Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.10.2017.

Кж1 По1 14/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 14/17
23.10.2017. године
Београд

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Јасмине Васовић, чланова већа, са самосталним саветником Горданом Ивковић, записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.141/16 од 30.03.2017. године, у седници већа одржаној у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Драгана Рајковића, окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, дана 23. октобра 2017. године, донео је


П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНИМ УСВАЈАЊЕМ жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.141/16 од 30.03.2017. године, само у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, окривљеног АА, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, применом напред наведених законских прописа и одредби чланова 4, 42, 45, 54, 56 и 57 Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, у коју му се на основу одредбе члана 63 Кривичног законика, урачунава време проведено у притвору у периоду од 25.12.2014. године до 22.01.2015. године, по решењу судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду КПП-По1.бр.36/14 од 25.12.2014. године, док се у преосталом делу жалба браниоца, као и жалба Тужиоца за организовани криминал, ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.141/16 од 30.03.2017. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од две године, у коју му се урачунава време проведено у притвору по решењу судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду КПП-По1.бр.36/14 од 25.12.2014. године, у времену од 25.12.2014. године до 22.01.2015. године. На основу одредбе члана 258 став 4 ЗКП, окривљени АА је обавезан да на име имовинско-правног захтева оштећеној Републичкој дирекцији за робне резерве Републике Србије исплати износ у висини од 364.561.179,51 динар, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења. На основу одредбе члана 261, 262 и 264 ЗКП окривљени АА је обавезан да на име трошкова кривичног поступка плати износ од 309.263,73 динара и то на име накнаде за вештака економско-финансијске струке, магистра економских наука, ВВ, износ од 209.263,73 динара и износ од 100.000,00 динара на име судског паушала, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, жалбе су благовремено изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због одлуке о кривичним санкцијама из члана 437 став 1 тачка 4 ЗКП у вези члана 441 став 1 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, његову жалбу уважи и побијану пресуду преиначи у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљеног АА за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, за које је том пресудом оглашен кривим, осудити на казну затвора у дужем трајању, а да жалбу браниоца окривљеног АА, адвоката АБ одбије као неосновану и

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног АА ослободити одговорности да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, или алтернативно, ако нађе постојање кривичне одговорности, окривљеном за извршено кривично дело изрекне блажу казну, уз захтев да заједно са окривљеним АА буде обавештен о седници већа.

Тужилац за организовани криминал је поднеском Ктж.бр.15/17 од 30.05.2017. године, предложио да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, уважавајући жалбу Тужиоца за организовани криминал побијану пресуду преиначи у делу одлуке о кривичној санкцији тако што ће окривљеног АА за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, за које је оглашен кривим, осудити на казну затвора у дужем трајању, а жалбу, коју је изјавио бранилац окривљеног, адвокат АБ, одбити као неосновану.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа на основу одредбе члана 447 став 2 ЗКП, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Драгана Рајковића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, на којој је размотрио списе заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у изјављеним жалбама, у складу са одредбом члана 451 став 1 ЗКП, па је након оцене жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог Тужиоца за организовани криминал и наводе присутних странака, нашао:

-жалба браниоца окривљеног АА је делимично основана, а жалба Тужиоца за организовани криминал, неоснована.

Побијајући првостепену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП које су према ставу одбране, довеле до погрешно утврђеног чињеничног стања, бранилац истиче да је првостепени суд погрешно и непотпуно интерпретирао садржину исказа сведока СС, да садржину исказа осталих сведока није ни интерпетирао ни анализирао, те је изрека пресуде из напред наведених разлога противречна доказима у погледу начина рада привредних друштава окривљеног АА и његовог понашања у раду, а који, иако постоје у спису, нису цењени приликом доношења првостепене пресуде, због чега није могуће испитати њену законитост и правилност.

Приликом разматрања жалбених навода браниоца који се тичу битних повреда одредаба кривичног поступка предвиђених у члану 438 став 2 тачка 2 ЗКП,овај суд налази да првостепена пресуда садржи разлоге о одлучним чињеницама, у којима су, сходно члану 428 став 8 ЗКП, одређено и потпуно изнете чињенице које су утврђене у поступку, из којих јасно произлази који докази потврђују или не потврђују чињенице од важности за доношење законите одлуке у овој кривичноправној ствари, а што је све у складу са садржином доказа на којима се заснивају закључци првостепеног суда. Изрека пресуде не противречи разлозима, а о чињеницама које су предмет доказивања не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника, што значи да првостепена пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати њена правилност и законитост.

