Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.09.2019.

Кж1 По1 15/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 15/19
10.09.2019. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за организовани криминал, у већу састављеном од судија Наде Зец, председника већа и чланова већа-судија Бојане Пауновић, мр Сретка Јанковића, Весне Петровић и Драгана Ћесаровића, уз учешће саветника Јелена Каличанин Војновић, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА и др., због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ и др., одлучујући о жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.27/14 од 23.04.2019. године, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К-По1.бр.83/14 од 28.12.2018. године, у седници већа одржаној 05.09.2019. године, у присуству заменика јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Саше Иванића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ1, те одсуству уредно обавештеног окривљеног АА2 и присуству његових бранилаца адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, одсуству окривљеног АА3, коме се суди у одсуству, у одсуству његовог уредно обавештеног браниоца адвоката АБ6 и присуству браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ5, након већања и гласања одржаног дана 10.09.2019. године, већином гласова, донео је следећу


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.27/14 од 23.04.2019. године, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К-По1.бр.83/14 од 28.12.2018. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К-По1.бр.83/14 од 28.12.2018. године, окривљени АА, окривљени АА1, окривљени АА2 и окривљени АА3 су, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослобођени од оптужбе и то: I) окривљени АА да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ и II) окривљени АА да је извршио кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1, а све у вези члана 61 КЗ, окривљени АА1 да је извршио кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ, окривљени АА2 да је извршио кривично дело одавање службене тајне у подстрекавању из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ а све у вези члана 34 КЗ, а окривљени АА3 да је извршио кривично дело одавање службене тајне у подстрекавању из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ а све у вези члана 34 КЗ.

На основу одредбе члана 265 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.27/14 од 23.04.2019. године, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал укине ожалбену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Одговор на жалбу јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал су изјавили бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, браниоци окривљеног АА1, адвокати АБ1 и АБ6, окривљени АА2, бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ3, бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2, бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ4 и бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ5, а у којим одговорима је овом суду предложено да жалбу ТОК-а одбије, те да првостепену пресуду потврди.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал је одржао седницу већа, у присуству заменика јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Саше Иванића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ1, те одсуству уредно обавештеног окривљеног АА2 и присуству његових бранилаца адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, одсуству окривљеног АА3, коме се суди у одсуству, одсуству његовог браниоца адвоката АБ6, те присуству браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ5, на којој је размотрио целокупне списе, заједно са ожалбеном пресудом, изјављеном жалбом, пресуду је испитао у смислу одредбе члана 451 ЗКП, у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби, па је оценом жалбених навода и предлога, имајући у виду и наводе изјављених одговора на жалбу окривљеног АА2 и бранилаца окривљених АА, АА2, АА1 и АА3, нашао:

-Жалба је неоснована.

Наиме, према налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал неосновано се изјављеном жалбом спори правилност и законитост пресуде, наводима о томе да је иста донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 и 2 ЗКП, јер су дати разлози противречни изреци, нису наведени разлози о чињеницама које су предмет доказивања, а дати разлози су потпуно нејасни и у знатној мери противречни, због чега се пресуда са сигурношћу не може испитати. Даље, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, оцењује неоснованим навод жалбе да пресуда нема садржај прописан чланом 428 став 8 ЗКП, при чему се указује да недостаје оцена доказа а нарочито оцена веродостојности противречних доказа у разлозима пресуде и у жалби цитира предзадњи пасус на страни 83 ожалбене пресуде.

Према ставу овог суда, ожалбена пресуда је у свему правилна, на закону заснована, а првостепени суд је за своје чињеничне и правне закључке дао довољно јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне, прихвата и овај суд.

Наиме, и према налажењу овог суда, у предметном кривичном поступку изведеним доказима није доказано да су окривљени АА, АА2, АА1 и АА3 извршили кривична дела за која су оптужени оптужним предлогом Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.27/14 од 18.08.2014. године, прецизираним 11.09.2014. године, а ово из следећих разлога:

  У ставу I оптужног предлога окривљеном АА стављено на терет да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 Кривичног законика и у диспозитиву оптужног акта је описано да је окривљени АА у инкриминисаном периоду (почев од јула 2008. године, дакле у истом месецу када је постао шеф кабинета Министра унутрашњих послова Владе Републике Србије) постао припадник организоване криминалне групе, која је имала за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од 20 година, и која је деловала споразумно у циљу планирања и вршења кривичних дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 КЗ и прање новца из члана 231 КЗ, а за која кривична дела је прописана казна затвора у трајању дужем од 4 године, и све ради стицања незаконите финансијске користи и њеног улагања у легалне финансијске токове, са описаном улогом у оквиру те организоване криминалне групе.

