Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.09.2012.

Кж1 По1 17/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 17/2011
Дана 07.09.2012. године
Б Е О Г Р А Д, ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Мирјане Поповић, Душка Миленковића, Вучка Мирчића и Милене Рашић, чланова већа, са самосталним саветником Драганом Лужњанин, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика, одлучујући о жалбама окривљеног АА лично и његовог браниоца, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.82/2010 од 16.12.2010. године, након седнице већа одржане у смислу члана 447 Законика о кривичном поступку дана 27.03.2012. године, 02.04.2012. године и 02.07.2012. године, донео је дана 07.09.2012. године,


П Р Е С У Д У

УВАЖАВАЊЕМ жалби окривљеног АА лично и његовог браниоца, адвоката АБ, само у погледу одлуке о казни ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду К-По1.бр.82/2010 од 16.12.2010. године тако што Апелациони суд у Београду окривљеном АА за продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, утврђује казну затвора у трајању од 5 (пет) година и 5 (пет) месеци, задржава као правилно утврђену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр.800/06 од 16.02.2007. године применом члана 60 Кривичног законика ОСУЂУЈЕ ГА на јединствену казну затвора у трајању од 6 (шест) година и 6 (шест) месеци у коју казну му урачунава време које је провео у притвору од 16.03.2007. године па до 12.03.2008. године и време на издржавању казне затвора по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр.800/06 од 16.02.2007. године од 26.03.2010. године па до 26.09.2011. године.

Жалбе окривљеног АА лично и браниоца, адвоката АБ у осталом делу ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.82/2010 од 16.12.2010. године окривљени АА оглашен је кривим због продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези чланова 61 и члана 33 Кривичног законика, за које дело му је утврђена казна затвора у трајању од 6 (шест) година и 8 (осам) месеци а узета је као утврђена казна затвора у трајању од једне године и шест месеци по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр.800/06 од 16.02.2007. године, која је преиначена пресудом Врховног суда Србије КжI 1433/07 од 19.06.2008. године, па је АА осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 8 (осам) година у коју казну му је урачунато време које је провео у притвору од 16.03.2007. па до 12.03.2008. године и време на издржавању казне затвора од 26.03.2010. године па надаље.

Окривљени АА обавезан је да суду на име паушала плати износ од 20.000,00 динара у року од 15 дана по правноснажности пресуде и да накнади трошкове кривичног поступка а о чијој висини ће првостепени суд одлучити посебним решењем.

Против те пресуде жалбе су изјавили:

-окривљени АА лично због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи и “ослободи га од кривице” и

-бранилац окривљеног, адвокат АБ због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казни и трошковима кривичног поступка са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи тако што ће одбити оптужбу због ретроактивне примене закона и кршења члана 197 став 1 Устава Републике Србије, побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе јер нема доказа да је извршио дело за које се терети или пак побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење уз молбу да на седницу већа другостепеног суда окривљени са браниоцем буду позвани, како би јој присуствовали.

Тужилац за организовани криминал у писменом изјашњењу Ктж.бр.217/11 од 25.07.2011. године предложио је да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе окривљеног АА лично и његовог браниоца, адвоката АБ.

Након што је сходно одредби члана 447 Законика о кривичном поступку (Службени гласник РС 72/11 од 28.09.2011. године) о седници већа обавестио странке Апелациони суд у Београду је седнице већа 27.03.2012. године и 02.04.2012. године одржао у присуству окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ а у одсуству уредно обавештеног заменика Тужилаштва за организовани криминал, на којима је судија известилац изнео стање у списима предмета и изложио садржај првостепене пресуде а на седници већа одржаној 02.07.2012. године саслушао образложење жалбених навода браниоца окривљеног, адвоката АБ јер овој седници иако уредно позван окривљени АА није присуствовао као ни заменик Тужиоца за организовани криминал и дана 07.09.2012. године, након већања и гласања, одлучио као у изреци ове пресуде.

Испитујући првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалбама окривљеног АА лично и његовог браниоца, адвоката АБ, овај суд налази да се неосновано овим жалбама указује да је првостепена пресуда захваћена битном повредом поступка из члана 438 став 1 тачка 2 и тачка 8, повредом из члана 438 став 2 тачка 2 Законика о кривичном поступку али и да нема повреде закона на штету окривљеног па ни оне из члана 439 став 1 тачка 2 Законика о кривичном поступку.

У жалбама окривљеног АА лично и његовог браниоца најпре се указује да је подизање оптужнице и вођење кривичног поступка пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, недозвољено и у супротности са чланом 197 Устава Републике Србије (Службени гласник РС број 98 од 10.11.2006. године) чланом 5 Кривичног законика и међународним конвенцијама јер закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство. Како је оптужница Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва сада Тужилаштва за организовани криминал КТС.бр.1/07 од 13.03.2007. године (измењена дана 27.10.2010. године) подигнута применом члана 504а Законика о кривичном поступку и на основу чланова 2, 3 и члана 5 Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, Закона који у време када је окривљени АА предузимао радње за које се терети, нису постојали то према овим жалбама није било услова за вођење кривичног поступка против окривљеног пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду.

У жалби окривљеног АА лично се наводи и да ниједан од судова Републике Србије у конкретном случају није могао да поступа јер ова држава као суверена није постојала у периоду од 1994. па до 2000. године.

Изнете жалбене наводе међутим овај суд налазећи да повреде закона нема, оцењује неоснованим.

Оптужницом надлежног тужилаштва окривљеном АА на терет је стављено да је делујући у оквиру организоване криминалне групе заједно са сада покојним ББ и ВВ према којима је кривични поступак обустављен и ГГ према коме је кривични поступак раздвојен, као директор Савезне управе царина, постављен од стране Савезне Владе тадашње СРЈ у периоду од средине 1994. године па до 05.10.2000. године, као саизвршилац извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези чланова 33 и 61 Кривичног законика – кривичног дела за које је према Закону о уређењу судова стварно надлежан Виши суд у Београду.

