Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.06.2016.

Кж1 По1 16/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 16/16
Дана 08.06.2016. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Надежде Мијатовић, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, са судијским сарадником Вукашином Сарајлићем, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због продуженог кривичног дела примање мита из члана 367 став 6 у вези става 2 Кривичног законика у вези члана 61 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал и бранилаца окривљених АА и АА1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр. 71/15 од 04.02.2016. године, у јавној седници већа одржаној у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Војислава Исаиловића и бранилаца окривљених адвоката АБ, АБ1, АБ2 и АБ3, дана 08.06.2016. године, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал и бранилаца окривљених АА и АА1, адвоката АБ и АБ1, АБ2, АБ4, АБ3 и АБ5, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр. 71/15 од 04.02.2016. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом окривљени АА и АА1 оглашени су кривим због извршења по једног кривичног дела примање мита из члана 367 став 6 у вези става 2 КЗ у вези члана 61 КЗ, па су осуђени и то окривљени АА на казну затвора у трајању од 4 године у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 26.01.2015. године до 20.02.2015. године и од 27.02.2015. године до 20.03.2015. године, а окривљени АА1 на казну затвора у трајању од 2 године у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 02.02.2015. године до 20.03.2015. године. Од окривљених је одузета противправна имовинска корист и то од окривљеног АА износ од 3.981.000,00 динара и 1.000,00 евра у динарској противвредности на дан уплате, а од окривљеног АА1 износ од 307.337,91 динар и 7.000,00 евра у динарској противвредности на дан уплате, које износе су окривљени дужни уплатити у буџет Републике Србије у року од 30 дана од правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. Према окривљенима је изречена и мера безбедности забране вршења позива, делатности и дужности и то свих позива делатности и дужности везаних за располагање, коришћење, управљање, руковање и чување државне имовине у периоду од 4 године рачунајући од дана правноснажности пресуде, с тим што се време проведено у затвору не урачунава у време трајања те мере. Одлучно је да ће о трошковима кривичног поступка накнадно бити донето посебно решење.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилац за организовани криминал, због одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији тако што ће окривљеног АА осудити на казну затвора у трајању не краћем од 6 година, а окривљеног АА1 на казну затвора у трајању не краћем од 4 године и обојици окривљених изрећи меру безбедности забране вршења позива, делатности и дужности у периоду од 10 година,

- браниоци окривљеног АА, адвокати АБ и АБ1, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и исту врати првостепеном суду на поновно одлучивање или побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног АА ослободити од оптужбе,

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ2, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту преиначи и окривљеног АА ослободи од оптужбе,

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ4, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту преиначи и окривљеног АА ослободи од оптужбе за кривично дело које му се ставља на терет,

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ3, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, и

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ5, из свих законских разлога, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду у целини и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Браниоци окривљеног АА, адвокати АБ и АБ1, изјавили су одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да другостепени суд предметну жалбу одбије као неосновану.

Тужилац за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр. 19/16 од 21.04.2016. године и предложио да другостепени суд усвоји жалбу Тужилаштва за организовани криминал и преиначи побијану пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији тако што ће окривљеног АА осудити на казну затвора у трајању не краћем од 6 година, а окривљеног АА1 на казну затвора у трајању не краћем од 4 године и обојици окривљених изрећи меру безбедности забране вршења позива, делатности и дужности у периоду од 10 година, а да жалбе бранилаца окривљених АА и АА1 одбије као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа у смислу одредбе члана 448 ЗКП-а, на којој је размотрио списе заједно са побијаном пресудом, изјављеним жалбама и одговором на жалбу Тужиоца за организовани криминал, те предлог Тужиоца за организовани криминал исказан у поднеску Ктж.бр. 19/16 од 21.04.2016. године и објашњења која су на седници већа дали заменик Тужиоца за организовани криминал и присутни браниоци окривљених, након чега је испитао првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, у смислу одредбе члана 451 ЗКП-а, па је, имајући у виду наведено, нашао:

Жалбе су неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је најпре извршио анализу жалбених разлога на које се указује у свим жалбама бранилаца окривљених изјављеним у овом поступку.