Дакле, у кривичном поступку, у односу на ово кривично дело, је било нужно доказати да је окривљени АА лице које је свесно да организована криминална група постоји, да је постао припадник те групе и као такав својевољно спреман да учествује у њеним делатностима. Такође је било нужно доказати да је организована криминална група имала за циљ вршење кривичних дела за која се може изрећи казна затвора од 20 година, те да је планирала вршење кривичних дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 КЗ и прање новца из члана 231 КЗ, а посебно да је окривљени АА то све знао. Дакле, из оцене изведених доказа је требало суду пружити довољно доказа за доношење несумњивог закључка о томе да је окривљени АА имао свест и о врсти кривичних дела која су обухваћена планом организоване криминалне групе.

Међутим, доказе за ове чињенице у погледу кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ, за које је окривљени АА оптужен, Тужилаштво за организовани криминал, суду није пружило.

Даље, тужилаштво је сматрало да постоје докази да је окривљени АА извршио кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1, а све у вези члана 61 Кривичног законика, и то лицима која су у неким другим кривичним поступцима оптужени да су организатори и припадници организоване криминалне групе, али према ставу овог суда, то није и не може бити довољно за закључак о томе да је и сам окривљени АА припадник те групе, већ је у току поступка било нужно суду пружити доказе којим би се несумњиво утврдиле одлучне чињенице у погледу кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 Кривичног законика.

Следом реченог, жалбени наводи да је тужилаштво у односу на кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, предложило доказе за чињенице које су предмет доказивања – да је у наведеном временском периоду окривљени АА прибављао информације о мерама и радњама које полиција предузима у преткривичном поступку, као и информације о нарочито поверљивим подацима о спровођењу посебне доказне радње и то саопштавао оранизаторима и припадницима организоване криминалне групе, та да је из тих доказа учињено извесним да је он то, не једном, него у више наврата, и учинио, како окривљеном АА3 тако и окривљеном АА2, те тако свесно и вољно постао припадник организоване криминалне групе, оцењени су као неосновани. Ово стога што се у жалби само цитирају наводи који, према оптужном предлогу, представљају улогу окривљеног у организованој криминалној групи, али се не наводе који су то конкретни докази којима се доказује радња извршења кривичног дела из члана 346 став 5 КЗ - припадање организованој криминалног групи која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 КЗ и прање новца из члана 231 КЗ, а ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи.

Према ставу овог суда, припадништво самог окривљеног АА организованој криминалној групи, чак и да је окривљени оглашен кривим за извршење кривичног дела одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1, у вези члана 61 Кривичног законика, односно да је одавао тајне податке припадницима организоване криминалне групе, не би по аутоматизму постојало, већ је тужилаштво, као што је напред већ речено, морало да предложи извођење доказа којима би наводе оптужбе у овом делу учинило извесним, а како то није учинило, првостепени суд је правилно, услед недостатака доказа, окривљеног АА за ово кривично дело ослободио од оптужбе, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, обзиром да из изведених доказа није било могуће утврдити ни да ли је, ни како је, ни када је и у каквим околностима окривљени АА постао припадник организоване криминалне групе, нити да је имао свест о постојању такве групе, а посебно вољу и хтење да истој припада.

Навод жалбе о томе да из описа радње извршења у оптужном предлогу, следи да су се у датом временском периоду одиграла два кривично-правна догађаја, узајамно животно повезана али кривично-правно одвојена и да их као такве треба посматрати, управо говори и у прилог исправности става првостепеног суда, о томе да је за свако од кривичних дела за која је окривљени АА оптужен, било нужно утврдити постојање доказа, те да само прибављање информације о мерама и радњама које полиција предузима у преткривичном поступку, као и информација о нарочито поверљивим подацима о спровођењу посебне доказне радње и њихово саопштавање одређеним лицима не значи само по себи, постојање удруживања са тим лицима за вршење тачно одређених кривичних дела - неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 КЗ и прање новца из члана 231 КЗ, за која је прописана одређена казна затвора.

  Услед наведеног, жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал, којима се спори закључак првостепеног суда да, будући да је улога окривљеног АА у ставу I оптужбе опредељена “трајним налогом”, не би било потребе да окривљеног АА на извршење сопственог задатка подстрекавају окривљени АА3 и окривљени АА2, изнети у делу пресуде означеном као “Организована криминална група и подстрекавање”, иако са разлогом оспорено тезом о томе да је сходно тада важећем закону било нужно доказати припадништво организованој криминалној групи, а за свако кривично дело посебно учешће окривљеног у њеном извршењу у облику саизвршилаштва у ужем смислу, односно подстрекавања и помагања, нису могли имати утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари у погледу кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ, за које је окривљени АА правилно ослобођен оптужбе.

