Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.11.2015.

Кж1 По1 17/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 17/15
Дана 25.11.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно оделење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића председника већа, Милимира Лукића, Драгољуба Ђорђевића, Надежде Мијатовић и Бојане Пауновић, чланова већа, са вишим саветником - записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против окривљених АА и др., због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и др., решавајући по жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, браниоца окривљеног АА1 адвоката АБ, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, мајке окривљеног АА2 – АА2М, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ3 и браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ4, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 47/14 од 23.04.2015. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП, дана 27 и 28.10.2015. године, у присуству Тужиоца за организовани криминал Драгољуба Марковића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1 и мајке окривљеног АА2 – АА2М, окривљеног АА3 и његовог браниоца адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА4 – адвоката АБ3, окривљеног АА5 и његовог браниоца адвоката АБ5, по заменичком пуномоћју за адвоката АБ4, донео је након већања и гласања дана 25.11.2015. године

П Р Е С У Д У

УСВАЈАЊЕМ жалби браниоца окривљених АА и АА1 адвоката АБ и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ3 и поводом жалби окривљеног АА, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1 и мајке окривљеног АА2, АА2М, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2 и браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ4, а по службеној дужности ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 47/14 од 23.04.2015. године, само у погледу одлуке о казни, тако што Апелациони суд у Београду окривљеном АА, АА1 и АА2 за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, окривљеном АА за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, окривљеном АА1 за продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ и продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, окривљеног АА2 за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица и члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, окривљеном АА3 за продужено кривично дело примање мита из члана 367 став 1 у вези члана 61 КЗ, окривљеном АА4 за продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ и окривљеном АА5 за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези члана 35 КЗ за која су првостепеном пресудом оглашени кривим задржава као правилно утврђене казне затвора и то окривљеном АА за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ казну затвора у трајању од 2 (две) године, за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од 4 (четири) године, окривљеном АА1 за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ казну затвора у трајању од 2 (две) године, за продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вез члана 61 КЗ, казну затвора у трајању од 2 (две) године и окривљеном АА2 за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ казну затвора у трајању од 2 (две) године, за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица и члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, казну затвора у трајању од 3 (три) године, па их применом законских прописа и одредби чланова 4, 42, 45, 54, 60 и 63 КЗ ОСУЂУЈЕ и то окривљеног АА на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, у коју казну му урачунава време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 15.10.2008. године, окривљеног АА1 на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године у коју казну му урачунава време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 15.10.2008. године, окривљеног АА2 на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године, окривљеног АА3 на казну затвора у трајању од 3 (три) године у коју казну му урачунава време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 14.11.2007. године, окривљеног АА4 на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 2 (два) месеца у коју казну му урачунава време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 14.11.2007. године и окривљеног АА5 на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци у коју казну му урачунава време проведено у притвору од 27.12.2006. године до 21.05.2007. године, док се жалба Тужиоца за организовани криминал и жалбе браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, мајке окривљеног АА2, АА2М, окривљеног АА, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2 и браниоца окривљеног АА5 - адвоката АБ4 у целости и у осталом делу жалбе браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ3 ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда, у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 47/14 од 23.04.2015. године, у ставу I изреке окривљени АА, АА1 и АА2 оглашени су кривим да су извршили кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ. Истом пресудом у ставу II изреке окривљени АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 су оглашени кривим да су извршили и то окривљени АА продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ, окривљени АА1 продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ и продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, окривљени АА2 продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вез члана 61 КЗ, окривљени АА3 продужено кривично дело примање мита из члана 367 став 1 у вези члана 61 КЗ, окривљени АА4 продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ и окривљени АА5 кривично дело злоупотреба положаја одоговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 КЗ. Првостепени суд је претходно окривљеном АА за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ утврдио казну затвора у трајању од две године и за продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од четири године, па га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 15.10.2008. године. Окривљеном АА1 првостепени суд је за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ утврдио казну затвора у трајању од две године, за продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од једне године и шест месеци и за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од две године, па га је потом осудио на јединствену казну затвора у трајању од пет година, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 15.10.2008. године, окривљеном АА2 првостепени суд је за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ утврдио казну затвора у трајању од две године и за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вез члана 61 КЗ казну затвора у трајању од три године па га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од четири године и шест месеци. Окривљеног АА3 првостепени суд је осудио на казну затвора у трајању од три године и шест месеци у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 14.11.2007. године. Окривљеног АА4 првостепени суд је осудио на казну затвора у трајању од једне године и десет месеци, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 14.11.2007. године. Окривљеног АА5, првостепени суд је осудио на казну затвора у трајању од десет месеци у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 27.12.2006. године до 21.05.2007. године.

Првостепеном пресудом у ставу III изреке, на основу одредби члана 91 и 92 КЗ, од окривљених је одузета имовинска корист и то тако што су окривљени АА, АА1 и АА2 обавезани да у корист буџета Републике Србије солидарно плате износ од 2.020.195,99 динара у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

На основу члана 367 став 7 КЗ, од окривљеног АА3 је у корист буџета Републике Србије одузет износ од 1.290 евра у динарској противвредности на дан уплате, па је окривљени обавезан да наведени износ исплати у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Првостепеном пресудом на основу одредбе члана 367 став 7 КЗ, од окривљеног АА3 је одузет мобилни телефон марке „ЛГ“ ИМЕИ број _.

Првостепеном пресудом у ставу IV изреке на основу одредбе члана 85 КЗ, окривљенима АА и АА3 је изречена мера безбедности забране вршења позива делатности и дужности и то забране вршења позива царинског службеника окривљеном АА у трајању од пет година, а окривљеном АА3 у трајању од три године. Изречена мера има трајати од правноснажности пресуде, с тим што се време проведено на издржавању казне затвора окривљенима не урачунава у време трајања мере.

Првостепеном пресудом у ставу V изреке на основу члана 264 став 1 ЗКП, окривљени АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 су обавезани да суду накнаде трошкове кривичног поступка, о чијој висини ће првостепени суд одлучити накнадно посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о одузимању имовинске користи, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду преиначи у ставу II изреке у односу на окривљене АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5, тако што ће утврдити да су прибавили имовинску корист најмање у износу од 8.253.905,48 динара и огласити их кривим за кривична дела за која се терете, док под тачком III пресуде предлаже да се од окривљених АА, АА1 и АА2 одузме имовинска корист, тако што ће у корист буџета Републике Србије солидарно да плате износ од 8.253.905,48 динара;

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, одлуке о кривичној санкцији, мери безбедности одузимања имовинске користи и трошковима кривичног поступка, са предлогом да се жалба усвоји, побијана пресуда преиначи и у односу на окривљеног одбије оптужба или да се жалба браниоца усвоји тако што ће Апелациони суд у Београду, Посебно одељење отворити претрес, окривљеног ослободити од оптужбе или да се жалба усвоји, побијана пресуда преиначи тако што ће се окривљени блаже казнити. На основу члана 447 став 2 ЗКП, бранилац окривљеног АА је ставила захтев да буде позвана на седницу већа заједно са окривљеним када се о жалбама буде одлучивало;

-окривљени АА из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, одлуке о кривичној санкцији, мери безбедности одузимања имовинске користи и трошковима кривичног поступка, са предлогом да се жалба усвоји, побијана пресуда преиначи, тако што ће се у односу на окривљеног одбити оптужба или да се жалба браниоца усвоји тако што ће Апелациони суд у Београду, Посебно одељење отворити претрес, окривљеног ослободити од оптужбе или да се жалба усвоји, побијана пресуда преиначи тако што ће се окривљени блаже казнити. На основу члана 447 став 2 ЗКП, бранилац окривљеног АА1 је ставила захтев да буде позвана на седницу већа заједно са окривљеним када се о жалбама буде одлучивало;

-бранилац окривљеног АА2 адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење усвоји жалбу браниоца окривљеног и ослободи га од оптужбе или да другостепени суд одржи претрес и након тога окривљеног ослободи од оптужбе. У жалби је бранилац ставио захтев да буде обавештен о седници већа;