Радње за које се окривљени АА наведеном оптужницом терети да их је предузео као директор Савезне управе царина – биле су инкриминисане како у време предузимања тих радњи тако и данас, па се никако не може говорити о ретроактивној примени закона а у конкретном случају, стварно надлежни суд сходно одредби члана 5 Кривичног законика, на радње окривљеног АА применио је закон који је најблажи за учиниоца.

Како је оптужницом КТС.бр.1/07 од 13.03.2007. године, дакле у време важења члана 504а Законика о кривичном поступку и Закона о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, окривљеном АА на терет стављено да је кривично дело злоупотребе службеног положаја извршио у оквиру криминалне групе, надлежност Посебног одељења најпре Окружног суда у Београду а сада Вишег суда у Београду, правилно је заснована на процесним одредбама тада важећих закона.

Према жалби браниоца окривљеног изостављањем из чињеничног описа радње окривљеног АА да је наведено кривично дело извршио у оквиру криминалне групе, првостепени суд није решио предмет оптужбе и првостепена пресуда донета је уз битну повреду поступка из члана 438 став 1 тачка 8 Законика о кривичном поступку а према жалби окривљеног АА лично суд на ово није био овлашћен.

Међутим, како суд пресуду заснива на чињеничном стању утврђеном на главном претресу, наравно да је овлашћен да изостави неке од редњи – у овом случају опис радњи окривљеног који се односи на организовање криминалне групе и припадништво тој групи, ако су остале недоказане и то образложи у разлозима пресуде а у конкретном случају првостепени суд је на странама 177 и страни 178 став 1, 2 и 3 образложења побијане пресуде дао јасне разлоге зашто је овај део изостављен из изреке.

Супротно жалбеним наводима браниоца окривљеног АА по којима су разлози о одлучним чињеницама у побијаној пресуди нејасни и у знатној мери противуречни садржини исправа, записника и исказа датих у поступку – у образложењу побијане пресуде о свим одлучним чињеницама важним за правилну одлуку дати су јасни разлози који не садрже никакве противуречности, одбрана окривљеног АА, на чему се и сада у изјављеним жалбама како окривљеног лично тако и његовог браниоца инсистира, детаљно је цењена како појединачно тако и у односу на остале проведене доказе, док изрека првостепене пресуде садржи потпун и јасан опис радњи извршења кривичног дела за које је окривљени АА оглашен кривим. Такође првостепени суд је одређено и потпуно у пресуди изнео и које чињенице из којих разлога узима као доказане или недоказане и којим разлозима се руководио при решавању правних питања, нарочито да ли постоји кривично дело и кривица окривљеног.

Бранилац окривљеног АА као и окривљени лично у ствари незадовољни оценом изведених доказа и чињеницама које је првостепени суд на основу такве оцене утврдио, као и у првостепеном поступку тврде да је окривљени само спроводио политику Савезне Владе у условима санкција, због чега према наводима ових жалби у његовим радњама нема елемената кривичног дела за које је оглашен кривим.

У Савезни буџет уплаћиван је пројектовани износ буџета предвиђен Законом о Савезном буџету, који је доношен за сваку буџетску годину а из “ванбуџетских” средстава јесте исплаћиван новац и то много већем броју корисника од онога који утврђује и наводи првостепени суд, уплаћиван је и на посебне рачуне “Беобанке” и предузећа у власништву “Беобанке” као и код “Комерцијалне банке” и то на основу одлука и упутстава “координационог тела” како би се обезбедило функционисање државе у условима санкција када је платни промет са иностранством био потпуно онемогућен. Новац из СУЦ-а пребациван је на рачуне “Беобанке” и предузећа у власништву “Беобанке” где се мешао са средствима других депонената банке али није окривљени АА даље одлучивао о томе коме ће се тај новац пласирати већ су одлуку о пласману средстава свих депонената доносили Кредитни одбори банке на које окривљени као директор СУЦ-а није могао да утиче.

Што се тиче изношења девизног новца ради полагања на рачуне Пословне јединице “Београдске банке” на Кипру и рачуна “оф шор” компанија – то никада није радио окривљени АА лично већ је новац изношен из трезора “Београдске банке” уз писмену инструкцију, са тачно наведеним корисником уплате, броја рачуна и банком где треба да буде извршено плаћање и уз потпуно поштовање процедуре кипарских власти.

Готов новац са царинарница наплаћен на основу девизних прекршаја и других царинских дажбина, јесте доношен у рачунски центар СУЦ-а али није предаван окривљеном АА већ је уз прецизну евиденцију полаган у сеф одакле је касније по потписаним признаницама предаван физичким лицима али у својству државних функционера, што сви корисници средстава потврђују осим сведока СС. Контролу распоређивања прихода Савезног буџета од стране Савезног буџетског инспектората окривљени никада није спречавао, само тадашњем Савезном инспектору сведоку СС1 није било дозвољено да види одлуке Савезне Владе за исплате строго поверљивог карактера.

Изнете жалбене наводе који су само поновљени наводи одбране окривљеног АА из првостепеног поступка, овај суд оцењује неоснованим јер налази да је првостепени суд правилном оценом свих изведених доказа па и одбране окривљеног несумњиво утврдио да је окривљени радње описане изреком првостепене пресуде учинио – што он у ствари и не спори осим да је лично учествовао у изношењу готовог новца на Кипар, прекорачивши границе свог службеног овлашћења, свестан да радње које је предузео нису дозвољене.

Рад Савезне управе царина чији је директор у периоду од 1994. па до 2000. године био окривљени АА регулисан је Царинским законом (Службени лист СРЈ 45/92) а финансијско пословање СУЦ-а, Законом о финансирању Савезне Републике Југославије (Службени лист 53/92 ... 26/95) и то чланом 17 овог закона којим је одређено да средства Савезног буџета представљају приходе од царине и других увозних дажбина и такси па да дакле, све што приходује СУЦ – у потпуности припада Савезном буџету и то без обзира да ли се ради о више или мање прикупљених средстава односно не само пројектовани износ по Закону о буџету који се за сваку буџетску годину усвајао већ сви приходи које је царина прикупила.