Надаље, према налажењу овог већа Апелационог суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, правилан је став првостепеног суда да се из изведених доказа није могао извести несумњив закључак о томе да је окривљени АА извршио продужено кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ све у вези члана 61 КЗ, окривљени АА1 кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ, окривљени АА2 кривично дело одавање службене тајне у подстрекавању из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ све у вези члана 34 КЗ, а окривљени АА3 кривично дело одавање службене тајне у подстрекавању из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ, а све у вези члана 34 КЗ.

Одредбом члана 369 КЗ је прописано да службено лице које неовлашћено другом саопшти, преда, или на други начин учини доступним податке који представљају службену тајну, или које прибавља такве податке у намери да их преда непозваном лицу, чини кривично дело одавања службене тајне. Одредбом става 4 овог члана је дефинисана службена тајна на тај начин што је Кривични законик прописао да се службеном тајном сматрају подаци или документи који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеним на основу закона проглашени службеном тајном и чије би одавање проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице по службу.

Дакле, да би неки податак представљао службену тајну у смислу одредбе члана 369 Кривичног законика којом је прописано кривично дело одавање службене тајне, неопходно је испуњење два кумулативна услова: а) да је реч о подацима и документима који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеним на основу закона, проглашени службеном тајном, и б) да би одавањем таквих података или докумената била проузрокована или би могла да буде проузрокована штетна последица за службу.

Према ставу овог суда, Тужилаштво за организовани криминал је пружило суду доказ само за испуњеност првог од два наведена услова, а наиме да су наведени подаци законом проглашени службеном тајном. Међутим, наведено није довољно обзиром да о испуњености другог нужног услова из Кривичног законика - да би одавањем таквих података или докумената била проузрокована или би могла да буде проузрокована штетна последица за службу, суду нису пружени никакви докази, због чега је правилно првостепени суд и у односу на ово кривично дело применио одредбу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП.

Другостепени суд је пажљиво анализирао жалбене наводе који се односе на службену тајну (иако се у жалби на странама 3 у трећем пасусу и страни 4 у другом пасусу говори о тајном податку). Наиме постоји есенцијална разлика у погледу службене тајне према класификацији докумената која је прописана Законом о тајности података и дефиниције појма службене тајне коју је законодавац, сасвим извесно не случајно, унео у одредбу члана 369 у ставу 4 КЗ. Наведена одредба КЗ је обавезујућа код коначног закључивања суда да ли је предметно кривично дело извршено, како за основни тако и за квалификовани облик овог кривичног дела, а суд нема овлашћења да сужава примену Закона који се мора применити у односу на кривично дело које је предмет конкретног кривичног поступка. Како се првостепени суд у односу на ову околност експлицитно одредио, наводећи да није доказано да је саоштавање података проузроковало штетне последице по службу, како је неопходно кумулативно, а не алтернативно испуњење услова, како Тужилаштво у предметном оптужном акту није навело апстрактну опасност (да је радњама могло доћи до) већ конкретну коју је описао али није и доказао, то овај суд налази да је правилно закључивање првостепеног суда. При томе је овај суд, крећући се у оквиру члана 451 став 1 ЗКП имао у виду да жалилац у жалбеним наводима уопште није оспорио овакво закључивање првостепеног суда у погледу штетне последице по службу, па су жалбени наводи у погледу службене тајне оцењени неоснован.

Наиме, у оптужном акту је описано да је одавање података од стране окривљеног АА, окривљеном АА3 и окривљеном АА2, те одавање службених података од стране окривљеног АА1 окривљеном АА, све укупно, проузроковало штетне последице по службу, јер је "на тај начин у том тренутку полиција била онемогућена да прикупи доказе о вршењу кривичних дела, на основу којих би се покренуо кривични поступак против осумњичених, обзиром да су припадници организоване криминалне групе након тих сазнања променили дотадашњи начин комуникације и до тада коришћене телефонске бројеве при припремању и вршењу кривичних дела".

Доказ за овакву тврдњу оптужбе су, према према жалбеним наводима тужилаштва, следећи докази:

-садржина наредбе истражног судије ПО Окружног суда у Београду Кри-Пов-П бр.573/08 од 04.12.2008. године, којом је допуњена наредба истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Кри-Пов бр.573/08 од 07.11.2008. године, из које следи да је спровођен надзор над телефонским бројем 062/976-27-16, који је користио тада осумњичени АА3 у комуникацији са тада осумњиченим СС1, која је успостављена наредбом од 04.12.2008. године, а прекинута 04.02.2009. године, из чега се према ставу жалбе, може закључити да је ова комуникација између окривљеног АА3 и тада осумњиченог СС1 прекинута након што је окривљени АА на захтев окривљеног АА3 извршио тражене провере, са њим се састао и телефоном разговарао 12.01.2009. године.