-мајка окривљеног АА2 – АА2М, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и окривљеног АА2 ослободи од оптужбе. У жалби је мајка окривљеног ставила захтев да буде обавештена о седници већа;

-бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ2, из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду у ставу II, IV и V преиначи и применом одредбе члана 459 у вези члана 423 тачка 2 ЗКП окривљеног АА3 ослободи од оптужбе, а да се предлог Тужилаштва за организовани криминал да се окривљеном изрекне мера безбедности забране вршења позива, делатности и дужности из члана 85 КЗ, као и предлог да се од окривљеног одузме у корист буџета РС износ од 1.290 евра и један мобилни телефон марке „ЛГ“, те донесе одлуку да трошкови кривичног поступка обрачунати по АТ тарифи падну на терет буџетских средстава. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ3, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу, побијану пресуду преиначи, тако што ће окривљеног АА4 ослободити од оптужбе или исту преиначи у смислу жалбених навода у погледу правне оцене дела и према окривљеном одбије оптужбу. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ4, из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу, побијану пресуду преиначи у односу на окривљеног, тако што ће га ослободити од оптужбе. У жалби је бранилац ставила захтев да заједно са окривљеним буде обавештена о седници већа када се о жалбама буде одлучивало.

Одговоре на жалбу Тужиоца за организовани криминал поднели су:

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована, те да се пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр.47/14 од 23.04.201. године укине и закаже претрес. У одговору на жалбу бранилац је ставила захтев да заједно са окривљеним буде обавештена о седници већа;

-бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ3, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована у свему остајући код жалбених навода и предлога. У одговору на жалбу, бранилац окривљеног је ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ1, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована, у свему остајући код жалбених навода и предлога.

-бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ5, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована, а да се побијана преусда преиначи тако што ће окривљени АА5 бити ослобођен од оптужбе. У одговору на жалбу бранилац окривљеног је ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа, или претресу пред другостепеним судом.

Тужилац за организовани криминал је писменим поднеском Ктж.бр.17/15 од 21.09.2015. године, предложио да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, усвоји жалбу Тужилаштва за организовани криминал и побијану пресуду преиначи у делу одлуке под ставом II пресуде у односу на окривљене АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5, тако што ће утврдити да су прибавили имовинску корист најмање у износу од 8.253.905,48 динара и огласи их кривим за кривична дела за која се терете, док ће под тачком III пресуде, од окривљених АА, АА1 и АА2 одузети имовинску корист, тако што ће у корист буџета Републике Србије солидарно платити износ 8.253.905,48 динара, а да се жалбе које су изјавили браниоци сваког од окривљених, те окривљени АА лично, као и мајка окривљеног АА2, АА2М одбију као неосноване и првостепена пресуда у преосталом делу потврди.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа у смислу члана 447 ЗКП-а, у присуству Тужиоца за организовани криминал Драгољуба Марковића, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1 и мајке окривљеног АА2 – АА2М, окривљеног АА3 и његовог браниоца адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА4 – адвоката АБ3, окривљеног АА5 и његовог браниоца адвоката АБ5, по заменичком пуномоћју за адвоката АБ4, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбама и одговорима на жалбу, те предлогом Тужиоца за организовани криминал у писменом поднеску, па је након што је испитао првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, одлучио као у изреци ове пресуде.

Жалбеним наводима браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ побија се првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП и члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, тако што се истиче да су изрека побијане пресуде и дати разлози нејасни и неразумљиви а да је побијана пресуда заснована и на доказима на којима се по одредбама ЗКП не може заснивати, при чему је и изрека побијане пресуде противуречна сама себи и датим разлозима, јер у пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама који су предмет доказивања, а разлози који су дати су потпуно нејасни и у знатној мери противуречни, због чега се законитост и правилност побијане пресуде није могла испитати. У жалбама се надаље указује да је првостепени суд у пресуди навео које доказе је током поступка извео, али се из разлога побијане пресуде не види које чињенице је на основу изведених доказа утврдио тј. које чињенице од значаја за одлуку у овој кривично правној ствари сматра истинитим и на чему такву своју оцену заснива, јер током поступка суд саслушава одређени број сведока, неким сведоцима верује као што је сведок СС, али верује само у његовом првом делу исказа који није опширан и детаљан, па је за суд прихватљив, а ради се о исказу који је дао пред истражним судијом 22.03.2007. године, јер са таквим исказом може да подупре своје виђење ствари, док исказ овог сведока са главног претреса када појашњава свој исказ у истрази и то 14.01.2008. године и 12.08.2015. године за првостепени суд није прихватљив и констатује да је његов исказ био логичније и убедљивије дат први пут, међутим не објашњава на основу којих критеријума је то за суд убедљиво или не.

Надаље се и жалбеним наводима браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1 побија првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП и указује да првостепена пресуда у односу на окривљеног АА2 уопште не садржи разлоге о одлучним чињеницама, обзиром да првостепени суд у пресуди није определио ко је користио фалсификовану документацију именом и презименом и ко је такву документацију сачинио.

Такође се жалбеним наводима браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2 побија првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП и указује да је изрека побијане пресуде нејасна и супротна самој себи и датим разлозима, пошто из побијане пресуде, а супротно изведеним доказима произилази да је окривљени у више наврата у континуитету од АА1 и АА4 захтевао и примао поклоне у готовом новцу и стварима да у оквиру свог службеног овлашћења изврши радње које не би смео да изврши и да супротно уредби о увозу моторних возила изврши царињење и коришћење моторних возила који не испуњавају услове „Еуро 3“, те је за свако нелегално оцарињено возило захтевао и примио поклоне од по 15 евра, а дана 26.10.2006. године од АА1 захтевао и примао на поклон мобилни телефон марке „ЛГ“ и истог дана примио обећање поклоном у висини од 200 евра за царињење возила марке „Фиат“ типа „Алфа Ромео“ што значи да из изреке произилази да је окривљени најпре царинио возило, а потом наводно захтевао и примао поклоне за возила означена у изреци. Међутим по мишљењу одбране постоји знатна несагласност изреке пресуде са датим разлозима, јер у образложењу побијане пресуде нису наведени разлози о одлучним чињеницама који су предмет доказивања, или су ти разлози нејасни и у знатној мери противуречни, због чега се за сада законитост и правилност побијане пресуде није могла са сигурношћу испитати.

Надаље се и жалбом браниоца окривљеног АА4 адвоката АБ3 побија првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП, тако што се истиче да је изрека пресуде неразумљива, да су разлози пресуде потпуно нејасни и у датој мери противуречни, а у погледу одређених чињеница које су предмет доказивања ови разлози нису ни наведени. Неразумљивост изреке побијане пресуде се огледа у томе што не садржи радње извршења кривичног дела за која су окривљени АА, АА1, АА2 и АА5 оглашени кривим. Наиме, у жалби се указује да у радњама окривљених АА1, АА2 и АА5 како су означени у изреци пресуде није наведено да је неко од ових окривљених себи или другом физичком или правном лицу прибавио противправну имовинску корист или другом нанео штету, што је нужно за постојање кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 4 КЗ због ког кривичног дела су сви окривљени оглашени кривим. Такође се указује да је изрека побијане пресуде неразумљива и у односу на окривљеног АА4 јер је он оглашен кривим да је заједно са окривљеним АА1 у више наврата и у континуитету давао поклоне у готовом новцу и другим стварима, на тај начин што су окривљеном АА3 и другим цариницима за свако нелегално царињење возила давали поклоне од по 15 евра. У овом делу изрека првостепене пресуде је неразумљива, јер се из исте не види које су то конкретно радње извршења окривљеног АА4, те којим цариницима је он наводно давао поклон за нелегално царињење возила, као и које су радње предузимали окривљени АА1, а које АА4, што све изреку побијане пресуде и дате разлоге чини нејасним и међусобно противуречним.