Да су сви приходи на царини требали да буду прослеђени у Савезни буџет а да затим Министарство финансија распоређује ове приходе – не спори ни окривљени али тврди да је то у условима санкција било немогуће због чега он то како у истрази тврди поступајући по налозима сада покојних ББ, ВВ и ГГ а на главном претресу по одлукама Владе односно “координационог тела” није чинио, већ је у Савезни буџет прослеђиван само пројектовани износ по Закону о буџету а остали приходи, које окривљени назива “ванбуџетска” средстава коришћена су за финансирање рада бројних предузећа делом уплатом средстава на посебан рачун код “Беобанке” а делом директно са рачуна СУЦ-а.

Међутим, како то правилно налази првостепени суд у ситуацији када позитивни законски прописи који су уређивали рад Савезне управе царина и овлашћења окривљеног као директора СУЦ-а, нису мењани, окривљени АА на овакво поступање није био овлашћен јер нико није имао овлашћење да наложи да се у Савезни буџет уплаћује само пројектовани износ по Закону о буџету а да се остала средства (која представљају приход Савезног буџета) задржавају на рачунима СУЦ-а а затим преко банака или директно преко рачуна СУЦ-а уплаћују на рачуне правних лица. Мењајући начин поступања са прикупљеним средствима а која у целости припадају Савезном буџету окривљени АА је прекорачио овлашћење које има као директор Савезне управе царина а који је као директор одговоран за законито пословање СУЦ-а те свакако није имао овлашћења да поступа по незаконитим одлукама односно налозима који су супротни закону, без обзира од кога они долазили.

Како то из свих писмених доказа изведених у првостепеном поступку произилази све до јуна месеца 1994. године Савезна управа царина је све прикупљене приходе уплаћивала на рачун који је био отворен код Народне банке односно Службе друштвеног књиговодства, преко које је ишао целокупни платни промет а ова служба била је овлашћена да контролише платни промет односно пренос средстава. Савезна управа царина као савезни орган (чији су приходи у потпуности припадали Савезном буџету) пословала је преко евидентног рачуна царине и то 4818-845-0-955 – на који је уплаћиван приход по основу царина, царинских дажбина и других прихода која својом делатношћу оствари Савезна управа царина, односно царинарнице као и прихода од пореза на промет и акциза наплаћених при увозу производа сагласно одредби тачке 7 Наредбе о плану рачуна за уплату јавних прихода (Службени лист СРЈ број 24/93 ... 7/94) и преко овог рачуна сходно Упутству о јединственом плану рачуна за обављање платног промета код службе за платни промет (Службени лист СРЈ број 24/93) вођена је евиденција о стању и промету прихода које остварује СУЦ, вршењем своје делатности, при чему је Законом о платном промету, било недозвољено плаћање са овог рачуна односно пренос средстава по било ком основу – пре преноса на рачуне корисника Савезног буџета и пре преноса на одговарајуће облике прихода, како је то регулисано и Наредбом о плану рачуна за уплату јавних прихода (Службени лист СРЈ број 24/93 ... 7/94).

Што се тиче повраћаја више, односно погрешно уплаћених прихода која припадају Савезном буџету, Законом о Савезном буџету за 1995. годину (Службени лист СРЈ 90/94, 61/95), Законом о савезном буџету за 1996. годину (Службени лист СРЈ број 61/95 и 63/96) као и Законом о савезном буџету за 1997. годину (Службени лист СРЈ број 63/96) прописано је да ће се погрешно наплаћени односно уплаћени износи прихода који припадају Савезној Републици Југославији, вратити на терет облика прихода који су уплаћени а ако таквих облика прихода нема – на терет других облика прихода.

Да су сва средстава која приходује Савезна управа царина – царина, царинске дажбине и лежарине у целости припадала Савезном буџету те да је СУЦ – био дужан према Закону о царинама да их у року од 8 дана уплати на рачун као и средства одузета у готовини, по девизним прекршајима, која су до окончања спора морала бити уплаћена на депозитни рачун код НБЈ а затим зависно од одлуке враћена физичким лицима односно такође као приход уплаћивана у Савезни буџет – у својим исказима тврде и сведоци СС2 који је у периоду од 04.05.1994. године па до 28.09.1998. године био помоћник директора СУЦ-а за основне делатности, односно Сектора за царинско-правне послове и сведок СС3, руководилац Сектора за материјално, финансијске, опште и правне послове СУЦ-а. Сведок СС3 објаснио је и да су једина средства којима је СУЦ могао да располаже била она која су добијали из Савезног буџета за материјалне и друге трошкове и обавезе Савезне управе царина и да су та средства уплаћивана на редован рачун (не онај на који су уплаћивани приходи које је СУЦ прикупљао) а сведок СС2 у свом исказу тврди да је окривљеном АА када је сазнао да се средства по основу девизних прекршаја не уплаћују на рачун Девизног инспектората при НБЈ, скренуо пажњу окривљеном као директору Савезне управе царина да то не треба да ради, на шта му је окривљени одговорио да води рачуна о делокругу својих послова а не о конкретним питањима која нису у његовој надлежности.

Доласком окривљеног АА на место директора СУЦ-а, наведени законски прописи који су уређивали начин уплате прихода у Савезни буџет – нису поштовани. Приходи су само делимично уплаћивани у Савезни буџет – према пројектованом износу по Закону о буџету а остали приходи задржавани су на рачуну СУЦ-а и пре преноса на рачуне корисника Савезног буџета и на одговарајуће облике прихода – директно са евидентног рачуна 955 пребацивана на рачуне одређених правних лица – по наредби окривљеног АА а на основу решења са неистинитом садржином, како је то утврђено и спроведеним економско-финансијским вештачењем.

Сведок СС4 у свом исказу објаснио је да су таква решења рађена у служби где је он био начелник, тако што их је куцала СС5 а податке јој је саопштавао он, при чему је податке о називу правног лица и износу новца који треба пребацити правном лицу, добијао од окривљеног АА коме је као директору Савезне управе царина свакодневно достављан извештај о приливу средстава на евидентном рачуну 955 а сведок СС4 поступајући по усменим налозима окривљеног, динарска средстава са евидентног рачуна 955, уплаћивао је на рачуне правних лица по решењима о повраћају.