Наиме, жалбама бранилаца окривљених је пре свега истакнуто да се побијана пресуда заснива на доказима на којима се по ЗКП-у не може заснивати, и то на правноснажним пресудама којима су прихваћени споразуми o признању кривичних дела за осуђене АА3, АА4, АА2 и АА5, с обзиром да се у тим пресудама ради о односу “inter partes”, тј. односу јавног тужиоца и осуђеног који не може утицати на трећа лица, па тако ни на окривљене АА и АА1. У прилог наведеном је истакнуто и то да окривљени и њихови браниоци нису могли равноправно да учествују у поступку у коме су донете одлуке против наведених осуђених лица, због чега је на тај начин повређено право на одбрану окривљених АА и АА1.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд је правилно поступио када је одбио предлог одбрана окривљених да се из списа издвоје све пресуде везане за споразуме о признању кривичног дела, с обзиром да се ради о правноснажним пресудама које су донете у складу са законом, при чему не постоји ниједан законски разлог за њихово издвајање. У прилог наведеном нарочито иде то што садржина споразума о признању предметних кривичних дела није ни коришћена као доказ у овом поступку, већ су коришћени искључиво искази осуђених (саоптужених) дати у полицији и истрази, сходно одредби члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП, а што изјављеним жалбама није ни доведено у питање. Неосновани су и наводи из изјављених жалби да је у овом поступку неопходно било саслушати наведене осуђене и у својству сведока, а након што су у односу на њих донете правноснажне пресуде. Ово с тога јер су наведена лица у овом поступку егзистирали као саоптужени у односу на окривљене АА и АА1 и у том својству су већ саслушани у полицији и истрази, а са којим исказима се првостепени суд правилно упознао у смислу одредбе члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП, па би неспојиво и нецелисходно било њихово поновно саслушање у овом поступку са позиције потпуно другачије процесне улоге.

Жалбама бранилаца окривљеног АА је најпре указано на неразумљивост изреке побијане пресуде у делу у коме из исте, између осталог, произлази да је окривљени АА предметно кривично дело извршио и у периоду од 04.10.2014. године до 14.11.2014. године, иако у том периоду није имао својство одговорног лица, а што је битно обележје дела које му је стављено на терет, због чега је, према мишљењу бранилаца овог окривљеног, доведена у питање оправдана сумња да је он извршилац и осталих инкриминисаних радњи које су му стављене на терет.

Међутим, Апелациони суд у Београду налази да је изрека побијане пресуде у потпуности јасна, разумљива и непротивречна, те да је у истој прецизно означен период у коме је окривљени АА имао статус одговорног лица у "АА2", односно да исти у периоду од 04.10.2014. године до 14.11.2014. године није имао статус одговорног лица у том предузећу. Чињеница да је окривљеном АА између осталог и у том периоду, тачније дана 15.10.2014. године и дана 20.10.2014. године, стављено на терет да је примио означене износе новца на име мита од осуђених АА3 и АА4, није од утицаја на другачију одлуку. Ово с тога јер из исказа осуђених АА3 и АА4, као и из транскрипата телефонских разговора вођених између наведених осуђених лица и окривљеног АА, који ће детаљније бити анализирани у наставку ове одлуке, несумњиво произлази да је предаја наведених новчаних износа окривљеном АА на име мита претходно већ била договорена у периоду када је он неспорно имао статус одговорног лица у "АА2", због чега није од значаја што приликом реализације тих договора окривљени није имао статус одговорног лица. Другим речима, овај суд налази да постојање претходних договора са осуђенима АА3 и АА4 о давању мита окривљеном АА, континуитет поступања по тим договорима пре означеног периода, али и после тог периода када је окривљени поново стекао статус одговорног лица, очигледно указује да кратак период у коме окривљени АА није имао статус одговорног лица није битно утицао на установљени шаблон по коме су осуђени АА3 и АА4 давали претходно договорене износе новца окривљеном АА након што би био уплаћен новац на рачун њихових предузећа од стране "АА2". У прилог наведеном иде чињеница да је окривљени АА био запослен у "АА2" и у наведеном периоду када у предузећу није имао статус одговорног лица, због чега је очигледно да је снагом свог ауторитета, као вршилац дужности директора у претходном периоду, одлучујуће утицао на руковођење предузећем и у том периоду, без обзира што тада формално није имао управљачка овлашћења у предузећу.

