Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.11.2017.

Кж1 По1 16/17

Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ

Посебно одељење

Кж1 По1 16/17

23.11.2017. године

Београд

 

 

У ИМЕ НАРОДА

 

            АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Милене Рашић, председника већа, Зорана Савића, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Јасмине Васовић, чланова већа, са записничарем Горданом Миловановић, уз учешће вишег саветника Јелене Савић, у кривичном поступку против окривљеног АА и др., због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 КЗ и др., одлучујући о жалби Тужилаштва за организовани криминал изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 92/14 од 23.10.2015. године, након одржаног претреса дана 23.11.2017. године, у смислу одредби члана 449 и 450 ЗКП, у присуству Тужиоца за организовани криминал Драгослава Марковића, оптужених АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 и њихових бранилаца, адвоката АБ, АБ1, АБ2, АБ3 и АБ4, а у одсуству уредно обавештног Државног јавног правобраниоца Републике Србије, након већања и гласања дана 23.новембра 2017. године већином гласова донео је:

 

 

П Р Е С У Д У

 

 

            Усвајањем жалбе Тужилаштва за организовани криминал ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 92/14 од 23.10.2015. године, у делу описаном под тачкама 1. и 2. изреке пресуде, у односу на оптужене АА, АА2, АА3, АА4 и АА5, тако да сада гласи

 

I/1

 

            Оптужени АА2, рођен _. године у _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђиван,

 

            Оптужени АА, _. године у месту _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _ девојачко _, осуђиван пресудом Општинског суда Жабари К.бр. 39/95 од 19.10.1995. године, због кривичног дела из члана 169 став 1 Закона о девизном пословању у СРЈ на новчану казну у износу од 2.000,00 динара и меру безбедности одузимања предмета, пресудом Општинског суда у Пожаревцу К.бр. 172/98 због кривичног дела из члана 201 став 3 у вези члана 195 став 3 КЗ РС на новчану казну у износу од 7.000,00 динара и пресудом Општинског суда у Свилајнцу К.бр. 12/08 од 21.04.2000. године због кривичног дела из члана 242 став 4 КЗ условном осудом на казну затвора у трајању од 6 месеци, са роком проверавања од годину дана,

 

            Оптужена АА3, рођена _. године у _, са ЈМБГ _ од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђивана

 

             Оптужени АА4, рођен _. године у _ са ЈМБГ _ од _ и мајке _, девојачко _, неосуђиван,

 

 

КРИВИ СУ

 

            Што су:

 

            У периоду од 22.09. до 25.12.2002. године у Пожаревцу, оптужени АА2, као одговорно лице – вршилац дужности директора Друштвеног предузећа “АА1” Београд, искоришћавањем свог положаја и овлашћења Привредном друштву “АА", прибавио противправну имовинску корист у износу од 60.977.258,18 динара, а Републици Србији нанео имовинску штету у истом износу, на шта га је са умишљајем подстрекао оптужени АА, власник привредног друштва "АА", наговарањем да то дело изврши, а са умишљајем у томе помогли оптужена АА3, директор Завода за економику и развој привреде и оптужени АА4 архитекта у овом Заводу, стварањем услова за извршење овог кривичног дела, при чему су сви поменути оптужени били урачунљиви и свесни свог дела и његове забрањености чије извршење су и хтели, тако што је оптужени АА након куповине пословног простора "АА1" од стране његовог привредног друштва “_” наговорио оптуженог АА2 да у име ДП “АА2” његовом другом привредном друштву "АА", прода пословни простор у Пожаревцу, у улици _, по знатно нижој цени од тржишне, те је у том циљу ДП “АА1” упутила захтев за израду процене вредности наведене непокретности ДП “Завод за економику и развој привреде” из Пожаревца, који је дана 24.10.2002. године продат путем јавне аукције и променио назив у “Завод за еконимику и урбани менаџмент” са чијим купцем и новим већинским власником АА6 се оптужени АА договорио да овај Завод, приликом вршења тражене процене, утврди нижу тржишну цену наведеног пословног простора, па је поменути захтев ДП “АА1” по налогу оптужене АА3, секретарица у “Заводу за економику и урбани менаџмент” завела дана 22.09.2002. године под деловодним бројем 265/1, иако је под тим деловодним бројем и датумом, већ био заведен други документ, а све у циљу приказивања да је поменути захтев поднет пре приватизације наведеног Завода, након чега је оптужена АА3 као директор “Завода за економику и урбани менаџмент” одредила оптуженог АА4 да изврши процену тржишне вредности предметног пословног простора, у улици _ – кућа са кућиштем изграђена на кат.парцели _ ЗКУЛ број _ КО _, те је оптужени АА4 у договору са оптуженом АА3 вредност предметног пословног простора површине 2.321,56 м2 проценио на износ од 18.863.230,00 динара, иако је стварна тржишна вредност овог пословног простора тада износила 81.977.258,18 динара, а оптужена АА3 у име “Завода за економику и урбани менаџмент” потписала ову процену, док је оптужени АА2, не сачекавши да “Завод за економику и урбани менаџмент” изврши процену вредности предметног пословног простора, наложио стручним службама ДП “АА1” да огласе продају предметног пословног простора у _ у улици _, без навођења ближих података о том пословном простору и његове почетне продајне цене, као основних елемената сваке продаје непокретности, и то у дневном листу “Дневник” из Новог Сада, па како се на овај оглас објављен дана 23.10.2002. године и 03.11.2002. године нико није пријавио, оптужени АА2 је донео одлуку да се предметни пословни простор прода непосредном погодбом привредном друштву "АА" у власништву оптуженог АА за износ од 21.000.000,00 динара, односно 9.045,64 динара по м2, а затим дана 25.12.2002. године у име ДП “АА1” као продавца, закључио уговор о купопродаји Ов.бр.13641/02 са наведеном уговореном купопродајном ценом, иако је знао да је тадашња реална тржишна вредност предметног пословног простора знатно већа, с обзиром да је ДП “АА1” исте године други свој пословни простор, који се налази у истом делу Пожаревца, у улици Табачка чаршија број 3, продала по вишеструко вишој цени од 60.982,00 динара по м2, на који начин је привредном друштву "АА" у власништву оптуженог АА прибавио противправну имовинску корист у износу од 60.977.258,18 динара,

 

                  - чиме је оптужени АА2 извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, оптужени АА кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 КЗ, оптужена АА3 и оптужени АА4 по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 35 КЗ,

 

 

па их суд, даље, применом одредби члана 4, 5, 42, 45, 54 и 63 КЗ

 

 

О С У Ђ У Ј Е

 

 

            и то:

 

            оптуженог АА2 на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 1 (једне) године, у коју казну ће му се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 54/07 од 16.11.2007. године у периоду од 13.11.2007. године до 17.10.2008. године.

 

            оптуженог АА на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 2 (две) године у коју ће му се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 54/07 од 16.11.2007. године у периоду од 13.11.2007. године до 13.03.2009. године.

 

            оптужену АА3, на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 6 (шест) месеци у коју казну ће јој се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 11/08 од 05.05.2008. године, у периоду од 05.05.2008. године до 17.10.2008. године, а која казна ће се извршити тако што ће је оптужена издржавати у просторијама у којима станује на адреси _, улица _ и које просторије не сме напуштати, осим у случајевима приписаним одредбом члана 24 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, а уколико оптужена једном у року у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у Заводу за извршење казне затвора.

 

            оптуженог АА4, на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 6 (шест) месеци, која казна ће се извршити тако што ће је оптужени издржавати у просторијама у којима станује на адреси _, улица _ и које просторије не сме напуштати, осим у случајевима прописаним одредбом члана 24 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, а уколико оптужени једном у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у Заводу за извршење казне затвора.

 

 

I/2

 

 

            Оптужени АА5, рођен _. године у _ са ЈМБГ _ од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђиван,

 

 

КРИВ ЈЕ

 

            што је:

 

            У јануару и фебруару 2003. године, у Пожаревцу, као службено лице Републичке управе јавних прихода – шеф Одсека за утврђивање јавних прихода Филијале Пожаревац, искоришћавањем свог службеног положаја и овлашћења, привредном друштву "АА", прибавио имовинску корист у износу од 9.498.899,72 динара, у виду неснованог умањења висине пореза на пренос апсолутних права, а Републици Србији нанео имовинску штету у истом износу, тако што је у поступку утврђивања висине пореза на пренос апсолутних права за непокретност – пословни простор у улици _, у Пожаревцу, по уговору о купопродаји непокретности закљученом између ДП “АА1” као продавца и привредног друштва "АА", као купца, овереном у Општинском суду у Пожаревцу дана 25.12.2002. године под Ов.број 13641/02 у предмету Пореске управе – Филијале Пожаревац број 413-10/86/03, најпре утицао на референта за утврђивање пореза СС1 да као пореску основицу прихвати цену из наведеног уговора о купопродаји непокретности у износу од 21.000.000,00 динара, а како референт СС1 то није учинио, већ је комисија Пореске управе – Филијале Пожаревац, чији је он био члан, извршила процену предметне непокретности као реалну тржишну вредност те непокретности, односно пореску основицу, утврдила износ од 210.978.000,00 динара, а СС1 сачинио записник о овој процени број 413-86/03 од 22.01.2003. године, који су потписали сви чланови ове сталне комисије за процену, те након тога сачинио и потписао решење у име директора Филијале Пожаревац, Пореске управе број 413/10-86/03 од 27.01.2003. године, којим је утврђена висина пореза на пренос апсолутних права за наведену непокретност у износу од 10.548.900,00 динара и ово решење експедовао купцу те непокретности – солидарном јемцу пореске обавезе Привредном друштву "АА", оптужени АА5 је незадовољан оваквим решењем наложио референту СС1 у да поново сачини записник о процени вредности предметне непокретности, којом би уговорена цена у износу од 21.000.000,00 динара била утврђена као реална тржишна вредност ове непокретности, као и уплатницу на износ пореза који се добија применом стопе од 5% на пореску основицу од 21.000.000,00 динара тј. износ од 1.050.000,28 динара, што је СС1 овога пута искључиво услед притиска оптуженог АА5 и учинио и сачинио нови записник о процени вредности предметне непокретности број 413-86/03 са датумом 22.01.2003. године, у којем је констатовано да је реална тржишна вредност ове непокретности она вредност која је наведена у уговору Ов.број 13641/02 – 21.000.000,00 динара, а затим овај нови записник и уплатницу доставио оптуженом АА5, који је овај нови записник потписао и вратио га СС1 ради сачињавања нацрта решења, па је СС1 на основу тог новог записника сачинио нацрт решења број 413-10/86/03 којим је у односу на предметну непокретност утврђен порез на пренос апсолутних права у износу од 1.050.000,28 динара и ово решење однео АА5 на потпис, након чега је оно експедовано привредном друштву "АА", које је у поменутом износу платило порез на пренос апсолутних права, уместо у износу од 10.548.900,00 динара, па је тиме оптужени АА5 овом привредном друштву у власништву оптуженог АА прибавио имовинску корист у износу од 9.498.899,72 динара на штету буџета Републике Србије,

 

            - чиме је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ,

 

            па га суд применом одредбе члана 4, 5, 42, 45, 54 и 60 КЗ

 

 

О С У Ђ У Ј Е

 

           

            на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 1 (једне) године у коју ће му се урачунати време проведено у притвору од 13.11.2007. године до 22.01.2008. године.