Спроведеним економско-финансијским вештачењем утврђено је да је у наведеним решењима као основ по коме се врши повраћај царине наведен ЈЦИ (Јединствена царинска исправа) који се не односи на наведене пореске обвезнике или ЈЦИ који под тим бројевима не постоји. Да су решења рађена у рачунском центру СУЦ-а како то тврди и сведок СС4 а не у царинарницама, произилази и из садржине решења и печата којим су оверавана. Поред тога, наведена решења нису достављена управи, односно рачуноводству које је било у обавези да таква средства раскњижи кроз своје финансијско пословање већ су та средства и даље вођена као “нерасправљена”.

У жалби браниоца окривљеног се тврди да је уношење неистинитих података у наведена решења био само начин да средства стигну до оних којима су била потребна, одлуку о томе коме ће средства даље бити исплаћена није доносио окривљени АА већ Влада због чега према овој жалби нема кривице окривљеног а окривљени АА у својој жалби наводи да како у конкретном случају другостепени орган Савезно веће за прекршаје и Савезни правобранилац нису реаговали, јасно је да су његове радње у ситуацији када је држава била под санкцијама и са нарушеним платним прометом, дозвољене.

Међутим, како је то већ напред речено наведена решења нису ни достављена управи односно рачуноводству СУЦ-а већ су ова средства и даље вођена као “нерасправљена”. Дакле није вођен ни првостепени прекршајни поступак у царинској служби а у оваквој ситуацији Савезно веће за прекршаје пред којим је требао да буде вођен другостепени прекршајни поступак, није ни могло да реагује, а што се тиче навода жалбе браниоца окривљеног – окривљени АА није ни оглашен кривим да је учествовао у одређивању којим предузећима ће новац бити пребачен већ зато што је противно законским прописима који су његова овлашћења одређивали, на рачуну СУЦ-а задржавао део прихода Савезног буџета а затим поступајући по налозима и упутствима сада покојног ББ који је до 1997. године био председник Србије, једне од држава чланица СРЈ односно СЦГ и тада председника Савезне Владе и Министра финансија сада покојног ВВ – ова задржана средства преносио на рачуне “Беобанке” и предузећа у власништву “Беобанке” за које рачуне суд утврђује да их је отворио сада покојни ВВ а део средстава, директно са рачуна СУЦ-а, на основу документације са неистинитом садржином пребацивао на рачуне различитих правних лица.

Осим са евидентног рачуна царине, како то утврђује првостепени суд СУЦ је пословао и преко депозитног рачуна за процену злата 40818-697-9-56421. Средства на овај рачун како то произилази из налаза вештака економске струке пребачена су са евидентног рачуна 955 а затим су на исти начин као и са евидентног рачуна пребацивана на рачуне правних лица – по наредби окривљеног АА а како правног основа за пребацивање новца није било, рађена су решења са неистинитом садржином, као основ пребацивања навођено је да се ради о “повраћају царинских дажбина” а из налога за плаћање са овог рачуна који се у списима налазе, утврђено је да је налоге давао окривљени АА. Називи предузећа којима је новац пребачен са депозитног рачуна 56421 прецизно су наведени у изреци побијане пресуде а датум преноса и висину пренетих средстава првостепени суд је утврдио на основу налаза вештака економске струке.

Укупан износ најпре неосновано задржаних прихода Савезног буџета, који је преко евидентног и депозитног рачуна СУЦ-а пребачен на рачуне правних лица наведених у изреци првостепене пресуде, затим на рачун “Беобанке” или предузећа у власништву “Беобанке” као и на рачун “Комерцијалне банке” према налазу вештака износи 953.757.200,00 динара а што је износ штете нанете Савезном буџету.

Да је окривљени АА знао да није могао да на описани начин располаже односно даје налоге за исплату са евидентног и депозитног рачуна СУЦ-а – несумњиво произилази из преписке између НБЈ – Завода за обрачун плаћања и окривљеног АА у својству директора СУЦ-а. Наиме дана 13.02.1995. године Завод за обрачун плаћања односно тадашња Служба за платни промет писмено је обавестила СУЦ да на основу постојећих законских прописа не може извршити такве налоге на шта је окривљени одговорио да ће се са таквим радом наставити при чему ће се водити рачуна да сви облици прихода буду у целости заштићени. Након овога Служба за платни промет задужена за контролисање платног промета, обратила се Савезном министарству финансија наводећи да се са евидентног рачуна СУЦ-а не могу вршити непосредне уплате на жиро рачуне правних лица – пре преноса средстава на одговарајуће пролазне рачуне (према облицима прихода) јер се супротним поступањем нарушава принцип бруто наплате јавних прихода и не обезбеђује примена позитивних законских прописа којима је уређен начин распоређивања прихода.

Савезно министарство финансија дописом од 14.03.1995. године који је потписао сада покојни ВВ, заузело је став да СУЦ може да врши повраћај погрешно или више уплаћених прихода непосредно са евидентног рачуна јер како је то у овом допису наведено СУЦ је овлашћен али и одговоран за све приходе које наплаћује и њихов распоред по врстама, за повраћај више или погрешно наплаћених прихода а у исто време и дужна да обезбеди тачност у примени прописа, након чега је тадашња Служба за платни промет извршавала налоге Савезне управе царина а Народна банка Југославије – Завод за обрачун и плаћања у току 1995., 1996. године као и у 1997. години по наведеном редовно обавештавала Савезно министарство финансија информацијама од 06.07.1995. године, 29.07.1996. године и 11.03.1997. године.

