Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.10.2012.

Кж1 По1 17/12

 
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 17/12
Дана 16.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно оделење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Милене Рашић, чланова већа, са вишим судијским сарадником-записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против окривљеног АА и др., због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика и др., решавајући по жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, браниоца окривљеног ББ – адвоката БА, браниоца окривљеног ВВ – адвоката ВА, браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГА, браниоца окривљеног ДД – адвоката ДА и пуномоћника оштећеног ОО – адвоката ОА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 4/10 од 10.02.2012. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП дана 05. октобра 2012. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Мирјане Илић, окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, браниоца окривљеног ББ и његовог браниоца адвоката БА, окривљеног ВВ и његовог браниоца адвоката ВА, окривљеног ГГ и његовог браниоца адвоката ГА и окривљеног ДД и његовог браниоца адвоката ДА, донео је дана 16.10.2012. године


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ жалби Тужилаштва за организовани криминал, браниоца окривљеног ББ – адвоката БА, браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГА и браниоца окривљеног ДД – адвоката ДА и по службеној дужности у односу на окривљеног ВВ УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр.4/10 од 10.02.2012. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

Према окривљенима АА и ББ ПРОДУЖАВА СЕ ПРИТВОР који им је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду, Посебно одељење Ки.П.бр.46/09 од 14.11.2009. године и који им се рачуна од 12.11.2009. године када су лишени слободе до даље одлуке суда, а са разлога прописаних одредбом члана 211 став 1 тачка 1 и 3 ЗКП-а.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 4/10 од 10.02.2012. године, окривљени АА, ББ, ДД у ставу првом изреке пресуде оглашени су кривим да су извршили и то окривљени АА и ББ по једно продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, а окривљени ДД кривично дело тешка крађа помагањем из члана 204 став 2 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 35 КЗ. Исто пресудом у ставу два изреке, окривљени АА и ВВ оглашени су кривим да су извршили кривично дело прикривања из члана 221 став 3 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, док су окривљени ГГ, ВВ у ставу три изреке пресуде оглашени кривим да су извршили и то окривљени ГГ кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 Кривичног законика, а окривљени ВВ кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ.

Првостепени суд је окривљеном АА за продужено кривично дело тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ утврдио казну затвора у трајању од шест година, а за кривично дело прикривања из члана 221 став 3 КЗ у саизвршилаштву у смислу члана 33 КЗ казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, па је окривљеног АА осудио на јединствену казну затвора у трајању од седам година, у коју казну је окривљеном урачунао време проведено у притвору од 12.11.2009. године па до упућивања окривљеног у установу за издржавање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.

Окривљеном ВВ, првостепени суд је за кривично дело прикривања из члана 221 став 3 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ утврдио казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, а за кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ казну затвора у трајању од једне године, па је окривљеног осудио на јединствену казну затвора у трајању од две године, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 12.11.2009. године до 28.04.2011. године.

Окривљеном ББ првостепени суд је за продужено кривично дело тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ утврдио казну затвора у трајању од четири године, па је потом окривљеном применом одредбе члана 62 став 1 КЗ узео као утврђену казну затвора у трајању од две године и два месеца на коју је осуђен пресудом Окружног суда у Београду К.бр.1984/08 од 26.03.2009. године, која је преиначена само у погледу одлуке о кривичној санкцији пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.бр.352/10 од 25.03.2010. године, па је окривљеног применом одредбе члана 60 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од шест година у коју казну је окривљеном урачунао време проведено у притвору од 02.10.2008. године до 26.03.2009. године по пресуди Окружног суда у Београду К.бр.1984/08 од 26.03.2009. године, као и време проведено у притвору од 12.11.2009. године па до упућивања окривљеног у установу за издржавање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.

Окривљеног ДД првостепени суд је осудио на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, у коју казну је окривљеном сходно одредби члана 63 КЗ урачунао време проведено у притвору од 23.04.2010. године до 05.07.2010. године, док је окривљеног ГГ првостепени суд осудио на казну затвора у трајању од једне године, у коју казну је окривљеном такође урачунао време проведено у притвору од 12.11.2009. године до 08.02.2010. године.