-према ставу тужилаштва, након сусрета окривљеног АА2 и окривљеног АА 29.05.2009. године, престаје до тада коришћена телефонска комуникација између овде сведока СС1 и окривљеног АА2. Из садржине наредби о тајном надзору и снимању телефонских разговора, може се утврдити да се у њима, поред окривљеног АА2, помињу и овде сведок СС1 до СС3, привредна друштва и злоупотребе у приватизацији, а ово се, према ставу жалбе, мора довести у везу са исказом сведока СС3 да му је окривљени АА2 навео да му је окривљени АА рекао да се прислушкује и да се против њих води преткривични поступак, а што је резултирало тиме да је на састанку са овде сведоком СС1 договорено да се промени дотадашњи начин комуникације, те да купе 7-8 телефона, путем којих ће комуницирати тако што ће се након обављања једног разговора картица бацати, да је на овом састанку СС1 објаснио да је ситуација јако критична и да би требало да се што мање чују, а након чега је, према наводима овог сведока, окривљени АА2 звао СС2 из говорнице, односно није га више звао својим мобилним телефонима, а комуникација између окривљеног АА2 и окривљеног АА је ишла преко њихових жена, те да је у комуникацији између сведока СС3 и окривљеног АА2, након информације о прислушкивању, за новац коришћен израз “хербициди”.

- такође, из доказа изведеним испитивањем сведока СС4, према ставу тужилаштава, следи да је на састанку крајем 2008. године од покојног ПП, сведок сазнао да их БИА прати, односно прислушкује, о чему им информације пружа ААН (АА3) пријатељ који ради у полицији. Сведок је објаснио да је након тога промењен начин комуникације, јер се од тог тренутка комуницирало преко мејла, односно преко мејл драфта. Дакле, до те информације коју је овај сведок добио од сада покојног ПП, да их српске службе безбедности “раде”, чланови групе су комуницирали телефонима, а након те информације променили су начин комуникације на начин како је то претходно објаснио.

Међутим, на овом месту, најпре треба истаћи да су правноснажним решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1 бр.83/14 од 26.01.2017. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Београду (Кж2 По1 бр.37/17 од 13.02.2017. године) издвојени сви докази прибављени по наредбама истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Кри-Пов бр.573/08 од 07.11., 27.11., 04.12.2008. године, те 25.02., 18.03., 21.04., 06.05. и 07.08.2009. године и Кри-Пов бр.217/09 од 13.03., 21.04., 22.04. и 11.06.2009. године, обзиром да исти представљају незаконите доказе, те се тако добијени докази не могу користити у овом кривичном поступку.

Дакле, ово веће Апелационог суда у Београду, није могло извшити увид у ове издвојене доказе, па је садржина пресретнутих разговора, за жалбени суд, остала потпуно непозната.

Код оваквог стања ствари, цитирани наводи тужилаштва којима се наводно доказује наступање штетне последице по службу, у смислу одредбе члана 369 став 4 КЗ, и према ставу овог суда, нису доказани.

Наиме, током првостепеног поступка у доказном поступку нису предложени докази, који су могли да се користе у доказном поступку, за навод тужилаштва о томе да су са броја телефона 062/976-27-16, на коме су прислушкивани разговори окривљеног АА3, обављани разговори са овде сведоком СС1, нити са ким су преко овог броја телефона обављани телефонски разговори, нити да ли их је уопште било. При том се мора имати у виду правилно запажање првостепеног суда о томе да у наредби истражног судије Кри.Пов.П.бр573/08 од 04.02.2009. године, није наведена констатација да на броју телефона 062/976-27-16, више нема комуникације, те да је тврдња тужилаштва о таквом наводу у овој наредби, неутемељена у доказима.

Поред реченог, овај суд је закључио и то да из датума доношења наредбе којом је наложено спровођење надзора са овог броја телефона и датума доношења наредбе којом је тај надзор прекинут, а код чињенице да је према тези тужилаштва комуникација путем броја телефона 062/976-27-16 прекинута након сусрета окривљеног АА и окривљеног АА3 и њиховог телефонског разговора од 12.01.2009. године, то следи да је та комуникација, управо супротно, настављена још три недеље, будући да је извршење наредбе којом се слуша комуникација са овог телефонског броја прекинута тек 04.02.2009. године.