Наиме, бранилац указује да првостепени суд исказ сведока СС, на коме према ставу одбране, заснива пресуду, поред тога што паушално и нетачно тумачи, није упоредио са исказима осталих запослених у привредним друштвима “АА” д.о.о и “АА1” д.о.о, сведока СС1, СС2 и СС3, који су се децидно изјаснили да никада нису добијали налог да сачине било који документ који не одговара стварном стању, односно да нешто сакрију, те да су сви инспекцијски органи имали слободан приступ свим информацијама и пословној документацији оба привредна друштва, а чије исказе и не интерпретира и не анализира.

Међутим, по налажењу овог суда, то што првостепени суд није анализирао исказе ових сведока не доводи у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, будући да су се поменути сведоци уопштено изјашњавали о начину пословања привредних друштава “АА” д.о.о. и “АА1” д.о.о, односно о околностима које се не тичу радње извршења кривичног дела за које се окривљени АА терети, те је, самим тим, садржина њихових исказа ирелевантна за одлучивање.

Супротно жалбеним наводима браниоца, првостепени суд је анализирајући исказ сведока СС, исти сублимирао у складу са његовом садржином, док бранилац износи сопствено виђење исказа овог сведока тако што износи закључивања која немају утемељење у самом транскрипту.

  Наиме, поводом жалбених навода браниоца да је на страни 6 записника о саслушању сведока СС од 12.01.2015. године, сведок одговарајући на питање заменика тужиоца, у вези прелокације пољопривредних производа власништво Дирекције за робне резерве из једног у друге силосе, а не у вези продаје, да ли је у вези тога икада разговарао са окривљеним АА или са АА1, одговорио: “па рекли су ми да водим рачуна о овој документацији да буде у реду, а да ја не бринем физички да ли се слаже или не” и закључивања одбране да је сведок мислио очигледно на количину пољопривредних производа власништво Дирекције која је била предмет прелокације ускладиштене количине из једног у друге силосе истог складиштара, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, вршећи увид у транскрипт о саслушању сведока СС од 12.01.2015. године, утврђује да у делу исказа где се сведок изјашњава о чињеници да је са Дирекцијом за робне резерве вршио усаглашавање књиговодственог стања, на питање тужиоца да ли је икада разговарао са АА1 и са АА око овог начина пословања и шта су му саопштили, одговора да су му рекли да води рачуна да документација буде у реду, а да не брине сад ту физички да ли се слаже роба или се не слаже, да је робу задуживао и раздуживао само папиролошки, те да се након тога, тек изјашњава о процедури у вези прелокације робе, што значи да бранилац погрешно инсинуира да се ове речи могу тумачити као налог да он води рачуна о књиговодственој документацији, а да не води бригу о томе у ком се од силоса налази ускладиштена роба Републичке дирекције за робне резерве, након извршене прелокације силоса где је првобитно ускладиштена.

Анализирајући и преостале наводе браниоца који се односе на нетачну интерпретацију садржине исказа сведока СС, након детаљне анализе транскрипата аудио записа са саслушања овог сведока од 12.01.2015. године и на главном претресу, овај суд налази да не постоји противречност између навода првостепеног суда приликом анализе исказа овог сведока и његове оцене, те су неосновани жалбени наводи да сведок СС никад није рекао да је било шта у вези робних картица потписивао по налогу окривљеног АА.

Жалбом браниоца се у суштини оспорава оцена суда о изведеним доказима, пре свега оцена исказа сведока СС, посебно истичући да је првостепени суд за своја чињенична утврђења из изреке у погледу радњи “да је СС налагао сачињавање робних картица као да се роба налази у ћелијама силоса, на начин како је то уговорено, а након чега је потребну документацију (не наводећи коју) у вези са тим достављао Републичкој дирекцији за робне резерве”, пропустио да наведе јасне и аргументоване разлоге те је остало нејасно на основу којих доказа је утврдио да је окривљени АА било коме од запослених у привредним друштвима “АА” д.о.о. и “АА1” д.о.о., давао било какве налоге да састављају било какву пословну документацију са неистинитом садржином, а посебне не робне картице (које су интерни документ и које из тог разлога и нису достављане Републичкој дирекцији за робне резерве).