 

            На основу члана 91 и 92 КЗ и члана 538 став 1 и 2 ЗКП и члана 541 ЗКП

 

                                    ОДУЗИМА СЕ ИМОВИНСКА КОРИСТ

 

            од предузећа "АА" прибављена извршењем кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 КЗ описано у ставу I/1 изреке пресуде у износу од 60.977.258,18 динара, па се "АА" обавезује да уплати овај износ на рачун буџета Републике Србије у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

 

            На основу одредбе члана 261, 262 и 264 ЗКП оптужени АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 обавезује се да плате трошкове кривичног поступка о чијој висини ће суд одлучити посебним решењем.

 

            На основу одредбе члана 261 став 2 тачка 9 ЗКП обавезују се оптужени АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 да на име судског паушала плате суду износ од по 20.000,00 динара.

 

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 92/14 од 23.10.2015. године и то тачком 1. изреке оптужени АА2 ослобођен је од оптужбе на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, оптужени АА да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 34 КЗ, а оптужени АА3 и АА4 ослобођени од оптужбе за по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 КЗ, док је тачком 2. изреке оптужени АА5 ослобођен од оптужбе на осносву одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ. Тачком 3. изреке пресуде оптужени АА7 је ослобођен од оптужбе да извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, а оптужени АА, АА6 и АА8 ослобођени од оптужбе за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ подстрекавањем у вези са чланом 34 КЗ, док је тачком 4. исте пресуде оптужени АА9 ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 2 у вези са ставом 1 КЗ. На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, док су на основу одредбе члана 258 став 3 ЗКП оштећени ради остваривања имовинско правног захтева упућени на парницу.

 

            Пресудом Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 По1бр. 15/16 од 03.11.2016. године у ставу I изреке одбијена је жалба Тужилаштва за организовани криминал, а пресуда Вишег суда у Београду,Посебног одељења К.По1 92/14 од 23.10.2015. године, у делу описаном под тачком 3. у односу на оптужене АА, АА6, АА8 због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ подстрекавањем у вези са чланом 34 КЗ, потврђује. Ставом II изреке пресуде делимично је усвојена жалба Тужилаштва за организовани криминал, па је преиначена првостепена пресуда у делу описаном под тачкама 1. и 2. изреке пресуде, у односу на оптужене АА, АА2, АА3, АА4 и АА5, тако што је под II/2 оптужени АА2 оглашен кривим да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, те је осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, у коју казну ће му се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 54/07 од 16.11.2007. године у периоду од 13.11.2007. године до 17.10.2008. године, оптужени АА оглашен кривим да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 КЗ, те осуђен на казну затвора у трајању од 2 (две) године, у коју ће му се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 54/07 од 16.11.2007. године у периоду од 13.11.2007. године до 13.03.2009. године, а оптужена АА3 и оптужени АА4 оглашени кривим за по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 35 КЗ, те је суд оптужену АА3, осудио на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци у коју казну ће јој се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 11/08 од 05.05.2008. године, у периоду од 05.05.2008. године до 17.10.2008. године, а која казна ће се извршити тако што ће је оптужена издржавати у просторијама у којима станује на адреси _ и које просторије не сме напуштати, осим у случајевима приписаним одредбом члана 24 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, а уколико оптужена једном у року у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у Заводу за извршење казне затвора, а оптужени АА4 осуђен на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци, која казна ће се извршити тако што ће је оптужени издржавати у просторијама у којима станује на адреси _ и које просторије не сме напуштати, осим у случајевима прописаним одредбом члана 24 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, а уколико оптужени једном у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у Заводу за извршење казне затвора.

 

            Ставом II/2 оптужени АА5 је оглашен кривим да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, те је осуђен на казну затвора у трајању од на казну затвора у трајању од 1 (једне) године у коју ће му се урачунати време проведено у притвору од 13.11.2007. године до 22.01.2008. године. На основу члана 91 и 92 КЗ и члана 538 став 1 и 2 ЗКП и члана 541 ЗКП одузима се имовинска корист од предузећа "АА" прибављена извршењем кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 КЗ описано у ставу I/1 изреке пресуде у износу од 60.977.258,18 динара, па се "АА" обавезује да уплати овај износ на рачун буџета Републике Србије у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења и од предузећа "АА", прибављена извршењем кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ описано у ставу I/2 изреке пресуде у износу од 9.498.899,72 динара па се "АА" обавезује да уплати овај на рачун буџета Републике Србије у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. На основу одредбе члана 261, 262 и 264 ЗКП оптужени АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 обавезује се да плате трошкове кривичног поступка о чијој висини ће суд одлучити посебним решењем. На основу одредбе члана 261 став 2 тачка 9 ЗКП обавезују се оптужени АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 да на име судског паушала плате суду износ од по 20.000,00 динара.

 

            Ставом III изреке преиначена је првостепена пресуда под тачком 4. те је према оптуженом АА9 на основу одредбе 422 сав 3 ЗКП одбијена оптужба да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 2 у вези са ставом 1 КЗ, те је одређено да трошкови кривичног постука падају на терет буџетских средстава суда.

 

            Решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 1/17 од 24.05.2017. године, као суда трећег степена, у ставу I су усвојене жалбе браниоца оптуженог АА2, адвоката АБ2, оптуженог АА5, браниоца оптуженог АА5, адвоката АБ3, оптужене АА3, браниоца оптужене АА3, адвоката АБ3, браниоца оптуженог АА4, адвоката АБ4, браниоца оптуженог АА, адвоката АБ1 и браниоца оптуженог АА, адвоката АБ изјављене против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 По1 бр. 15/16 од 03.11.2016. године, те се укида пресуда Апелационог суда у Београду Кж1 По1 бр. 15/16 од 03.11.2016. године у делу под тачком II, II/1, II/2 и предмет враћа другостепеном суду на поновно суђење, док је у ставу 2 овог решења пресуда Апелационог суда у Београду Кж1 По1 бр. 15/16 од 03.11.2016. године, у делу изреке под I и III остала неизмењена.

 

            Против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 92/14 од 23.10.2015. године, жалбу је изјавило Тужилаштво за организовани криминал због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење након одржаног претреса, преиначи побијану пресуду тако што ће окривљене огласити кривим и осудити их на казну затвора по закону.

 

            Одговоре на жалбу Тужилаштва за организовани криминал поднели су:

 

                   - бранилац окривљеног АА, адвокат АБ са предлогом да поднету жалбу Тужилаштва за организовани криминал Апелациони суд у Београду одбије као неосновану.

 

             - бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2 са предлогом да поднету жалбу Тужилаштва за организовани криминал Апелациони суд у Београду одбије као неосновану.

                       

            Тужилаштво за организовани криминал је у свом акту Ктж.бр. 22/17 од 18.07.2017. године предложило да се жалба Тужилаштва за организовани криминал усвоји, те да се опужени огласе кривим и казне по закону.

 

            Након укидања пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 По1 бр. 15/16 од 03.11.2016. године, од стране суда трећег степена, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је дана 23.11.2017. године одржао претрес, у присуству Тужиоца за организовани криминал Драгослава Марковића, оптужених АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 и њихових бранилаца, адвоката АБ, АБ1, АБ2, АБ3 и АБ4, а у одсуству уредно обавештеног Државног јавног правобраниоца Републике Србије, на ком претресу је саслушао оптужене и прочитао допис оштећеног државног правобраниоца Републике Србије од 02.12.2014. године, те је извршио упознавање са садржином свих доказа првостепеног поступка, а на сагласан предлог странака на основу одредбе члана 406 став 1 тачка 1 ЗКП, прочитао одбрану окривљеног АА6 те у смислу одредбе члана 449 став 2 ЗКП прочитао пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.бр. 92/14 од 23.10.2015. године, па је имајући у виду напред наведено, нашао:

 

            - жалба Тужилаштва за организовани криминал која се односи на тачку 1 и 2 изреке првостепене пресуде је основана.

 

            Наиме, када је у питању кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, ближе описано у ставу I изреке ове пресуде, по оцени другостепеног суда, на основу одбране окривљеног АА2, која одбрана је потврђена писаним доказима, односно одлуком управног одбора ДП “АА1” и записницима са седнице управног одбора, током поступка несумњиво је утврђено да је окривљени АА2 одлуком Управног одбора ДП “АА1” број 36/12/1-01 од 08.10.2001. године именован за вршиоца дужности генералног директора тог предузећа са неограниченим овлашћењима за заступање и да је ту дужност обављао 10.10.2001. године до 25.10.2005. године када је разрешен дужности директора ДЛС “Панонија” које предузеће је правни следбеник ДП “АА1” Београд. На предлог председника Управног одбора и директора истог предузећа донета је 19.06.2002. године одлука да Скупштина одобрава продају основног средства – пословног простора у Пожаревцу улица _, кућа са кућиштем изграђена на кп.број 1131/1 уписана у ЗКУЛ 3655 КО Пожаревац у површини од 26,22 ара, с тим да почетну цену утврди овлашћена агенција за процену тржишне вредности некретнина, а да ВФ генералног директора спроведе процедуру и поднесе извештај Скупштини. У вези процене ове пословне зграде, најпре је ангажовано АД за пројектовање, инжињеринг и консалтинг Зрењанин, али су исти у вршењу процене били спречени понашањем радника на терену дана 31.07.2002. године, тако да је процена исте непокретности поверена другом проценитељу – Заводу за економику и развој привреде Пожаревац, који је извршио процену у новембру 2002. године. Пре добијене процене тржишне вредности овог објекта од стране “АА2” Београд, објављен је оглас о продаји пословног простора зграде у Пожаревцу у улици _, са назнаком да се зграда продаје у виђеном стању и то у огласу у дневном листу “Дневник” који излази на територији Новог Сада на дане 23.10.2002. године и 03.11.2002. године, а по којим огласима се нико није јавио као заинтересовани купац.

 

            На основу процене вредности пословног објекта у улици _ Завода за економику и развој привреде Пожаревца из 2002. године утврђено је да је наведена процена урађена на захтев ДП “АА”, да се ради о пословном објекту улица _ бруто површине 2321,56 м2, да је процену вршио архитекта АА4 и да је објекат процењен на 314.388,00 евра као и да је процену потписала директор Завода овде оптужена АА3, а на самој процени као време израде означен је новембар 2002. године.