На послетку се и жалбом браниоца окривљеног АА5 – адвоката АБ4 побија првосепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП, тако што се истиче да је изрека побијане пресуде неразумљива, обзиром да суд на страни пет побијане пресуде у изреци утврђује да је окривљени АА5 крив што је у периоду од маја до децембра месеца 2006. године по претходном договору, при чему је окривљени био свестан свог дела и желео његово извршење, са умишљајем помогао окривљенима АА2 и АА1 да сачињавају лажне иностране рачуне тако што је по налогу окривљеног АА2 у лични компијутер окривљене АА6 према којој је оптужба правноснажно одбијена у њеном стану у Зрењанину инсталирао компијутерски програм са обрасцима фактура и предузећа из више земаља наводних продаваца увезених возила са печатом тих предузећа, а затим обучио окривљену АА6 како да сачињава лажне фактуре и како да на истима помера лажне отиске печата. У наведеном делу изрека пресуде је потпуно неразумљива, обзиром да је нејасно са ким се то окривљени АА5 договарао, јер у изреци пресуде нема података о томе сем констатације „по претходном договору“ да ли се уопште са било ким договарао, такође је нејасно како је окривљени АА5 помогао окривљеном АА2 и АА1 да се сачињавају лажни и инострани рачуни, ако није описано постојање умишљаја код окривљеног АА5, сем констатације да је са умишљајем помогао, а што све напред наведено изреку побијане пресуде чини неразумљивом, што је имало за последицу да се ни правилност, а ни законитост побијане пресуде за сада са сигурношћу није могла испитати.

По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење супротно изјављеним жалбеним наводима изрека побијане пресуде је разумљива и непротивречна сама себи и датим разлозима пресуде, при чему је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење одлуке дао јасне, довољне и аргументоване разлоге који у погледу одлучних чињеница не садрже никакве противречности, неразумљивости и нејасноће, па ни оне на које се указује жалбама, а додатно имајући у виду да и по оцени овог суда у погледу одлучних чињеница не постоје противуречности између онога што се наводи у разлозима пресуде. Сем напред наведеног, жалбени наводи браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ3 којима се указује да је изрека првостепене пресуде неразумљива, јер не садржи радње извршења кривичног дела за које су окривљени АА, АА1, АА2 и АА5 оглашени кривима, при чему се посебно истиче да у радњама окривљеног АА није наведено да је неком другом физичком или правном лицу прибављена каква корист, другом нанета каква штета или теже повређена права другога, што је обележје кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. Такође, у радњама извршења окривљених АА1, АА2 и АА5 како су означене у изреци пресуде, није наведено да је неко од ових окривљених себи или другом физичком или правном лицу прибавио противправну имовинску корист или другом нанео имовинску штету, а што је нужно за постојање кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 КЗ, због ког кривичног дела су ови окривљени оглашени кривим. Надаље се указује да је првостепени суд на страни 12 изреке пресуде само сумарно навео да су сви окривљени прибавили себи, другим лицима и привредним друштвима "АА" и "АА1" имовинску корист најмање у износу од 2.020.195,99 динара, али је изрека првостепене пресуде и поред тога неразумљива, јер и са овим наводима првостепеног суда недостају обележја кривичног дела из члана 234 КЗ, се оцењују као неосновани, обзиром да према датом чињеничном опису како из оптужбе, тако и из изреке побијане пресуде произилази да су окривљени радње очигледно предузели у циљу прибављања противправне имовинске користи, а што произилази и из датих разлога у образложењу побијане пресуде, па самом чињеницом да противправност није унета у изреку пресуде, исту не чини неразумљивом.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал побија се првостепена пресуда због погрешно утврђеног чињеничног стања, тако што се указује да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање и извео погрешан закључак да увозом возила која не испуњавају услове прописане стандардом „Еуро 3“ односно која по важећим прописима нису ни могла бити увезена, није могла наступити материјална штета за буџет РС, а самим тим ни окривљени нису могли на тај начин стећи имовинску корист, тј. да би корист од увоза наведених возила представљало само то што им је супротно закону омогућено да увезу возила која уопште нису могла бити увезена у Републику Србију и оцарињена. Окривљени су увозом свих наведених возила заправо извршили превару државе и превару купаца наведених возила у Републици Србији, при чему увоз возила која не испуњавају стандард „Еуро 3“ и накнадна продаја ових возила представља тежи вид преваре у односу на возила која исти стандард испуњавају обзиром да је за увоз истих предузет већи број противправних радњи фалсификовања и прибављања фалсификоване документације у земљи порекла, возила, година производње и техничким карактеристикама у циљу омогућавања увоза а потом и плаћања нижег износа царине. Овако погрешно утврђено чињенично стање и погрешан закључак првостепеног суда су имали за последицу да је неправилна одлука првостепеног суда и у погледу одузимања имовинске користи.

Жалбом окривљеног АА и браниоца окривљених АА и АА1 такође се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и оцена изведених доказа тако што се указује да првостепени суд у највећем делу није прихватио доказе који су изведени на главном претресу а који иду у прилог одбране и окривљеног АА и АА1, а ту се пре свега мисли на доказе који се односе на исказе сведока, јер суд њихове исказе мења, врши чињеничну конструкцију критичног догађаја, а посебно што је исказ сведока СС који је био шеф Царинске испоставе Зрењанин, првостепени суд ценио у потпуности на штету окривљеног АА обзиром да је овај сведок као царински службеник у три наврата саслушаван и контекст његовог исказа је у већем делу исти, с тим да је саслушаван у полицији дао кратак исказ, као и исказ пред истражним судијом, па ако би се сагледао његов исказ у контексту у целости, могло би се видети да исти говори у прилог навода одбране окривљеног АА, а то је чињеница да окривљени АА ни на који начин на њега није вршио притисак, да му није налагао како треба да ради, па је самим тим нелогичан закључак првостепеног суда на страни 77 ожалбене пресуде да је окривљени АА вршио притисак и утицај на њега, као и на АА3. Надаље је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање, јер је занемарио чињеницу да управник није службено лице у царинском поступку, јер он не учествује ни у једној фази царинског поступка, а у случају да дође до накнадне контроле у управном поступку или било које друге контроле, она се иницира од стране других служби у оквиру Управе царина у Београду и то од стране ревизије царинарнице, ревизије Управе Царине, Службе за сузбијање кријумчарења и унутрашње контроле и у свим тим поступцима из Управе царине у Београду се покрећу поступци провере. Надаље сведоци СС1 до СС4 који су саслушавани су детаљно изнели своја сазнања, а ови сведоци у целости потврђују наводе одбране окривљеног АА и наводе супротно ономе што је утврдио првостепени суд. Надаље се указује да је суд погрешно утврдио чињенично стање када у образложењу пресуде закључује и констатује штету на рачун буџета Републике Србије а у изреци наводи само разлику неплаћене штете, при чему суд у образложењу побијане пресуде не даје ваљане разлоге и не утврђује битну чињеницу како је дошло до те разлике изузев што се у образложењу пресуде понављају сва возила по редоследу. Такође се у жалбама указује да је првостепени суд пропустио да утврди шта су радила Привредна друштва "АА" и "АА1", јер је за првостепени суд једино била битна документација која се налазила у Управи царинарнице Зрењанин, али међутим када првостепени суд већ утврђује без доказа да се ради о лажној документацији на основу које утврђује чињенично стање морао је да прибави документацију ових привредних друштава и утврди да ли постоји злоупотреба одговорног лица ових привредних друштава и у чему се она састоји, да ли су по закону платили све обавезе пре свега царину, царинске дажбине, па и остале обавезе по основу обављеног посла. Осим тога, првостепени суд на страни 75 побијане пресуде, даје погрешну интерпретацију налаза и мишљења судског вештака ВВ, а да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање указује и чињеница да је првостепени суд наложио вештаку ВВ да пође од наредбе, односно захтева користећи каталог земље по последњој регистрацији возила пре увоза у нашу земљу и давањем за истрошеност возила по пређеној километражи критеријуме по просечној истрошености за пређену километражу. Надаље се жалбом указује да је погрешно утврђено чињенично стање јер нису изведени докази током поступка за радње које се стављају на терет окривљеном АА1 између осталог и то да је окривљеном АА3 царинском службенику за царињење возила давао новац и поклоне, као и доказ за ову чињеницу која је неистинита ако суд полази од разговора и то једног разговора између АА3 и АА1, с тим да се у том разговору уопште не спомиње новац, нити еври, нити се прича о неким законом недозвољеним радњама.