Бранилац у суштини врши анализу исказа сведока СС дајући сопствено виђење стања ствари, а чињеница на којој инсистира у жалби, да првостепени суд игнорише и изоставља садржину појединих делова његовог исказа, није од утицаја за разјашњење стања ствари, јер наводи сведока да окривљени АА никада није вршио ограничење било коме да приступи документацији коју је сведок водио, да никада привредна друштва у којима је окривљени имао својство одговорног лица, “АА” и “АА1”, нису незаконито, без потребне пословне документације примала или издавала производе који су се налазили на ускладиштењу, те да ништа није могло да изађе из силоса, а да не прође преко ваге, где се иначе формирају подаци који се уносе у књиговодствену документацију, као и наводи да је пословна документација коју је складиштар достављао Дирекцији, а поводом стања ускладиштене робе, увек била веродостојна, снабдевена сертификатима контролне куће, пријемницама и отпремницама, јер би у супротном Дирекција документацију вратила као неуредну, нису од одлучног значаја у предметној кривичној ствари.

Према ставу Апелациoног суда у Београду, Посебног одељења, то што је у оквиру чињеничног описа радњи извршења кривичног дела окривљеног АА садржана и радња налагања сведоку СС сачињавања робних картица као да се роба налази у ћелијама силоса (а која не представља радњу у којој се остварују елементи бића кривичног дела које се окривљеном АА ставља на терет) учињено је ради потпунијег сагледавања и разумевања чињеничне грађе. Наиме, и у случају изостављања налога окривљеног АА сведоку СС - запосленом у привредном друштву “АА” д.о.о. у радњама окривљеног АА би се остваривали елементи бића кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, али би у том случају, и по оцени овог суда, целокупан чињенични опис био непотпун,.

Неосновано се жалбом браниоца истиче да првостепени суд није поступио по налозима Апелационог суда у Београду из решења Кж1.По1.бр.21/16, те да је тиме учинио битну повреду одредаба члана 462 став 3 ЗКП. Ово стога што је првостепени суд управо поступајући по налогу другостепеног суда, утврдио да је време извршења кривичног дела – период од јула 2013. године па до краја маја 2014. године, а што је у сагласности са налазом и мишљењем вештака финансијске струке ВВ, из кога произлази да је време настанка мањка, тј. време искладиштења житарица из силоса _, _ и _, управо период од јула 2013. године па до краја маја 2014. године и да је окривљени АА прибавио противправну имовинску корист предузећу “АА1” д.о.о, а што наводима жалбе није доведено у сумњу.

Такође, првостепени суд је дао јасне разлоге због чега је одбио предлог одбране да се изведе допунско вештачење од стране вештака економске струке ВВ, везано за ток новца привредних друштава у којима је окривљени АА имао својство одговорног лица, “АА” и “АА1”. Наиме, у ситуацији када је првостепени суд поступајући по примедбама овог суда, утврдио одлучну чињеницу која је била спорна и нашао да је противправна имовинска корист радњама окривљеног АА прибављена правном лицу “АА1” д.о.о, а не и себи, а што је током преиспитивања прве првостепене пресуде остало нејасно, то је, у том смислу утврђивање тока новца, као и анализа пословања предузећа “АА” д.о.о. и “АА1” д.о.о, постало ирелевантно те самим тим и непотребно, а што наводима жалбе није доведено у сумњу.

У жалби се указује на проблеме “АА1” са банкама, конкретно са банком “Intesa”, са којом је “АА” пословно сарађивао више од 7 година, према којој је уредно исплаћивао све камате и кредитне обавезе, а која је преко ноћи донела одлуку да недоспеле кредите, у року од 24 сата прогласи једнострано исказаном вољом у доспеле и након чега је блокирала све рачуне “АА1” д.о.о, на којима се налазио новац од продаје пољопривредних производа, као и да је неспорни мањак пољопривредних производа Републичке дирекције за робне разерве Републике Србије који је утврђен приликом контроле инспекције Министарства пољопривреде јуна 2014. године, последица погрешне пословне политике, односно немогућности наплате потраживања од својих дужника – коопераната, а не умишљаја да се прибави противправна имовинска корист.

