Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.12.2010.

Кж1 По1 17/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 17/10
Дана: 10.12.2010. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за организовани криминал, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Александре Златић, Мирјане Поповић, Радмиле Драгичевић-Дичић и Соње Манојловић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша, као записничара, у кривичном предмету против окр. АА, због кривичног дела злочиначко удруживање из чл. 227 ст. 1 Кривичног Закона Републике Србије и кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из чл. 350 ст. 3 у вези ст. 2 Кривичног Законика, одлучујући о жалбама окривљеног АА и његовог браниоца, адв. АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К-По1.бр.231/10 од 28.06.2010. године, у јавној седници већа одржаној у смислу чл. 375 ЗКП-а, у присуству Заменика Тужиоца за организовани криминал, Драгана Честа, окр. АА и његовог браниоца, адв. АБ, дана 10. децембра 2010. године, донео је



П Р Е С У Д У


Уважавањем жалби окр. АА и његовог браниоца, адв. АБ, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ само у погледу одлуке о казни,

-пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К-По1.бр.231/10 од 28.06.2010. године, којом су остављене на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду – Посебног одељења К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године, и пресуда Врховног суда Србије Кж1 Ок.4/07 од 26.12.2007. године, којом је наведена пресуда Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године, преиначена само у погледу правне оцене дела и одлуке о казни, па су радње окр. АА описане у ставу I изреке првостепене пресуде квалификоване као кривично дело злочиначко удруживање из чл. 227 став 1 КЗРС, за које му је утврђена казна затвора у трајању од једне године, док је за кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из чл. 350 став 3 у вези става 2 КЗ, задржана као правилно утврђена казна затвора од две године и шест месеци па је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од три године и три месеца, тако што, Апелациони суд у Београду задржава као правилно утврђене казне затвора од 1 /једне/ године за кривично дело злочиначко удруживање из чл. 227 ст. 1 Кривичног Закона Републике Србије и 2 /две/ године и 6 /шест/ месеци за кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из чл. 350 ст. 3 у вези ст. 2 Кривичног Законика Републике Србије, због којих је осуђен, па окривљеног АА, применом одредби чл. 60 и 63 КЗ, ОСУЂУЈЕ на јединствену казну затвора у трајању од 2 /две/ године и 7 /седам/ месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 09.06.2005. године до 13.04.2006. године, док се у осталом делу жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, адв. АБ ОДБИЈАЈУ као неосноване, и у непреиначеном делу пресуда Вишег суда у Београду, посебно одељење, К-По1.бр.231/10 од 28.06.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду К-По1.бр.231/10 од 28.06.2010. године, према окривљеном АА остављена је на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду – Посебног одељења К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године и пресуда Врховног суда у Београду Кж1 Ок.4/07 од 26.12.2007. године којом је наведена пресуда преиначена само у погледу правне оцене дела и одлуке о казни. Овом пресудом је одлучено да ће о трошковима кривичног поступка суд накнадно одлучити посебним решењем.

Против означене пресуде жалбу је изјавио окривљени АА, због битне повреде одредаба ЗКП-а и повреде кривичног закона, са предлогом да буде позван на седницу већа, након које је би Апелациони суд у Београду требало да одлучи да окривљеног АА ослободи од кривичне одговорности или да побијану пресуду укине, а уколико нађе да постоји кривична одговорност окривљеног, предлаже да се у односу на њега примене одредбе о ублажавању казне, предвиђене чл. 56 и 57 Кривичног Законика.

Бранилац окривљеног АА, адв. АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, а да буде позван заједно са окривљеним на седницу већа Апелационог суда у Београду, на којој ће се одлучивати о жалбама.