Надаље се жалбама браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ1 и мајке окривљеног АА2, АА2М побија првостепена пресуда тако што се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и оцена изведених доказа и указује да не постоје докази на основу којих би се могло утврдити да је окривљени АА2 организовао криминалну групу која је за циљ имала вршење кривичних дела, при чему су у супротности са изведеним доказима и наводи у пресуди да су окривљени остваривали комуникацију и да се то између осталог наводи и за окривљеног АА2, јер у транскриптима постоји једина комуникација између окривљених АА и АА1 и АА6 и АА1, затим АА1 и власника аута који је контактирао са шпедицијом. Првостепени суд наводи да постоји и телефонски разговор између АА1 и АА2, међутим ради се о разговору поводом путничког возила које уопште није обухваћено оптужницом, при чему ниједан доказ током поступка не упућује на то би окривљени АА2 ступио у везу са радницима Царинарнице Зрењанин и у том констексту га нико није ни поменуо, при чему он није имао никакав контакт са цариницима у Зрењанину, па ни са шпедитерима и није утицао на поступак царињења на било који начин. Надаље се у жалбама указује да окривљени АА2 на основу изведених доказа није ниједан ауто купио у иностранству, нити је предао на царињење ни као одговорна особа у правном лицу, ни као физичко лице, нити је предузео било какву радњу у вези набављања, сачињавања или употребе лажне документације у вези са возилима, при чему се надаље указује да у поновљеном поступку првостепени суд није поступио по примедбама и упутствима из решења Апелационог суда у Београду, па је погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање имало за последицу и повреду кривичног закона у погледу правне квалификације кривичног дела које се окривљеном АА2 стављају на терет.

Жалбом браниоца окривљеног АА3 адвоката АБ2 такође се побијаном пресудом оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и оцена изведених доказа, тако што се указује да првостепени суд у поновљеном поступку није поступио по налозима из решења Апелационог суда у Београду Кж1 По1 бр.22/13 од 12.12.2013. године, а што је било од одлучног утицаја на доношење одлуке која се побија жалбом браниоца окривљеног, па је стога нејасно на основу којих чињеница и доказа је првостепени суд утврдио чињенично стање и засновао побијану пресуду и из чега то произилази да је пре царињења или после царињења возила окривљени АА3 примао поклон од по 15 евра, да би као царински радник у оквиру свог службеног овлашћења извршио радње које не би смео да изврши супротно позитивним прописима и то уредби о увозу моторних возила, чиме би омогућио незаконит увоз таквих возила у Србију, иако та возила не испуњавају стандарде „Еуро 3“ и како је то окривљени наводно прихватио сачињене лажне иностране фактуре у којима је била приказана знатно нижа купопродајна цена возила у односу на стварну, лажна саобраћајна дозвола и друга документација о својини и пореклу возила. Таквих доказа у списима предмета једноставно нема, нити их у списима може бити, јер такве радње окривљени АА3 никада није ни предузео нити је предузимао, већ је напротив окривљени као царински службеник „прегледач“ радио свој посао у дужем временском пероиду у Царинарници Зрењанин крајње савесно и одговорно, искључиво поштујући закон и подзаконске прописе. Надаље се у жалби указује да се у поступку пред првостепеним судом закључује на основу једног разговора са АА4 који је иначе рођени брат супруге АА3 да је окривљени АА3 добио износ од 15 евра по сваком оцарињеном возилу и тако је АА3 стављено на терет да је добио мито за 86 возила што укупно чини износ од 1290 евра. Дакле, једини доказ на који се првостепени суд у том смислу позива су наводни разговори између окривљеног АА3, АА1 и АА4 и наводни налог окривљеног АА, који је наводно налагао окривљеном АА3 да царини возила која не испуњавају прописане услове јер не задовољавају стандард „Еуро 3“. Надаље што се тиче транскрипата снимљених телефонских разговора, одбрана окривљеног АА3 је током поступка предлагала суду да се ти транскрипти и снимљени разговори издвоје из списа јер су прибављени супротно важећим одредбама члана 232 и 233 тада важећег ЗКП. Имајући у виду све напред наведено у жалби се надаље указује да нема доказа на основу којих се може закључити да је окривљени АА3 примио мито за радње означене у изреци пресуде, јер није извео доказе, нити валидне закључке из којих произилази ко је дао мито, који су то конкретни износи новца у питању на име мита, не наводи се ни време примања мита што подразумева да је побијана пресуда неодржива, те се стога предлаже да Апелациони суд у Београду као другостепени отвори претрес у овој кривично правној ствари и на поуздан начин правилно и потпуно утврди чињенично стање, потом донесе пресуду којом ће окривљеног АА3 ослободити од оптужбе.

Жалбом браниоца окривљеног АА4 адвоката АБ3 такође се оспорава првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, тако што се истиче да је првостепени суд погрешно ценио одбрану окривљеног АА4 и погрешно је довео у везу са одбраном окривљене АА6, као што је погрешно и произвољно интерпретирао један телефонски разговор између окривљеног АА4 и АА3, обзиром да је током поступка окривљени АА4 детаљно објаснио своју улогу и свој обим послова у агенцији "АА1", као што је објаснио да је за време одсуства окривљеног АА1 из агенције због годишњег одмора повремено обављао и његове послове, те је објаснио која су била његова задужења. Одбрана надаље у жалби указује да је суд потпуно погрешно протумачио његов телефонски разговор са АА3 који је обављен 04.10.2006. године у 17:41:53 из кога је извео погрешан чињенични закључак, дакле читав осуђујући део пресуде у односу на окривљеног АА4 се заснива на једном телефонском разговору, што све указује да је чињенично стање у односу на њега у овој кривичном поступку погрешно и непотуно утврђено, па се сходно наведеном и предлаже као у жалби.

Надаље се жалбом браниоца окривљеног АА5 адвоката АБ4 побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и указује да првостепени суд није утврђивао чињенично стање везано за радње које се окривљеном АА5 стаљају на терет, јер у том делу није извео, нити навео доказе против окривљеног, нити је утврдио чињенично стање везано за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица која је извршено помагањем од стране окривљеног АА5 како је то и наведено у изреци побијане пресуде. Чињеница је да је окривљени АА5 инсталирао компјутерски програм „Coral 12“ у компјутер АА6 сада АА6 на основу кога је она касније и правила лажне фактуре, али инсталирање програма није кривично дело, јер је 2006. године мало ко и знао инсталирати било који програм, па је то у конкретном случају окривљени АА5 учинио, јер је стицајем околности у то време био један од ретких који је имао знање у вези са тиме, па га је због тога окривљени АА2 и ангажовао и то је био једини разлог зашто је овај програм инсталирао окривљени АА5. Стога одбрана имајући у виду све напред наведено, указује да током поступка није доказано да је он извршио кривично дело које му се ставља на терет јер је једина његова кривица то што је само инсталирао компијутерски програм, а шта је и ко касније радио са тим програмом и ко је злоупотребио положај одговорног лица, ко је сачињавао лажне фактуре, нема везе са окривљеним АА5, па се сходно наведеном и предлаже као у жалби.