  У ставу два изреке пресуде, првостепени суд је на основу члана 87 КЗ према окривљенима изрекао меру безбедности одузимања предмета па је: од окривљеног АА одузео мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, гумирану црну рукавицу са црвено-црном ранфлом, три електронске кутије – „интерфејси“ једна без текстилног омота и две са текстилним омотом, две електронске картице – кључа за моторно возило марке „Рено Меган“, упутство за употребу интерфејса пет алата типа четвртки и текстилни умотај у коме се налазио у средини овални мали електронски део. Од окривљеног ББ је одузет мобилни телефон марке „Сименс“ црне боје ИМЕИ број _..., мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Сименс“ ИМЕИ број _ са СИМ картицом број _, мобилни телефон марке „Самсунг“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _ са СИМ картицом и бројем _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Самсунг“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Самсунг“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Моторола“ сиво-црне боје ИМЕИ броја _, неотворена припејд СИМ картица _, пластично лежиште припејд СИМ картице у коме је била СИМ картица _, пластична картица са ПИН и ПУК шифрама за број _, једна СИМ картица _, хало картица серијски број _ и хало картица серијски број _. Од окривљеног ВВ је одузето: мобилни телефон марке „Самсунг“ модел SGM-E 200, ИМЕИ број _ са картицом серијског броја _, мобилни телефон марке „Самсунг“ модел SGM-E 250, ИМЕИ броја _ са картицом серијског броја _, а који предмети ће се по правноснажности пресуде предати Министарству унутрашњих послова Републике Србије на даље располагање.

Истом пресудом у ставу три изреке на основу члана 258 став 4 Закона о кривичном поступку (ЗКП „Службени гласник РС“ бр. 72 од 28.09.2011. године), делимично је усвојен имовинско-правни захтев оштећеног ОО, па су обавезани окривљени АА и ДД да оштећеном исплате на име накнаде штете износ од 1.045.354,00 динара, а преко тог износа па до износа динарске противвредности од 11.200 евра на дан исплате са припадајућом законском затезном каматом оштећени је упућен на парницу, оштећени ОО1 је за свој имовинско-правни захтев (који не прелази износ од 250 евра за наочаре и 9.000,00 динара за таксе), упућен на парницу, оштећена ОО3 је за свој имовинско-правни захтев (који не прелази износ од 22.000,00 динара) упућена на парницу, оштећени ОО4 је за свој имовинско-правни захтев (који не прелази износ од 30.000,00 динара) упућен на парницу, оштећена ОО5 је за свој имовинско-правни захтев (који не прелази износ од 600 евра) упућена на парницу.

Делимично је усвојен имовинско-правни захтев оштећених: ОО6, па су окривљени АА и ББ обавезани да оштећеној исплате на име накнаде штете износ од 369.692,00 динара а преко тог износа па до износа динарске противвредности од 9.500 евра на дан исплате са припадајућом законском затезном каматом оштећена је упућена на парницу.

Оштећеног ОО7, па су окривљени АА и ББ обавезани да оштећеном исплате на име накнаде штете износ од 615.537,00 динара, а преко тог износа па до износа динарске противвредности од 6.500 евра на дан исплате са припадајућом законском затезном каматом оштећена је упућена на парницу.

Оштећеног ОО8, па су окривљени АА и ВВ обавезани да оштећеном исплате на име накнаде штете износ од 279.195,03 динара, а што представља динарску противвредност износа од 3.000 евра на дан 14.10.2009. године, а преко тог износа и то за износ од 183.000,00 динара на име оправке возила оштећени је упућен на парницу.

Ставом четири изреке, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а, првостепени суд је окривљеног ВВ ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ.