Тужилаштво за организовани криминал доставило је поднесак Ктж.бр.232/10 од 23.09.2010. године, у ком је предложило да Апелациони суд у Београду одбије жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, адв. АБ, изјављене против пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К-По1.бр.231/10 од 28.06.2010. године, као неосноване, и потврди побијану пресуду.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа у смислу чл. 375 ЗКП-а, у присуству Заменика Тужиоца за организовани криминал Драгана Честа, окривљеног АА и његовог браниоца АБ, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбама и предлогом Заменика Тужиоца за организовани криминал, па је испитујући првостепену пресуду по службеној дужности у смислу чл. 380 ЗКП-а, нашао:

Жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, адв. АБ основане су само у погледу одлуке о казни, док су у осталом делу неосноване.

Побијана пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка као ни повреде кривичног закона, на које Апелациони суд, као другостепени суд, у смислу чл. 380 ст. 1 и 2 ЗКП-а, пази по службеној дужности.

Побијајући првостепену пресуду због битне повреде одредаба ЗКП-а, окривљени АА у жалби истиче да се првостепена пресуда заснива на доказима на којима се не може заснивати судска одлука, а ради се о транскриптима телефонских разговора, који су морали бити издвојени из списа.

Бранилац окривљеног АА, адв. АБ, побијајући првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тачка 10 ЗКП-а, у жалби такође истиче да се наведена битна повреда односи на преслушане снимке аудио-записа снимљених телефонских разговора и прочитане транскрипте истих, обзиром да наредбе истражног судије које се односе на примену мере из чл. 232 и 504-љ Законика о кривичном поступку, у односу на окривљеног, у овом предмету представљају наредбе којима се проширује и продужава наредба Кри-Пов.П.бр.70/05 од 19.05.2005. године и Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године, што доводи до закључка да је наредба Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године незаконито издата, јер је трајање мере из чл. 232 Законика о кривичном поступку, предвиђено на најдуже 3 месеца, те да се може из важних разлога продужити још за 3 месеца, па по налажењу браниоца окривљеног АА, трајање мера предвиђених наредбом Кри-Пов.П.бр.79/05 од 19.05.2005. године истекло је 19.08.2005. године, а истражни судија је након скоро 6 месеци наредбом Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године незаконито проширио наредбу од 19.05.2005. године за још 3 месеца.

Жалбени наводи окривљеног АА и његовог браниоца, адв. АБ су оцењени као неосновани.

Насупрот наводима изјављених жалби, Апелациони суд у Београду налази да се пресуда заснива на доказима који су изведени на главном претресу, у складу са одредбама ЗКП-а, те да су разговори од 17., 18., 19., 20. и 21. маја 2005. године покривени наредбама истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кри-Пов.П.бр.72/05 од 04.05.2005. године и број 79/05 од 19.05.2005. године, којим је допуњена наредба Кри. Пов.П.бр.72/05, између осталог и у погледу личних података осумњиченог и у којој су наведени детаљни лични подаци за С1, при чему су разговори који су снимљени обављени у првобитно одређеном року од 3 месеца по издавању наведених наредби, па чињеница што је касније због примене принципа блажег закона у корист окривљеног, дошло до преквалификације кривичног дела, и по налажењу Апелационог суда у Београду, не може утицати на валидност наведених доказа и не представља разлог да се пресуда на њима не може заснивати.

Бранилац окривљеног АА, адв. АБ, у жалби оспорава валидност наредбе Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године, којом је проширена наредба Кри-Пов.П.бр.79/05 од 19.05.2005. године за 3 месеца.