Насупрот изнетим жалбеним наводима Тужиоца за организовани криминал и бранилаца окривљених Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је првостепени суд након свестране оцене и анализе изведених доказа, ценећи одбране окривљених, исказе саслушаних сведока и писане доказе, одлучне чињенице, као и чињенично стање и то како у погледу објективних, тако и у погледу субјективних околности дела у свему правилно и потпуно утврдио и за свој чињенично правни закључак дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се жалбеним наводима не доводе у сумњу обзиром да се фактички истима само понављају изнете одбране окривљених, а које су биле предмет свестране оцене и анализе од стране првостепеног суда.

Насупрот изнетим жалбеним наводима окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, те браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ и жалбеним наводима окривљеног АА2, мајке АА2М, те његовог браниоца адвоката Славка АБ1 у погледу кривичног дела злочиначко удруживање за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао разлоге због чега није прихватио наводе одбране окривљених АА и АА1 да они нису били чланови као ни организатори криминалне групе, те овакве наводе одбране окривљених првостепени суд није прихватио, налазећи да су неубедљиве и усмерене на избегавање кривице, обзиром да су такве њихове одбране у потпуности оповргнуте бројним изведеним доказима и то одбраном окривљене АА6 према којој је поступак окончан доношењем ослобађајуће пресуде, а чију је одбрану првостепени суд у потпуности прихватио, оценивши је као искрену, уверљиву, сагласну исказима саслушаних сведока - власника возила који су се изјашњавали о релевантним околностима о томе где су и како набављали возила, те писаним доказима и садржајем снимљених телефонских разговора, чију садржину суд такође интерпретира у образложењу побијане пресуде. Првостепени суд надаље закључује да је циљ групе био стицање финансијске добити, а што несумњиво произилази из снимљених телефонских разговора појединих окривљених, те налаза и мишљења судског вештака ВВ којим је утврђен износ мање плаћених царинских обавеза за увоз возила услед непрописног увоза и царињења, као и чињенице да су половни аутомобили увожени ради продаје због чега је окривљенима било у интересу да максимално смање плаћање царинских дажбина, те увећање цене по којој ће возила продати у ком циљу су и биле усмерене њихове радње, а ради остваривања циљева групе коришћене су привредне и пословне структуре Привредних друштава "АА"и "АА1". У оквиру те криминалне групе улога организатора је била следећа и то окривљени АА као управник царинарнице Зрењанин до 04.12.2006. године, а након тога као помоћник управника је преко својих службених овлашћења вршио константан утицај на службенике Царинске испоставе Зрењанин у којој је вршено царињење увезених половних моторних возила, да се царињењем за возила код којих се као шпедитер појављује "АА1" врши убрзано, да се не врши детаљна провера документације и самих возила без примене прописаних процедура за проверу испуњености стандарда „Еуро 3“ те учествовао у продаји возила и добити, док је окривљени АА1 коришћењем пословних структура Привредног друштва "АА1" чији је власник успоставио пословну сарадњу са привредним друштвом "АА" који се представљао као увозник половних аутомобила, те преко својих пословних контаката прихватио царињење увезених половних возила за која је за већину знао да не испуњавају услове за увоз, јер не задовољавају стандард „Еуро 3“ за иста прибављао и налагао сачињавање фалсификоване документације коју је затим употребљавао приликом предаје возила на царињење ради лажног приказивања године производње и испуњености стандарда „Еуро 3“, док је окривљени АА2 као одговорно лице, односно лице које је фактички управљало Привредним друштвом "АА" користећи пословну структуру овог предузећа, успоставио пословну сарадњу са предузећем "АА1", тако што се представио као увозник половних моторних возила, а "АА1" као шпедитер, те отворио пословну јединицу у Зрењанину како би возила која су наводно увожена преко "АА" могла бити царињена у Зрењанину, затим у тој пословној јединици запослио окривљену АА6 са задатком да сачињава фактуре о продаји возила крајњим купцима у земљи, као и лажних фактура о наводној куповини возила од стране предузећа „АА“ у иностранству.

Првостепени суд је анализом утврђеног чињеничног стања утврдио да су се у радњама окривљених АА, АА1 и АА2 стекли сви субјективни и објективни елементи кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ („Службени гласник РС“ бр. 85/2005, 88/2005 и 107/2005) које је окривљенима оптужницом стављено на терет по одредбама КЗ који је био на снази у време извршења кривичних дела на основу одредбе члана 5 КЗ имајући у виду да накнадне измене члана 346 КЗ нису блаже по окривљене.

Првостепени суд је из изведених доказа, као и околности предузимања инкриминисаних радњи од стране окривљених утврдио да су они свако понаособ били свесни својих радњи и желели њихово извршење, дакле да су поступали са директним умишљајем, па је првостепени суд у погледу кривичног дела злочинако удруживање из члана 346 став 1 КЗ за које су првостепеном пресудом оглашени кривим окривљени АА, АА1 и АА2 утвдио да су они у оквиру делатности криминалне групе а који су организовали и која је деловала у периоду од маја до децембра 2006. године вршили увоз половних моторних возила и то тако што се као увозник представљало – декларисало Привредно друштво "АА", које је у том циљу у мају 2006. године основало огранак – пословну јединицу у Зрењанину у којој је као радник "АА1" била запослена окривљена АА6, док се "АА1" представљала као шпедитер. Увоз возила је вршен тако што је наводно "АА2" из Италије продавао возила "АА", на основу чега су возила царињена, а потом је сачињавана и крајња фактура, тј. фактура о продаји возила „крајњим“ купцима, на основу чега је вршена регистрација возила. Међутим, није само ова документација била лажна, већ је, да би се нека возило уопште могло увести, а за друга да би се умањила основица за царињење, сачињавана и друга лажна документација – лажне иностране саобраћајне дозволе, сервисне књижице и друга документација о својини, пореклу, старости и квалитету возила, што је утврђено у бројним случајевима појединачних возила.

Напред наведене чињенице првостепени суд је неспорно утврдио на основу одбране окривљене АА6 и делимично на основу одбране окривљеног АА5, те прегледом рачунара, па је оценом изведених доказа утврдио да су све инофактуре неистините, јер ниједно возило није заиста купљено од "АА2", па тиме ниједно возило није могао даље продати "АА", што значи да је документација на основу које је вршен увоз, па и царињење, била неистинита. Ове фактуре израђиване су од стране окривљене АА6, на њеном личном рачунару у стану, уз помоћ рачунарског програма „Corel 12“, који је инсталирао окривљени АА5 по налогу окривљеног АА2. Циљ ове активности је био да се у Републику Србију увезу и оцарине возила која не испуњавају прописане услове за увоз у Републику Србију, односно возила која не испуњавају стандард „Еуро 3“, да се лажно прикаже опште стање возила у циљу умањивања царинске основице и плаћање мање царинске обавезе да би се лажно приказало да су возила са тржишта држава, пре свега Републике Италије, чији каталози за утврђивање вредности половних возила, који се користе у поступку утврђивања царинске вредности имају мање цене тих возила у односу на каталоге држава у којима су та возила заиста купљена и са којих тржишта потичу, као и да би се у поступку царињења прихватила декларисана наводна купопродајна цена возила из лажних фактура, а све у циљу умањивања царинске основице и плаћања мање царинске обавезе. Првостепени суд је у циљу утврђивања чињеничног стања у овој кривично-правној ствари извршио увид у и у писане доказе и то Уредбу о увозу моторних возила („Службени гласник РС“ бр. 109/2005 из септембра 2005. године, а из које уредбе произилази да се у Републику Србију могу увозити само возила која су произведена у складу са условима прописаним „Еуро 3“ нормом, а у вези са поступком увоза и царињења у наведеном периоду издато је више аката Управе царина, упућених царинарницама, које садрже упутства за поступање царинских службеника при увозу половних моторних возила.

