Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2013.

Кж1 По1 16/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 16/13
Дана 18.10.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду Душка Миленковића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша, као записничара, у кривичном предмету против окривљеног АА и др, због кривичног дела из члана 339 став 2 у вези става 1 у вези са члановима 30 и 33 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1.бр. 34/12 од 09.04.2013. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Димитрија Попића, окривљених АА, АА1 и АА2, као и бранилаца адвоката АБ1, адвоката АБ2, адвоката АБ и адвоката АБ3, донео је дана 18. октобра 2013. године


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈАЊЕМ жалби Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1.бр. 34/12 од 09.04.2013. године и предмет се враћа првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1.бр. 34/12 од 09.04.2013. године окривљени АА је оглашен кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези са члана 30 став 1 Кривичног законика, па га је суд осудио на казну затвора у трајању од 1 (једне) године у коју му се на основу члана 63 Кривичног законика урачунава време које је провео у притвору и то од 07.02.2012. године до 25.05.2012. године. Истом пресудом је у ставу један окривљени АА обавезан да суду плати трошкове кривичног поступка чија ће висина бити одмерена посебним решењем. У ставу два побијане пресуде окривљени АА1, АА3 и АА2 су на основу члана 423 тачка 2 ЗКП-а ослобођени оптужбе и то окривљени АА1 и АА3 да су извршили кривично дело бекство и омогућавање бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 1 у вези чланова 30 и 33 Кривичног законика, а окривљени АА2 да је извршио кривично дело бекство и омогућавање бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 2 у вези става 1 у вези члана 30 Кривичног законика. На основу члана 265 ЗКП-а трошкови кривичног поступка који се односе на окривљене АА1, АА3 и АА2 падају на терет буџетских средстава суда.

Против означене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљеног АА, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење,

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да се побијана пресуда преиначи и окривљени АА ослободи од оптужбе.

Одговоре на жалбу тужиоца доставили су:

Бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2 у ком одговору је предложио да се жалба тужиоца одбије као неоснована, а побијана пресуда потврди.

Бранилац окривљеног АА2 АБ1 у ком је предложио да се жалба тужиоца одбије као неоснована, а побијана пресуда потврди.

Тужилац за организовани криминал доставио је поднесак Ктж.бр. 15/13 од 25.јуна 2013. године у ком је предложио да се жалба тужиоца усвоји и побијана пресуда укине, а жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, заједно са изјављеним жалбама, па је испитујући побијану пресуду у оквиру основа дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, нашао:

Жалбе су основане.

Основано се изјављеним жалбама указује да је првостепена пресуда захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а које се огледају у томе да је изрека побијане пресуде противречна сама себи, те да су разлози наведени у образложењу побијане пресуде у погледу одлучних чињеница нејасни, због чега побијана пресуда није могла бити испитана. Такође се основано изјављеним жалбама указује да у првостепеном поступку ни чињенично стање није потпуно утврђено.

  Наиме, изјављеним жалбама се указује да је нејасан закључак првостепеног суда, који је радње окривљеног АА, мењајући чињенични опис, квалификовао као радње кривичног дела злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези члана 30 став 1 Кривичног законика. Дајући разлоге за такав свој закључак првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи да правно становиште тужилаштва да се ради о кривичном делу бекства и омогућавање бекства лица лишеног слободе из члана 339 став 2 у вези става 1 Кривичног законика није прихватљиво, јер се управо у чињеничном опису оптужног предлога изричито наводе битна обележја кривичног дела злоупотреба службеног положаја те да је то дело lex specialis у односу на дело из члана 339 став 2 Кривичног законика које се осим силом, претњом и обманом може извршити на било који други начин.

Међутим, овакав став првостепеног суда није прихватљив, имајући у виду да из чињеничног описа радњи које су предметним оптужним актом стављене на терет окривљеном АА произилазе управо сви елементи кривичног дела бекство и омогућавања бекства лицу лишеном слободе у покушају из члана 339 став 2 Кривичног законика па како је опис кривичног дела из чл. 339 КЗ знатно ужи од описа кривичног дела злоупотреба службеног положаја и директније се односи управо на радње које су окривљеном стављене на терет, потпуно је нејасно због чега првостепени суд мењањем чињеничног описа закључује да се у конкретном случају ради о кривичном делу злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 у вези члана 30 став 1 Кривичног законика, а не о кривичном делу из члана 339 став 2 Кривичног законика, те остаје нејасно како првостепени суд закључује, узимајући у обзир напред наведено, да је кривично дело из чл. 359 ЗКП-а, lex specialis у односу на кривично дело из чл. 339 КЗ, које је окривљеном предметним оптужним актом стављено на терет.