Апелациони суд у Београду налази да се жалбеним наводима браниоца окривљеног непотребно оспорава валидност наредбе Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године у овом кривичном поступку, јер првостепени суд своју одлуку није засновао на наредби Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године, односно на разговорима који су снимљени на основу наредбе од 17.11.2005. године, већ првостепени суд своју одлуку заснива између осталих доказа и на разговорима, односно транскриптима разговора од 17., 18., 19., 20. и 21. маја 2005. године, који су покривени наредбама истражног судије Кри-Пов.П.бр.72/05 од 04.05.2005. године и Кри-Пов.П.бр.79/05 79/05 од 19.05.2005. године. При том, Апелациони суд у Београду посебно има у виду да је у изреци пресуде К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године, која је остављена на снази побијаном пресудом К-По1.бр.231/10 од 28.06.2010. године, наведено да је окривљени АА, радње кривичних дела због којих је оглашен кривим, извршио у периоду од почетка априла 2005. године до 21.05.2005. године, дакле знатно раније у односу на доношење наредбе Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године, која се оспорава у изјављеним жалбама, због чега и Апелациони суд у Београду налази да је оспоравање побијане пресуде истицањем да наредба Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године, није донета у складу са законом, неосновано, јер првостепени суд побијану пресуду није ни засновао на снимљеним разговорима и транскриптима снимљених разговора, прикупљеним на основу наредбе Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.11.2005. године, нити је такав доказ извео на главном претресу, већ је у складу са одредбама ЗКП-а користио снимке разговора и транскрипте прикупљене на основу наредбе Кри-Пов.П.бр.79/05 од 17.05.2005. године.

Бранилац окривљеног АА, адв. АБ у жалби даље истиче да је суд првостепену пресуду засновао на исказима саслушаних сведока С1, С2, С3, који су у ранијој фази поступка имали својство окривљених, а који су већ осуђени пресудом К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године као и сведока С4, иако се ради о доказима на којима се судска одлука не може заснивати.

И овај жалбени навод браниоца окривљеног је оцењен као неоснован, јер се поступак понавља у корист окривљеног АА, па лица која су осуђена пресудом К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године, у овом поступку, могу имати само процесно својство сведока и насупрот жалбеним наводима Апелациони суд у Београду налази да се ради о доказима на којима се може заснивати судска одлука, јер су исти изведени на главном претресу у складу са одредбама ЗКП-а, и правилно од стране првостепеног суда цењени у смислу чл. 17 и 352 ЗКП-а, појединачно и у међусобној повезаности са осталим изведеним доказима, након чега је првостепени суд извео закључак за своју одлуку, за шта је у побијаној пресуди дао јасне и непротивречне разлоге које у свему прихвата и овај суд, због чега су жалбени наводи да се ради о доказима на којима се пресуда не може заснивати, оцењени као неосновани. Жалбени навод да је првостепени суд одлуку засновао и на исказу сведока С4, је оцењен као неоснован јер првостепени суд на овом доказу који је извео на главном претресу није засновао пресуду, што из образложења побијане пресуде јасно и произилази.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у изјављеним жалбама се наводи да окривљени АА није водио било какав разговор са било којим лицем везаним за спорни догађај, те да ниједан сведок који је саслушан на главном претресу не познаје АА, па самим тим суд оптуженом није ни могао у опису извршења дела да приписује ниједну радњу која би га са овим догађајем повезивала.

Апелациони суд у Београду налази да су неосновани жалбени наводи којима се оспорава првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд правилно и свестрано ценећи изведене доказе и одбрану окривљеног, поуздано утврдио све оне чињенице које су одлучне за доношење законите одлуке у овој кривично-правној ствари за шта је дао јасне разлоге у образложењу првостепене пресуде које као правилне прихвата и овај суд. Супротно наводима изјављене жалбе, из исказа сведока С1 који је суд прихватио, произилази да он познаје окривљеног АА, да је њихово познанство било телефонско, јер су се често чули телефоном, у вези пребацивања одређених људи са територије Косова на територију Србије, и у вези информисања када ће одређена група стићи за Београд и којим аутобусом, а што је поткрепљено и преслушаним снимцима телефонских разговора и транскриптима који се налазе у списима предмета, од датума 17.05.2005. године, 18.05.2005. године, 19.05.2005. године, 20.05.2005. године и од 21.05.2005. године, као и прочитаним извештајима о садржају снимљених телефонских разговора насталих по наредбама истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Кри-Пов.П.бр.72/05 и 79/05, који се односе на разговоре који су обављени дана 17., 18., 19., 20. и 21. маја 2005. године, због чега Апелациони суд у Београду налази да се оваквим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, при чему су у образложењу пресуде дати разлози због којих је суд одбио предлоге за извођење доказа истакнутих од стране одбране окривљеног које као правилне прихвата и овај суд као другостепени, те су жалбени наводи и у овом делу оцењени као неосновани.