Надаље, из акта Управе царина од 03.03.2006. године, произилази да је разјашњења обавеза царинских службеника да при царињењу половних моторних возила за утврђивање царинске вредности користе каталоге држава у којима су возила последњи пут регистрована, уколико немају потпуну и неспорну документацију о томе да је возило купљено у некој другој држави. Актима Управе царина такође је указано на уочене појаве презентирања фактура из држава у којима су каталошке цене возила ниже (пре свега Италија), а не из држава у којима су возила последњи пут регистрована. Управо због тога је окривљени АА2 упутио окривљеног АА5 да у стану окривљене АА6 инсталира програм „Corel 12“, као и лажне фактуре предузећа из више страних држава, након чега је окривљена АА6 на основу података о возилима које би јој диктирали окривљени АА1 или окривљени АА4, сачињавала лажне фактуре предузећа "АА3" из Италије, као продавца возила, предузећу "АА". На основу оваквих лажних фактура возила, међу којима велики број није ни био увезен са територије Италије, приликом царињења представљени су као да су увезена из Италије, а ради примене италијанског каталога за утврђивање царинске вредности возила.

Првостепени суд је чињеницу да су окривљени АА и АА1, као чланови организоване групе, одржавали редовну комуникацију, те да је окривљени АА1 редовно извештавао окривљеног АА о току царињења половних аутомобила и броју предатих декларација, као и продаји возила након царињења, несумњиво произилази из транскрипата пресретнутих разговора између окривљеног АА и АА1, при чему је окривљени АА1 у наведеним телефонским разговорима редовно обавештавао окривљеног АА и о евентуалним проблемима приликом царињења возила, након чега је окривљени АА преузимао на себе обавезу да царинике „доведе у ред“, а што несумњиво произилази из нпр. разговора од 10.10.2006. године, у ком АА каже: „Да ти кажем у принципу, сада да ли иде овако или онако, треба да се повећа. Бар да буде два пута, разумеш и било би ОК, а ја ћу да видим колико ко уредно дневно ... знаш шта ћу да им уведем, увешћу им да раде сваки дан“. Да је окривљени АА био директно заинтересован за брзину и количину царињења возила, да поступа као део групе и да учествује у добити, несумњиво произилази и из разговора између њега и окривљеног АА1, при чему је окривљени АА1, поред договора који је имао са окривљеним АА, имао договор и са окривљеним АА3, о чему такође у списима предмета постоје транскрипти снимљених разговора.

Надаље, чињеница да су окривљени потпуно свесно не само користили лажну документацију, већ да су активно учествовали у њеном сачињавању илустративно говори разговор од 08.09.2006. године између АА1 и АА4 - „Тај разговор значи навратићу до тебе сутра, да ми направиш једну сервисну књижицу за овог „Пежоа“.

Надаље, да је окривљени АА цариницима давао налоге, па чак и вршио притисак да се врши царињење возила, пре свега шпедитера "АА1", старијих годишта, брже и без одговарајуће провере исправности стандарда, па чак и спречава слање одређених возила (односно документације) у Завод за стандардизацију ради провере, суд је утврдио из исказа сведока – шефа Царинске испоставе Зрењанин – СС, који је у свом исказу навео да је са окривљеним АА имао дуеле у вези са царињењем возила, да га је АА звао, викао, псовао, тражећи да се ради брже, да је ургирао за возила која је царинило предузеће "АА1". Сведок је такође навео у свом исказу да је окривљени АА вршио пресију да се одобрава додатно одступање, односно снижење 15% приликом утврђивања царинске вредности да се ради брже, јер ће у супротном Царинарница Зрењанин бити угашена. Даље је навео да је окривљени АА и од АА3 захтевао да води тачну евиденцију о царињеним возилима, коју је предавао једном недељно, а док је окривљени АА на компјутеру пратио колико је возила оцарињено на другим царинарницама и по којим ценама. Такво његово понашање интензивирало се од августа 2006. године, када је сазнао да више неће бити управник. Суд је наведени исказ сведока СС прихватио као јасан и логичан, при чему је овај сведок приликом каснијег изношења свог исказа на главним претресима од 14.01.2008. године, те 12.02.2015. године, донекле изменио исказ из истраге, наводећи да је први исказ који је дао у истрази и који је временски ближи критичним догађајима логичан и убедљив, а и поткрепљен другим изведеним доказима, пре свега снимљеним телефонским разговорима између окривљених АА1 и АА, а из којих произилази да је окривљени АА био активно укључен у проблематику царињења половних возила "АА1", те да је у координацији са окривљеним АА1 код својих подређених интервенисао управо за царињење возила код којих се као шпедитер појављује "АА1".

Првостепени суд је, подводећи утврђено чињенично стање и подводећи под правну норму то чињенично стање, правилно по оцени овог суда, утврдио да су се у радњама окривљених АА, АА1 и АА2 стекли сви субјективни и објективни елементи бића кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ-а, за које дело их је првостепени суд, по оцени овог суда, правилном применом одредбе члана 22 КЗ-а огласио кривим и о чему је у образложењу побијане пресуде дао детаљне, јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, с тим да је и у образложењу побијане пресуде на страни 112 дао разлоге да је и у поновном поступку у свему поступио по примедбама Апелационог суда које су изнете у пресуди Кж1 По1 22/13 од 12.12.2013. године, а у погледу кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ-а.

Надаље је првостепени суд чињенично стање у погледу кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ-а, насупрот жалбеним наводима окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, утврдио и то да је окривљени АА учествовао у извршењу кривичних дела тако што је по претходном договору налагао окривљеном АА3 и другим царинским службеницима и Царинарници Зрењанин да царине возила која не испуњавају прописане услове за увоз у Републику Србију, јер не задовољавају стандард „Еуро 3“, односно да приликом царињења како тих, тако и других возила која испуњавају прописане услове за увоз, прихватио лажну документацију о возилима ради што већег умањења царинске основице за возила увозника "АА" и шпедитера "АА1", суд је утврдио пре свега из исказа сведока СС, који је анализиран већ и приликом кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, те снимљених телефонских разговора. Изведеним доказима првостепени суд је утврдио да је окривљени АА комуницирао и вршио утицај пре свега преко сведока СС, у то време шефа Царинске испоставе Зрењанин, као и непосредно преко окривљеног АА3, који је у више наврата у снимљеним телефонским разговорима помињао поступање по „договору“ у вези са царињењем возила која на царињење предаје "АА1". Да је у послу у вези са продајом возила учествовао заједно са окривљеним АА1 и окривљени АА, стоји чињеница да је исти имао несумњив материјални интерес да се царињење возила увезених преко увозника "АА" и шпедитера "АА1" обавља непрописно, односно да се наплате што ниже царинске дажбине, а што произилази из СМС поруке од 19.11.2006. године, коју је окривљени АА1 примио на телефон бр. 064/4012-495 од окривљеног АА, „То за оба аута, по 550 еура. Није лоше, зар не? Тако два пута месечно и супер“. Дакле, о учешћу окривљеног АА у продаји незаконито оцарињених возила говоре и белешке из роковника који је од њега одузет, у којима је бележио податке о возилима, ценама, зарадама, при чему суд није прихватио објашњење које је о томе окривљени дао, јер је исто у супротности са другим изведеним доказима, пре свега са садржином снимљених телефонских разговора окривљених. Његово учешће у трговини половним возилима није било изузетно само у једном случају, већ је евидентно представљало његову трајну делатност у критичном периоду. Првостепени суд одбрану окривљеног АА, а у погледу кривичног дела описаног под тачком II изреке пресуде, за које је оглашен кривим, није прихватио, налазећи да је она неуверљива и неубедљива и усмерена на избегавање кривице, обзиром да је она оповргнута бројним изведеним доказима пре свега одбраном окривљене АА6 коју је првостепени суд у потпуности прихватио као јасну, искрену и уверљиву, те исказима појединих сведока који су се изјашњавали о релевантним околностима, те писаним доказима и то садржином снимљених телефонских разговора, а чију је садржину суд интерпретирао и у образложењу побијане пресуде. Првостепени суд је имајући у виду да је окривљени АА насупрот изнетим жалбеним наводима његове жалбе и његовог браниоца деловао у оквиру групе која је прибавила имовинску корист себи и другом најмање у износу од 2.020.195,99 динара, за који износ је мање уплаћена царина и тиме оштећен беџет Републике Србије правилно чињенично стање подвео под правну норму и утврдио да је окривљени АА извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ за које дело га је и огласио кривим правилно налазећи да је окривљени предузео већи број инкриминисаних радњи у временској повезаности које представљају целину због истоврсности предмета дела коришћењем исте ситуације и то својства окривљеног као царинског службеника, јединства места извршења дела, те јединственог умишљаја учиниоца.

