током поступка неспорно утврђено да су окривљени напустили притворске јединице 75 и 77 у којима су они боравили и то на начин што су исекли решетке на истима. Чињеница да нису напустили у потпуности затворски круг, односно да су били у дворишту затвора не указује да се не ради о овом кривичном делу у покушају за које су и оглашени кривим, посебно ако се има у виду чињеница да су законом и правилницима прописана строга правила на основу којих је и предвиђено кретање затвореника у затвору као и време и начин на који они могу излазити из притворских јединица. Излазак из притворских јединица у којима су се налазили окр. АА и АА2, и то сечењем решетки као и остале радње које су окривљени том приликом предузели, свакако да представљају по налажењу овог суда битне елементе управо кривичног дела за које су првостепеном пресудом оглашени кривим. Околност да предметни затвор обезбеђује поред затворској особља и жандармерија насупрот жалбеним наводима браниоца окривљеног АА не указује да бекство из затвора објективно није могуће, већ да окривљени у овом конкретном случају нису напустили круг затвора због правовременог реаговања полицијских службеника, односно радника жандармерије који су своју дужност по свему судећи обављали значајно ажурније у односу на затворско особље, при чему је очигледно да се припадници жандармерије нису понашали на такав начин, већ да су се понашали на начин који је сличан понашању радника затворског обезбеђења да ово кривично дело можда не би остало у покушају, а из чега се може и извући закључак да извршење овог кривичног дела, односно бекство из предметног затвора објективно није немогуће, и да самим тим не ослобађа окривљене кривице, како то бранилац окривљеног неосновано указује у изјави на жалби. Околност да је затвор окружен високим зидом такође не указује да је из истог објективно немогуће побећи те да се самим тим ради о неподобном покушају како то неосновано истиче у изјављеној жалби бранилац окривљеног АА, јер као што је и напред наведено у овом конкретном случају да припадници жандармерије нису правовремено реаговали окривљени који су имали имитације чинова и стражарску јакну би свакако имитацијом затворског особља у мраку могли покушати да изађу из затворског круга.

 

            Погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање

 

            Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби указује да је нејасно како је првостепени суд у односу на окривљеног АА1 утврдио време извршења кривичног дела, односно на основу чега је извршио измене у временском периоду његовог кривичног деловања сводећи га на период од 02 на 03.02.2012. до 06. на 07.02.2012. године.

 

            Међутим жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал су оцењени као неосновани. Наиме, имајући у виду одбрану окривљеног АА1, као и одбрану окривљеног АА2 који тврди изричито да је решетке секао када би се за то указала прилика углавном дању када је већа бука, односно у сменама у којима није радио АА1, те при чињеници да је суд покушао да дође до снимака сигурносне камере дотичног ходника, за дане који су претходили смени када је и покушано бекство, али је обавештен да такви снимци не постоје, суд је правилно нашао да наводи оптужбе којима се време извршења кривичног дела односило на период током јануара и у фебруару месецу све до бекства нису доказани, те да их као такве треба изоставити из чињеничног описа изреке пресуде, због чега је првостепени суд делимично извршио измену у односу на окривљеног АА1 на временски период извршења кривичног дела па је у том смислу с обзиром да није доказано да је сечење вршено у смени АА1 временски период почев од друге половине јануара 2012. године, до 07.02.2012. године прецизиран, односно сведен на неспорно утврђено чињенично стање и то на период од 02. на 03. до 06. на 07.02.2012. године зашта је првостепени суд на страни 20 образложења побијане пресуде дао јасне разлоге који су у свему прихватљиви и за овај суд.

 

            Имајући у виду да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено првостепени суд је правилно извео закључак о кривици окривљених и правној квалификацији правилно налазећи да се у радњама окривљеног АА и АА2 стичу објективна и субјективна обележја кривичног дела бекство и омогућавање бекства лица која су лишена слободе у покушају из члана 339 став 1 КЗ у вези члана 30 и 33 КЗ, а у радњама окривљеног АА1 објективна и субјективна обележја кривичног дела бекства и омогућавања бекства лица која су лишена слободе у покушају из члана 339 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 30 КЗ због чега су и супротни жалбени наводи којима се првостепена пресуда побија и због повреде Кривичног закона оцењени као неосновани.

 

            Неосновани су и жалбени наводи којима се првостепена пресуда побија и због одлуке о кривичној санкцији. Наиме, када је у питању одлука о кривичној санкцији Апелациони суд у Београду налази да је првостепени су правилно приликом одлучивања о избору и врсти кривични санкције коју ће изрећи окривљенима имао у виду све околности из члана 54 Кривичног законика који су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана, а њена висина правилно одмерена. Од олакшавајућих околности на страни окривљених АА и АА2 суд је ценио њихово коректно држање пред судом, као и чињеницу да приликом реализације кривичног дела за које су оглашени кривим нису настале теже последице, до којих је објективно могло доћи док је од отежавајућих околности на њиховој страни суд имао у виду њихову ранију вишеструку осуђиваност. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА1 суд је узео у обзир личне и породичне прилике и то да се ради о релативно младој особи, оцу малолетног детета, његову неосуђиваност, као и коректно држање пред судом, док је од отежавајућих околности суд имао у виду значај његовог службеног положаја, тј.да је кривично дело извршено у вези са његовим поступањем у Посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду, где је с обзиром на опасност и сложеност поступка и основану сумњу да се у тој притворској јединици налазе најтежи учиниоци кривичних дела од окривљеног требало очекивати максимално ангажовање и савесност у вршењу службених дужности. Имајући у виду све напред наведено, како олакшавајуће, тако и отежавајуће околности, првостепени суд је правилно окривљене огласио кривима због предметних кривичних дела и окривљене АА и АА2 осудио на казне затвора у трајању од по једне године и 6 месеци, а окривљеног АА1 осудио на казну затвора у трајању од једне године у коју му се на основу одредбе члана 63 Кривичног законика урачунава време које је провео у притвору и то од 07.02.2012. године до 25.05.2012. године, за шта је у образложењу побијане пресуде дао јасне и непротивречне разлоге који су у свему прихватљиви и за овај суд.