Према жалбама браниоца окривљеног и окривљеног АА лично управо допис Савезног министарства финансија од 14.03.1995. године као и решење сада покојног ВВ који је као Савезни министар финансија донео 16.05.1995. године а које окривљени назива “Јеванђеље” јасно указују да је он само спроводио одлуке Владе и није поступао противно закону, а што овај суд оцењује неоснованим јер у допису Савезног министарства финансија од 14.03.1995. године између осталог је наведено да је СУЦ овлашћен и одговоран за све приходе које наплаћује и њихов распоред по врстама као и да је СУЦ па дакле и окривљени АА као њен директор, дужан да обезбеди тачност у примени прописа а изведеним доказима у поступку утврђено је да окривљени АА својим радом односно као директор СУЦ-а овлашћен и одговоран за све приходе које СУЦ наплати, тачност у примени законских прописа није обезбедио, већ је супротно Закону о царинама, Закону о платном промету, Закону о савезном буџету и Закону о финансирању СРЈ, средства прикупљена вршењем делатности СУЦ-а и које у целости припадају као приход Савезном буџету, у тај буџет само делимично уплаћивао а задржана средства на рачуну СУЦ-а без правног основа и по решењима са неистинитом садржином пребацивао на рачуне различитих правних лица и рачуне “Беобанке”, предузећа у власништву “Беобанке” као и на рачун “Комерцијалне банке”.

Према наводима жалбе браниоца окривљеног Уговори о асигнацији били су правни основ за депоновање средстава на рачун “Беобанке” и “Комерцијалне банке”. Међутим из исказа сведока СС6 директора “Беобанке” и сведока СС7 директора “Беоагенције” предузећа у власништву “Беобанке” несумњиво је утврђено да Уговори о асигнацији нису били основ депоновања средстава Савезне управе царина већ да су такви уговори закључивани између “Беобанке” односно предузећа у њеном власништву и крајњег корисника средстава, регулисали међусобне односе између ових корисника јер је банка била та која је кредитирала и давала средства а не Савезна управа царина.

Што се тиче решења Савезног министарства финансија од 16.05.1995. године које окривљени АА назива “Јеванђеље” и тврди да је по том решењу био овлашћен да свим средствима СУЦ-а (па и приходима које тај орган вршећи своју делатност прикупи) располаже и усмерава их по утврђеном плану и политици Владе а о томе води евиденцију и о свим променама обавештава најодговорније функционере Савезне државе – првостепени суд је имајући у виду исказ сада покојног ВВ који је ово решење у својству Савезног министра за финансије потписао (страна 150 образложења побијане пресуде став 3) исказа сведока СС3 помоћника директора СУЦ-а у периоду од 1994. па до 2000. године као и увидом у ово решење које се налази у списима – несумњиво утврдио да окривљени АА овим решењем није био овлашћен да располаже средствима која је СУЦ наплатила по основу царина, царинских дажбина и акциза већ само средствима намењеним за рад СУЦ-а која је као Савезни орган добијала из Савезног буџета и која су вођена на редовном рачуну овог органа. Уосталом, Савезни министар финансија решењем није ни могао да стави ван снаге позитивне законске прописе који су ову област уређивали јер је и он као уосталом и сви па и најодговорнији функционери Савезне државе морао да поштује законе државе чији је функционер.

У жалби браниоца окривљеног АА се тврди да је првостепени суд приказивањем само дела информације Савезног буџетског инспектората при Савезном министарству за финансије и Завода за обрачун и плаћање при Народној банци Југославије од 26.05.1997. године о распоређивању средстава царине и других увозних дажбина у 1995. години, 1996. години и у периоду јануар-април 1997. године, урађене на захтев Савезне Владе Југославије са њене седнице одржане 10.04.1997. године – прикрио чињеницу да је Савезна Влада Југославије била у потпуности упозната о поступању са средствима царине са рачуна 955 и рачуна 56421, количином пребачених средстава и њиховом наменом, због чега према овој жалби првостепени суд неосновано није прихватио одбрану окривљеног да је он само спроводио одлуке Владе односно утврђену политику Владе преко координационог тела.

Међутим како то из доказа које је првостепени суд извео па и оних који се налазе у класеру VI списа из истраге како то и бранилац у жалби наводи, произилази да је по добијању наведене информације Одбор за привреду, Савезне Владе на својој седници 10.06.1997. године управо незадовољан уплатом и распоређивањем средстава од царина и других увозних дажбина донео закључак између осталог и да се наложи Савезној управи царина да изврши законом прописану обавезу према Савезном буџету уплатом износа средстава која су током 1995., 1996. и у периоду јануар-април 1997. године незаконито усмеравана са рачуна 955, на рачуне одређених предузећа и банака и то делом на основу решења о повраћају погрешно уплаћених средстава која имају формално правне недостатке а делом без икаквих решења – првостепени суд је правилно одбрану окривљеног АА по којој је спроводио одлуке Владе односно утврђену политику Владе преко координационог тела, оценио неоснованом јер ниједан члан нити председник тадашње Савезне Владе нити Републичке Владе а који су у поступку саслушани у својству сведока па ни сведок СС8 на чије се сведочење у жалбама одбрана позива, никада није чуо за постојање било каквог координационог тела а тврдили су и да не знају односно да им није познато да се на седницама Владе расправљало о појединачним исплатама различитим правним лицима.

Окривљени АА не спори да из наредбе од 28.12.1995. године коју је упутио свим царинарницама и царинским испоставама произилази да је окривљени издао налог царинарницама да се готовинска средстава прикупљена по основу девизних прекршаја, наплате динарске таксе, путничког промета и робног царињења од 01.01.1996. године, не предају НБЈ или на рачун СДК а потом уплаћују у Савезни буџет, како је то до тада рађено већ да се свакодневно у готовини предају у СУЦ. Не спори и да је у наведеном периоду у готовом новцу у СУЦ достављено 115.804,037 немачких марака, 2.957.895 америчких долара и 826.537.930,00 динара из којих средстава је по признаницама које је он потписивао, лицима наведеним у изреци првостепене пресуде (страна 44, 45 и 46 првостепене пресуде) новац предаван у готовини а део девизног новца изнет је и на Кипар, ради финансирања обавеза државе која због прекинутог платног промета са иностранством а због уведених санкција, на други начин нису могле бити плаћене.