У ставу пет изреке пресуде одлучено је да о трошковима кривичног поступка првостепени суд одлучи накнадно посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због повреде кривичног закона, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи, тако што ће окривљеног АА огласити кривим за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, окривљене ББ и ВВ за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, окривљеног АА и ВВ за кривично дело изнуде у саизвршилаштву из члана 214 став 1 у вези члана 33 КЗ и утврди им за ова кривична дела казне затвора, а потом их осудити на строжије јединствене казне затвора, као и да окривљеног ГГ осуди на строжију казну затвора;

-браниоци окривљеног АА – адвокати АБ и АБ1, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду преиначи и окривљеном изрекне блажу казну. У жалби су браниоци ставили захтев да буду обавештени о седници већа заједно са окривљеним;

-окривљени АА због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи и истог блаже казни. У жалби је окривљени ставио захтев да буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног ББ – адвокат БА због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или исту преиначи, тако што ће окривљеном ББ изрећи блажу кривичну санкцију. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног ВВ – адвокат ВА, због битне повреде одредаба кривичног поступка и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту преиначи, тако што ће окривљеном ВВ утврдити казну затвора у краћем трајању. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа у смислу члана 447 ЗКП-а;

-бранилац окривљеног ГГ – адвокат ГА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе или исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног ДД – адвоката ДА из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду Посебно одељење побијану пресуду преиначи и окривљеног ДД ослободи од кривице, или пак исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. У жалби је бранилац ставио захтев да у смислу члана 447 ЗКП-а, буде обавештен о датуму одржавања седнице већа;

-пуномоћник оштећеног ОО – адвокат ОА, због одлуке о имовинско-правном захтеву, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи, тако што ће окривљене АА и ДД обавезати да оштећеном ОО на име накнаде штете исплате износ од 1.045.354,00 динара са каматом по закону о висини стопе затезне камате почев од 10.02.2012. године као дана пресуђења до коначне исплате.

Бранилац окривљеног ВВ – адвокат ВА је суду доставио одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да се иста одбије као неоснована. У одговору на жалбу бранилац је ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа.

Бранилац окривљеног ГГ – адвокат ГА је такође суду доставио одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да се иста одбије као неоснована.

Тужилац за организовани криминал је писменим поднеском Ктж.бр.56/12 од 30.07.2012. године предложио да се жалбе бранилаца окривљених одбију као неосноване, а да се жалбе Тужилаштва за организовани криминал и пуномоћника оштећеног ОО – адвоката ОА уваже као основане.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 447 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Мирјане Илић окривљених и њихових бранилаца и на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, па је након разматрања навода и предлога из жалби, као и мишљења Тужиоца за организовани криминал, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, на основу одредбе члана 451 став 1 ЗКП-а и по службеној дужности на основу одредбе члана 451 став 2 ЗКП-а, нашао:

Жалбе су основане.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал побија се првостепена пресуда због повреде кривичног закона, тако што се истиче да се не може прихватити закључак првостепеног суда да иако је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал од 10.02.2010. године, као и измењеном оптужницом од 31.01.2012. године окривљенима АА и ББ стављено на терет извршење кривичног дела злочиначко удруживање из члана 364 став 1 КЗ, односно злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, да је кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 КЗ конзумирано у продуженом кривичном делу тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, тј. да се не ради о посебном кривичном делу, већ да квалификација из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у себи конзумира и организовање, односно удруживање у организовану криминалну групу. У жалби се такође указује да првостепени суд за овакав свој закључак не даје никакво образложење, нити наводи разлоге због чега сматра да се не ради о посебном кривичном делу, већ да квалификација из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у себи конзумира и организовање односно удруживање у организовану криминалну групу, па се стога овакав закључак првостепеног суда не може прихватити, обзиром да је суд на основу изведених доказа правилно утврдио чињенично стање да су окривљени организовали криминалну групу.

Наиме, првостепени суд на страни 54 пресуде образлажући своју одлуку у погледу правне квалификације дела полази од временског важења Кривичног закона и позива се на одредбу члана 5 став 1 КЗ, која прописује да ће се на учиниоца кривичног дела применити закон који је важио у време извршења кривичног дела, те закључује да је Кривични законик последњи пут мењан 03.09.2009. године, да су измене ступиле на снагу дана 11.09.2009. године, што значи да се закон није мењао након извршења последње радње која је ушла у састав продуженог кривичног дела.

Чињеница је да су прве две радње које улазе у састав продуженог кривичног дела извршене у време важења старог закона, међутим ни тај стари закон није био блажи, јер је и по њему чланом 204 став 3 КЗ било прописано да ће се ако вредност украдених ствари пређе 1.500.000,00 динара, учинилац казнити затвором од 2 до 10 година.