Такође, правилно првостепени суд закључује да се, ако се сублимирају сви бројеви телефона за које су донете наредбе истражног судије према окривљеном АА3, може закључити да од доношења прве наредбе 07.11.2008. године за број телефона 063/212-621, па до последње наредбе од 07.08.2009. године, окривљени АА3 користи овај исти број телефона.

Надаље, овај суд је имао на уму и правилан закључак првостепеног суда да се окривљени АА2 у овом поступку бранио тако што је тврдио да никада није користио говорнице за комуникацију и да је увек користио свој (увек исти) број телефона 063/503-187, а која одбрана је у складу са писаним доказима - наредбом суда којом је за тада осумњиченог АА2 налагано вршење надзора и снимање телефонских разговора пре свега са броја телефона 063/503-187, а која мера је успостављена 11.03.2009. године, а затим и продужена наредбом суда од 11.06.2009. године, из чега следи да је исти број телефон окривљеног АА2 био на мерама више месеци. Дакле, окривљени АА2 није мењао бројеве телефона, не постоје докази у списима овог предмета који то оповргавају, па тиме ничим није ни оспорена одбрана окривљеног у односу на ову околност.

Осим тога, након издвајања доказа о садржини пресретнутих разговора, у овом поступку није пружен ни један доказ за навод тужилаштва о томе је дана 25.5.2009.године, прекинута до тада коришћена телефонска комуникација између сведока СС1 и окривљеног АА2, а што се, према наводима из жалбе, догодило након сусрета окривљеног АА2 и окривљеног АА.

Даље, испитани сведок СС3 је пред судом објаснио да је након састанка на ком је сведок СС1 предложио да се купи 7 – 8 телефона преко којих ће се убудуће комуницирати, он ипак радио супротно па је и даље користио своје дотадашње бројеве телефона. Такође, навод сведока СС3 о томе да су он и АА2 избегавали да у телефонској комуникацији – разговорима помињу новац, па су причали о хербицидима, а што је последица чињенице да су дознали да се њихови разговори прислушкују, није могао бити проверен, будући да су, као што је напред речено, докази прикупљени слушањем телефонских разговора, издвојени из списа предмета као незаконити докази и овај суд њихову садржину не зна.

По оцени овог суда, правилно првостепени суд закључује да тужилаштво није презентовало ниједан доказ о томе да је комуникација између, у овом поступку окривљених, и како тужилац наводи других припадника организоване криминалне групе, након сазнања о томе да се прислушкују, промењена на тај начин што су прешли на комуникацију путем драфтованих мејлова, а како то произилази из исказа сведока СС4, будући да тужилаштво суду није презентовало ниједан од тих драфтованих мејлова, односно ниједан доказ којим би се цитирани наводи сведока могли проверити, при чему ни тужилац у чињеничном опису оптужног акта, нити било који од окривљених или испитаних сведока није уопште помињао коришћење електронске поште као новог вида комуникације, па самим тим ни коришћење драфта.

Овај суд је имао на уму и правилан закључак првостепеног суда изнет на страни 65 ожалбене пресуде о томе да у поступку нису ни изведени ни предложени докази од стране тужилаштва који би говорили у прилог навода сведока СС3 да су након прекида телефонске комуникације између АА2 и АА, комуникацију наставили преко својих супруга, нити су предложени ни изведени докази на околност да су АА2 и АА породични пријатељи, односно да су излазили на вечере, што би сигурно било достављено суду од стране тужилаштва, да је било икаквих доказа за такве наводе сведока, имајући у виду да је мера надзора и снимања телефонских разговора према окривљеном АА2, била донета још 11.03.2009. године.

Дакле из наведеног је несумњиво да је комуникација између наведених лица не само настављена, већ није промењен ни начин комуникације обзиром да су како окривљени АА3 и окривљени АА2 тако и сведок СС3 наставили да користе исте бројеве телефона, чиме је апсолутно оповргнут навод из оптужног предлога да су “након тих сазнања променили дотадашњи начин комуникације и до тада коришћене телефонске бројеве при припремању и вршењу кривичних дела".

Нужно је рећи и то да је према ставу овог суда правилан и неосновано оспорен жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, закључак првостепеног суда о томе да у делу испитивања кривице окривљеног АА1, јесте нужно посматрати целокупно оптужење, односно чињеницу да се окривљени АА терети да је неовлашћено и из користољубља одавао податке који представљају службену тајну окривљенима АА3 и окривљеном АА2 у периоду од јула 2008. године до 15.10.2009. године, а да је према тези поновљеној у изјављеној жалби, окривљени АА припадницима организоване криминалне групе одао управо информацију коју му је пренео окривљени АА1 у периоду који је оптужбом прецизиран на период “од 21.04.2009. године до краја јуна 2009. године”, па се поставља као логично питање како би информација коју је, према наводима оптужбе, окривљени АА1 саопштио окривљеном АА најмање девет месеци након што је окривљени АА припадницима организоване криминалне групе почео да саопштава тајне податке о томе да се њихови разговори прислушкују, баш у том тренутку полицији онемогућило да прикупи доказе о вршењу кривичних дела на основу којих би се покренуо кривични поступак.