Како су готовинска средстава достављена у СУЦ, првостепени суд је утврдио и из исказа сведока СС10, СС9, лица запослених у царинској испостави аеродрома Сурчин, сведока СС11, датог у истрази када је потврдио да му је окривљени АА наредио да сваки већи износ девизних средстава који се задржава по основу девизних прекршаја, након обраде директно доставља кабинету директора СУЦ-а и њему лично а да се та средства не носе у Девизни инспекторат, сведока СС4 и СС12 који су у рачунском центру СУЦ-а били задужени за пријем готовог новца, сведока СС13 који је био задужен за динарски део који је пристизао у електронски центар, сведока СС15 који је био задужен за девизни износ средстава па и сведока СС14, који је од октобра месеца 1994. године радио у Савезној управи царина на месту радника за физичко техничко обезбеђење. Сви саслушани сведоци потврђују да је новац у готовини заједно са записницима о одузимању (осим новца који је сведоку СС11 на аеродрому Сурчин предат без записника о примопредаји) доношен у кутијама где је након разврставања по валутама, смештан у динарску и девизну касу а затим по налогу окривљеног АА уз признаницу која је рађена у једном примерку а увек је потписивао искључиво окривљени АА, новац је предаван лицима које је окривљени АА наводио.

На странама 92 последњи став до стране 102 образложења побијане пресуде детаљно су наведени искази напред наведених сведока и оно што је првостепени суд на основу ових исказа утврдио а што ни сам окривљени АА не спори тврдећи да се у сваком тренутку тачно знало колико новца је у СУЦ примљено и коме је он предат.

Коме су средства у готовини предата у наведеном периоду првостепени суд је и утврдио из одбране окривљеног АА, признаница које се у списима налазе и сведока који су саслушани на главном претресу па и оних који су новац преузели.

Међутим, првостепени суд је утврдио и да је окривљени АА наведеним радњама прекорачио овлашћења која је као директор СУЦ-а имао.

Наредбом коју је окривљени АА у својству директора СУЦ-а донео 28.12.1995. године формиран је готовински фонд у Савезној управи царина што је у директној супротности са Царинским законом, Законом о финансирању Савезне Републике Југославије и Законом о платном промету, при чему је суд прихватио наводе одбране окривљеног АА да је ово учинио по директном налогу сада покојног ББ који је у том периоду био председник једне од држава чланица СРЈ, председник Републике Србије.

На овај начин ускраћена средства Савезном буџету, окривљени АА је без икаквог правног основа предао правним и физичким лицима наведеним како је то већ речено на странама 44 последњи став до стране 46 изреке првостепене пресуде, што у изјављеној жалби бранилац окривљеног и окривљени лично не споре али тврде да је за средства за опремање станова избеглих функционера СС16, СС17, СС18, СС19 и СС20 окривљени накнадно добио сагласност Владе а што се тиче “Електровојводине” како тврди окривљени првостепени суд је погрешно разумео да је новац у износу од 500.000 ДЕМ био намењен за плаћање радова.

Међутим, што се предузећа “Електорвојводина” тиче у списима предмета постоје докази о готовинским исплатама овом предузећу 01.10.1998. године и 22.10.1998. године у износима од по 500.000 марака (страна 109 образложења побијане пресуде други став) а из уговора о уступању потраживања – цесији закљученог 12.06.1997. године првостепени суд је несумњиво утврдио да се Савезна управа царина обавезала да изврши исплату “Електровојводини” Нови Сад за одређене радове и да је та исплата у износу од 2.000.000,00 динара, извршена 25.08.1997. године преко жиро рачуна, за разлику од исплата од 01.10. и 22.10.1998. године када су запослени у Савезној управи царина готов новац из рачунског центра однели у Нови Сад и предали запосленим лицима у овом предузећу односно СС21.

Што се тиче изношења готовог новца на Кипар, окривљени АА и у жалби као и у првостепеном поступку ово не спори али он лично то никада није радио већ је новац изношен из трезора “Београдске банке”. Из готовинског фонда СУЦ-а формираног на основу наредбе окривљеног од 28.12.1995. године – новац је предаван лицима запосленим у “Београдској банци” најчешће СС22 и од тог тренутка како се то у жалбама одбране тврди постајао је “новац државе” - која сама себи није морала да правда изношење девизног новца потврдом НБЈ 1450 а процедура кипарских власти приликом изношења девизног новца, у потпуности је испоштована.

Међутим, првостепени суд је правилно оцењујући одбрану окривљеног АА, који је у истрази навео да је једном због хитности, девизни новац директно из СУЦ-а преко аеродрома Београд изнет на Кипар, затим исказа сведока СС26 који тврди да га је окривљени АА позвао да са путном исправном дође у СУЦ, где му је дат налог да изврши пребројавање и сортирање новца по апоенима, што је он радио до поподневних сати а да је затим заједно са окривљеном АА, новцем и писменом спецификацијом новца, отишао на аеродром Сурчин и са сведоком СС11 и лицима из Државне безбедности отпутовао на Кипар где их је на аеродрому у Ларнаки сачекао сведок СС23, затим исказа сведока СС23 (наведеног на страни 136 други став образложења побијане пресуде), сведока СС11 који је након што му је предочен извештај из налаза СС24, потврдио да је два пута позван да иде на службени пут док је био на радном месту јер је код себе имао путну исправу па је тако 08.10.1996. године први пут путовао на Кипар са окривљеним АА, СС26, СС27 а други пут 28.12.1998. године а оба пута како то из извештаја вештака СС24 произилази, изношен је готов новац а из извештаја вештака СС24 који је суд као доказ у поступку извео, утврђено је да је девизни новац – директно из управне зграде СУЦ-а окривљени АА односио на Кипар, да је курир у изношењу новца био СС26 а да се ради о износу од 38.000.000 марака, првостепени суд је утврдио из наведеног налаза вештака СС24 – који је извршио увид у декларацију Кипарске банке и за овај износ несумњиво утврђено да је депонован на рачун “оф шор” компаније “Браункорд” која је имала отворени рачун код банке “Cuprus popula bank”.