Супротно наводима у жалби браниоца, првостепени суд је чињенично стање у конкретном случају правилно и потпуно утврдио тако што је извео све потребне доказе које је ценио како појединачно тако и у међусобној повезаности и за своје чињеничне и правне закључке дао јасне разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд, као другостепени.

Чињенично стање утврђено је из одбране окривљеног АА, коју је првостепени суд детаљно анализирао и правилно оценио, исказа сведока СС, осталих саслушаних сведока и писаних доказа у спису (ближе наведених у образложењу побијане пресуде).

Наиме, првостепени суд је детаљно изложио садржину доказа који су изведени на главном претресу, дао јасну и целовиту оцену истих и аргументовано изнео које чињенице из ког доказа је утврдио и зашто га прихвата, односно не прихвата. Одбрана окривљеног АА у делу где се изјаснио да је имао својство одговорног лица у привредном друштву “АА” и својство власника и одговорног лица у привредном друштву “АА1” д.о.о., да је привредно друштво “АА” д.о.о. имало закључене уговоре са Дирекцијом за робне резерве о складиштењу меркантилног кукуруза и пшенице у количинама које су наведене у оптужници и да је током јуна месеца 2014. године утврђен мањак робе, је прихваћена, с обзиром да је у погледу ових чињеница у сагласности са исказима сведока СС, СС2, СС3 и СС4 и писаним доказима у спису.

Међутим, првостепени суд је правилно оценио да је писаним доказима у спису – налазом и мишљењем судског вештака економско-финансијске струке ВВ од 14.04.2015. године, записницима Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 361-13-277/2014-04 од 04.06.2014. године, број 375-320/2013-04 од 11.06.2014. године и број 275-320/2013-04 од 11.06.2014. године и исказом сведока СС, оповргнут део одбране окривљеног да није налагао запосленима да сачињавају службене исправе које не одговарају стању ствари. Наиме, из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ВВ од 14.04.2015. године, произлази да се стање дуговања житарица по робним картицама меркантилног књиговодства Републичке дирекције за робне резерве и привредног друштва “АА” не разликује и да из наведених картица које су вођене за период од 01.01.2009. године до 12.06.2014. године, произлази да је на дан 12.06.2014. године, привредно друштво “АА” д.о.о, у складиштима _, _ и _ имало на залихама укупно 11.688,51 кг меркантилног кукуруза и укупно 6.416,664 кг меркантилне пшенице, из записника Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 361-13-277/2014-04 од 04.06.2014. године, број 375-320/2013-04 од 11.06.2014. године и број 275-320/2013-04 од 11.06.2014. године, да су Републички пољопривредни инспектори, у периоду од 04.06.2014. године па до 12.06.2014. године извршили инспекцијски преглед у силосима привредног друштва “АА” д.о.о. и то у _, _ и _ и том приликом утврдили да се у наведеним силосима не налазе пољопривредни производи Републичке дирекције за робне резерве, те се несумњиво утврђује да је привредно друштво “АА” д.о.о. приказивало фиктивно стање залиха житарица, а из исказа сведока СС (који првостепени суд анализира на страни 23 став први) између осталог, да је од окривљеног АА добијао усмене налоге да сачини потребну документацију у вези тога, да није имао сазнања да ли је у моменту сачињавања документације роба физички била у магацинима, као и да му је АА рекао да не треба о томе да брине, већ да је његов задатак да се побрине да документација буде уредна. Стога је правилно првостепени суд наводе одбране окривљеног АА да је од запослених изричито тражио да ништа не прикривају и да стање прикажу онаквим какво јесте, оценио као срачунате на умањење кривичне одговорности, с обзиром да је његова одбрана у овом делу, и по налажењу овог суда, у потпуности демантована горе побројаним доказима.

Правилно нису прихваћени ни наводи окривљеног АА да је сматрао да има сагласност Републичке дирекције за робне резерве, јер се привредно друштво “АА1” д.о.о. дописом обратило Дирекцији за робне резерве. Наиме, привредно друштво “АА1” није било у уговорном односу са Републичком дирекцијом за робне резерве, а чињеница да се ради о повезаним правним лицима није ни од каквог утицаја, јер је једино правно лице које је било у уговорном односу са Републичком дирекцијом за робне резерве могло и морало да тражи дозволу за занављање, у складу са одредбама Закона о робним резервама и закљученим уговорима, а што ниједног тренутка није учинило.