Следом свега реченог, према ставу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, правилно је првостепени суд закључио да изведеним доказима није потврђен навод оптужбе да су у конкретном случају наступиле штетне последице за службу, на тај начин што је у том тренутку полицији онемогућено да прикупи доказе о вршењу кривичних дела на основу којих би се покренуо кривични поступак против осумњичених, из разлога што суду нису пружени докази за тврдњу од томе да је због информација које је окривљени АА1 одао окривљеном АА, а он наводно даље одао окривљеном АА3 и окривљеном АА2, а што није ни наведено у оптужном предлогу, дошло до било каквих промена у дотадашњој комуникацији коју су имала лица које је тужилац означио као организаторе и припаднике предметне организоване криминалне групе, па су другачији наводи жалбе оцењени као неосновани.

Треба рећи да је према налажењу овог суда, правилан закључак првостепеног да количина доказног материјала коју је прибавио ТОК, а који је предстаљао резултате посебних доказних радњи, указује да је Тужилаштво за организовани криминал, и после у овом поступку инкриминисаног периода, прибавило велики број доказа о пресретнутој телефонској комуникацији, из чега се може закључити да је телефонске комуникације било и након, како је то оптужбом описано, одавања информација о томе да се разговори прислушкују. Тиме је демантован навод из жјалбе да је онемогућено прикупљање доказа о вршењу кривичних дела на основу којих би се покренуо кривични поступак против осумњичених, већ су управо супротно овом наводу, не само и даље прикупљани, већ је и кривични поступак неспорно покренут.

Навод жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да се, иако предметна доказна грађа, након доношења одлуке о њеном издвајању, формално више не постоји, првостепени суд на њу позива наводима о томе да корпус и количина доказног материјала који представља резултат посебних доказних радњи јесте доказ томе да је било комуникације између припадника и организатора ОКГ, чиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП, јер је првостепени суд пресуду засновао на доказу на коме она није могла бити заснована, није основан. Ово стога што се првостепени суд овим наводима пресуде није упуштао у садржину пресретнутих разговора, дакле није цитирао садржину издвојених доказа, већ је само констатовао да ценећи корпус и количину предложеног доказног материјала, следи да је документација о пресретнутој комуникацији физички обимна, из чега се може закључити да је пресретнутих разговора фактички било.

На овом месту треба истаћи неоснованост жалбених навода о томе да је првостепени суд погрешио када је ослобађајућу пресуду донео у недостатку доказа јер, уколико је закључио да није наступила штетна последица по службу, а која је, према ставу жалиоца, битан елемент кривичног дела за које су окривљени оптужен, требало је ослобађајућу пресуду, по правилној примени закона, донети због тога што дело које се окривљенима ставља на терет није кривично дело, или другим речима, према тези из жалбе, пресуда је погрешно донета на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКПа, уместо на основу члана 423 став 1 тачка 1 ЗКП.

Наиме, првостепени суд није утврдио да штетна последица по службу описана оптужним предлогом није наступила, већ да тужилац није пружио доказе за њено наступање, а у недостатку којих доказа је правилно пресуда донета на основу члана 432 став 1 тачка 2 ЗКП.

На основу свега наведеног, по ставу овог суда правилан је закључак првостепеног суда да примени одредбу члана 428 тачка 2 ЗКП у односу на наведено кривично дело, обзиром да током поступка ниједним доказом нису доказани наводи да је “полиција била онемогућена да прикупи доказе о вршењу кривичних дела, на основу којих би се покренуо кривични поступак против осумњичених, обзиром да су припадници организоване криминалне групе након тих сазнања променили дотадашњи начин комуникације и до тада коришћене телефонске бројеве при припремању и вршењу кривичних дела". Насупрот томе, а како је то несумњиво правилно утврдио првостепени суд, полиција је и даље прикупљала доказе и после периода које је опредељен као време извршења радњи окривљених, дотадашњи начин комуникације није промењен, чак нису промењени ни бројеви коришћених телефона, а штетна последица по службу није доказана обзиром да су према тим лицима покренути кривични поступци. Дакле, првостепени суд је правилно, а у недостатку доказа, пресуду донео на основу члана 432 став 1 тачка 2 ЗКПа.