Што се тиче аудио-видео записа састанка окривљеног АА и осуђеног АА3 у кафеу „Лаванда“ у Београду сачињених дана 26.01.2015. године, неосновано се жалбама бранилаца окривљеног АА истиче да се ради о незаконито прибављеном доказу, с обзиром да је исти прибављен у складу са наредбом судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Пов-По1 бр. 1056/14 од 01.12.2014. године. Наиме, наведеном наредбом су између осталог продужене доказне радње тајног надзора и снимања комуникација означених телефонских бројева окривљеног АА, као и тајно праћење и снимање окривљеног АА на отвореном простору – јавним местима на подручју Београда, Јагодине, Ћуприје, Параћина, Крагујевца, Деспотовца и Ресавице, и то у трајању од најдуже три месеца, дакле до 01.03.2015. године, из чега јасно призлази да је предметном наредбом обухваћен и дан 26.01.2015. године, када је снимљен наведени сусрет окривљеног АА и осуђеног АА3. Чињеница да је полиција накнадно извршила синхронизацију видео и аудио записа наведеног сусрета, није од утицаја на могућност коришћења таквог аудио-видео записа у овом поступку, с обзиром да је аудио и видео снимање наведеног сусрета вршено са два одвојена уређаја па је оправдано њихово накнадно синхронизовање у један аудио-видео запис, нарочито узимајући у обзир да одбрана окривљеног АА током поступка није изразила сумњу у аутентичност сачињених аудио и видео записа понаособ. С тим у вези, неосновано се предметним жалбама сугерише да суд никада није обуставио спровођење тајног надзора и снимања комуникација окривљеног АА, те да такво поступање суда доводи у питање све прикупљене доказе који се односе на пресретнуте телефонске разговоре окривљеног АА, с обзиром да из садржине наведене наредбе произлази да означене доказне радње могу трајати најдуже три месеца од доношења те наредбе, због чега нема потребе за доношењем посебне наредбе којом би било обустављено спровођење наведених доказних радњи.

На дозвољеност коришћења аудио снимака пресретнутих телефонских разговора окривљеног АА, и према оцени овога суда, не утиче ни чињеница да је наредбу за спровођење те мере издао судија Лазаревић који је накнадно имао својство браниоца окривљеног АА у овом предмету и који је по сазнању те чињенице опозвао пуномоћје, с обзиром да је предметна наредба издата у свему у складу са ЗКП-ом, па се изјављеним жалбама неосновано истиче супротно.

Жалбени наводи на које се суштински указује у свим жалбама бранилаца окривљеног АА односе се на погрешну интерпретацију садржине пресретнутих телефонских разговора окривљеног АА и осуђених АА3, АА4, АА2 и АА5, као и исказа наведених осуђених лица. Наиме, предметним жалбама се истиче да је првостепени суд циљно и пристрасно тумачио телефонске разговоре окривљеног АА цитиране у списима доводећи их у везу са исказима наведених осуђених лица којима се, према жалбама бранилаца окривљеног АА, не може поверовати на начин како је то учинио првостепени суд.

Првостепени суд је, међутим, најпре правилно поступио када је у потпуности прихватио исказе наведених осуђених лица налазећи да су исти јасно, уверљиво, доследно и детаљно описали време, место и начин на који су окривљеном АА давали новац по претходном договору, осуђени АА2 и грађевински материјал, а на име поклона како би исти наложио финансијској служби "АА2" исплату доспелих потраживања за привредна друштва „АА4“, „АА5"“ и „АА6” и наложио комерцијалној служби "АА2" испоруку угља привредним друштвима „АА7“ и „АА3“ у складу са претходно закљученим уговорима.

Разлог који је додатно оправдао прихватање исказа наведених осуђених лица односи се на то што су њихови искази у потпуности потврђени транскриптима великог броја пресретнутих телефонских разговора окривљеног АА, цитираним у побијаној пресуди, изводима са банкарског рачуна "АА2", као и видео снимком састанка окривљеног АА и осуђеног АА3 у кафеу „Лаванда“ у Београду, дана 26.01.2015. године. Даље, из разговора окривљеног АА и осуђеног АА3 обављених у периоду од 17.06.2014. године до 19.06.2014. године произлази да окривљени АА обавештава осуђеног АА3 како му је легла уплата, на шта осуђени АА3 потврдно одговара, након чега се у више наврата договарају о сусрету, да би се на крају договорили да се дана 19.06.2014. године састану у објекту „Моравска ноћ“, што ни окривљени АА не оспорава. На тај начин су, и према оцени овога суда, у потпуности потврђени наводи из исказа осуђеног АА3 да се исти том приликом нашао са окривљеним АА како би му дао мито у складу са њиховим претходним договором. Наведено је потврђено и изводом са рачуна "АА2" код Војвођанске банке од 16.06.2014. године из кога произлази да је тог дана привредном друштву „АА4“ уплаћен износ од 2.500.000,00 динара на име извршених услуга, што одговара њиховом претходном договору

Према томе, а насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд је правилно поступио када је исказе осуђених, у којима су исти тврдили како су давали окривљеном АА новац на име мита, довео у везу са неспорном чињеницом да су се исти више пута састајали у редовним месечним терминима и то увек после исплате новца на рачун наведених привредних друштава са рачуна "АА2" и да су пре тога водили телефонске разговоре из којих је очигледно произлазило да се договара предаја новца, тј. „дуга“ окривљеном, те је на основу тога недвосмислено закључио да изнети докази потврђују наводе из оптужног акта јавног тужиоца у односу на окривљеног АА.