 

            Имајући у виду степен повреде заштићеног добра, те степен кривице окривљених и овај суд налази да ће се управо овако изреченим ефективним казнама затвора у трајању од по једне године и 6 месеци у односу на окривљене АА и АА2, те у трајању од једне године у односу на окривљеног АА1 остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 Кривичног законика, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4 ст. 2 Кривичног законика.

 

            Неосновани су жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима се првостепена пресуда побија у ослобађајућем делу у односу на окривљеног АА3. Наиме, првостепени суд је правилно закључио да током овог поступка нису доказани наводи оптужног предлога који се односи на умишљај окривљеног АА3. Наиме, из самих снимака сигурносних камера по правилном закључку првостепеног суда произилази једино степен савесности, односно несавесности у поступању АА3, али не и конкретни докази који би указивали да је пропусте које је АА3 свакако направио, то учинио да би помогао бегунцима или да је бар пристао да им својим пропустима помогне. Наиме, неспорно је између осталог из снимака утврђено да АА3 толерише изостанак АА1 са стражарског места, али са друге стране у предмету се не налази ни један доказ који би указивао да је АА3 знао да се бекство спрема и шта ће уследити као последица изостанка АА1 са стражарског места. За разлику од окривљеног АА1 у односу на окривљеног АА3 није пружен ни један доказ да је њему у правцу обавештавања о евентуалном бекству окривљеног било шта речено од стране бегунаца, нити од стране окривљеног АА1, као ни да је окривљени АА3 имао било каква сазнања о планираном бекству, осим чињенице да на монитору рачунара у канцеларији окривљеног АА3 постоји и опција видео надзора односно могућност надзора на монитору, али који је са друге стране окривљени могао, али не и морао користити, нити има доказа да је он у моменту бекства користио ту опцију, те да је он на свом монитору видео само бекство. У том смислу првостепени суд је правилно ценио исказ сведока СС који је навео да окривљени АА3 поред редовних обавеза има и обавезу контроле притворске јединице коју врши обиласком и преко видео надзора указујући да није прописано колико често треба вршити обиласке, при чему је неспорно током поступка утврђено да вођа смене има и друге обавезе, па између осталог и сачињавање извештаја на једном једином компјутеру и монитору у дежурној соби, а који монитор служи и за видео надзор те да приликом коришћења рачунара у сврху куцања извештаја у том тренутку није могла бити коришћена опција гледања видео надзора. Имајући у виду да током поступка није доказано да је окривљени АА3 у тренутку бекства гледао монитор, те да је у тренутку бекства са њим био и сведок СС1, који је у свом исказу навео да се у критично време окривљени АА3 бавио проблемом цурења воде и да су заједно били на другом спрату, да је помогао АА3 у његовој канцеларији да састави извештај о цурењу воде, те да их је у писању тог извештаја прекинула информација о бекству, а што свакако искључује могућност да је окривљени АА3 гледао бекство притвореника, чиме је по правилном закључку првостепеног суда теза Тужилаштва у овом делу остала недоказана.

 

            Имајући у виду напред наведено првостепени суд је правилно закључио да докази који су изведени на главном претресу не указују са несумњивом сигурношћу на умишљај окривљеног АА3, па самим тим ни на одговорност за кривично дело за које је неопходан умишљај као облик виности, због чега је окр. АА3 правилно на основу одредбе чл. 423 ст. 1 тач. 2 ЗКП-а, ослобођен од оптужбе да је извршио предметно кривично дело.

 

            Првостепени суд је насупрот жалбеним наводима тужиоца правилно на основу одредбе члана 264 став 1 у вези члана 261 став 2 ЗКП обавезао окривљеног АА1 да суду исплати трошкове кривичног поступка и то у висини од 28.984,00 динара, који се односе на трошкове медицинског вештачења које је одређено на иницијативу одбране окривљеног АА1, док је суд на основу члана 264 став 4 у преосталом делу трошкова ослободио окривљеног АА1 обавезе плаћања истих, с обзиром да је у међувремену поступао отац и да му је престао радни однос у оквиру Министарства правде и државне управе Републике Србије и да је процењено да би плаћањем тих трошкова било доведено у питање издржавање окривљеног и лица које је дужан да издржава.

 

            Са свега напред изнетог Апелациони суд у Београду, донео је одлуку као у изреци пресуде на основу одредбе члана 457 ЗКП.

 

Записничар,                                                            Председник већа-судија,

Александар Багаш                                                  Зоран Савић

 

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)