Да је за свако изношење новца из земље било неопходно одобрење НБЈ и то 1450 којим се потврђивало да се изношење новца врши у складу са Законом о девизном пословању, да ниједан Савезни орган нити било која друга институција у земљи није била ослобођена обавезе да приликом изношења ефективног новца из земље тражи дозволу НБЈ, првостепени суд је утврдио не само на основу исказа сведока СС28, који се у изјављеним жалбама оспорава већ из исказа сведока СС27 која је тврдила да је постојала тачно одређена процедура за изношење новца из земље која је била регулисана Уредбом НБЈ, затим из исказа сведока СС22, руководиоца трезора у “Београдској банци” који је потврдио да је за изношење готовог новца из земље а према Закону о девизном пословању била потребна сагласност Народне банке, да је ову сагласност прибавио Сектор девизних средстава а да је она служила како би се презентовала царинским органима на аеродрому Сурчин, да су цариници ову дозволу оверавали па је један примерак враћан лицу које је износило новац а други предаван банци, затим исказа сведока СС29 који је од стране директора “Београдске банке” био задужен за трансфер новца који се одвијао од трезора “Београдске банке” у Београду до Кипра а тврдио да је за новац који је он преузимао увек постојала сагласност НБЈ за изношење новца и да је та сагласност морала да буде потписана и од стране вицегувернера, исказа сведока СС30 који је био помоћник директора београдске “оф шор” банке на Кипру и задужен за девизне послове и платни промет који је тврдио да је ово одобрење био услов да банка може да изнесе новац из свог трезора односно да је морала да има сагласност НБЈ, исказа сведока СС10 који је објаснио да је приликом изношења новца из земље морао да постоји образац НБЈ 1450 који се састоји из више примерака а на царини је овераван примерак овог обрасца и после извршене контроле враћан је Народној банци јер је служио као доказ да је износ новца који је наведен у обрасцу, изнет из земље, сведока СС9 који је тврдио да је била потребна комплетна банкарска документација између осталог и одобрење Народне банке које је дато на обрасцу 1450, с тим што је овај сведок као и сведок СС27 навео да је овај образац у једном периоду промењен па је имао троцифрени број али и из доказа које је окривљени суду доставио – допис који је Народна банка Југославије односно гувернер Народне банке СС31 упутио Савезној управи царина односно окривљеном АА као њеном директору у коме је наведено да је Законом о девизном пословању, затим одлуком о начину вршења платног промета са иностранством и упутством за примену те одлуке законски регулисано плаћање ефективним страним новцем у иностранству, тако што се издаје образац 1450, који је прописно попуњен.

Да за новац у износу од 38.000.000 марака за које је суд утврдио да га је изнео окривљени АА (за остале износе готовог новца који су из СУЦ-а неспорно достављени у трезор “Београдске банке” а одатле такође изношени на Кипар суд није имао поуздане доказе) није постојало одобрење НБЈ првостепени суд је утврдио и из извештаја Народне банке Србије, која је правни следбеник Народне банке Југославије из кога произилази да у периоду од 1994. па до 2000. године у аманетним књигама и другим документима НБЈ није евидентиран захтев СУЦ-а за изношење готовог новца из земље.

Према наводима жалбе браниоца окривљеног то што захтева за издавање одобрења нема, чињеница је која окривљеног ослобађа. Међутим како из књига послатих аманета које су првостепеном суду уз извештај Народне банке Србије достављени, произилази да су евидентирани захтеви СУЦ-а за изношење мањих количина девизних средстава где је као сврха изношења навођено да се ради о службеним путовањима и како се одобрење НБЈ издавало на основу поднетог захтева, наводи жалбе браниоца окривљеног, потпуно су неосновани а то што је приликом изношења готовог новца у потпуности испоштована процедура кипарских власти, на правилност закључака првостепеног суда нема никаквог значаја.

Окривљеном АА није ни стављено на терет да је кршио прописе државе Кипра, а да су се ови прописи строго поштовали потврђују сви који су новац износили јер другачије новац на Кипар није ни могао бити унет али како је Централна банка Кипра увек морала да буде обавештена о количини унетог новца, тако је и Народна банка Југославије, као Централна банка државе из које је изношен новац а која је одговарала за монетарну политику и стање трезора у сваком тренутку, морала је да зна количину новца у оптицају на својој територији односно количину новца који се из земље износи.

Да је окривљени АА спречавао контролу распоређивања прихода у Савезни буџет, првостепени суд је утврдио не само на основу казивања сведока СС1 како се то у изјављеним жалбама представља већ и из казивања сведока СС32 тада председника Савезне Владе, сведока ВВ тада Савезног министра финансија и писмене документације у списима.

Сведок СС32 навео је да је на седницама Савезне Владе расправљано о извршењу буџета федерације јер је у одређеном периоду констатовано да су приходи од Савезне управе царина мањи у односу на очекиване приходе а како тај мањак прихода може да проистекне из више разлога, наложена је инспекцијска контрола односно дат је налог да се изврши инспекција од стране Девизног, Буџетског и Управног инспектората. Сведок СС32 навео је и да му је познато да по том налогу није поступљено јер окривљени АА није дозвољавао контролу царине због чега је Савезни министар финансија, сведок ВВ задужен да као непосредни руководилац СУЦ-а и Савезног буџетског инспектората а чији је задатак био контрола остваривања законитости прихода у Савезни буџет од стране свих савезних органа па и СУЦ-а, да ову контролу обезбеди – што је сведок ВВ и учинио, писменим налогом наложио је контролу СУЦ-а уз обавезну инструкцију од 11.12.1995. године да се Савезном буџетском инспекторату омогући да контролу распоређивања прихода изврши. Међутим како то из писмених доказа у предмету произилази и поред тачног датума заказане контроле она није могла бити обављена јер окривљени АА по обавезној инструкцији Савезног министра финансија, није поступио.

Наводима жалби да контрола СУЦ-а није спречавана, да је Савезни буџетски инспекторат имао увид у рачуне СУЦ-а код СДК, вршио контролу царинарница и царинских испостава а сведоку СС1 само је онемогућено да сазна строго чуване податке о томе на шта су одређена средства царина трошена, имајући у виду целокупно стање у списима као и да је Буџетски инспекторат у просторије СУЦ-а први пут ушао и контролу извршио дана 14.04.2001. године, не доводи се у сумњу правилност закључака првостепеног суда и у овом делу.