Такође се основано жалбом тужиоца указује да првостепени суд изреком побијане пресуде није јасно описао време извршења кривичног дела. Наиме, првостепени суд је навео да је окривљени АА кривично дело извршио 07.02.2012. године и то тако што је време проводио у другим деловима посебне притворске јединице иако је био обавезан да врши непрекидан визуелни надзор испред просторија АА1 и АА3, те да је на тај начин омогућио окривљенима АА1 и АА3 да изађу из притворских јединица кроз раније начињене отворе на решеткастим вратима, након чега су се окривљени АА1 и АА3 неометано кретали ходником и степеништем објекта, а потом на првом спрату неометано искривили заштитне решетке на прозору и кроз такав отвор изашли у двориште објекта омогућујући им на тај начин бекство у чему су у дворишту спречени од стране припадника жандармерије.

Међутим, овако конципирана изрека побијане пресуде у погледу времена извршења кривичног дела је нејасна. Наиме, првостепени суд утврђује да су окривљени АА1 и АА3 дана 07.02.2012. године у времену од 05,06 до 05,09 часова изашли кроз раније начињене отворе на решеткастим вратима. Дакле првостепени суд време извршења кривичног дела везује само за дан 07.02.2012. године иако је утврдио да су тог дана окривљени из притворских јединица изашли кроз раније начињене отворе које су направили тако што су исекли решетке на вратима, те да је сам поступак сечења решетки на вратима трајао неко време, а да је довршен до 07.02.2012. године, па имајући у виду да су окривљени из притворских јединица побегли дана 07.02.2012. године, а да је сечење решетки трајало већ неко време ( неколико дана ) а да су остали чувари навели да су редовно вршили надзор над спорним просторијама 75 и 77, те како је првостепени суд изреком побијане пресуде утврдио да су окривљени АА3 и АА1 неколико дана раније најавили бекство окривљеном АА остаје потпуно нејасно на основу чега првостепени суд закључује да је окривљени АА радње предметног кривичног дела предузео само дана 07.02.2012. године.

Основано се изјављеним жалбама указује и да првостепени суд у побијаној пресуди није ценио све доказе које је извео на главном претресу. Наиме на страни 18 образложења побијане пресуде првостепени суд налази да је у оцени налаза вештака неуропсихијатра др ВВ пре свега треба указати да је вештак у први мах погрешно разумео да је време извршења кривичног дела моменат када се одвија догађај приликом и након уласка бегунаца у канцеларију код окривљеног АА, па се о душевном стању овог стражара изјаснио у контексту догађаја и околности које су тада уследиле, али када му је на главном претресу 08.04.2013. године указано да је према оптужном акту за време извршења кривичног дела меродаван ток догађаја критичне ноћи који је управо претходио уласку бегунаца у ову просторију, вештак се тада изјаснио о свести и контроли поступака окривљеног АА у овим релевантним периодима времена, па је суд то прихватио и на основу тог налаза и мишљења утврдио одговарајуће чињенице.

Међутим, у погледу налаза вештака неуропсихијатра др ВВ првостепени суд у побијаној пресуди није дао никакве разлоге, односно имајући у виду наводе првостепеног суда у погледу овог налаза, остаје потпуно непозната садржина предметног налаза вештака ВВ те остаје нејасно које чињенице је из налаза вештака неуропсихијатра др ВВ, првостепени суд утврдио, собзиром да у побијаној пресуди чињенице које је суд утврдио из предметног налаза нису наведене а у овом делу побијана пресуда је остала без образложења.