Дакле и по старом закону у члану 61 КЗ који није мењан, код продуженог кривичног дела квалификација дела се врши на основу збира износа остварених појединачним радњама уколико је то обухваћено јединственим умишљајем. Новина је да је „новим законом“ алтернативно прописано да се поред вредности украдених ствари преко 1.500.000,00 динара, дело из члана 204 став 3 може извршити и од стране „организоване криминалне групе“.

Чињеница да је тужилаштво све радње квалификовало „по старом закону“ иако су само два дела извршена „по старом“, а седам дела „по новом закону“, и чињеница је да није примењен институт продуженог кривичног дела из члана 61 КЗ, иако је то била законска обавеза тужилаштва. Ово је имало за последицу да је најтежа квалификација по измењеној оптужници била дело из члана 204 став 2 у вези става 1 КЗ иако збир вредности украдених возила у чијем одузимању је непосредно учествовао окривљени АА износи 5.285.678,00 динара, односно у којима је непосредно учествовао окривљени ББ, износи 3.289.744,00 динара, а имовински цензус за став 3 члана 204 износи 1.500.000,00 динара и није се мењао.

Првостепени суд због оваквог начина квалификовања дела према времену извршења прве радње односно почетка деловања (организовање односно приступање) закључује да је тужилаштво радње окривљених квалификовало и као посебно кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 односно став 2 у става 1 Кривичног законика, при томе наводећи да је дело извршено од стране „организоване криминалне групе“.

  Првостепени суд закључује да се не ради о посебном кривичном делу, већ да квалификација из члана 204 став 3 у вези става 1 Кривичног законика (новог закона који је важи у време извршења дела) у себи конзумира и организовање односно удруживање у организовану криминалну групу.

Стога првостепени суд закључује да иако је одредбом члана 420 став 2 ЗКП-а, прописано да суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правне квалификације кривичног дела, суд је утврдио правну квалификацију дела као у изреци пресуде, налазећи да се не ради о „строжијој“ квалификацији, већ да се ради о примени закона и то како у погледу временског важења, тако и у погледу правне квалификације кривичног дела, па је стога првостепени суд и донео одлуку као у изреци првостепене пресуде.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити, обзиром да је у конкретном случају како, је то чињенично описано у прецизираној оптужници Тужилаштва за организовани криминал КТ.С.бр.19/02 од 31.02.2012. године окривљенима је стављено на терет, и то окривљеном АА да је организовао криминалну групу која је имала за циљ вршење кривичних дела тешка крађа из члана 204 став 2 у вези става 1 тачка 1 и 2 КЗ и изнуде из члана 214 став 1 КЗ, док су окривљени ББ, ЂЂ према коме је поступак раздвојен, и ВВ, постали припадници организоване криминалне групе који су прихватали њене активности као своје извршавајући постављене задатке од стране организатора криминалне групе, па се самим тим не може говорити да квалификација из члана 204 став 3 у вези става 1 Кривичног законика (новог закона који је важио у време извршења кривичног дела) у себи конзумира и организовање односно удруживање у организовану криминалну групу, ово поготово јер и сам првостепени суд утврђује да су окривљени поред кривичног дела тешка крађа извршили према датом чињеничном опису из изреке пресуде и кривично дело прикривања из члана 221 став 3 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, позивајући се у разлозима пресуде на одредбу члана 420 став 2 ЗКП-а, да се у конкретном случају не ради о кривичном делу изнуда из члана 214 став 1 КЗ, већ о кривичном делу прикривања из члана 221 став 3 у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ.