И поред довољног разлога за доношење ослобађајуће пресуде од стране првостепеног суда, који су у претходним излагањима образложени, ово веће Посебног одељења за организовани криминал Апелационог суда у Београду, у циљу свестраног разматрања предметне кривично правне ствари, а крећући се у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалби, истиче и следеће чињенице:

Навод жалбе ТОК о томе да из доказа у списима произилази да је окривљени АА окривљеном АА3 саопштио податке из журнала “ЈИС-а” да се према лицу за које је тражена провера не води претходни кривични поступак, те да је то управо оно што је окривљеном АА и стављено на терет – прибављање информација о мерама и радњама које полиција предузима према организаторима и припадницима ове организоване групе, те да само саопштавање некоме да се против њега предузимају мере и радње од стране полиције, представља одавање службене тајне, оцењен је као без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари. Ово стога што је окривљеном АА, према наводима оптужног предлога у тачки два, стављено на терет да је саопштио податак да је у току преткривични поступак према организаторима и припадницима ОКГ, те је нејасно указивање у жалби на доказе из којих произлази супротно.

Овде се мора истаћи правилан закључак првостепеног суда да се окривљени АА описом радње продуженог кривичног дела одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, не оптужује због тога што је окривљеном АА3 саопштио податке из журнала “ЈИС-а”. Првостепени суд правилно у образложењу пресуде констатује да одбрана окривљеног АА у делу у коме је навео да је на захтев окривљеног АА3 проверио и саопштио да се не води поступак према СС1 или његовом брату, провером кроз систем журнала “ЈИС-а”, не може бити третирана као доказ који терети окривљеног АА по конкретном оптужењу, с обзиром на то да ти подаци не представљају резултат посебних доказних радњи, односно сам резултат примене мера по наведеним наредбама истражног судије. Окривљени АА се у тачки II оптужног предлога терети да је кривично дело из члана 369 став 2 у вези става 1, све у вези чл. 61 КЗ, извршио на тај начин што је окривљеном АА3 и окривљеном АА2 одавао податке који су добијени ограничавањем Уставом зајемчених права, односно податке који су добијени по наредбама истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду у којима је одређена мера тајног надзора телефонских разговора окривљеног АА3 и окривљеног АА2, а што свакако нису подаци из журнала ЈИС-а.

С тим у вези, поново се мора имати у виду да, како су резултати реализације ових наредби о тајном снимању и надзору телефонских разговора окривљеног АА3 и окривљеног АА2 издвојени из доказне грађе овог кривичног поступка, то ни у жалби овом суду није указано на доказе за тврдње тужилаштва из оптужног акта, због чега није доведена у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде.

Према налажењу овог суда, наводи жалбе ТОК-а о томе да првостепени суд погрешно сматра да је тајни податак само резултат мере, то јест само оно што је саопштено у неком од прислушкиваних разговора, није од утицаја. Наиме, иако је ово веће Апелационог суда у Београду става да и сам податак да ли се врши надзор и снимање телефонских разговора у односу на неки број телефона, јесте тајни податак, ипак налази да то нема значај одлучне чињенице у овом кривичном поступку, обзиром да тужилаштво није током поступка пружило доказе за наступање штетне последице по службу, а како је то детаљно образложено у предходном делу образложења.

Код оваквог чињеничног стања, жалбени наводи о томе да се првостепени суд погрешно бавио утврђивањем чињенице да окривљени АА сходно свом радном месту и опису послова шефа кабинета, није располагао информацијама о мерама и радњама које полиција предузима према организаторима и припадницима организоване криминалне групе у кривичном поступку, цењени су као без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривичноправној ствари. Наиме, како у односу на кривично дела одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ није доказано да је промењен начин комуникације а посебно како је оповргнут навод о наступању штетне последице по службу, то иако правилно запажање изјављене жалбе да начин на који је окривљени АА дошао у посед података за које се терети да их је одавао, није чињеница која је битан елемент кривичног дела за које се окривљени терете, те је у том смислу није ни требало доказивати, не умањује квалитет разлога нити резултате закључивања и коначно, нема значај за другачију одлуку овог суда.

Према налажењу овог већа Апелационог суда у Београду, не постоји противречност између образложења пресуда о садржини записника о саслушању окривљеног АА и онога што је у записнику наведено, а како је то у изјављеној жалби истакнуто, будући да је окривљени АА пред замеником тужиоца, на питање тужиоца одакле окривљеном АА1 податак наводи :"Па вероватно из службе, он је радио у Служби за специјалне истражне методе, значи да му је рекао неко ко прати комуникацију, појма немам, и он је то мени ...”, а у наводима пресуде је наведено да је окривљени АА од окривљеног АА1 добио информацију коју је он имао “из Службе за специјалне истражне методе”. Према ставу овог суда, из цитираних навода сведока, следи да је садржину сведочења суд правилно апострофирао у образложењу побијане пресуде.