 

            Из уговора о купопродаји непокретности закљученог 25.12.2002. године између ДП “АА1” и предузећа "АА" оверен пред Општинским судом у Пожаревцу Ов.бр. 13641/2 и анекса уговора овереног пред Општинским судом у Пожаревцу дана 06.03.2003. године Ов.бр. 2470/3 утврђује се да је “АА1” Београд, предузећу “АА” чији је власник и оснивач оптужени АА продало непокретност – пословну просторију у Краљевој улици 35 и 37 (сада улица _) по цени од 21.000.000,00 динара, с тим да купац купопродајну цену исплати у 7 рата – последњу до 25.06.2003. године, те је уговор у име продавца ДП “АА1” потписао оптужени АА2 као вршилац дужности генералног директора “АА1” по овлашћењу Скупштине “АА1” у име купца предузећа “АА” оптужени АА директор и власник.

 

            На основу анекса уговора Ов.број 13641/2, који анекс је оверен пред Општинским судом у Пожаревцу под Ов.број 2470/3 дана 06.03.2003. године утврђено је да је купац исплатио део купопродајне цене у износу од 8.900.000,00 динара до 20.02.2003. године, а обавезао се да преостали део купопродајне цене у износу од 12.100.000,00 динара исплати најкасније до 20.04.2003. године, а на основу потврде ДП “АА1” Београд од 06.03.2003. године и изјаве од 11.03.2003. године утврђено је да је ДП “АА1” дала сагласност да се по основу уговора о купопродаји анекса купац “АА” ДОО укњижи као власник на пословној просторији која се води као кућа са кућиштем, једном зградом, двориштем и виноградом, хотел “Српска круна” у Краљевој улици број 35 – 37 на кп.број 1131/1 од 0.26.22 ха уписану у ЗКУЛ 2655 КО Пожаревац, осим на стану који је правом спрату и који се састоји од две собе и кухиње у призмељу, чији је власник физичко лице АА1, те је дана 14.07.2003. године извршена примопредаја пословног простора између продавца и купца.

 

             Поступајући по налозима Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, као суд трећег степена, у којима се истиче да из напред наведених доказа не произлази да је оптужени АА наговорио оптуженог АА2 да у име ДП “АА1” прода предметни пословни простор по знатно нижој цени од тржишне и да је у том циљу ДП “АА1” упутила захтев за израду процене вредности наведене непокретности ДП “Заводу за економику и развој привреде” из Пожаревца, којом приликом се оптужени АА договорио да овај Завод приликом вршења тражене процене вредности утврди нижу тржишну цену наведеног пословног простора и да је овај договор постигнут између оптуженог АА и већинског власника Завода АА6, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, као другостепени суд је нашао:

 

            да је током поступка, на основу свих доказа, доведених у везу једног са другим и анализом истих у њиховој свеукупности, несумњиво утврђено да је оптужени АА у име предузећа „АА“ купио предметну непокретност од ДП „АА1“ по знатно нижој цени од тржишне; да је оптужени АА2 био овлашћен од стране Управног одбора ДП „ АА1“ да изврши продају тог објекта, те да је у поступку купопродаје постојао договор између оптуженог АА и оптуженог АА2 у коме је, како то несумњиво произлази из изведених доказа оптужени АА, као купац, наговорио оптуженог АА2 да предметни објекат у име ДП „АА1“ прода, не по реалној тржишној цени, већ по знатно нижој цени, а све на штету ДП „АА1“, у корист предузећа „АА“ у власништву оптуженог АА.

 

            До оваквог закључка, Апелациони суд у Београду, као суд другог степена, је дошао на основу анализе следећих доказа:

 

            Руководећи се налозима из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, Кж3 По1 1/17 од 24.05.2017. године, а у погледу утврђења одлучне чињенице у овом поступку – да ли је оптужени АА пословни простор у _ купио по цени знатно нижој од тржишне, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је ценио налаз и мишљење судских вештака ВВ и ВВ1 и њихово усмено изјашњење на претресу одржаном дана 22.05.2015. године, у ком су након непосредног увида у све објекте постојеће на катастарској парцели _ КО _ и извршеног мерења дали тачне површине посебно сваког објекта постојећег на катастарској парцели _ КО _, а вештак ВВ тржишну вредност тих објеката, те је из приложене скице утврђено да су на парцели евидентирани објекти као целине:

 

            - главни објекат на углу улице _, раније познат као хотел “АА2”, који се састоји од подрума, приземља и спрата, (на скици означен као целине Е и Ф),

 

            -објекат у улици _ бр. _, у граду познат као "АА3", (на скици означен као целина А),

 

            -објекат у улици _, који садржи локале и стан, (на скици означен као целина Б и Ф) и

 

            -објекат у улици _, који садржи локале и два стана, као и гаражу (на скици означен као целине Ц, Д , И Ј и Л ).

 

            У налазу и мишљењу је констатовано да су у објектима евидентиране целине и просторије по етажама, спрат, приземље и подрум, те је према рекапитулацији површине свих објеката корисна површина објекта “АА2” 1.498,33 м² без комуникације плус 77,46 м² површине комуникације објекта у улици _² без комуникације плус 4,07 м² површине комуникације, објекат у улици _ површине 167,34 м² и објекат у улици _ површина 194,65 м², констатујући да је укупна корисна површина свих наведених објеката 2.295,20 м².

 

            Вештак ВВ1 је објаснио да су у корисну површину ушле све просторије објеката, објашњавајући да се корисна површина разликује од подне, утолико што подна површина не мора да буде једнака корисној, јер се она може састојати из неких целина које се по прописима, односно по ЈУС-у обрачунавају са мањом проценом, нпр. тераса, а судски вештак ВВ је наведеним налазом дао коначну тржишну цену објекта, наводећи да је ту цену утврђивао на више начина, дакле, не само анкетним путем – увиђајем у понуду и потражњу, већ и анализом уговорене и извршене купопродаје дела истог простора између фирме “АА” и “Јубанке” из Београда, сада “Аlpha bankе” и анализом извршених и спроведених решења Пореске управе – Филијале у Пожаревцу за извршени промет, те је обрачун вршен за корисну површину, при чему је корисна површина гаража и складишних простора редукована са 50%, а балкони са 25%.

 

            Дајући процену тржишне вредности објекта применом тржишних цена утврђених анкетним путем на тржишту града Пожаревца, вештак се изјаснио да је прометна вредност објекта у децембру 2002. године – марта 2003. године, када је извршен промет објекта, износила за локале 900 евра по м², за канцеларије 800 евра по м², а за станове 500 евра по м², а имајући у виду површине објеката, вештак је дао укупну тржишну вредност објекта посебно израчунавајући вредност целина које се састоје од локала, посебно целина која се састоји од канцеларије и посебно целина која се састоји од станова. Дајући рекапитулацију процене тржишне вредности у еврима и динарима, применом ове методе, судски вештак је навео да:

 

            - тржишна вредност хотела “АА1” у улици _ износи 1.334.891,00 евра (противвредност у динарима 81.977.258,18 динара),

 

            - тржишна вредност биоскопа “Морава” у улици Стари корзо бр. 33 износи 351.160 евра (противвредност у динарима 21.565,156,99 динара),

 

            - тржишна вредност објекта у улици _ износи 135.286 евра (противвредност у динарима 8.308.075,60 динара), а

 

            - тржишна вредност објеката у улици _ износи 142.061 евро (противвредност у динарима 8.724.136,50 динара), указујући да укупна вредност свих објеката на парцели износи 1.963.398,00 евра (противвредност у динарима 120.574.627,30 динара).

 

            Судски вештак је дајући тржишну вредност објекта применом купопродајне цене из Уговора о купопродаји непокретности закљученог између “АА”, као продавца и “Јубанке”, односно “Alpha banke”, као купца, дао рекапитулацију процене тржишне вредности, при чему је по уговору цена за локале износила 1500 евра по м², а за канцеларије 384,60 евра по м², а за станове је примењена уговорена цена за канцеларијски простор, па

 

            - тржишна вредност објекта хотел “АА1" износи 1.434.333,70 евра (динарска противвредност 88.084,153,70 динара),

 

            - тржишна вредност биоскопа “АА3” у улици _3, износи 168.820,20 евра (динарска противвредност 10.367.451,10 динара),

 

            - тржишна вредност објекта у улици _, износи 208.290.20 евра (динарска противвредност 12.791.351,15 динара),

 

            - тржишна вредност објекта у улици _ износи 199.608,75 евра (динарска противвредност 12.258.212,90 динара), указујући на то да укупна тржишна вредност објекта износи 2.014.052,85 евра (динарска противвредност од 123.685.402,40 динара).

 

            Надаље, у налазу и мишљењу судски вештак је проценио и тржишну вредност објекта применом утврђене тржишне вредности објеката за које је Пореска управа у Пожаревцу донела решење о утврђивању пореза бр. 413-10/86/03 од 27.01.2003. године, те изнео утврђену тржишну вредност објекта “АА2” решењем 163.782,00 динара, те поделом износа сразмерно објектима утврдио да тржишна вредност објекта хотел “АА2” износи 108.587.466,00 динара, тржишна вредност објекта биоскопа “АА3” у улици _ износи 30.250.535,40 динара, тржишна вредност објекта у улици _ износи 11.530.252,80 динара и тржишна вредност објекта у улици _ износи 13.413.745,80 динара, одређујући да укупна тржишна вредност свих објеката применом наведене методе износи 163.782.000,00 динара.

           

            Процењујући тржишну вредност објекта применом утврђене тржишне вредности објеката за које је Пореска управа у Пожаревцу донела решење о утврђивању пореске обавезе бр. 413-10/773 од 11.04.2003. године, судски вештак је дао рекапитулацију процене тржишне вредности објекта, наводећи да је:

 

            - тржишна вредност објекта хотел “АА2” у улици _ износи 1.434.333,70 евра (противвредност у динарима 91.450.678,35),

 

            - тржишна вредност објекта биоскоп “АА3” у улици _ износи 168.820,20 евра (противвредност у динарима 10.763.689,00 динара),

 

            - тржишна вредност објекта у улици _ износи 208.290,20 евра (противвредност у динарима 13.280.229,10) и

 

            -тржишна вредност објекта у улици _ износи 12.726.714,60, те је укупна тржишна вредност свих објеката 2.014.052,85 евра (противвредност у динарима 128.221.311,10).

 

            Из напред наведеног, овај суд утврђује да је најмања тржишна вредност објекта процењена методом понуде и потражње у периоду од децембра 2002. до марта 2003. године.

 

            Оцењујући овакав налаз и мишљење овај суд је у потпуности прихватио исти, као и тржишну вредност објекта коју је вештак дао користећи анкетну методу, обзиром да је, по оцени суда, ова метода најприхватљивија за утврђивање тржишних вредности непокретности. Наиме, приликом давања свог налаза и мишљења, вештак је имао у виду тржишне податке у виду понуда на територији града Пожаревца и то у време када је предметна непокретност продата, дакле, цене које су агенције објављивале као понуде, наводећи да тржишна вредност објекта не зависи од његове старости, конструкције нити обраде објекта, већ искључиво од тржишних услова понуде и потражње.