  Сем тога, првостепени суд је окривљеног АА и ББ огласио кривим да су извршили једно продужено кривично дело тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, иако је прецизираном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КтС.бр. 19/09 од 31.01.2012. године окривљенима АА, ББ, ВВ, те ЂЂ према коме је поступак раздвојен стављено на терет извршење кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 2 у вези става 1 тачка 1 КЗ. Првостепени суд се у разлозима пресуде позива на одредбу члана 420 став 2 ЗКП-а којом је прописано да суд није везан за предлоге Тужиоца у погледу правне квалификације кривичног дела, па је утврдио правну квалификацију дела као у изреци пресуде, налазећи да се не ради о „строжијој“ квалификацији, већ да се ради о примени закона и то како у погледу временског важења, тако и у погледу правне квалификације кривичног дела према описаним радњама извршења, са којих разлога је првостепени суд и донео одлуку као у ставу првом тачка један изреке пресуде. Међутим, по оцени Апелационог суда, Посебно одељење, стоји чињеница да првостепени суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правне квалификације дела, већ је везан чињеничним описом радњи извршења кривичног дела садржаних у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници сходно одредби члана 420 став 1 ЗКП-а, али у конкретном случају, с обзиром на већ изнето стање ствари дати разлози првостепеног суда за правну квалификацију се за сада не могу прихватити, тако да су жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал којима се првостепена пресуда побија у овом делу, основани.

Такође се жалбом Тужилаштва за организовани криминал побија првостепена пресуда и у ослобађајућем делу у односу на окривљеног ВВ, тако што се истиче да је суд погрешно утврдио чињенично стање, те погрешно закључио да није доказано да је окривљени ВВ постао припадник организоване криминалне групе и тиме учинио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ.

У жалби се указује да је изведеним доказима које је првостепени суд неспорно утврдио утврђује чињеница да је окривљени ВВ био припадник организоване криминалне групе са улогом како је то наведено у оптужници, те је погрешан закључак суда да није доказано да је он извршио кривично дело за које је ослобођен од оптужбе.

  Првостепени суд у разлозима пресуде (страна 72) закључује да је одредбом члана 346 став 1 КЗ прописано да је за постојање групе као нижег степена организације криминалних група, услов да се таква група организује за вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна. У одредби члана 3 става 2 Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела се наводи да се „под организованим криминалом групом...., подразумева се група од три или више лица која постоји у одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за које је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања посредно или непосредно финансијске или друге користи“. Првостепени суд закључује да имајући у виду све напред наведено налази да није доказано да је окривљени ВВ постао припадник организоване криминалне групе, односно припадник злочиначког удружења како је то правно квалификовано од стране тужилаштва, а коју је организовао окривљени АА, чиме би извршио кривично дело из члана 346 став 2 у вези става 1 Кривичног законика („Службени гласник РС“ бр. 85/2005). Првостепени суд такође закључује да имајући у виду чињеницу да се као време извршења кривичног дела, код дела са трајном радњом, а „припадништво“ тј. има рачунати „престанак противправног стања“, а то је откривање дела односно лишење слободе учиниоца, а то је било 12.11.2009. године. Појединачне радње извршења које се окривљеном ВВ стављају на терет су биле после 11.09.2009. године, међутим, како суд налази да није доказано да је окривљени ВВ извршио кривично дело које му се ставља на терет, то је питање правне оцене дела - правне квалификације кривичног дела, временског важења закона, те питање „блажег закона“ беспредметно, па је стога првостепени суд и донео одлуку као у ставу четири изреке пресуде.

Међутим, по оцени Апелационог суда, како се то основано указује жалбом Тужиоца за организовани криминал, за сада се не може прихватити као правилан закључак да у конкретном случају нема доказа да је окривљени ВВ извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, за које дело га је првостепени суд ослободио од оптужбе.

Наиме, из изведених доказа пре свега одбране окривљених АА, те ББ као и окривљеног ВВ, а поготово из садржине прислушкиваних телефонских разговора произилази да је окривљени ВВ знао да се окривљени АА и ББ баве одузимањем моторних возила на територији Београда, која се потом одвозе и продају у Републици Црној Гори.