Истоветан модел поступања окривљеног АА у договору са осуђеним АА3 и АА4, првостепени суд је правилно утврдио и у односу на све сусрете овог окривљеног са наведеним осуђенима ближе описаним у изреци побијане пресуде, такође поткрепљујући такав став исказима осуђених, транскриптима телефонских разговора и изводима са рачуна "АА2", па се предметним жалбама првостепена пресуда неосновано побија и у том делу. Изнето се односи и на сусрете окривљеног АА и осуђених АА2 и АА5, с тим што се у односу на њих ради о испоруци угља привредним друштвима „АА7“ и „АА3“ од стране "АА2" у складу са њиховим међусобним уговорима, а не о исплати извршених услуга од стране "АА2".

Додатна чињеница која говори у прилог изнетом ставу првостепеног суда односи се на то да је окривљени АА дана 26.01.2015. године у кафеу „Лаванда“ неспорно примио од осуђеног АА3 износ од 240.000,00 динара, тако што му је осуђени дао тај новац у коверти испод стола, а који износ одговара износу од 3.000.000,00 динара претходно исплаћеном привредном друштву „Банбус“ и договору окривљеног АА и осуђеног АА3 о давању окривљеном 10% уплаћеног износа када се од истог најпре одбије ПДВ.

Првостепени суд је, према налажењу бранилаца окривљеног АА, такође неосновано одбио предлоге одбране окривљеног АА за саслушањем сведока СС, на околност да ли му је окривљени АА донео или је требало да му донесе донације од стране својих пословних партнера АА3, АА4, АА2 и АА5. Истовремено се предметним жалбама оспорава и одлука првостепеног суда да не саслуша у својству сведока мајсторе који су изводили радове на породичној кући окривљеног АА у селу аа, на који начин би се разјаснило да ли је осуђени АА2 икада испоручио грађевински материјал окривљеном АА и ако јесте, да ли је тај материјал плаћен и за шта је коришћен.

Међутим, првостепени суд је правилно поступио када је одбио наведене предлоге одбране окривљеног АА, имајући у виду да ни један доказ изведен током поступка, осим одбране окривљеног АА која оправдано није прихваћена, чак ни не упућује на могућност да је окривљени АА скупљао новац од осуђених као донацију манастиру Хиландар, док су, са друге стране, осуђени АА3, АА4, АА2 и АА5 изричити у томе да су новац окривљеном АА давали на име мита, а што је потврђено и транскриптима снимљене телефонске комуникације окривљеног АА са наведеним осуђеним лицима. Предложено саслушање мајстора који су изводили радове на кући АА у селу аа такође је правилно одбијено као непотребно и сувишно, с обзиром да у овом поступку није од значаја за шта је коришћен грађевински материјал који је осуђени АА2 испоручио оцу окривљеног АА. При томе, из исказа осуђеног АА2 несумњиво произлази да је исти оцу окривљеног АА испоручио грађевински материјал у вредности од 287.553,90 динара, што је потврђено и са три отпремнице предузећа „АА7“ од 17.03.2014. године које гласе на тај износ, а којом приликом му је отац окривљеног АА платио само мањи део тог материјала у износу између 40.000 и 60.000 динара. Остатак дуга на име испорученог грађевинског материјала, према исказу осуђеног АА2, он и окривљени АА су усагласили да „испеглају“ преко испоруке угља и договорених 300 динара по тони преузетог угља који је он био дужан да плаћа окривљеном АА на име мита по претходном договору.

Околности на које је предложено саслушање СС1 и СС2 у својству сведока, а које се односе на на набавку возила и аутобуса у "АА2", и према оцени овога суда нису у вези са инкриминисаним радњама које су окривљеном АА стављене на терет, па се жалбом браниоца овог окривљеног, адвоката АБ4, неосновано истиче супротно.