Околност постојања и организовања криминалне групе, првостепени суд је правилно утврдио на основу исказа сведока С1, који је, као што је и напред наведено, изјавио да се са АА чуо телефоном по питању пребацивања људи са територије Косова на територију Србије, након чега је даљу организацију преузимао С1 и организовао даље пребацивање страних држављана преко С3 и С2, који су као таксисти преузимали лица, за која је С1 објаснио да их је АА послао у Београд, чиме се и долази до утврђивања чињеница везаних за улогу и задужење организатора и појединих чланова криминалне групе, за шта је првостепени суд такође, у образложењу побијане пресуде дао јасне и непротивречне разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд у Београду и због чега су супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

Имајући у виду да су све одлучне чињенице правилно и потпуно утврђене, по оцени овог суда, првостепени суд је правилно извео закључак о правној оцени кривичноправних радњи окривљеног АА, па је правилно одлучио да се оставе на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П.бр.9/05 од 02.10.2006. године и пресуда Врховног суда Србије Кж1 Ок.4/07 од 26.12.2007. године, којом је првостепена пресуда преиначена само у погледу правне оцене дела и одлуке о казни, правилно налазећи да се у радњама окривљеног АА стичу објективна и субјективна обележја кривичних дела злочиначко удруживање из чл. 227 ст. 1 Кривичног Закона Републике Србије и кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из чл. 350 ст. 3 у вези ст. 2 КЗ, због чега су и супротни жалбени наводи, којима се првостепена пресуда побија и због повреде кривичног закона, оцењени као неосновани.

Апелациони суд у Београду је ценио и жалбене наводе браниоца окривљеног АА, адв. АБ, који првостепену пресуду побија и због одлуке о казни, док је жалба окривљеног АА у погледу одлуке о кривичној санкцији цењена у смислу чл. 383 ЗКП-а.

Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд приликом одлучивања о избору врсте и висине кривичне санкције, коју ће изрећи окривљеном АА имао у виду све околности из чл. 54 Кривичног Законика које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана а њена висина правилно одмерена. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА суд је узео у обзир његове породичне прилике, да је ожењен човек, отац четворо деце, а од отежавајућих околности имао је у виду ранију вишеструку осуђиваност окривљеног, између осталог и због истоврсног кривичног дела. Међутим, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд приликом доношења одлуке о казни дао мањи значај олакшавајућим а већи значај отежавајућим околностима, због чега је Апелациони суд у Београду у овом делу преиначио првостепену пресуду, тако што је задржао као правилно утврђене казне затвора у трајању од 1 /једне/ године за кривично дело злочиначко удруживање из чл. 227 ст. 1 Кривичног Закона Републике Србије и 2 /две/ године и 6 /шест/ месеци за кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из чл. 350 ст. 3 у вези ст. 2 Кривичног Законика Републике Србије, због којих је осуђен, па је окривљеног АА, ОСУДИО на јединствену казну затвора у трајању од 2 /две/ године и 7 /седам/ месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 09.06.2005. године до 13.04.2006. године, имајући при томе у виду степен повреде заштићених друштвених вредности као и степен кривице окривљеног, те Апелациони суд у Београду налази да ће се казном затвора на коју је окривљени АА осуђен у потпуности остварити сврха кажњавања предвиђена одредбом чл. 42 Кривичног Законика а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из чл. 4 ст. 2 Кривичног Законика.

Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд правилно сходно одредби чл. 87 КЗ одлучио и у погледу мере безбедности одузимање предмета која је изречена окр. АА па су од окривљеног одузети предмети према потврди МУП-а УБПОК од 09.06.2005 године, собзиром да се ради о предметима који су употребљени или су били намењени за извршење кривичног дела.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци пресуде, а на основу чл. 391 ст. 1 и чл. 388 ЗКП-а.


Записничар, ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Александар Багаш Зоран Савић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)