Из бројних телефонских разговора утврђује се да су окривљени АА и ВВ у честом контакту и да разговарају о моторним возилима и њиховој продаји и слично. Знајући чиме се бави организована криминалне група, окривљени ВВ се више пута распитивао код окривљеног ГГ о лицима за којима је расписана потрага, а што суд детаљно и образлаже (на страни 71 трећи став пресуде). Тако из телефонског разговора који су водили окривљени ВВ и ББ дана 15.10.2009. године и то у 18:28:07 произилази да се окривљени ББ обраћао окривљеном ВВ са молбом, да му провери да ли је за њим расписана потерница, који разговор говори у прилог томе да је припадник организоване криминалне групе. Свакако из наведених телефонских разговора утврђује се да је управо окривљени ВВ имао улогу да се преко окривљеног ГГ радника полиције распитује и добија информације и провере да ли је за неким припадником организоване криминалне групе као и за другим лицима расписана потрага, а из других телефонских разговора који су изведени као доказ на главном претресу, произилази да је окривљени ВВ имао комуникацију са другим НН лицима која од њега захтевају да се преко ГГ1, а мисли се пре свега на ГГ, распитују и од њега добију информације везане за та лица.

Такође, из списа предмета произлази да је неспорно утврђено да је између окривљених АА и ВВ постојала телефонска комуникација везана и за возило марке „Рено Меган“ регистарских ознака _ власништво ОО2, којом приликом окривљени АА и ВВ разговарају о томе да се ступи у контакт са власницима возила, што произилази и из разговора од 04.09.2009. године у 11:22:04. Сем тога, првостепени суд на страни (59 и 60 пресуде) закључује да између окривљених АА и ВВ постоји сарадња око враћања возила уз плаћање откупне цене, те да је проблем како сазнати име власника украденог возила, јер се често дешава као и што је и овде случај да се возила продају и да се одмах не преводе на нове власнике, управо ту на сцену ступа „ВВ1“, (односно окривљени ВВ) који очигледно без проблема зна готово све што зна и полиција а са друге стране окривљени АА зна све што зна и подземље. Првостепени суд и сам закључује да између окривљених АА и ВВ постоји сарадња око враћања возила уз плаћање откупне цене, јер управо „ВВ1“, мисли се на окривљеног ВВ, сазнаје ко је оштећени, док окривљени АА сазнаје где се возило налази и за колико се може откупити и када се све то повеже ето „лаке и брзе зараде“.

Стога имајући у виду напред наведено, закључак првостепеног суда да у конкретном случају нема доказа да је окривљени ВВ извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, се за сада и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, а како то правилно указује и Тужилац за организовани криминал у жалби не може прихватити, поготово ако се има у виду све напред наведено, као и чињенице које је првостепени суд и сам неспорно утврдио.

Жалбом браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГА побија се првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП-а, тако што се истиче да је изрека пресуде у односу на овог окривљеног неразумљива, противречна разлозима пресуде, а такође пресуда нема разлога о одлучним чињеницама, што је имало за последицу да се ни чињенично стање са сигурношћу није могло испитати.

У жалби се указује да је изрека пресуде неразумљива, обзиром да се из исте не може закључити на које дело се односи, а такође у пресуди нема ниједног разлога о томе да је одавање службене тајне за које кривично дело је окривљени ГГ осуђен проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице за службу. Такође су изостали разлози о одлучним чињеницама на основу којих првостепени суд закључује да су наведени подаци били значајни и потребни окривљеном ВВ, те суд не објашњава ни какву су корист сазнањима ових података које су добили од окривљеног ГГ, имали окривљени АА и ББ приликом извршења кривичних дела.

Првостепеном пресудом окривљени ГГ је оглашен кривим да је извршио кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ, а на начин ближе описан у изреци првостепене пресуде под тачком 3, уз образложење да је суд из неспорних чињеница, те изведених доказа закључио да је окривљени ГГ био свестан противправности дела а тиме и забрањености својих радњи, а једино спорно питање у конкретном случају у односу на овог окривљеног је било то да ли је окривљени знао да ти подаци које је саопштио представљају „службену тајну“ у смислу члана 47 Обавезне инструкције о правилима и поступцима у коришћењу информационих система Министарства унутрашњих послова од 17.08.2009. године.

По оцени Апелационог суда, Посебно одељење, како се то основано указује жалбом браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГА, првостепена пресуда је захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка на коју се основано и указује жалбом.

Чланом 369 став 4 КЗ је прописано да се службеном тајном сматрају подаци или документи који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеним на основу закона проглашени службеном тајном и чије би одавање проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице за службу.