Апелациони суд у Београду је даље ценио наводе из жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ2, у делу у коме је наведено да је првостепени суд неосновано одбио предлог одбране за ангажовањем судског вештака економско-финансијске струке ради утврђивања да ли се процентуални износи, које помињу наведена осуђена лица, подударају са исплатама које је вршила "АА2" на пословне рачуне њихових привредних друштава и износима које тврде да су окривљеном АА дали на име поклона. У том смислу се предметном жалбом истиче да суд није био у могућности да сам тумачи и врши рачуницу шта треба да представља 10% од исплаћеног новца који су осуђена лица предавала окривљеном АА.

Овакви жалбени наводи су и према оцени овога суда неосновани, с обзиром да су осуђени јасно, доследно и детаљно описали целокупан договор између њих и окривљеног АА у погледу начина на који су долазили до висине новчаног износа који су били у обавези да дају окривљеном АА. Према томе, првостепени суд је био у могућности да простим упоређивањем договорене динамике плаћања мита окривљеном АА са износима који су уплаћивани на рачуне предузећа осуђених од стране "АА2", самостално и без стручне помоћи судског вештака, провери валидност исказа осуђених у том делу. Тако је осуђени АА3 у свом исказу навео да се са окривљеним АА у почетку договорио да му плаћа 10% од сваке уплате његовом предузећу извршеном од стране "АА2", а потом се договор односио на 10% од уплаћеног новчаног износа када се претходно од тог износа одбије износ ПДВ од 20%. Постојање оваквог договора између окривљеног АА и осуђеног АА3 потврђен је даљим исказом осуђеног АА3 који је навео да је дана 19.06.2014. године окривљеном АА дао на име мита износ од 200.000,00 динара јер је претходно на рачун његовог предузећа уплаћен износ од 2.500.000,00 динара, а који износ мита очигледно представља 10% од износа који је уплаћен на рачун његовог предузећа када се претходно од тог износа одбије висина ПДВ. Имајући у виду наведено, првостепени суд је правилно нашао да наведено упоређивање означених новчаних износа представља просту рачунску операцију за коју није неопходно ангажовање судског вештака одговарајуће струке.

С тим у вези, овај суд је имао у виду и жалбене наводе којима је истакнуто да је, према наводима из оптужног акта, окривљени АА први пут примио мито од осуђеног АА3 управо дана 19.06.2014. године, а да је осуђени у свом исказу тврдио да је у почетку окривљеном плаћао 10% од укупног износа уплаћеног на рачун његовог предузећа, без одбијања износа ПДВ. Међутим, неосновано се на тај начин изјављеном жалбом сугерише на контрадикторности у исказу осуђеног АА3, с обзиром да је исти јасно описао да је каснији договор између њега и окривљеног подразумевао претходно одбијање ПДВ од износа уплаћеног на рачун предузећа, као је то претходно наведено, из чега произлази да је у тренутку давања мита окривљеном, дана 19.06.2014. године, већ био успостављен такав договор између окривљеног АА и осуђеног АА3.

Жалбом бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, указано је и на нејасне разлоге због којих првостепени суд налази да је окривљени АА захтевао поклон од осуђеног АА4, с обзиром да то ни сам осуђени АА4 не тврди у свом исказу, а такође се указује и на нејасне разлоге због којих првостепени суд утврђује да је окривљени АА у новембру месецу 2014. године, у Ћуприји у ресторану “Плава лагуна”, од осуђеног АА4 примио означени новчани износ, имајући у виду да осуђени АА4 у свом исказу уопште не спомиње да се у том периоду срео са АА и да му је предао било какав новац.

Међутим, како је радња извршења кривичног дела из члана 367 КЗ постављена алтернативно, тако да предметно кривично дело врши и одговорно лице које захтева или прими поклон или другу корист, то у конкретном случају није од значаја да ли је окривљени захтевао поклон или корист од осуђеног АА4, већ је довољно то што је поклон или корист од њега примио. Ово посебно ако се има у виду да је у чињеничном опису дела окривљеном АА између осталог и стављено на терет да је у означеном периоду примио поклоне од осуђеног АА4 у наведеним новчаним износима.