 

            Судски вештак је просечну продајну цену ( до које је дошао на основу података агенције, према којој методи је просечна тржишна вредност м² локала 1.150 евра, а м² канцеларијског простора 1.000 евра), умањио за вредност радова који су неопходни да би објекат дошао до нивоа обраде новог објекта, те је проценио да трошкови неопходни да се локали доведу у то стање износе 250 евра/ м², а трошкови неопходни да се станови доведу у то стање износе 200 евра/ м², те је нашао да је вредност м² локала у предметној непокретности 900 евра, а вредност м² канцеларије 800 евра, те је користећи анкетну методу вештак м² стамбеног простора проценио на 500 евра.

 

            Стога, из напред наведеног произлази да приликом давања предметног вештачења није коришћена искључиво анкетна метода за процену тржишне вредности предметног објекта, већ је вештак користио неколико параметара за свој коначни закључак.

 

            Приликом оцене оваквог налаза вештака, суд је имао у виду да и кад се упореди тржишна вредност објекта до које је вештак дошао применом анкетне методе са тржишном вредношћу која је утврђена по основу Уговора о купопродаји бр.092 од 27.03.2003. године, као и са тржишном вредношћу објекта која је утврђена по решењима Пореске управе Пожаревац бр.413-10/773 од 11.04.2003. године и бр.413-10/86/03 од 27.01.2003. године (којима је утврђен порез на пренос апсолутних права приликом закључења Уговора о купопродаји између ДП “АА1” као продавца и предузећа “АА” као купца, као и Уговора о купопродаји између предузећа “АА” као продавца и “Јубанке” као купца), овај суд је нашао да се ради о приближним вредностима. Стога је и прихватио процену непокретности коју је дао судски вештак применом анкетне методе налазећи да се тржишна вредност непокретности и одређује на тржишту.

 

            При том је овај суд посебно ценио примедбе из решења овог суда Кж3 По1 1/17 од 24.05.2017. године да се на тржишту вредност објекта, који је предмет промета, утврђује према ценама за објекте на истој локацији, сличног квалитета, а чији промет је већ остварен, а не према ценама из понуда, па се у том смислу истиче да је, по оцени другостепеног суда, сасвим јасно да је вештак при давању налаза и мишљења поступао свеобухватно и између осталог имао у виду управо цене сличних објеката у том периоду, а за које је промет остварен.

 

            Пре свега, вештак је имао у виду остварену цену непокретности из уговора о купопродаји, који је закључен између предузећа „АА“ као продавца и „ Ју банке“ сада “Аlpha bankе”, као купца, а који је закључен 27.03.2003. године, дакле, само 3 месеца после предметне купопродаје између ДП „АА1“ и предузећа „АА“, када је предузеће „АА“ само део предметне непокретности у површини од 360 м2 - „ Ју банци“ продао за 640.000 евра. Када се та остварена цена доведе у везу са купопродајном ценом из предметног уговора од 25.12.2002. године, када је цео објекат у улици _ у Пожаревцу, у површини од 2.321,56 м2 од стране предузећа ДП „АА1“, коју је представљао оптужени АА2, продат предузећу оптуженог АА за износ од 21.000.000 динара (што је вредност 314.288 евра), онда је јасно да се ради о изузетном нескладу између посигнутих цена.

 

            Ако се томе дода чињеница да је између правних лица истих власника, дакле, предузећа ДП „АА1“ и предузећа „_“, које је у сувласништву оптуженог АА, исте године остварена купопродаја пословног простора у истом делу Пожаревца, у улици _ и да је тада постигнута вишеструко већа тржишна цена од предметне купопродаје у ул. _, то је за овај суд јасно да је вештак правилном анализом свих чињеница од значаја за утврђивање реалне тржишне цене предметног објекта, несумњиво утврдио тржишну вредност објекта у то време, а суд закључио да је продаја објекта у _ извршена по цени која је вишеструко испод реалне тржишне цене.

 

            Следеће одлучне чињенице, а које су биле спорне током поступка су:

 

            - да ли је оптужени АА2 знао да је вредност одређена од стране оптуженог АА4 знатно испод тржишне вредности, те

            - да ли је у вези са одређивањем проценитеља постојао договор и ако јесте између кога, као и

            - под којим околностима је дошло до оглашавања продаје објекта у улици _ у Пожаревцу.

 

            Најпре везано за чињеницу да ли је оптужени АА2 знао реалну вредност објекта, и по мишљењу другостепеног суда, а на шта се основано жалбом Тужилаштва за организовани криминал указује, првостепени суд неосновано прихвата одбрану оптуженог АА2 да није знао да је процена тржишне вредности непокретности коју је извршио Завод за економику знатно испод тржишне вредности. Наиме, из изведених доказа произлази да је оптужени АА2 у име ДП „АА“ дана 26.08.2002. године закључио уговор са предузећем „_“, чији је сувласник АА, о продаји пословног објекта у Пожаревцу, у ул._, површине 174,95 м2, из ког уговора се утврђује да је пословни простор у _ продат по цени од 10.671.950,00 динара, дакле вишеструко вишој цени по м2 у односу на објекат у _. Из наведеног произилази да је оптужени АА2 у име ДП „АА1“ закључио и уговор о продаји пословног простора у _ и уговор о продаји пословног простора у улици _ у Пожаревцу и то у року од четири месеца, што на несумњивив начин упућује на закључак да је окривљеном АА2 била позната тржишна вредност објекта у _, из чега произилази да му је била бар приближно позната тржишна вредност објекта у улици _. По мишљењу овог суда, наводи одбране да објекти нису на истој локацији, да нису исте површине и стања, су потпуно непоткрепљени било којим доказом који би оправдали разлику у цени по којој је уговор закључен и вредности коју је вештак утврдио као тржишну, а и исти су оспорени налазом и мишљењем судског вештака ВВ у ком је навео да тржишна вредност објекта не зависи од његове старости, конструкције нити обраде објекта, већ искључиво од тржишних услова - понуде и потражње.

 

            Што се тиче договора у вези одређивања проценитеља Апелациони суд у Београду је имао у виду следеће доказе:

 

            Из исказа сведока СС2 који је у то време обављао послове руководиоца комерцијалне службе “АА1“ Београд и био члан Управног одбора истог предузећа произилази да радници “АА1” у Пожаревцу нису дозволили да процену ради фирма “_” коју је иначе Управни одбор ангажовао да врши процену комплетне имовине “АА1”, па је након тога одлуку о томе да се за процену имовине у улици _ ангажује Завод за економику и развој привреде из Пожаревца донео директор АА2 или председник Управног одбора СС3, а допис који је путем факса из “АА1“ послат Заводу потписао је сведок СС2, вероватно зато што ни директор, ни председник Управног одбора нису били ту.

 

            Из исказа сведока СС3 произилази да је он био председник Управног одбора “АА2” и познато му је да је Управни одбор предложио Скупштини да се изврши продаја објекта у _, како би "АА1" намирила дуговања према Пореској управи, али захтев за процену вредности ове непокретности он лично није дао било коме, па ни СС3, а колико се сећа ни Управни одбор није донео такву одлуку.

 

            Увидом у деловодник ДО “АА1” суд је утврдио да допис “АА1” број 623/2-2002 упућен Заводу, а о коме се изјашњавао сведок СС2 који је и потписан од стране сведока СС2 није уписан у деловодник “АА1”, нити је у деловоднику “АА2” евидентиран пријем било какве процене сачињене од стране Завода за економику и развој привреде.

 

            Са друге стране увидом у деловодник Завода за економику и развој привреде утврђено је да је под бројем 265/1 заведена понуда “АА1” са ознаком “Захтев за процену зграде у _” и то са датумом 22.09.2002. године, при чему је видљиво да је вршена преправка датума. У истом деловоднику под бројем 265 има заведен Уговор другог субјекта ДП “Потис” са датумом 20.09.2002. године, при чему је видљиво да је реч “уговор” прекривена коректором, а следећи заведени предмет је под бројем 266 са датумом 24.09.2002. године.

 

            У вези овог уписа у деловодник сведочила је сведок СС4, запослена у Заводу за економику и развој која је потврдила да је извршила упис захтева под бројем 265/1 и објаснила да се по правилу под истим бројем заводи више докумената само у случају сродних докумената, а да је у конкретном случају очигледно упис 265/1 заведен касније, тј. унет у деловодник ретроактивно и да је преправљање коректором вршено зато што очигледно овај други документ нема везе са документом који је заведен под бројем 265. У то време њој претпостављена била је оптужена АА3 и процедурално једино је она могла да јој да налог да тако поступи. Из исказа овог сведока такође произилази да је у то време код ње у канцеларију дошла оптужена АА3 уплакана и уплашена и да је рекла да је имала непријатан телефонски разговор са АА и да јој је она испричала да је АА галамио и свашта јој рекао и да је од ње тражио да уради нешто што је било против њених начела, а што се по мишљењу сведока тицало “АА1”.

 

            Што се тиче статуса Завода за економику и развој привреде суд је, читањем Уговора о купопродаји друштвеног капитала методом јавне аукције са анексима закљученог између Завода за економику и развој привреде и Агенције за приватизацију и АА6, који Уговор је заведен у Агенцији за приватизацију под бројем 2371-27УАП/0802 дана 24.10.2002. године, утврдио да је Завод за економику и развој привреде купљен дана 24.10.2002. године од стране АА6, иначе лица против кога је у истом предмету вођен кривични поступак по истој оптужници, као и против овде оптужених, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 4 у вези става 1 и 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, али је правноснажно ослобођен од оптужбе на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 1 ЗКП пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 144/2010 од 21.12.2012. године која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1.бр. 30/13 од 10.04.2014. године, јер дело за које је тужен није кривично дело, тј. због тога што опис радњи које су овом оптуженом стављене на терет није садржао битна обележја кривичног дела за које је тужен.

 

            Дакле, када се све наведене чињенице у погледу начина и времена достављања и завођења захтева за процену непокретности у _ у Пожаревцу доведу у везу са неспорним чињеницама да су оптужени АА и АА6 били блиски пословни партнери, да су заједно у оквиру конзорцијума физичких лица купили део Привредног друштва “Авала”, то јасно упућује на закључак да је мотив антидатирања предметног захтева у Заводу, такав да се прикаже да је исти примљен пре него што је АА6 постао власник истог, управо зато да се прикрије веза између АА6 као власника Завода који треба да врши процену и лица које је заинтересовано за куповину истог објекта АА, који се према казивању сведока СС4 телефоном обраћао оптуженој АА3 управо ради “АА2”, што логично говори о постојању договора да се управо Завод за економику и развој привреде који је већ постао власништво АА6 ангажује за процену вредности непокретности, а како би се издејствовала жељена цена за купца и продавца.