Дакле, да би постојало кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ за које је првостепеном пресудом окривљени ГГ оглашен кривим, неопходно је да је испуњен услов, а то је да одавање података који представљају службену тајну проузрокује или би могло да проузрокује штетне последице за службу. У изреци првостепене пресуде се наводи да је окривљени ГГ саопштио ВВ да за ББ није расписана потерница, а да је за ЕЕ иста расписана и да је те податке окривљени ВВ саопштио окривљенима АА као и ЕЕ, али се не види какве су штетне последице проузроковане или би могле да проузрокују штетне последице за службу, поготово што ЕЕ није ни оптужен у овом предмету, па је податак да ли је против њега расписана потерница потпун ирелевантан.

Такође, изрека пресуде је противуречна разлозима пресуде у погледу овог кривичног дела, обзиром да у изреци првостепене пресуде суд наводи да је податке од окривљеног ГГ и то да је против ЕЕ расписана потерница, а да против ББ није, окривљени ВВ саопштио окривљеном АА као и ЕЕ, док првостепени суд у образложењу пресуде (страна 71) закључује да ниједан понуђени доказ не доводи у везу окривљеног АА са лицем под именом ЕЕ, па је нејасно зашто и како би окривљени АА тражио од окривљеног ВВ да подстрекава окривљеног ГГ да се прибаве подаци за ЕЕ. Напред наведено је у супротности и са наводима из изреке пресуде, а такође првостепени суд не објашњава због чега је окривљеном АА био значајан податак да против окривљеног ББ није расписана потерница.

У конкретном случају су у погледу ове одлучне чињенице а у односу на окривљеног ГГ а у погледу кривичног дела за које је првостепеном пресудом оглашен кривим под тачком три изреке пресуде, изостали разлози о томе да је одавање службене тајне за које кривично дело је окривљени ГГ осуђен, проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице за службу. Првостепени суд такође не даје разлоге какву штету су од обелодањивања ових података имали органи полиције приликом рада на откривању ових кривичних дела, при чему су такође изостали разлози у образложењу пресуде, због чега су наведени подаци били значајни и потребни окривљеном ВВ, а зашто окривљенима АА и ББ, а посебно ЕЕ који у овом предмету није ни оптужен.

Првостепеном пресудом је такође и окривљени ВВ оглашен кривим да је извршио кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ, а на начин ближе описан у изреци првостепене пресуде и то тако што је окривљени ГГ као службено лице – шеф Одсека за истраживање експлозија у Петом одељењу УКП подстрекнут од стране окривљеног ВВ, неовлашћено саопштавао окривљеном ВВ податке који представљају службену тајну у смислу члана 47 обавезне инструкције о правилима и поступцима у коришћењу информационих система Министарства унутрашњих послова, тако што је на тражење окривљеног ВВ ове податке окривљени ГГ њему саопштавао телефоном, па је тако дана 16.10.2009. године на тражење окривљеног ВВ извршио провере за лица ББ и ЕЕ.

Одредбом члана 454 ЗКП-а је прописано да ако другостепени суд поводом било чије жалбе утврди да су разлози због којих је донео одлуку у корист оптуженог од користи и за саоптуженог који није изјавио жалбу, или је није изјавио у том правцу, поступиће по службеној дужности као да таква жалба постоји.

Како је бранилац окривљеног ВВ, адвокат ВА изјавио жалбу, али не у правцу који би био од користи за укидање првостепене пресуде, то је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење нашао да у конкретном случају постоји привилегија здруживања, те да је жалба браниоца окривљеног ГГ – адвоката ГГ којом се првостепена пресуда побија у односу на кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ за које дело су првостепеном пресудом и окривљени ГГ и ВВ оглашени кривим, од користи и за окривљеног ВВ чији бранилац није изјавио жалбу у том правцу, па је стога Апелациони суд у Београду по службеној дужности и у односу на окривљеног ВВ првостепену пресуду укинуо за ово кривично дело.