Такође се основано жалбом тужиоца указује да су нејасни разлози на основу којих је првостепени суд закључио да окривљени АА1 и АА3 нису извршили кривично дело које им је предметним оптужним актом стављено на терет. Наиме, при чињеници да су окривљени АА1 и АА3 извршили сечење заштитних решетки које су дебљине 1х2 цм, како то произилази из записника о увиђају и које су сачињене од пуног гвожђа, те имајући у виду да је сечење наведених решетки трајало одређени временски период (у питању је више дана), те како су након изласка из притворских јединица ушли у просторију у којој се налазио АА, а да је АА1 ставио кажипрст десне руке на уста захтевајући од њега на тај начин да ћути и упутио му речи „Лези, немој да писнеш, откинућу ти главу“, након чега су му везали руке канапом, а потом га везали и за радијатор када му је АА1 рекао „Сада се изгреби или удари сам, боље него да ти то ја урадим“, остаје потпуно нејасно како првостепени суд закључује да се у радњама окривљених нису стекли елементи кривичног дела из члана 339 став 1 Кривичног законика, односно да окривљени АА1 и АА3 критичном приликом нису употребили силу односно претњу према окривљеном АА.

Наиме, првостепени суд у побијаној пресуди наводи да је из разговора окривљених АА3 и АА утврђено да је практично АА најављено њихово бекство те да се радње окривљеног АА1 и АА3 у односу на окривљеног АА не могу подвести под употребу силе или претње која је предузета у циљу и функцији остваривања бекства, а посебно ако се има у виду да се АА сам повредио, и да је АА било најављено бекство са чим се он на неки начин сагласио, првостепени суд закључује да се оно што су урадили окривљени АА1 и АА3 не може третирати као стварна сила, односно претња већ се ради о фингираним актима.

Међутим, овакав став првостепеног суда за сада није прихватљив, имајући у виду да из радњи које су окривљени АА1 и АА3 предузели према окривљеном АА, као и из начина на који се окривљени АА1 обратио окривљеном АА несумњиво произлази да наведене речи представљају претњу, те да везивање окривљеног АА представља и радњу примене силе због чега остаје нејасно како првостепени суд закључује да се у радњама окр. АА1 и окр. АА3 нису стекла обележја предметног кривичног дела. Наиме, по налажењу Апелационог суда у Београду, околност да је окривљеном АА било на неки начин најављено бекство и да он то није пријавио те да се на неки начин сложио са тим сама за себе не указује да окривљени АА3 и АА1 нису применили силу према окривљеном АА односно да се радило о фингираним радњама, посебно ако се има у виду чињеница да су окривљени АА3 и АА извршиоци најтежих кривичних дела, те да практично саглашавање АА са њиховим бекством те избегавање окривљеног АА да пријави припремање бекства није обавезивало окривљене АА3 и АА1 да у тренутку самог бекства према окр. АА поступају благонаклоно нити из доказа који се налазе у списима произилази да су окривљени АА1 и АА3 имали моралну дилему тог типа те да су се колебали око примене силе или претње а на шта јасно указују речи које је окривљени АА1 упутио АА као и радње које су према њему предузели. Радње које су окривљени АА1 и АА3 предузели, по налажењу овог суда, насупрот ставу првостепеног суда, управо указују да су они и поред чињенице да окр. АА није пријавио припремање бекства, били спремни да предузму све радње ради остварења свог циља односно бекства из притворске јединице, те их у том смислу засигурно понашање окривљеног АА није обавезивало да према њему имају посебан обзир који би им евентуално могао штетити у остварењу њиховог циља.

Такође су нејасни разлози које је првостепени суд дао на страни 21 образложења побијане пресуде у ком је навео да са једне стране тужилаштво тврди да су окривљени АА1 и АА3 применили силу и претњу према стражарима, а да касније тужилаштво такође тврди да су ти исти стражари према којима је била примењена сила и претња у ствари били у дослуху и да су са умишљајем помагали окривљенима да побегну. Наиме, основано се жалбом тужиоца указује да је образложење првостепене пресуде у овом делу нејасно, с обзиром да се у акту тужилаштва управо спомиње примена силе према једном стражару, а не према стражарима у множини како то наводи првостепени суд.