У жалбама браниоца окривљеног и окривљеног лично инсистира се на сведочењу СС8, који према наводима ових жалби потврђује одбрану окривљеног да је начин поступања окривљеног АА био директно одређен политиком Савезне Владе, да штете по Савезни буџет нема јер је сваке године након обављених компензација – после евидентирања прихода и расхода Савезног буџета, успостављена билансна равнотежа корисника средстава Савезног буџета сходно одредбама Закона о буџету, за текућу годину.

Међутим, евидентирање прихода и расхода Савезног буџета подразумева да најпре у Савезни буџет буде уплаћено све оно што том буџету припада и тек тада су могле бити вршене компензације. О овоме су се у првостепеном поступку изјашњавали и сведоци ВВ (страна 158 образложења други став) и сведок СС33 (страна 159 став три) а изведеним доказима у поступку па и економско-финансијским вештачењем преко Градског завода за вештачење несумњиво је утврђено да је окривљени АА заједно са сада покојним ВВ а по налогу сада покојног ББ у Савезни буџет уплаћивао само део средстава, по пројектованом износу буџета а остала средства која јесу приход Савезног буџета задржавао је на евидентном рачуну 40818-845-0-955 и депозитном рачуну број 40818-697-9-56421 и ова средства као и средства прикупљена у готовини, предавао је правним и физичким лицима наведеним у изреци првостепене пресуде, без назначавања основа преноса средстава или по решењима са неистинитом садржином, прекорачивши своја овлашћења која је као директор Савезне управе царина имао и описаним радњама у изреци првостепене пресуде, како то правилно налази и првостепени суд окривљени АА остварио је сва битна обележја кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези чланова 61 и члана 33 Кривичног законика.

Апелациони суд је ценио и остале жалбене наводе браниоца окривљеног и окривљеног лично којима се оспоравају чињенични и правни закључци првостепеног суда и тврди да окривљени себи није прибавио било какву корист, да је на његове радње обзиром да их је предузимао као савезни функционер морао да буде примењен Кривични законик Савезне Републике Југославије али налази да су исти неосновани и без утицаја на исход овог кривичног поступка.

Последица радњи окривљеног АА како то утврђује и наводи првостепени суд јесте штета нанета Савезном буџету а на његове радње је сходно члану 5 Кривичног законика примењен закон који је најблажи. Кривичним закоником Савезне Републике Југославије за кривично дело из члана 174 став 3 у вези става 1 као закона који је важио у време предузимања радњи окривљеног за ово кривично дело прописана је казна од најмање 3 (три) године до 15 (петнаест) година затвора а за кривично дело из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика, Кривичним закоником који је на радње окривљеног примењен казна затвора од 2 (две) до 12 (дванаест) година.

Изостављањем из описа радњи окривљеног АА да је наведено кривично дело извршио у оквиру организоване криминалне групе, првостепени суд није повредио закон (посебно не на штету окривљеног) а како је то већ напред речено већ је сходно чињеничном стању утврђеном на главном претресу ове радње изоставио као недоказане и на странама 177, 178 став 1, 2 и 3 образложења побијане пресуде за ово дао јасне разлоге.

По жалби браниоца окривљеног, адвоката АБ и у смислу одредбе члана 451 став 2 тачка 1 Законика о кривичном поступку када је у питању жалба окривљеног АА лично, Апелациони суд у Београду испитао је првостепену пресуду у делу одлуке о изреченој казни окривљеном и нашао да је утврђена казна затвора у трајању од шест година и осам месеци окривљеном за извршено кривично дело из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези чланова 61 и 33 Кривичног законика, строжа него што је то са аспекта сврхе кажњавања неопходно.

Наиме, првостепени суд је сходно одредби члана 54 КЗ правилно утврдио све околности које на врсту и висину казне имају утицаја – као олакшавајуће године живота окривљеног, породичност и нарушено здравствено стање јер болује од дијабетеса, затим објективне околности у којима је кривично дело извршио, када су на снази биле међународне санкције према СРЈ, блокиран платни промет са иностранством и увоз и извоз сировине и робе спречен а што је све довело до застоја производње у великом броју предузећа и одразило се на све области живота грађана СРЈ изазивајући тешке последице, што не отклања противправност у радњама окривљеног али свим овим околностима и по оцени Апелационог суда у Београду није дат адекватан значај, посебно нарушеном здравственом стању окривљеног на шта је у усменом казивању на седници већа образлажући наводе жалбе указао и бранилац окривљеног објашњавајући и разлоге изостанка окривљеног АА на седници већа, на којој је требало усмено да изнесе садржину своје жалбе.

Дајући адекватан значај иначе правилно од стране првостепеног суда утврђеним околностима које на врсту и висину казне имају утицаја, Апелациони суд у Београду је уваживши разлоге жалби браниоца окривљеног и окривљеног АА лично по којима би се у конкретном случају блажом казном у свему остварила сврха кажњавања, првостепену пресуду преиначио и окривљеном АА за извршено кривично дело из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, утврдио казну затвора у трајању од пет година и пет месеци као адекватну тежини извршеног кривичног дела, свим околностима под којима је учињено и наступелим последицама а задржавајући као правилно утврђену казну затвора у трајању од једне године и шест месеци по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр.800/06 од 16.02.2007. године, применом члана 60 Кривичног законика га осудио на јединствену казну затвора у трајању од шест година и шест месеци у коју казну му је урачунао време које је провео у притвору од 16.03.2007. па до 12.03.2008. године и време на издржавању казне затвора по напред наведеној правноснажној пресуди од 26.03.2010. па до 26.09.2011. године, налазећи да овако одмерена казна представља одговарајућу и нужну меру за остварење сврхе кажњавања из члана 42 Кривичног законика.

Са свега напред изнетог Апелациони суд у Београду, Посебно одељење применом члана 455 тачка 3 Законика о кривичном поступку, одлучио је као у изреци ове пресуде.

Записничар        Председник већа-судија
Драгана Лужњанин с.р.      Зоран Савић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)