 

            Најзад, што се тиче чињенице оглашавања продаје овог објекта суд је најпре на основу дописа “АА1” број 691/1-2002 од 21.10.2002. године упућеног листу “Дневник” Нови Сад да се објави текст огласа о продаји пословног простора у улици _ дана 23.10.2002. године утврдио да је наведени допис листу “Дневник” потписала СС5, што је сведок и потврдила. Из огласа који је достављен уз допис произилази да је оглашена продаја пословног простора – зграде у Пожаревцу у улици _ укупне површине 26,22 ара. Ниједан други податак у огласу није наведен на основу кога би се ближе могло утврдити о каквој непокретности се ради, нити је у огласу наведена најмања цена. На основу копије дневног листа “Дневник” од 23.10.2002. године утврђено је да је оглас са овим текстом објављен у овом дневном листу, а на основу фотокопије истог листа утврђено је да је оглас са истим текстом објављен и дана 03.11.2002. године у недељу.

 

            Из исказа сведока СС6 који је суд прихватио као истинит, произилази да је оглашавање продаје по правилу радила Служба маркетинга, а уколико би се десило да ради правна служба директор би увек говорио у ком дневном листу да се огласи продаја, при чему је тај налог био или у писаној или усменој форми. Из исказа сведока СС5, која је била шеф за правне послове, произилази да се она није могла сетити ко је одлучио да се изврши објава продаје у листу “Дневник”, али је била категорична да она самоиницијативно није могла да донесе одлуку о томе и да је такав налог једино могла да добије од директора АА2 или комерцијалног директора СС2. Оптужени АА2 се изјаснио да се слаже са исказом овог сведока и оставио могућност да је он тражио да се оглас објави, али је тврдио да није био изричит да се објави у листу “Дневник”.

 

            Из изведених доказа, како писаних тако и исказа наведених сведока које је суд прихватио као истините, јер су сви били јасни, сагласни међусобно и писаним доказима, произилази да је оптужени АА2 донео одлуку да процену непокретности врши Завод за економику и развој привреде због чега је и упућен захтев који је у Заводу заведен са датумом 22.09.2002. године при чему је извршено антидатирање пријема од стране СС4 раднице Завода, а по наредби директорке АА3. Такође, из изведених доказа је утврђено и да је оглашавање продаје вршено два пута и то у новосадском листу “Дневник” за продају непокретности која се налази у Пожаревцу, у улици _, при чему је једном оглас објављен у недељу и то са текстом који не садржи најнижу цену ни најнужније податке да би се непокретност која се продаје приближила заинтересованим купцима. По оцени овог суда, из овако изведених доказа произилази да је налог да се оглашавање изврши у новосадском листу “Дневник” у дане када су огласи објављени, дао управо оптужени АА2 и то у време док још није извршена процена непокретности од стране Завода за економику и развој привреде. По мишљењу овог суда, све наведено управо говори у прилог закључку овог суда да је оптужени АА2 ишао за тим, да свим предходним радњама, омогући окривљеном АА да купи предметни објекат испод стварне тржишне цене. Да је оптужени АА2 непокретност продао по знатно нижој цени од тржишне произилази из налаза вештака ВВ на основу кога је утврђено да вредност свих непокретности на катастарској парцели број 1131/1, осим стана који није предмет уговора, 120.574.627,30 динара, а то да је оптужени знао да непокретност продаје по знатно нижој цени од тржишне произилази и из чињенице да је само четири месеца раније такође у име ДП „АА1“ закључио уговор о продаји пословног објекта у улици _, који је продат по цени од 61.000,00 по метру квадратном, док је објекат у улици _ продат по цени 9.045,64 динара по метру квадратном.

 

            Осим што је евидентна разлика у цени у уговорима које је закључио оптужени у интервалу од четири месеца и друге чињенице указују да је оптужени АА2 знао да је тржишна вредност непокретности у улици _, коју је продао, знатно већа од оне која је наведена у уговору. На овај закључак упућују искази наведених сведока СС5, СС6, СС2 и СС3.

 

            По мишљењу овог суда, из изведених доказа се изводи закључак да су се оптужени АА и АА2 договорили о купопродаји објекта у улици _ и да су договорили цену од 21.000.000,00 динара, те је управо оптужени АА2 у том правцу и донео одлуку где ће да се врши оглашавање и ко ће да врши процену објекта.

 

            Имајући у виду садржину уговора у погледу предмета купопродаје која је у потпуности уподобљена изводу из пописног листа ЗКУЛ број 3655 КО Пожаревац где је у А листу на парцели _ под 1 уписана кућа са кућиштем, једном зградом, двориштем и виноградом, "АА2", улица _, а у Б листу као власник ЗК тела у А листу под I и II означена је друштвена својина, уписан АА1 као власник дела зграде - стана на првом спрату, који се састоји од 2 собе и кухиње у приземљу, док је корисник преосталог дела зграде “АА1”, закључује се да су предмет уговора сви објекти на којима је као власник уписана “АА1”, осим стана у призмељу површине 51,62 м2.

 

            Наводи одбране да је оптужени сматрао да је продао само хотел у који се улази из _ улице су непоткрепљени изведеним доказима. Доказ да је оптужени АА2 продао, а АА купио, не само објекат “АА2” већ и остале објекте на парцели потврђује и судски поступак који су покренули Општина Пожаревац и Република Србија против ДП “АА1”, предузећа “АА” и “Ју банке” и ЗЗ и ЗЗ1из Пожаревца са тужбеним захтевом да се утврди да су зграда биоскопа “АА3” у улици _ и зграда са пословном просторијом у улици _ постојеће на к.п. _ власништво Републике Србије над којом право има Општина Пожаревац, као и да се утврди да је Уговор о купопродаји непокретности Ов.бр. _ од 25.12.2002. године закључен између ДП “АА1” Београд као продавца и предузећа “АА” као купца, а чији је прдмет пословна просторија која се води као кућа са кућиштем и једном зградом, двориштем и виноградом, хотел “АА2” у улици _( сада улица _) делимично ништав.

 

            Такође, везано за постојање договора између оптужених АА и АА2 другостепени суд не може да прихвати закључак првостепеног суда да није доказано да је исти постојао. По мишљењу овог суда, првостепени суд је пропустио да цени чињеницу да је предузеће „Васке импорт“ које је у власништву оптуженог АА и АА8 купило непокретност у улици _, те се тешко може прихватити закључак првостепеног суда да се оптужени АА и АА2 нису већ тад упознали. Ово тим пре што је оптужени АА и пред другостепеним судом на претресу изјавио да је био обавештен и укључен у све радње које је предузимао оптужени АА8 везано за „_“.

 

            Оптужени АА је у току поступка истицао да ни пре, ни после закључења уговора са оптуженим АА2 није имао контакта, коју одбрану овај суд није могао прихватити као животну. Пре свега, о томе на који начин су оптужени контактирали у вези понуде и закључења уговора су се у току овог кривичног поступка различито изјашњавали, па је тако оптужени АА наводио да након што се пријавио на треће оглашавање продаје непокретности у _ и након што је добио обавештење да је добио на тој трећој понуди тражио од “АА2” да му достави документацију, а затим отишао у Нови Сад и склопио уговор, док је оптужени АА2 навео да се са АА срео можда два пута обзиром да су оверавали потписе у суду. Из изведених доказа произилази да су оптужени потписали - оверили уговор о купопродаји у суду у Пожаревцу, као и анекс уговора, из чега произилази да су морали бити присутни приликом овера својих потписа у суду у Пожаревцу. Такође, и накнадне активности (потписивање анекса уговора везано за измену уговора у погледу времена плаћања рата) указују на нужне контакте између оптуженог АА и оптуженог АА2 и на њихов договор. На постојање договора указује и чињеница да је оптужени АА2 започео поступак оглашавања јавне продаје непокретности пре него што је уопште процена Завода урађена са објашњењем да је започео поступак оглашавања пре него што је извршена процена објекта “АА2” из разлога јер је “АА1” дуговала Републичкој управи јавних прихода те да је то био начин да се увере да су намере “АА1” да се прода непокретност озбиљне, је потпуно неуверљива па и нелогична. На нелогичност овако дате одбране указује и то да је оптужени АА2 са купцем предузећем „АА“ закључио уговор са обавезом купца да цену исплати на рате, да је уговор закључен 25.12.2002. године, а примопредаја објекта извршена након седам месеци, при чему је “АА” пре него што је уопште ушао у посед и исплатио купопродајну цену “АА1”, део непокретности продао “Ју банци” и то по вишој цени од оне коју је платио за цео објекат (314.288 еура је купљен цео објекат од 2.321,56 м2, а за 640.000 еура продат је “Ју банци” део од око 360 м2). Све наведене чињенице по налажењу овог суда указују на то да су очигледно радње оптуженог АА2 биле у функцији остварења договора постигнутог између њега и оптуженог АА.

 

            У контексту свега утврђеног треба сагледати и чињеницу да је “АА1” на истој седници скупштине донела одлуку о продаји објеката у _ и у улици _ и да је непокретност у _ продата дана 26.08.2002. године, да је процену вршила агенција за процењивање “Таково”, а да је објекат у ул._ и поред хитности продата тек дана 25.12.2002. године на начин и под условима како је у току овог поступка утврђено.

 

            На основу свих изведених доказа суд налази да је несумњиво утврђено да је између оптужених АА и АА2 постојао договор да му АА2 омогући куповину непокретности у улици _ по цени знатно нижој од тржишне, али да је постојао договор и између оптуженог АА и АА6 да Завод изврши процену, са којим се оптужени АА2 сагласио. Оптужени АА износећи своју одбрану навео је да је наводно сазнао да се продаје непокретност у улици _ од радника ДП “АА1 – трговина”, да су га они просто молили да он купи то предузеће, па је говорећи поново како је сазнао за продају предузећа на главном претресу изјавио да је можда сазнао из огласа, али да се није интересовао колика је површина тог објекта који се продаје, које чињенице сагледане у контексту других доказа указују да је његова одбрана усмерена на прикривање чињеница које би указивале да је постојао договор између њега и оптуженог АА2, јер се намеће закључак да је нелогично да оптужени АА као купац понуди цену од 21.000.000,00 динара, а да претходно није знао колика ће бити процена наведеног објекта, заправо да је и утицао да се објекат процени на износ око 18.000.000,00 динара, како је то утврђено из већ наведених доказа којима је утврђен пословни контакт између оптуженог АА и АА6, власника Завода за економику и развој привреде, што се утврђује и из транскрипта прислушкиваних разговора између АА6 и КК од 28.08.2007. године. Истовремено, чињеница да је управо оптужени АА у договору са оптуженим АА6 утицао на формирање тржишне вредности предметног објекта од стране проценитеља, утврђена је и из наведеног исказа сведока СС4 која је посведочила да има сазнања да се АА обраћао оптуженој АА3 у вези неке процене за “АА1”. Све то указује да је оваквим понашањем наговорио оптуженог АА2 да његовом предузећу прода предметни објекат по знатно нижој цени од тржишне и тиме га подстрекао на извршење кривичног дела.