Првостепени суд је такође правилно утврдио да је окривљени АА од осуђеног АА4 примио на име мита и означени новчани износ неутврђеног дана у новембру месецу 2014. године, имајући у виду да је дана 13.11.2014. године осуђени АА4, путем СМС поруке, питао окривљеног АА да ли ће моћи да пусти 4.000.000,00 динара јер је “густа ситуација” и у вези са тим да је дана 14.11.2014. године “АА2” привредном друштву “АА6” исплатило на рачун 3.000.000,00 динара. У том смислу, и овај суд је нашао да изнете чињенице, цењене у вези са постојањем договора између окривљеног АА и осуђеног АА4, којим се осуђени АА4 обавезао да ће, по свакој уплати на рачун предузећа Euro Lin” од стране "АА2", окривљеном АА исплаћивати 200.000,00 динара и са претходном реализацијом таквог договора између окривљеног АА и осуђеног АА4, у довољној мери указују да је окривљени АА и у новембру месецу 2014. године примио истоветна новчани износ од осуђеног АА4. У прилог наведеном иде и део исказа осуђеног АА4 који је навео да се у означеном периоду сваког месеца састајао са окривљеним АА, ради давања новца на име мита у износу од 200.000,00 динара, због чега није од утицаја то што се исти није изричито изјаснио да се тим поводом срео са окривљеним АА и у новембру месецу 2014. године.

Наводи бранилаца окривљеног АА да је првостепени суд погрешно утврдио како је осуђени АА3 власник предузећа “АА” и “АА1” јер из извода Агенције за привредне регистре произлази да је власник тих предузећа његов син АА3С, такође нису били од значаја за одлучивање у овој кривичноправној ствари. Ово с тога јер из понашања осуђеног АА3 утврђеног у овом поступку очигледно произлази да је исти фактички заступао интересе тих предузећа, због чега за овај поступак није од значаја ко је у АПР-у заиста означен као власник предузећа.

Предметним жалбама се такође указује на нејасан део образложења побијане пресуде у коме првостепени суд утврђује да је осуђени АА2 испоручио грађевински материјал окривљеном АА на име давања мита, с обзиром да је предметни грађевински материјал неспорно испоручен оцу окривљеног АА дана 17.03.2014. године, дакле пре него што је суд утврдио да су осуђени АА2 и окривљени АА постигли договор о давању мита.

С тим у вези, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде, на страни 47 и 48 изнео јасне и уверљиве разлоге због којих је нашао да је осуђени АА2 давао мито окривљеном АА тако што му је између осталог дао и грађевински материјал означеног дана у вредности од најмање 220.000,00 динара. Наиме, тачни су наводи из изјављених жалби да је осуђени АА2 предао наведени грађевински материјал оцу окривљеног АА пре него што су он и окривљени АА постигли договор о давању мита. Међутим, полазећи од исказа осуђеног АА2, који и овај суд у потпуности прихвата као јасан, уверљив и доследан, првостепени суд је правилно закључио да је тај стари дуг окривљеног АА за грађевински материјал „пребијен“ преко обавезе плаћања мита окривљеном АА од стране осуђеног АА2, према њиховом накнадном договору, па се предметним жалбама неосновнао истиче супроотно.

Неосновано се жалбама окривљеног АА истиче да је током поступка неопходно било саслушати и СС3, у својству сведока јер је исти, према исказу осуђеног АА5, тражио од њега мито, а из разлога јер наведено није од било каквог утицаја на радње које су окривљеном АА у овом поступку стављају на терет.

Апелациони суд у Београду је анализирајући жалбене наводе бранилаца окривљеног АА1, адвоката АБ3 и АБ5, нашао да се предметним жалбама пре свега указује на нејасне разлоге због којих је првостепени суд утврдио да је окривљени АА1, у означеном периоду имао статус одговорног лица у "АА2", јер из Анекса уговора о раду, на који се позива првостепени суд, јасно произлази да је окривљени АА1 био одговоран искључиво за извршавање радних задатака, дакле за понашање и рад запослених у комерцијалном сектору и секторима набавке и продаје и то на нивоу "АА2", а не на нивоу појединачних рудника где су се доносиле одлуке од значаја за овај кривични поступак.