Првостепена пресуда је у односу на ово кривично дело из већ напред наведених разлога захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка, што је имало за последицу да се ни чињенично стање са сигурношћу није могло испитати, то је и у односу на ово кривично дело иста морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама Апелационог суда у Београду, Посебно одељење на које му је указано овим решењем, отклониће напред наведене битне повреде одредаба кривичног поступка, правилно и потпуно утврдити чињенично стање за које ће дати јасне и аргументоване разлоге, при чему ће ценити и остале жалбене наводе Тужиоца за организовани криминал и то пре свега оне којима се првостепена пресуда побија због одлуке о кривичној санкцији, као и жалбене наводе окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1 којима се првостепена пресуда побија такође због одлуке о кривичној санкцији и која није била предмет посебног разматрања, обзиром да је првостепена пресуда укинута, као и жалбене наводе пуномоћника оштећеног ОО – адвоката ОА, а након чега ће првостепени суд бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку.

Како је Апелациони суд у Београду Посебно одељење укинуо пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 295/10 од 25.11.2011. године, то је Апелациони суд у Београду према окривљенима АА и ББ а који се налази у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Београду, Посебно одељење Ки.П.бр.46/09 од 14.11.2009. године и који им се рачуна од 12.11.2009. године када су лишени слободе, испитао у смислу одредбе члана 458 ЗКП-а, даље разлоге за продужење притвора па је нашао да и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљенима са разлога прописаних одредбом члана 211 став 1 тачка 1 и 3 ЗКП.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да у односу на окривљене АА и ББ стоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 211 став 1 тачка 1 ЗКП-а, обзиром да је окривљени АА првостепеном пресудом оглашен кривим да је организовао организовану криминалу групу којој припада и окривљени ББ која има за циљ вршење кривичних дела тешке крађе и која се бавила одузимањем већег броја моторних возила и њиховом даљом препродајом лицима у Црној Гори, а све у циљу прибављања противправне имовинске користи. Надаље је суд имао у виду да су наведени окривљени заједно са лицима из Црне Горе – члановима међународне криминалне групе против којих се води кривични поступак пред надлежним органима у Црној Гори, а поводом истих кривично правних догађаја, деловали у оквиру једне организоване криминалне групе, те да би успостављање контакта и везе са лицима из иностранства могли искористити у случају бекства. Напред наведене околности у својој међусобној повезаности и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење указују да у односу на окривљеног АА и ББ постоји оправдана бојазан да би пуштањем на слободу могли да се крију односно дају у бекство, те на тај начин постану недоступни органима Републике Србије због чега је неопходно њихово даље задржавање у притвору са разлога прописаних одредбом члана 211 став 1 тачка 1 ЗКП-а, до даље одлуке суда.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у погледу разлога за продужење притвора прописаних одредбом члана 211 став 1 тачка 3 ЗКП-а, имао у виду да су првостепеном пресудом окривљени АА и ББ оглашени кривим да су у оквиру организоване криминалне групе у релативно краћем временском периоду и то од јула месеца до новембра месеца 2009. године ради прибављања противправне имовинске користи предузели у континуитету већи број инкриминисаних радњи које се састоје у организованом одузимању већег броја моторних возила, као и њиховом одвожењу у Црну Гору ради даље продаје, а имајући у виду да су ове радње предузимали према одређеном плану и по претходном договору, коришћењем својих познанстава и веза са лицима из међународне организоване криминалне групе који бораве на територији Црне Горе, то по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, све напред наведене околности објективно указују на то да њихово организовање није било усмерено на једну радњу, нити у том смислу временски ограничено. Такође је суд имао у виду и чињеницу да је окривљени АА раније осуђиван између осталог и због кривичног дела крађе возила из члана 174 став 1 КЗ РС, као и кривичног дела прикривања из члана 184 став 1 КЗ РС, дакле истоврсних кривичних дела против имовине због којих је осуђен и првостепеном пресудом, а да је окривљени ББ раније осуђиван између осталог и због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ, дакле кривичног дела чије је управо битно обележје неовлашћено предузимање инкриминисаних радњи у циљу стицања материјалне добити. Напред наведене околности у својој међусобној повезаности и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, представљају особите околности које указују да ће окривљени АА и ББ сваки понаособ пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега је неопходно њихово даље задржавање у притвору и са разлога прописаних одредбом члана 211 став 1 тачка 3 ЗКП-а.

Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци решења сходно одредби члана 458 ЗКП.


Записничар         Председник већа-судија
Тања Славковић, с.р.       Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)