 

            Имајући у виду наведено овај суд је ценио и одбрану оптуженог АА2 да је он у свему поступао у складу са овлашћењима и одлукама Управног одбора ДП “АА1” али исту одбрану није прихватио, управо ценећи све околности на основу којих је суд утврдио начин на који је он спровео одлуку Управног одбора о продаји предметног објекта.

 

            Утврђујући кривицу оптужене АА3, а ценећи изведене доказе, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је у деловоднику „Завода за економику и развој привреде“ извршено антидатирање пријема понуде коју је наводно упутила „АА1“ за процену непокретности. На самом захтеву упућеном од стране предузећа „АА1“ постоји датум 20.09.2002. године, али не и доказ да је тог дана послат, с обзиром на то да није заведен кроз деловодну књигу и да на самом захтеву нема трага да је допис упућен факсом. Чињеница да је у Заводу за економику овај захтев у деловоднику заведен на месту где је већ заведен предмет са бројем 265 који се не односи на исти субјекат управо упућује на закључак да је захтев заведен у Заводу за економику са датумом 22.09.2002. године, из разлога да се прикаже чињеница да је исти у Завод стигао пре 24.10.2002. године када је АА6 купио Завод.

 

            Такође, другостепени суд налази да је несумњиво утврђено, пре свега из исказа сведока СС4, да је оптужена АА3 наредила сведоку СС4 да захтев за процену заведе у деловодник са датумом 22.09.2002. године и да је одредила архитекту да изврши процену тржишне вредности непокретности коју процену је и потписала. Изведени докази упућују на закључак да је АА3 била директор Завода од 2001. године и пре него је Завод купио АА6 и као директор потписивала процене које је Завод вршио, те да је самим тим, имајући увид у све процене, знала да је процена тржишне вредности објекта у Пожаревцу, улици _ испод стварне тржишне вредности.

 

            Одбрану оптужене АА3 да је негде децембра 2002. или јануара 2003. године оптужени АА покушао да на њу врши притисак да се уради нова процена објекта „АА1“ јер она коју су радили није била добра и да треба да се уради друга са већим износима, овај суд је ценио као одбрану усмерену на избегавање кривице. Према стању у списима, оптужени АА је очигледно контактирао оптужену АА3, али не у вези неке друге процене, већ управо у вези процене коју је Завод извршио ради куповине предметног објекта од стране „АА“. Оптужена је у одбрани истакла да није била дужна да прегледа оно што потписује, јер у опису њеног радног места стоји обавеза да врши проверу али не у стручном делу већ проверу у смислу да ли су испоштовани рокови, да ли је посао урађен на време и да ли је било примедби од стране наручиоца посла, али такву одбрану овај суд није прихватио јер је Статутом Завода за економику (члан 37) као и Уговором о раду који је оптужена закључила са Заводом прописано да је она као директор била дужна да се стара о законитости рада предузећа јер је одговорна за законитост рада предузећа, те потпис на процени може само значити да је тај документ веродостојан у сваком погледу а не само у формалном, а остали изведени докази потврђују наводе оптужнице да је оптужена АА3 знала да је процена коју је урадио оптужени АА4 знатно испод стварне тржишне вредности објекта. Наиме, логичким повезивањем чињеница које су несумњиво утврђене, пре свега да је предметни захтев за процену у деловоднику Завода за економику и развој привреде антидатиран по налогу оптужене АА3, те да је иста оптужена била у комуникацији са оптуженим АА у вези са предметном проценом, иако он није био наручилац посла, те чињенице да је оптужени АА био у блиским пословним везама са АА6, власником Завода у коме је оптужена АА3 била директор, јасно упућују на закључак да је оптужена АА3 при потписивању извршене процене спорног објекта и те како била упозната са околностима под којима је процена вршена и са реалном тржишном вредношћу објекта.

 

            На ову околност посебно указује разговор који је дана 28.08.2007. године у 15.50.23 вођен између КК и АА6, директора Завода за економику и развој привреде и конкретно исти гласи: КК: "Хало", АА6: "Е", КК: "Кад су ушли ту", АА6: "Данас су били, сад ми је јавио _", КК: " И“, АА6: " па узели фактуру задњу за Забелу, узели су овај..."АА1", КК: "Онда оно још кад, ка, прва она процена?", АА6: "Да", КК: "Па добро, нема везе, то ми нисмо ни били власници онда", АА6: "Не бре, сад ону процену "АА1", бре", КК: " Ми нисмо били власници онда", АА6: "Ма јесмо, како нисмо", КК: "Не, знаш кад је купљена, кад је завод купљена, кад је ова како се зове, кад је купљена "АА2", АА6: "Процену није радио завод, то смо.." КК: "Јесте, завод је радио процену, зато што су радници оног Агропромета тражили да ради Завод за економику", АА6: "Значи, то смо ми пре купили", КК: "Па нисмо колко се ја сећам, то смо купили кад смо купили "АА1", АА6: "Немој да зајебаваш, сам теро АА3 да пише цео извештај", КК:" Молим?" АА6: "Сам теро АА3 да пише цео", КК: "Ја се не сећам, ја знам да смо купили "АА2" пре тога, то знам", АА6: "Теро сам АА3Т, знам ја, сад траже АА3Т да дође с одмора и АА3 ову другу", КК: "Девојку", АА6: “Да". КК: "Па добро брате, шта, чиста је то прича, не може нико да оспори" АА6: " Ма откуд"? КК: "А?" АА6: Ма откуд, кажем ти само да су та задња фактура, процена "АА1", процена “Стижанке” КК:".. радили", АА6: "То им неко даје само информацију, бато". КК: "Јел су они радили процену?" АА6: " А?" КК: "Ало", АА6: "Не знам. Немам појма бре, не сећам се", КК:" Ја не знам. А, да. Стижанке радила, стечајно веће, бре", АА6: "Ја нисам", КК: " Оно у стечају", АА6: "Неке процене имају још после тога, откуд знам шта све има, значи то су дошли да неко да информацију, нема шта", КК: "Нема ту шта да даје информацију, то су неке ствари које... само су га нашли у папирима, сад га налазе, разумеш, онда исто зна да "АА2", Центар промет и онда су нашли тамо и онда смо повезали то", АА6: "Ма нека траже, шта ме... " КК: "Па шта, њу не може нико то да оспори, увек може да брани", АА6: "Шта? У датом моменту је то толико било", КК: "У, да, то сам ја управо хтео да кажем, а друго, то је било у маркама, тад су биле марке и није била цена квадрата као сад и то ме знаш колко боли к..." АА6: "Нисам ја радио процену бате, нисам овлашћено лице нит који кур..." КК: "Ма, какви бре, то може оно колко оћеш да разумеш, кад је дошао тај који је био?" АА6: "Иста екипа, неки _ и не знам ко још.. КК:“о мајку ти.. " АА6:" Нема одмора док траје обнова, хехехе", АА6: "Не, упорни су брале, сад ће у заводу контролу одмах", КК:" Исто контроле и ту следује контрола", АА6: "Да, да, да", КК: " А ту су велики промети били у пичку материну", АА6: "Смешно", КК: "Било оно 2 милиона, 2 милиона и шта има тамо, ово како се зове.. АА6:" Ма то је смешна цифра", КК: "Колко је Забела имала промет уопште?" АА6: "Не знам, не знам, то је установа са сертификатом бре пријатељу", КК: "Ма да, бре, ми имамо оно рекламирање брате, исто све и стварно било на радију реч, наводно да смо гурали овај како се зове Завод за економику, урбани менаџмент, јеби га и тако да покривамо тамо оно што смо имали, онај како се зове и то је то" АА6: Шта је ту је, КК: "Идемо даље, идемо даље, ајде".

 

            Дакле, из напред наведеног телефонског разговора између Кузманова и АА6 се утврђује да они причају у вези контроле која се врши поводом процене “АА1" и очигледно помињу оптужену АА3 као лице са којим АА6 комуницирао у вези са тим, па Кузманов каже: "Не, знаш кад је купљена, кад је завод купљен, кад је ова како се зове, кад је купљена "АА2", а АА6: "Процену није радио завод, то смо.."КК: "Јесте, завод је радио процену, зато што су радници оног Агропромета тражили да ради Завод за економику", АА6: "Значи, то смо ми пре купили", КК: "Па нисмо колко се ја сећам, то смо купили кад смо купили "АА2", АА6: "Немој да зајебаваш, сам теро _ да пише цео извештај", КК:" Молим?" АА6: "Сам теро : да пише цео", Кузманов: "Ја се не сећам, ја знам да смо купили "АА1" пре тога, то знам", АА6: "Теро сам СС7, знам ја, сад траже СС7 да дође с одмора и _ ову другу", Кузманов: "Девојку" АА6: “Да", а након тога када КК каже: “Па добро брате, шта, чиста је то прича, то не може нико да оспори”, АА6 каже: “Ма откуд, кажем ти само да су то задња фактура процена “АА1”, процена “Стижанке”, па када КК каже: “Па шта, њу нико не може да оспори, увек може да брани”, АА6 додаје: “У датом моменту је то било тако”. Када се има у виду да и сама оптужена АА3 у својој одбрани наводи да је оптужени АА6 био тај који је донео посао, што овај суд прихвата као истинито, јер је у складу са осталим изведеним доказима, то је јасно да су неосновани наводи одбране да се у овом разговору не помиње оптужена АА3, већ друга _, јер из садржине разговора произлази да се поред говора о _, говори о другој _ - очигледно оптуженој АА3.

 

            Да се ради о оптуженој АА3, а не сведоку СС7, управо указује део разговора у коме АА6 каже:“ Немој да зајебаваш, сам теро СС7 да пише цео извештај", те даље наводи: "Теро сам СС7, знам ја, сад траже СС7 да дође с одмора и СС7 ову другу", што указује да АА6 у овом разговору говори о оптуженој АА3 која се у критичном периоду, када се радила процена "АА2", налазила на месту директора Завода за развој и економику привреде.

 

            Разматрајући првостепену пресуду, а истовремено се руководећи жалбеним наводима, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је нашао да се из изведених доказа на несумњив начин намеће закључак да је оптужени АА4 поступао на начин како је то описано, тачније да је помогао оптуженом АА2 у извршењу кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди тако што је вредност предметног пословног простора проценио знатно испод стварне тржишне вредности. На основу писане процене објекта у улици _, коју је извршио оптужени АА4, утврђује се да је вршио процену објекта бруто површине 2.321,56 метара квадратних. О методологији по којој је Завод вршио процену, на коју се иначе позива оптужени АА4, сведочила је сведок СС7, која је између осталог објаснила које методе је користила она 2005. године а које оптужени АА4 2002. године, те иако је истакла да су коришћене приближне методологије, сведок је бруто површину 1.406,63 метара квадратних непокретности у ул. _ проценила на износ од 535.776 еура (а што суд утврђује из процене непокретности Завода за економику и урбани менаџмент из октобра 2005. године), а оптужени АА4 бруто површину исте непокретности од 2.321,56 метара квадратних проценио на износ 314.288 еура. Дакле, знатно већу површину оптужени АА4 је проценио у знатно мањем износу.