Међутим, првостепени суд је приликом утврђивања радно-правног статуса окривљеног АА1, правилно пошао од неспорне чињенице да је окривљени АА1 у означеном периоду, као комерцијални директор у "АА2", био одговоран за законито извршавање финансијских и комерцијалних обавеза предузећа, те да је очигледно вршио послове из делатности "АА2" у смислу одредбе члана 112 став 5 КЗ, из чега јасно произлази да је исти имао статус одговорног лица у наведеном предузећу у складу са цитираном законском одредбом. С тим у вези, првостепени суд је приликом доношења побијане пресуде ценио и неспорну чињеницу да је окривљени АА1 обављао послове из своје надлежности на нивоу "АА2", а не на нивоу појединачних рудника, те да из исказа сведока СС4 до СС8, произлази да окривљени АА1 никада није фаворизовао привредна друштва „Бравокс“ и „АА3“ у количинама угља које су им испоручене. Изнето, међутим, није било од утицаја на другачију одлуку јер окривљеном АА1 у овом поступку није ни стављено на терет да је на било који начин фаворизовао означена привредна друштва приликом испоруке угља тим предузећима од стране "АА2", нити да је утицао на било кога да испоруке угља тим привредним друштвима буду веће од уобичајених или од уговорених. Такво евентуално поступање окривљеног АА1 би значило да је у вези са својим овлашћењем извршио радњу коју не би смео да изврши, што би представљало радњу извршења кривичног дела из члана 367 став 1 КЗ, за које дело исти није ни оптужен, у вези са тим да је током поступка било неспорно да нико у "АА2" није био овлашћен да налаже приоритетно снабдевање угљем било ког привредног друштва (осим тачно одређених државних институција) или снабдевање угљем неког привредног друштва у количинама већим од уговорених, због чега су ирелевантни изнети жалбени наводи.

С тим у вези, неосновани су и наводи из жалбе браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ5, којима је указано да је првостепени суд неоправдано одбио предлог за обављањем финансијског вештачења, којим би било утврђено да ли је у означеном периоду привредним друђтвима „АА7“ и „АА3“ испоручиване веће количине угља од уобичајених или од уговорених, с обзиром да такво поступање окривљеном АА1 није ни стављено на терет. Неоснован је и предлог одбране окривљеног АА1 за обављањем финансијског вештачења упоређивањем количина угља које су испоручене наведеним привредним друштвима у означеном периоду са износом новца који је окривљени АА1, према наводима из оптужног акта, примио као мито од осуђених АА2 и АА5, а ради провере навода из исказа ових осуђених лица да су окривљеном АА1 на име мита давали 300 динара по тони испорученог угља. Ово с тога што је из исказа осуђених АА2 и АА5, који су потврђени пресретнутим телефонским разговорима окривљеног АА1, јасно и недвосмислено утврђена садржина договора између њих и окривљеног АА1, везано за начин обрачуна износа новца који су осуђени давали окривљеном АА1 на име мита, па није било потебе за додатном провером њихових исказа. При томе, првостепени суд је правилно узео у обзир и то да је током поступка утврђено да су осуђени АА2 и АА5, у означеном периоду истовремено давали новац на име мита окривљенима АА и АА1 и да су они тај новац међусобно делили, што додатно обесмишљава обављање предложеног финансијског вештачења.

Жалбом браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ3, оспорена је и законитост пресретнутих телефонских разговора окривљеног АА1 јер, према мишљењу браниоца овог окривљеног, није било оправдања за одређивање, а нарочито не за продужење трајања наредби за примену мере тајног надзора и снимања према окривљеном АА1, с обзиром да су исте очигледно биле усмерене на прикупљање доказа према СС3 који је, према исказу осуђеног АА5, једини рекао овом осуђеном да ће „морати нешто да плати“, док је окривљени АА1 ћутао. Изнети жалбени наводи су, међутим, очигледно неосновани јер су у време издавања наредби усмерених према окривљеном АА1, постојали основи сумње да је исти предузимао описане инкриминисане радње, што је у том тренутку био довољан степен сумње за издавање такве наредбе. При томе, из садржине самих наредби неспорно произлази да су се исте односиле и на окривљеног АА1, па у овом поступку нису од утицаја жалбени наводи којима се сугерише да је и СС2 предузимао истоветне радње које се и окривљеном АА1 стављају на терет, с обзиром да се суд креће искључиво у границама оптужног акта јавног тужиоца, којим СС3 није обухваћен у овом поступку.

Везано за цитирани телефонски разговор окривљеног АА1 од 21.05.2014. године обављеног у 09:17:05 часова, и овај суд из контекста самог разговора закључује да је га је окривљени АА1 обавио са својом супругом ААС, што ни сам окривљени АА1 није оспоравао током поступка, па се жалбом браниоца овог окривљеног, адвоката АБ3, овакав закључак суда неосновано доводи у питање. Неосновани су и наводи бранилаца окривљеног АА1 да цитирани разговор није могао бити коришћен као доказ у овом поступку, јер супруга окривљеног АА1 има статус привилегованог сведока, а иста није испитана на околност да ли уопште жели да сведочи на изнете околности. Ово с тога јер се наредба за примену мере тајног надзора и снимања телефонских разговора окривљеног АА1, односила на све његове разговоре обављене са означеног телефонског броја, без обзира са ким је окривљени обављао те разговоре, док супруга окривљеног АА1 није ни испитана у својству сведока у овом поступку, нити је било потребе за њеним испитивањем у том својству, па иста није ни могла бити упозорена у смислу одредбе члана 94 став 1 тачка 1 ЗКП.