Када је у питању окривљени АА2 такође је нејасан закључак првостепеног суда на основу чега закључује да окривљени АА2 није извршио кривично дело, односно да нису доказани наводи оптужног акта који се односе на умишљај окривљеног АА2. Првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи да из радњи окривљеног АА2, као и снимака, произилази једино степен савесности, односно несавесности у поступању АА2, те да нема конкретних доказа, па чак ни индиција да је пропусте АА2 правио како би помогао бегунцима или да је бар пристао да им својим пропустима помогне. Првостепени суд у образложењу побијане пресуде у погледу окривљеног АА2 даље наводи да не постоји било каква индиција која би указивала да је на монитору у дежурној соби окривљеног АА2 током времена бекства била слика са неке камере и да је он на монитору видео или могао видети да се управо одвија бекство притвореника, имајући у виду да се окривљени АА2 бавио проблемом цурења воде и то на иницијативу сведока СС и да су били заједно на другом спрату, што све искључује могућност да је окривљени АА2 гледао бекство притвореника.

Међутим, Апелациони суд у Београду налази да више околности које свакако постоје када је окривљени АА2 у питању у међусобној повезаности указују да је првостепени суд имао основа да одбрану АА2 детаљније провери и потпуније утврди чињенично стање. Пре свега остаје нејасно да ли је просторија у којој се АА2 налази централна просторија из које се преко монитора врши надзор у згради, те да ли је АА2 био дужан да све време преко монитора прати дешавања у згради. Такође током првостепеног поступка није поуздано утврђено, с обзиром да се о томе изјашњава управо окривљени АА2 да ли је монитор на који је повезан видео надзор зграде једини монитор у тој просторији, односно и монитор који се користи и приликом употребе компјутера или се не ради о истим мониторима. Такође остаје нејасно из ког разлога је окривљени АА средином јануара враћен да надгледа управо ћелије број 75 и 77 у којима су се налазили окривљени АА1 и окривљени АА3 и поред чињенице на коју указује сведок СС2 да је након дешавања у децембру 2011. године, односно након инцидентне ситуације са окривљеним АА1, овај сведок предложио да се окривљени АА уклони са послова надгледања просторија окривљеног АА1, па је нејасно из ког разлога је окривљени АА дана 19.01.2012. године поновно враћен да надгледа управо окривљене АА1 и АА3, односно из којих разлога је сведок СС1 донео такву одлуку. Такође за Апелациони суд у Београду остаје нејасно на основу чега првостепени суд закључује да се понашање АА2 конкретном приликом може приписати искључиво несавесности у поступању, посебно ако се има у виду чињеница да је управо због опасности од бекства окривљених АА1 и АА3 донета одлука да спољна врата ћелија окривљених АА3 и АА1 морају бити отворена, а унутрашња решеткаста затворена и закључана, а све како би стражар у ходнику испред ћелија имао увид у унутрашњост ћелија, па је имајући у виду да је испред наведених ћелија постојало стражарско место управо из разлога надгледања окривљених АА3 и АА1 који су окарактерисани као лица чији је степен ризика од бекства висок, остаје нејасно из којих разлога окривљени АА2 није вршио строжији надзор над окривљеним АА који је био одређен да у својој смени прати шта раде окривљени АА3 и АА1 у својим просторијама. Да наведени надзор окривљени АА2 није обављао произилази и из видео записа у ком се јасно види да су и критичне вечери окривљени АА2 и АА били до наведених просторија, а да су се одмах након 10,00 часова се удаљили од тих просторија, а да окривљени АА није остао на месту на ком је морао да остане, дакле испред просторија 75 и 77 у шта је неспорно био упућен и окривљени АА2 и поред чињенице да је окривљени АА био дужан да све време проводи у надгледању тих просторија и да то место на кратко може да напусти само уз одобрење претпостављеног старешине. Дакле, низ напред наведених околности свакако по налажењу Апелационог суда у Београду указују да је одбрану окривљеног АА2 како се то основано указује и жалбом тужиоца требало детаљније проверити и у односу на напред наведене околности потпуније утврдити чињенично стање.

Приликом поновног суђења првостепени суд ће имати у виду примедбе на које му је овим решењем указано, те ће након што отклони битне повреде одредаба кривичног поступка и потпуно утврди чињенично стање бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку за коју ће дати јасне и непротивречне разлоге који ће у свему бити прихватљиви и за овај суд.

Са свега напред изнетог Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је донео одлуку као у диспозитиву решења на основу одредбе члана 458 ЗКП-а.

Записничар,       Председник већа-судија,
Александар Багаш      Зоран Савић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)