 

            Анализирајући одбрану оптуженог АА4 да је вредност коју је он дао приближна тржишна вредност а да се стварна вредност добија искључиво на лицитацији, овај суд није могао да прихвати јер из свих изведених доказа произлази да је процена тржишне вредности објекта у улици _ коју је он урадио и потписао, далеко нижа од стварне тржишне вредности, како је то утврђено из налаза и мишљења вештака ВВ.

 

            Изведени докази упућују на закључак да је оптужени АА4 знао да је тржишна вредност непокретности чију је процену вршио знатно већа од оне коју је он урадио а пре свега из чињенице да је дуго био архитекта Завода за економику, да је он био на задацима процене и да су му по природи ствари биле познате тржишне вредности објеката у Пожаревцу.

 

            Није спорно да је Завод вршио процену о чему говори и сама процена коју је потписала АА3, а израдио АА4, али јесте спорно када је ова процена урађена.

 

            Иако оптужена АА3 тврди да је оптужени АА6 7 дана након извршене аукције донео посао, односно обавестио их да имају посао да се процени објекат “Српска круна”, а АА6 је тврдио да је за процену “АА2” чуо од АА3 тек након што је постао директор, суд налази, ценећи управо белешке које је користио АА4 приликом сачињавања процене, да процена није вршена пре новембра 2002. године. Белешке за које оптужени АА4 тврди да су његове радне белешке су између осталог писане на полеђини ценовника Завода за економику и развој привреде Пожаревац који садржи деловотни печат Завода према коме је овај документ заведен 01.11.2002. године под бројем 299 (што се потврђује увидом у деловодник Завода за економику и развој привреде). Међу белешкама постоји и званични извод из Службе за кастар непокретности _ са датумом 09.12.2002. године. На полеђини овог извода препознатљива је скица непокретности у улици _ чију процену је радио оптужени АА4, те је на основу свега очигледно да је оптужени АА4 процену вршио децембра 2002. године.

 

            Из пресуде Привредног суда у Пожаревцу П.бр. 651/2011 од 24.04.2012. године суд је утврдио да је делимично поништен Уговор Ов.бр. 13641/2 од 25.12.2002. године између ДП “АА1” и Предузећа за трговину “АА” обзиром да зграда биоскоп “АА3” на адреси Стари корзо 33, објекат на адреси _ нису могли бити у промету, јер су својина Републике Србије, као ни Стари корзо 37, који се води на физичка лица, а за који обекат је такође “АА” обавезан да уступи граду Пожаревцу.

 

            Како из наведене пресуде Привредног суда у Пожаревцу произилази да је “АА1” власник једино објекта “Српска круна” постојећег на кат. парцели 1131/1 КО Пожаревац то Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је оптужени АА2 закључујући Уговор о купопродаји предузећу “АА” могао да прода једино објекат “АА2” и да је корист “АА” прибавио једино у разлици купопродајне цене и стварне тржишне цене објекта “АА2”. Како је на основу налаза вештака ВВ утврђено да је тржишна вредност објекта “АА2” у време сачињавања предметног Уговора износила 81.977.258,18 динара то овај износ умањен за износ од 21.000.000,00 динара а који износ представља уговорену цену као купопродајну цену, представља корист коју је оптужени АА2 прибавио “АА”, а то је износ од 60.977.258,18 динара.

 

            Другостепени суд налази да из утврђеног чињеничног стања, а правном анализом истог, примењујући Кривични законик са изменама и допунама од 24.12.2012. године у смислу одредбе члана 5 став 2 Кривичног законика, произилази да је оптужени АА2 извршио крвично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, оптужени АА извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању, а оптужени АА3 и АА4 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у помагању, наиме утврђено је да је оптужени АА подстрекао оптуженог АА2 да предузме радње искоришћавања положаја одговорног лица у предузећу “АА1” и тиме прибави корист предузећу „АА“, на начин описан у изреци пресуде, док су оптужени АА3 и АА4 са умишљајем помогли оптуженом АА2. Оптужени су били способни да схвате значај свог дела и управљају својим поступцима, дакле поступали су у урачунљивом стању, а што произилази и из радњи које су предузимали и одбрана које су изнели.

 

            Оптужени су кривично дело учинили са директним умишљајем јер су били свесни да предузетим радњама и то оптужени АА2 да искоришћава свој положај и овлашћења и прибавља корист предузећу „АА“ при чему је био свестан и висине те користи, а оптужени АА да подстрекава истог у извршењу тог кривичног дела ради остваривања користи управо за своје предузеће “АА”, док су оптужена АА3 и оптужени АА4 били свесни да својим радњама стварају услове за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, дакле помажу и истом сачињавајући и потписујући процену вредности непокретности која је власништво “АА2” ради њене продаје и били свесни да на овај начин помажу одређеном лицу да прода непокретност која је у власништву друштвеног предузећа по знатно нижој цени од тржишне, те иако ови оптужени АА4 и АА3 према доказима у списима нису лично познавали оптуженог АА2, по оцени суда то не искључује њихову кривицу, управо зато што су знали да својим чињењем помажу неком ко је одговорно лице, овлашћено да изврши продају предметног објекта.

 

            Како није било околности које би искључиле кривицу оптужених, суд их је за извршена кривична дела огласио кривим.

 

            Одлучујући о казнама Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је имао у виду сврху кажњавања и тежину извршених кривичних дела, као и степен кривице оптужених, а ценио је и све околности прописане одредбом члана 54 Кривичног законика, које утичу на то да казна буде мања или већа.

 

            У односу на оптуженог АА суд је као олакшавајућу околност ценио чињеницу да је породичан човек, отац троје деце, а од отежавајућих околности висину противправне имовинске користи која је прибављена његовом предузећу “АА4”, те чињеницу да је раније осуђиван, те је нашао да је казна затвора у трајању од две године адекватна наведеним околностима.

 

            У односу на оптуженог АА2, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је од олакшавајућих околности ценио његов ранији живот, чињеницу да је породичан човек, отац двоје деце, да је до сада неосуђиван, а отежавајућих околности није нашао, те је мишљења да је казна затвора у трајању од једне године адекватна наведеним околностима.

 

            Приликом одлуке о врсти и висини кривичне санкције у односу на оптужену АА3, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је од олакшавајућих околности ценио чињеницу да је мајка двоје деце, да није осуђивана, отежавајућих околности није нашао, те је осудио на казну затвора у трајању од шест месеци и одредио да ће казну издржавати у просторијама у којима станује, према одредбама Закона о извршењу ванзаводских санкција.

 

            У односу на оптуженог АА4 суд је од олакшавајућих околности ценио чињеницу да се ради о лицу које има више од 70 година, његове личне прилике, односно да је породичан човек, отац двоје деце, да до сада није осуђиван, а у одсуству отежавајућих околности, осудио га на казну затвора у трајању од шест месеци као адекватну како оптуженом као учиниоцу, тако и тежини кривичног дела за које је осуђен, одредивши да ће исту казну издржати у просторијама у којима станује према одредбама Закона о извршењу ванзаводских санкција.

 

            Другостепени суд је применом одредбе члана 63 Кривичног законика оптуженима у изречену казну урачунао време проведено у притвору, како је то и наведено у изреци пресуде.

 

            По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, наведене казне су адекватне како оптуженима као извршиоцима кривичних дела, тако и тежини наступелих последица, налазећи по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење да ће се наведеним казнама утицати на оптужене али и на друге да убудуће не врше оваква или слична кривична дела, те ће се изреченим казнама на прави начин изразити друштвена осуда за ова дела и утицати на јачање морала и обавезе поштовања закона.

    

            Руководећи се налозима из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 1/17 од 24.05.2017. године, а ценећи жалбене наводе, овај суд је утврдио да се основано у жалби Тужилаштва за организовани криминал указује на то да је неприхватљив закључак првостепеног суда да, и поред изведених доказа, оптуженог АА5 ослободи од оптужбе на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП.

 

            Оптуженом АА5 је стављено на терет да је најпре утицао на референта за утврђивање пореза СС1 да, као пореску основицу, прихвати цену из наведеног Уговора о купопродаји непокретности у износу од 21.000.000,00 динара.

 

            По мишљењу овог суда, таква чињеница произлази пре свега из исказа сведока СС1 који је навео да је примио у рад предмет који је био заведен под бројем 413-186/03, те да му је пре него што је почео са радом на овом предмету, његов непосредни претпостављени, АА5, сугерисао да се у конкретном случају ради о јавној продаји непокретности и лицитацији, у том смислу да цена која је уговорена (21 милион динара) треба да се прихвати као цена која представља пореску основицу и да се на њу наплати порез, с тим да пре тога АА5 није вршио увид у тај предмет. Комисија за процену вредности некретнина је била у саставу СС8, председник комисије, СС9 и он, чланови комисије и они су изашли на лице места, погледали зграду и по повратку у канцеларију су сачинили записник о процени вредности непокретности. Сведок је објаснио да је површина зграде утврђена на основу листа из катастра непокретности и на основу одговарајућих скица, а вредност су утврдили користећи параметре поређења са непокретностима које су сличног квалитета, у сличном делу града, у објектима сличне старости, те је на основу тако сачињеног записника који су потписали сви чланови комисије утврђена основица, за обрачун пореза, тј. тржишна вредност предметног објекта око 210.000.000,00 динара. Применом тада важеће пореске стопе од пет посто, утврђен је порез око десет милиона петсто деведесет хиљада динара. Сведок је навео да је на основу тог записника сачинио решење под бројем 413-10/86/03 дана 27.01.2003. године, потписао га и исто предао на експедицију. Након експедовања тог решења, његов непосредни претпостављени – овде оптужени АА5 му је замерио да предмет није добро одрађен, да је тенденциозно одрађен, те да тржишна цена у том предмету није добро урађена, с обзиром да се по његовом мишљењу радило о јавној продаји, те да је у том смислу и пореска обавеза требало да буде одређена према тој вредности. Након тога шеф АА5 му је наложио да он припреми нацрт новог записника у коме ће бити прихваћена уговорена цена, као и уплатницу на износ пореза који се добија применом стопе од пет посто на износ од 21.000.000,00 динара и да му тако припремљен записник и уплатницу донесе у канцеларију, што је он и учинио, а после извесног времена му је вратио тај записник који су потписали други чланови комисије, и то он као шеф тог одсека, заменик председника комисије СС и СС10 као шеф другог одсека у оквиру пореске управе, за која оптужени АА5 навео да ће да потпишу, с тим да сведоку није познато када је комисија заседала, да ли су излазили на терен.

 

            Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је мишљења да је овај сведок сведочећи пред судом на главном претресу био веома уверљив, до детаља је испричао догађај. Наводе сведока СС1, потврдио је и сведок СС9 који је био члан комисије наводећи да му је СС1 неколико дана након што су потписали записник о процени (којом је непокретност процењена на износ од 210.978.000,00 динара) рекао да му је шеф рекао да није требало да излази на терен и утврђује вредност обзиром да је објекат продат на лицитацији. Када се његов исказ доведе у једну логичну целину са исказима сведока СС8, СС9, СС и СС11 и наравно са писменим доказима, на несумњив начин доказује да је оптужени предузео радње које су му стављене на терет.