Неосновани су и наводи из жалбе браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ5, да се одлука првостепеног суда о кривици овог окривљеног заснива искључиво на исказима осуђених лица АА2 и АА5, имајући у виду да се побијана пресуда, осим на исказима наведених лица, заснива и на цитираним транскрипитима телефонских разговора окривљеног АА1 којима су у потпуности потврђени искази осуђених АА2 и АА5, као и на материјалним доказима.

Испитијући побијану пресуду у делу одлуке о кривичним санкцијама које су изречене окривљенима АА и АА1, овај суд је нашао да је првостпени суд правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни окривљених. У том смислу, првостепени суд је најпре правилно нашао да олакшавајуће околности на страни окривљених обухватају чињенице да се ради о породичним и ожењеним лицима, очевима по једног малолетног детета, а на страни окривљеног АА је ценио и то да је исти неосуђиван, док је од отежавајућих околности на страни окривљених узео у обзир бројност радњи извршења, исказану упорност и висину стечене противправне имовинске користи која вишеструко превазилази квалификаторни износ посебног облика предметног кривичног дела за које су окривљени оглашени кривим, а на страни окривљеног АА1 и то што се ради о већ осуђиваном лицу иако не због истоврсног кривичног дела, па је тако утврђеним околностима дао адекватан значај.

Следствено томе, неоснован је предлог из жалбе јавног тужиоца за изрицањем строжих кривичних санкција окривљенима, као и предлози из жалби бранилаца окривљених за блажим кажњавањем окривљених, имајући у виду да је првостепени суд правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ на страни окривљених и истима дао адекватан значај, како је то напред наведено, док се у изјављеним жалбама не истиче ни једна околност коју првостепени суд није узео у обзир приликом одмеравања казни окривљенима, а која би била од значаја за исте.

Правилно је првостепени суд поступио и када је окривљенима, у смислу одредбе члана 85 КЗ, изрекао меру забране вршења позива, делатности и дужности, имајући у виду да су се окривљени налазили на високим руководећим местима у наведеном јавном предузећу, где су свој положај злоупотребили ради личне користи и то у дужем временском периоду. Према томе, и овај суд налази да изнете околности указују на постојање оправдане бојазни да би било опасно даље располагање, коришћење, управљање, руковање и чување државне имовине од стране окривљених у означеном периоду, па се жалбама бранилаца окривљених неосновано истиче супротно, односно неосновано се жалбом јавног тужиоца указује да је окривљенима било оправдано изрећи наведену меру у дужем временском трајању.

Према томе, и овај суд налази да се може очекивати да ће се са овако изреченим кривичним санкцијама у потпуности остварити сврха изрицања кривичних санкција, прописана одредбом члана 4 КЗ, сврха кажњавња прописана одредбом члана 42 КЗ и сврха мера безбедности прописана одредбом члана 78 КЗ, као и да су исте у свему у складу са тежином учињених кривичних дела и степеном кривице окривљених као учинилаца.

Неосновано се жалбама бранилаца окривљених АА и АА1 првостепена пресуда побија и у делу одлуке о одузимању имовинске користи од окривљених, с обзиром да је током овог поступка утврђено да су окривљени извршењем предметног кривичног дела прибавили себи имовинску корист у означеним новчаним износима, а у вези са одредбом члана 91 КЗ којом је прописано да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом, те да ће се иста одузети судском одлуком којом је утврђено извршење кривичног дела.

Апелациони суд у Београду је иамо у виду и наводе из жалби бранилаца окривљених АА и АА1, адвоката АБ2 и АБ5, којима је указано да је првостепени суд побијаном пресудом пропустио да одлучи о „судбини“ привремено одузетих предмета од окривљених и оца окривљеног АА, али је нашао да изнета чињеница није од утицаја на одлучивање у овој кривичноправној ствари, нарочито узимајући у обзир на овлашћење суда да накнадно одлучи о одузимању предмета од наведених лица у смислу одредбе члана 535 ЗКП.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457 ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар        Председник већа-судија
Вукашин Сарајлић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)