Неосновани су и жалбени наводи браниоца којима се понавља одбрана окривљеног из првостепеног поступка да се одредбама новог Закона о робним резервама који важи у тренутку извршења дела, даје право складиштару да без дозволе Дирекције за робне резерве занавља преузету пшеницу и кукуруз. Наиме, чланом 35 Закона о робним резервама (“Службени гласник РС” број 104/13), прописано је да роба из робних резерви, односно средства, непокретности или опрема не могу да буду предмет било какве употребе, промене намене или убирање плодова, без сагласности Дирекције, а чланом 36 истог Закона да је складиштар дужан да у сваком тренутку има на стању ускладиштену количину робе из робних резерви, а што јавно складиште “АА” д.о.о. у тренутку инспекцијског прегледа није имало.

  Имајући у виду напред цитиране законске одредбе Закона о робним резервама, као и одредбе раније члана 20 раније важећег Закона и закључених уговора, јасно је да се роба без дозволе Дирекције није могла занављати и продавати, те да је противно законским и уговорним одредбама робу која је предузећу “АА” д.о.о. била поверена на складиштење окривљени АА продао трећим лицима преко привредног друштва “АА1” д.о.о.

Наиме, у ситуацији када је неспорно утврђено да се роба без дозволе Дирекције није могла занављати и продавати, са чим је окривљени АА био упознат, и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења не може се прихватити његова одбрана да му намера није била да отуђи и присвоји меркантилну пшеницу и кукуруз који су били поверени на чување јавном складишту “АА” д.о.о, већ да само изврши занављање робе и да врати дугове држави.

  Самим тим, ни погрешна пословна политика, коју бранилац истиче у жалби, као оправдање за настали мањак пољопривредних производа власништо Дирекције за робне резерве, не оправдава поступање противно законским одредбама и преузетим уговорним обавезама. Неопходност занављања робе, на којој инсистира окривљени АА у својој одбрани, је могла бити реализована тражењем изричите писмене сагласности Дирекције за робне резерве, а не на начин на који је поступао окривљени АА, који је незаконито присвојио робу поверену привредном друштву “АА” д.о.о као овлашћеном складиштару и преко привредног друштва “АА1” д.о.о. истом располагао и отуђивао је како је хтео.

Такође, и то што је након инспекцијског надзора и утврђивања мањка заложном изјавом на целокупној имовини привредних друштава, чији је оснивач, гарантовао обештећење оштећене Дирекције за робне резерве, у законском поступку преко Компензационог фонда, није од утицаја на закључак да је окривљени АА поступао са директним умишљајем.

Првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио кривични закон када је нашао да су се у радњама окривљеног АА, ближе описаним у изреци првостепене пресуде, стекла сва законска обележја бића кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика за које га је огласио кривим.

Првостепени суд је правилно нашао да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари и своју одлуку јасно и аргументовано образложио (страна 25 образложења). Анализирајући пресуду Привредног суда Пк.бр.732/14 од 17.10.2014. године (правноснажна дана 14.11.2014. године) првостепени суд правилно закључује да обележја кривичног дела које се окривљеном ставља на терет нису истоветна са елементима привредног преступа за које је правноснажно оглашен одговорним окривљени АА, а што наводима жалбе није доведено у сумњу.

Наиме, окривљени АА је оглашен кривим због тога што је као одговорно лице привредног друштва “АА” д.о.о, прекорачењем граница свог овлашћења, прибавио противправну имовинску корист привредном друштву “АА1” д.о.о. Београд, а Републичкој дирекцији за робне резерве Републике Србије нанео штету у износу од преко 1.500.000,00 динара, на тај начин што је противно преузетим уговорним обавезама и противно одредбама члана 20 Закона о робним резервама (“Сл. Гласник РС”, бр. 18/92) и члана 35 Закона о робним резервама (“Сл.гласник РС”,бр.104/13) без сагласности Дирекције за робне резерве, преко привредног друштва “АА1” д.о.о, у коме је такође имао својство одговорног лица, располагао робом коју је Дирекција поверила на чување привредном друштву “АА” д.о.о, а за које радње није одговарао пред Привредним судом у Београду.