 

            У току поступка, оптужени АА5 је истицао и да се први пут са овим решењем упознао након изјављивања жалбе дакле 05.02.2003. године, али такве наводе овај суд није могао да прихвати јер су у супротности са исказом сведока СС1 који је изјавио да је спорни предмет примио у рад 22.01.2003. године и да му је пре него што је почео са радом по предмету његов претпостављени – овде оптужени АА5 сугерисао да се у конкретном случају ради о јавној продаји непокретности на лицитацији и да уговорену цену од 21.000.000,00 динара треба прихватити као пореску основицу за наплату пореза, који исказ је овај суд прихватио. Такође, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење није прихватио наводе одбране оптуженог АА5 да је неколико дана након што је жалба уложена одржан колегијум на коме су се сагласили да у конкретном случају треба прихватити цену из уговора за коју су мислили да је постигнута на лицитацији и да је директор филијале одредио комисију која је имала задатак да проучи да ли да се прихвати лицитациона цена коју су сачињавали он, СС10 и СС. Овако дата одбрана је у супротности са исказом сведока СС11, директора Пореске управе Пожаревац који је навео да су на колегијуму хтели да утврде начелно да ли се тржишна цена непокретности одређује тако што је одређује њихова комисија или се признаје цена постигнута на лицитацији као тржишна вредност, тј. као пореска основица, као и да није он формирао ту другу комисију већ да су то учинили АА5 или СС10, као и да је комисија требала само на основу документације да утврди да ли је спроведена лицитација. Иако је нејасно зашто би комисија утврђивала да ли постоји у списима доказ да је цена из уговора постигнута на лицитацији јер су доказ о томе - објављен јавни конкурс и записник о спровођењу лицитације, како тврди сам сведок СС11, свакако исказ овог сведока није потврдио наводе оптуженог да је директор одредио комисију, нити наводе да је комисија имала задатак да проучи да ли да се у конкретном случају за решење прихвати лицитациона цена. У супротности са одбраном оптуженог АА5, који тврди да је СС била на колегијуму када су се сагласили да треба прихватити цену из уговора за коју су мислили да је постигнута на лицитацији, је и исказ сведока СС која је навела да није била на колегијуму и да јој је АА5 рекао да када је СС1 добио тај предмет у рад да није видео да је у купопродајном уговору писало да је била лицитација, већ да је по инерцији изашао на терен и комисијски извршио процену непокретности а да су јој након колегијума АА5 и директор објаснили да су уз жалбу приложени докази да је у питању лицитациона продаја и да треба цену из уговора прихватити као тржишну, те како је сматрала да није ништа спорно потписала је записник. По мишљењу овог суда, не може се прихватити одбрана оптуженог да није тачно да је он лично без доказа прихватио да је објекат «АА2» продат на лицитацији, већ да је комисија која је радила са њим без икакве дилеме прихватила и потписала записник о томе да се прихвате докази дати уз жалбу, при чему је по његовом мишљењу основни доказ за то - одобрење Агенције за приватизацију, јер је неспорно утврђено да оптужени није истинито информисао сведока СС тврдећи да је била лицитација.

 

            На основу извештаја Министарства финансија, Пореске управе, Филијала Пожаревац број 431-640/11 од 11.07.2011. године, закључка Пореске управе, Филијале у Пожаревцу број 413-2896/07 од 24.09.2007. године, решења истог органа број 413-10/2896/07 од 05.10.2007. године, налаза и мишљења комисије за процену некретнина Пореске управе, Филијале у Пожаревцу број 413-2896/07 од 05.10.2007. године, записника о процени тржишне вредности непокретности број 413-2896/07 од 24.09.2007. године, решења Пореске управе, Регионалног центра Београд број IV-02 413.1-374/2007 од 07.03.2008. године, извештаја Пореске управе, Регионалног центра Београд, Филијале у Пожаревцу број 431-640/11/1 од 13.01.2012. године и пресуде Управног суда 3-3-У.3561/10 Одељење у Новом Саду од 24.06.2011. године суд је утврдио:

 

            да је дана 24.09.2007. године донет Закључак да се понови поступак утврђивања пореза на пренос апсолутних права у предмету Филијале Пожаревац број 413-86/1-03 по коначном решењу 413-10/86/03 од 05.02.2003. године и решењу број 413-10/86/03 од 27.01.2003. године и да су правноснажним решењем број 413-10/2896/07 од 15.10.2007. године које је донето у поновљеном поступку поништена решења Пореске управе, Филијале у Пожаревцу број 413-10/86/03 од 05.02.2003. године и број 413-10/86/03 од 27.01.2003. године и обвезнику утврђен порез на пренос апсолутних права за непокретну имовину по Уговору о купопродаји непокретности овереном 25.12.2002. године под Ов.бр. 13641/2 у износу од 10.548.900,00 динара.

 

            Имајући у виду изведене доказе, другостепени суд је на несумњив начин утврдио да је оптужени АА5 као службено лице, шеф одсека за утврђивање јавних прихода Републичке управе јавних прихода, Филијале Пожаревац са умишљајем - свестан да је његово дело забрањено, у стању урачунљивости, искоришћавањем свог службеног положаја и овлашћења Привредном друштву “АА”, прибавио имовинску корист у износу од 9.498.899,72 динара у виду неоснованог умањења висине пореза на пренос апсолутних права, а Републици Србији нанео имовинску штету у истом износу као је то ближе описано у изреци пресуде под ставом II/2.

 

            Правно квалификујући радње оптуженог овај суд је утврдио да је оптужени АА5 са директним умишљајем извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика ценећи пре свега исказ сведока СС1 из кога је несумњиво утврђено да је оптужени АА5 вршио притисак на њега како да обрачуна порез у спорном предмету и пре него што је сам оптужени АА5 имао увида у тај предмет, што указује да је јасно да је имао унапред сазнања о предметном Уговору о купопродаји објекта “АА2” и очигледно знао ко је купац истог и својим поступањем у својству службеног лица утицао на утврђивање пореске основице и умањење износа пореза на пренос апсолутних права а на штету Републике Србије. Да је неоснована одбрана оптуженог указује и чињеница да је уз жалбу на решење 05.02.2003. године била приложена и уплатница коју је по налогу оптуженог сачинио сведок СС1. Наиме, само неколико дана након што је експедовано првобитно решење од 27.01.2003. године по налогу АА5 референт СС1 сачинио је нови записник под истим датумом прихватајући као тржишну цену цену из уговора као цену постигнуту на лицитацији. Непотписан записник заједно са уплатницом на износ од 1.050.000,00 динара предао је АА5 који му је након неколико дана вратио записник потписан од чланова комисије, али не и уплатницу, чија је фотокопија 05.02.2003. године приложена уз жалбу, при чему се сведок СС1 није могао изјаснити како је жалилац дошао до ње, а логичким повезивањем чињеница суд утврђује да је ова уплатница била у поседу оптуженог АА5 те је једино он могао непосредно или посредно да је преда жалиоцу.

 

            Како није било околности које би искључиле кривицу оптуженог, суд га је за извршено кривично дело огласио кривим.

 

            Разматрајући одлуку о врсти и висини кривичне санкције, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је ценио све околности прописане одредбом члана 54 Кривичног законика те тако од олакшавајућих околности ценио чињеницу да је породичан човек, ожењен, отац двоје деце, да није осуђиван, као и протек времена од извршеног кривичног дела, док отежавајуће околности није нашао. Имајући у виду наведено, овај суд је нашао да је казна у трајању од једне године адекватна, те да ће се истом постићи сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција. По оцени овог суда са наведеном казном ће се утицати на оптуженог, али и на друге да убудуће не врши оваква или слична кривична дела. Примењујући одредбу члана 63 Кривичног законика, овај суд је одредио да се у наведену казну урачуна време проведено у притвору од 13.11.2007. године до 22.01.2008. године.

 

            Како је сходно одредбама члана 91 и 92 Кривичног законика прописано да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом, а како је суд утврдио да су оптужени АА, АА2, АА3 и АА4 извршењем кривичних дела описаних у ставу I/1 изреке пресуде прибавили предузећу “АА”, власништво оптуженог АА имовинску корист у износу од 60.977.258,18 динара, то је од предузећа “АА” доо одузео имовинску корист у наведеном износу и обавезао га да овај износ уплати на рачун буџета Републике Србије.

 

            Истовремено, суд је имао у виду чињеницу да из уверења Министарства финансија и привреде – Пореска управа - Регионално одељење Београд - Филијала Пожаревац број 080-437-00-02701/2013-Д1Б04 од 23.07.2013. године произлази да је обвезник ДЛС Панонија ДОО у стечају, као правни следбеник ДП „ АА1“ Београд, према књиговодственој евиденцији те Филијале, измирила утврђену обавезу пореза на пренос апсолутних права по основу промета непокретне имовине – пословне зграде у Пожаревцу у ул. _, која се налази на катастарској парцели 1131/1, а све према уговору о купопродаји непокретности овереним дана 25.12.2002. године код Општинског суда у Пожаревцу Ов.бр.13641/2, а по решењу Пореске управе Филијале Пожаревац број 413-10/2896/07 од 15.10.2007. године у укупном износу од 10.548.900,00 динара, те да је утврђени износ пореза на пренос апсолутних права по решењу број 413-10/2896/07 од 15.10.2007. године наплаћен у поступку принудне наплате од „АА“, на кога је по купопродајном уговору и пренето апсолутно право и који је јемчио солидарно за плаћање пореза на пренос апсолутних права, у ком смислу овај суд није обавезао “АА” да овај износ уплати на име на рачуна буџета Републике Србије, а на име прибављене имовинске користи извршењем кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, описаног у ставу I/2 изреке пресуде.

 

            На основу одредбе члана 261, 262 и 264 ЗКП суд је обавезао оптужене АА, АА2, АА3, АА4 и АА5 да плате трошкове кривичног поступка, с тим што ће суд о висини истих одлучити посебним решењем.

 

            Одлука о накнади на име паушала донета је с обзиром на трајање поступка, сложеност поступка и имовно стање оптужених.

 

            Следствено изнетом, другостепени суд је донео одлуку да жалбу Тужилаштва за организовани криминал у делу који се односе на тачке 1 и 2 изреке првостепене пресуде усвоји као основану и на основу одредбе члана 459 ЗКП донесе одлуку као у изреци ове пресуде.

 

            На основу свега наведеног, одлучено је као у изреци пресуде, а у смислу одредбе члана 455 ЗКП.

 

Записничар                                                                            Председник већа-судија

Гордана Миловановић, с.р.                                                Милена Рашић, с.р.

 

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против ове пресуде дозвољена је

жалба Апелационом суду у Београду,

у року од 15 дана од дана пријема исте.

 

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)