  Такође, став жалиоца, а наиме да су у колизији наводи о репродукованим тонским записима, оцењен је неоснованим. Наиме, неспорно је да је записник из тужилачке истраге, прибављен у складу са законом али у ситуацији када жалилац ни у жалби не демантује да се тужилац кроз постављена питања позивао на неке делове разговоре, а који су током поступка издвојени из списа као незаконити докази, правилно првостепени суд није ценио оне делове одбране који су се односили на издвојене доказе. Стога овај суд налази да ожалбена пресуда није захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП. 

Наводи из жалбе о томе да је првостепени суд пропустио да изврши анализу и оцену целокупне одбране окривљеног АА, погрешно закључујући да су окривљеном репродуковани тонски записи пресретнутих разговора због чега одговори на питања окривљеног АА тада дати, погрешно нису уведени у целокупну доказну грађу, оцењени су као неосновани.

Према ставу овог суда, првостепени суд је правилно и свестрано ценио све изведене доказе, а међу њима и одбрану окривљеног АА, правилно водећи рачуна о томе да се садржај пресретнутих разговора који су резултат примене мера снимања и надзора телефонских разговора не користи као доказ у кривичном поступку, те правилно сходно решењу Посебног одељења Апелационог суда у Београду Кж2 По1 115/17 од 06.06.2017. године пресуду заснивајући, између осталих доказа и на одбрани окривљеног АА, а како то правилно првостепени суд објаснио на страни 58 и 59 образложења првостепене пресуде.

Навод жалбе да првостепени суд није дао одговор на питање чиме је окривљени АА заслужио да му се поклон у виду мобилног телефона као указани знак пажње од окривљеног АА3 преда баш у децембру 2008. године оцењен је као неоснован. Наиме, првостепени суд се правилно кретао у границама постављених оптужењем и у образложењу пресуде је правилно дао одговоре само на она питања која се тичу доказаности навода оптужног акта. Стим у вези, према ставу овог суда, правилно је првостепени суд закључио да током поступка није доказано да је мобилни телефон који је окривљени АА3 неспорно предао окривљеном АА поклоњен управо у вези са радњама за које се окривљени АА терети. Наиме, правилно првостепени суд закључује да поступање окривљеног АА у вези примљеног телефона као поклона или знака пажње јесте неприхватљиво са аспекта позиције на којој се он налазио и са аспекта моралних начела, али да се из изведених доказа у поступку не може извести известан и несумњив закључак о томе да је наведени поклон учињен у вези са радњама за које се окривљени АА терети.

У жалби јавног тужиоца је истакнута и теза о томе да је суд у односу на окривљеног АА3 у побијаној пресуди пропустио да да било какве разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, али овакве наводе жалбе је оценио као неосноване. Наиме, иако у ожалбеној пресуди експлицитно није у неком посебном одвојеном делу образлагана ослобађајућа пресуда, посебно у односу на сваког појединог окривљеног, образложење које је дато је свеобухватно, јасно, концизно, и довољно индивидуализовано.Указивањем да ожалбена пресуда нема разлога у односу на треће и четврто окривљеног се у ствари оспорава методологија израде писменог отправка пресуде, јер и сам жалилац наводи да се разлози могу наслутити кроз разлоге дате у односу на првоокривљеног. Обзиром да је, према ставу овог суда, првостепени суд дао правилне и јасне разлоге за своје, на закону засноване закључке, а које у свему прихвата и овај суд, и у погледу разлога којима је образложио свој закључак о томе да нема доказа ни да је окривљени АА3 извршио кривично дело за које се терети, а како је то уосталом већ и речено у претходним излагањима ове пресуде, то понављање истих јасних разлога за доношење ослобађајуће пресуде, према сваком од окривљених посебно, није било нужно нити изостанак тако конципираног отправка пресуде, не доводи у питање правилност и законитост ожалбене одлуке.

Коначно у изјављеној жалби се од стране 16 трећи пасус закључно са претпоследњим пасусом на страни 21 даје сопствена оцена жалиоца у погледу изведених доказа -одбрана окривљених, те исказа два испитана сведока, а чија садржина се цитира, што је било без утицаја на одлуку овог већа.

На основу свега реченог, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци, на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП.

Записничар-саветник      Председник већа-судија
Јелена Каличанин Војновић,с.р.     Нада Зец,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)