Као што и сам бранилац у жалби наводи, пресудом Привредног суда у Београду Пк.бр.732/14 од 17.10.2014. године, окривљени АА и привредно друштво “АА” д.о.о. оглашени су кривим, због поступања противно одредбама Закона о јавним складиштима за пољопривредне производе. Међутим, даље жалбеним наводима неосновано истиче да се оптужба у оба поступка и пред Привредним судом у Београду и пред првостепеним судом позива на повреде Закона о јавним складиштима, што по налажењу овог суда, није случај.

Наиме, будући да је пред Привредним судом окривљени АА оглашен кривим због поступања супротно одредбама Закона о јавним складиштима за пољопривредне производе (односно због неодговарајућег вођења робних записа и друге пословне документације), а да му се у предметном поступку ставља на терет поступање супротно одредбама члана 20 Закона о робним резервама (“Сл. Гласник РС”, бр. 18/92) и члана 35 Закона о робним резервама (“Сл.гласник РС”, бр.104/13), односно да је преко свог привредног друштва “АА1” д.о.о. без писменог налога Републичке дирекције за робне резерве, продао трећим лицима меркантилни кукуруз и пшеницу - робу која је уговорима ближе наведеним у изреци првостепене пресуде била поверена на складиштење, чување и обнављање привредном друштву “АА” д.о.о, а које инкриминисане радње нису описане у изреци пресуде Привредног суда, и по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, не ради се о истим противправним радњама, па самим тим ни о пресуђеној ствари.

Неосновани су и жалбени наводи браниоца да је неприхватљива одлука првостепеног суда којом је, и поред заложене имовине веће вредности од утврђеног мањка пољопривредних производа у власништву Дирекције за робне резерве, окривљеног АА обавезао да на име имовинскоправног захтева оштећеној Републичкој дирекцији за робне резерве Републике Србије исплати износ од 364.561.179,51 динара. Наиме, предметним кривичним делом оштећена је Дирекција за робне резерве, која и поред тога што је покренула поступак за накнаду штете против привредног друштва “АА” д.о.о. и Компензационог фонда Републике Србије, током трајања овог поступка, није обештећена, те је по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, а имајући у виду и одредбе члана 38 став 2 Закона о јавним складиштима за пољопривредне производе, које прописују да је јавно складиште дужно да имаоцу робног записа, односно имаоцу одвојено заложнице или признанице накнади штету насталу на ускладиштеној роби због пропуста у свом раду по ком основу одговара и јамчи целокупном својом имовином, првостепени суд правилном одлучио када је донео одлуку о имовинскоправном захтеву.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да се основано жалбом браниоца окривљеног АА првостепена пресуда побија у том делу. Наиме, првостепени суд је правилно утврдио околности које у смислу члана 54 Кривичног законика, утичу на врсту и висину кривичне санкције, али по оцени овог суда, тако утврђеним околностима није дао одговарајући значај када је окривљеног АА осудио на казну затвора у трајању од две године. Стога је овај суд, узимајући као правилно утврђено да на страни окривљеног АА нема отежавајућих околности, а дајући утврђеним олакшавајућим околностима, посебно држању окривљеног АА после извршеног кривичног дела које се огледа у давању заложне изјаве на целокупној имовини “АА” д.о.о. и повезаних лица у корист Компензационог фонда Републике Србије, на основу које је Фонд засновао хипотеке на непокретностима у власништву привредног друштва “АА” д.о.о. Уљма и његових повезаних фирми, ради обезбеђења регресних потраживања Фонда према јавном складиштву “АА” д.о.о. Уљма, значај нарочито олакшавајућих околности, сходно члану 56 став 3 Кривичног законика, побијану пресуду преиначио у делу одлуке о кривичној санкцији и окривљеног АА осудио на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци (испод границе прописане законом), која је, по оцени овог суда, сразмерна тежини извршеног кривичног дела и степену његове кривице и истовремено нужна и довољна да се оствари сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 Кривичног законика, а у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција прописане одредбом члана 4 став 2 Кривичног законика.

Стога су жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима првостепену пресуду побија због одлуке о кривичној санкцији, оцењени као неосновани.

Приликом доношења одлуке, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је имало у виду и остале наводе у жалби браниоца, али исте није посебно образлагао, јер исте не могу да доведу до другачије одлуке у овој кривичноправној ствари.

Са свега напред изнетог, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је на основу одредбе члана 459 став 1 и 457 ЗКП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.

Самостални саветник-записничар      Председник већа-судија
Гордана Ивковић,с.р.       Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)