Првостепени суд је у погледу окривљеног АА1 и АА2 и то да су извршили продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ утврдио пре свега да је окривљени АА2 као одговорно лице "АА", те окривљени АА1 одговорно лице из "АА1" након претходно описаног увоза царињења возила иста продавали по тржишним ценама и осим тога омогућавали трећим лицима својим клијентима увоз таквих возила, утврдио пре свега из писаних доказа, те снимљених телефонских разговора и исказа саслушаних сведока. Током поступка је у својству сведока испитан већи број лица купаца возила описаних у оптужници од којих већина није ни чула за предузеће "АА" који су возила куповали у различитим градовима у Србији, договорањем са разним физичким и правним лицима. Првостепени суд је ради утврђивања чињеничног стања у овој кривичноправној ствари у својству сведока саслушао лица СС5, СС6, те СС7 који су купили возила у Зрењанину, и то у оквиру простора „АА3“ на ком су царински службеници Царинске испоставе Зрењанин долазили да прегледају возила приликом царињења где су биле канцеларије "АА1", те да је конкретно сведок СС5 препознао окривљеног АА1 као лице од кога је купио возила. Исказе ових сведока првостепени суд је прихватио као логичне и уверљиве, а чињенично стање у погледу окривљеног АА1 је утврдио и на основу одбране окривљене АА6 из чије одбране произилази да је од окривљеног АА1 најчешће преко сведока СС8 примала новац 100 евра у готовини по сваком оцарињеном возилу који новац је периодично предавала или слала окривљеном АА2. У послу са продајом возила поред АА учествовао је и окривљени АА1, а што произилази и из транксрипата пресретнутих телефонских разговора између окривљених. Стога првостепени суд имајући у виду све напред наведено није прихватио наводе одбране окривљеног АА1 у вези кривичних дела описаних под тачком II оптужнице, налазећи да је у том делу његова одбрана неуверљива, неубедљива, те усмерена на избегавање кривице, при чему је оповргнута бројним изведеним доказима пре свега одбраном окривљене АА6 коју је суд прихватио оценивши је као искрену, уверљиву и сагласну исказима саслушаних сведока који су се изјашњавали о релевантним околностима, те писаних доказа и то садржајем снимљених телефонских разговора, а које је првостепени суд у образложењу побијане пресуде и интерпретирао.

У погледу окривљеног АА2 који је током кривичном поступка остао недоступан суду и коме је суђено у одсуству а на основу решења Окружног суда у Београду из 2007. и 2008. године првостепени суд је утврдио да је он у периоду који је претходио периоду обухваћеном оптужницом био директор Привредног друштва "АА", док је у критичном периоду од маја 2006. године када је најраније оцарињено неко од возила која су наведена у оптужницу директор Привредног друштва "АА" доо био окривљени АА7 према коме је донета правноснажна ослобађајућа пресуда што је утврђено из документације у списима предмета, те одбране окривљеног АА7 коју је суд прихватио, а која чињеница током поступка није била спорна да је у периоду након што је за директора "АА"доо именован окривљени АА7 фактичку контролу на пословањем "АА" задржао окривљени АА2 суд је утврдио пре свега на основу одбране окривљене АА6 коју је у потпуности прихватио, а према којој је донета правноснажна одбијајућа пресуда у којој је навела да је од почетка свог рада за "АА" а то је од краја маја 2006. године за директора друштва сматрала окривљеног АА2, да је од њега примала налоге, са њим контактирала, њему предавала новац који је примала у готовини за услуге "АА" и факсимил његовог потписа стављала на пословну документацију, а да за АА7 никад није чула. Осим тога из одбране окривљеног АА1 произилази да је око пословне сарадње "АА1" са "АА" комуницирао искључиво са окривљеним АА2 кога је сматрао власником и директором "АА". Такође приликом царињења и регистрације возила где се као увозник појављивао "АА" за возила наведена у оптужници предавана је фотокопија решења Регистра привредних субјеката старијег датума где је као директор "АА" био уписан окривљени АА2. Кад се има у виду и да је власник "АА" била мајка окривљеног АА2 АА2М, као и наводи одбране окривљеног АА7 о његовом учешћу у пословању друштва које наводе је суд прихватио, те садржине снимљених телефонских разговора окривљених АА1 и АА2 несумњиво произилази да је у периоду који је обухваћен оптужницом фактичку контролу над пословањем "АА" доо управо имао окривљени АА2 који је при том за ово време задржао овлашћење да располаже средствима на жиро-рачуну "АА" доо.

Имајући у виду све напред наведено првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао разлоге због чега није прихватио наводе одбране окривљеног АА2 и сведока АА2М да "АА" није био власник предметних возила и да иста није продавао будући да је из писаних доказа несумњиво утврђено да се "АА"пред царинским и другим државним органима Републике Србије декларисао као увозник возила и касније као њихов продавац, те да је несумњиво утврђено и да је цена која је за возила плаћена 100 евра у готовом новцу по сваком увезеном и оцарињеном, а најчешће уједно и продатом возилу предавао окривљеној АА6 који новац је она касније предавала окривљеном АА2. Дакле, наведени новац од продаје цене припадао је окривљеном АА2 и у суштини је све једно да ли је то названо увозничка провизија или део зараде од продаје возила.

Првостепени суд је подводећи утврђено чињенично стање под правну норму правилно закључио да су се у радњама окривљених АА1 и АА2 стекли сви субјективни и објективни елементи по једног продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, обзиром да су окривљени као одговорна лица Привредних друштва "АА1", односно "АА" искоришћавањем својих овлашћења ставили у промет претходно нелегално оцарињена возила омогућивши трећим лицима – својим клијентима увоз таквих возила, као и фалсификовање ознаке о години производње на возилима, податке о пређеној километражи и налагали да се приликом прегледа возила нетачно евидентира опште стање возила ради умањивања царинске основице остварујући на наведени начин имовинску корист себи и другим лицима Привредним друштвима "АА" и "АА1" најмање у износу од 2.020.195,99 динара за који износ су оштетили буџет Републике Србије.

Првостепени суд наводе одбране окривљеног АА3 у погледу кривичног дела описаног под II оптужнице за које је оглашен кривим и то продуженог кривичног дела примање мита из члана 367 став 1 у вези члана 61 КЗ, није прихватио налазећи да је његова одбрана неуверљива, неубедљива и усмерена на избегавање кривице, а такође је оповргнута бројним изведеним доказима, пре свега одбраном окривљене АА6 коју суд у потпуности прихвата, оценивши је као искрену и уверљиву, као и са исказима саслушаних сведока који су се изјашњавали о релевантним околностима, те садржајем снимљених телефонских разговора чију садржину је првостепени суд и интерпретирао у образложењу побијане пресуде, такође не прихватајући наводе одбране окривљеног АА3 да је рачунарски систем одређивао који ће цариник вршити преглед возила и да на то није могло да се утиче јер из царинске документације возила произлази да је у прегледу свих возила учествовао окривљени АА3 или сам, или као члан комисије, што је и логично имајући у виду број радника који су у критичном периоду радили у Царинској испостави Зрењанин на прегледу возила и рад по сменама који подразумева да уколико један цариник ради у одређеној смени он практично учествује у прегледу свих возила која се у тој смени прегледају. Надаље из дописа Царинарнице у Зрењанину од 29.03.2007. године произлази да је у конкретним случајевима дана 15.09.2006. године, те 29.09.2006. године преглед возила вршен од стране других царинских службеника у односу на оне које је одредио рачунарски систем, при чему је највећи број 12 од 17 возила која је као шпедитер тих дана предавало предузеће "АА1" прегледао управо окривљени АА3, иако га систем није био одредио за тај преглед.

Надаље чињеница да је окривљени АА3 као једини прегледач или као члан комисије цариника за преглед возила код царињења свих возила описаних у изреци пресуде вршио незаконито царињење возила описаних у изреци пресуде, да је тиме омогућен незаконит увоз возила која нису испуњавала услове за увоз у Републику Србију јер нису задовољавала стандард „Еуро 3“ односно да је за возила која су испуњавала услове за увоз у Републику Србију непрописним царињењем утврђена мања царинска обавеза него што је требало и тиме прибављена имовинска корист у износу од 2.020.195,99 динара и буџет Републике Србије оштећен за исти износ суд је утврдио и на основу писане документације у списима предмета, и то извештаја АМСС – Центра за моторна возила о прегледу појединачних возила, царинске документације возила, те налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ВВ и то коначног допунског налаза и мишљења од 12.01.2013. године који је судски вештак образлагао и одговарао на питања странака на главном претресу од 16.01.2013. године што је судски вештак поновио и на главном претресу од 14.04.2015. године.

Из налаза и мишљења судског вештака ВВ који је током поступка више пута допуњаван произлази да су овлашћени радници Царинарнице Зрењанин, Царинске испоставе Зрењанин омогућили реализацију легализовања увезених половних путничких моторних возила уз прихватање фалсификованих исправа у приложеној документацији, да су потврдили право увоза половних путничким моторних возила супротно члану 4 Уредбе о увозу моторних возила тј. супротно условима прописаним нормом „Еуро 3“ и да сходно инструкцијама Управе царине ниједног увозника нису упутили у Институт за стандардизацију ради прибављања мишљења о испуњености услова стандарда „Еуро 3“, да су смањивањем царинске и пореске основице прекршили правила поступања по царинском закону и више обавезујућих инструкција и других аката Управе царина наведених у писаном налазу и мишљењу од 29.05.2008. године, да ни у једном примеру царињења возила није извршена накнадна контрола царињења сагласно члану 105 Царинског закона, те да су оваквим царињењем наплаћене царинске дажбине мање од прописаних за износ од 2.020.195,99 динара.

Током поступка на основу наредбе суда вршена су и допунска вештачења након измене оптужнице, а затим су утврђивањем износа царинских дажбина које је требало обрачунати и наплатити износе мање обрачунатих и наплаћених износа царинских дажбина приликом увоза моторних возила појединачно и у збирном износу, утврђивање вредности моторних возила као предмета царињења коришћењем каталога државе последње регистрације возила и пређене километраже возила утврђен је начин који је коришћен при изради основног налаза и мишљења, односно утврђивање вредности моторних возила као предмета царињења коришћењем каталога државе последње регистрације возила и пређене километраже возила утврђен је из расположиве ЈЦИ на основу наредби суда од 21.11.2012. године, 03.12.2012. године и 10.12.2012. године. Суд је сходно наведеном уважио примедбе одбране изнете на основни налаз и мишљење судског вештака, те сматра да из претходно наведених цитираних аката Управе царина важећих и обавезујућих за царинске службенике у периоду извршења кривичног дела, пре свега акт Управе царина од 03.03.2006. године произилази обавеза примене каталога за утврђивање вредности половних моторних возила са тржишта државе последње регистрације возила уколико се посумња у исправност документације којом декларант жели приказати да је до купопродаје возила дошло у некој другој држави, као што је то случај код извесног броја возила из оптужнице.

Супротно наводима оптужнице и ранијег налаза и мишљења судског вештака ВВ, првостепени суд је нашао да пошто важећим прописима није дозвољен увоз у Републику Србију половних моторних возила која не испуњавају услове прописане стандардом „Еуро 3“ то није ни могуће царињење оваквих возила, односно царињење није могуће обавити на законит начин, утврдити износ царинских дажбина које је потребно том приликом уплатити у буџет Републике Србије. С тога је првостепени суд закључио да увозом оваквих возила која по важећим прописима нису ни могла бити увезена није могла наступити материјална штета за буџет Републике Србије, самим тим ни окривљени неплаћањем нечега што нису ни могли платити нису могли на тај начин стећи имовинску корист. Корист од увоза оваквих возила представљала би само то што им је супротно закону омогућено да увезу возила и продају на тржишту возила која уопште нису могла бити увезена у Републику Србију. Због тога је првостепени суд сва возила описана у изреци пресуде поделио у две групе, прву групу представљају возила која не задовољавају стандарде „Еуро 3“ и која стога нису ни могла бити увезена у Републику Србију, а другу групу возила која задовољавају стандарде „Еуро 3“ и код којих је царињење извршено на непрописан начин услед чега су окривљени стекли имовинску корист а буџет Републике Србије оштећен за износ мање уплаћених царинских дажбина.

Приликом вештачења које је обављено применом наведених критеријума и других критеријума који су ближе описани у налазу и мишљењу, првостепени суд је у потпуности прихватио налаз и мишљење судског вештака ВВ налазећи да је исти дат у складу са правилима науке и струке који је закључио да су непрописним царињењем возила описаних у изреци пресуде окривљени стекли имовинску корист од 2.020.195,99 динара за који износ мање плаћених царинских дажбина је оштећен буџет Републике Србије, како то произилази из налаза и мишљења судског вештака.

Првостепени суд је подводећи утврђено чињенично стање под правну норму правилно утврдио да су се у радњама окривљеног АА3 ближе описаним у изреци првостепене пресуде стекла сва законска обележја продуженог кривичног дела примање мита из члана 367 став 1 КЗ у вези члана 61 КЗ обзиром да је током поступка несумњиво утврђено да је окривљени предузео више радњи захтевања и примања поклона у готовом новцу и другим стварима од окривљених АА1 и АА4 да у оквиру својих службених овлашћења изврши радње које не би смео да изврши, односно да противзаконито поступа приликом царињења половних моторних возила како је претходно образложено при чему радње окривљеног представљају целину због истоврсности предмета дела, коришћењем исте ситуације и то својства окривљеног као царинског службеника, те јединства простора извршења дела и јединства умишљаја учиниоца.

Чињенично стање везано за окривљеног АА4 који је првостепеном пресудом оглашен кривим да је извршио продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ, првостепени суд је утврдио да су окривљени АА1 и АА4 у критичном периоду у више наврата и у континуитету давали поклоне у готовом новцу и другим стварима окривљеном АА3 и другим цариницима да би извршили царињење половних моторних возила на нелегалан начин, као и да је окривљени АА3 у више наврата у континуитету од истих примао поклоне и обећање поклона у готовом новцу и другим стварима и то по 15 евра за свако предметно возило, а у једној прилици и мобилни телефон “LG” те у једној посебној прилици 200 евра, првостепени суд је утврдио пре свега на основу транскрипата снимљених телефонских разговора између окривљеног АА3 и АА4 дана 04.10.2006. године, те окривљеног АА3 и АА1. Стога првостепени суд наводе одбране окривљеног АА4 у вези кривичног дела које је описано под II изреке пресуде за које је оглашен кривим првостепени суд није прихватио налазећи да је његова одбрана неуверљива, неубедљива и усмерена на избегавање кривице а такође је оповргнута бројним изведеним доказима током поступка, пре свега одбраном окривљене АА6 коју је првостепени суд у потпуности прихватио као искрену и уверљиву, те исказима саслушаних сведока који су се изјашњавали о релевантним околностима, те писаним доказима и то садржајем снимљених телефонских разговора чију садржину је првостепени суд у образложењу побијане пресуде и интерпретирао правилно налазећи да су се у радњама окривљеног АА4 стекли сви субјективни и објективни елементи продуженог кривичног дела давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ будући да је током поступка несумњиво утврђено да је окривљени у више наврата и у континуитету давао поклоне у готовом новцу и другим стварима окривљеном АА3 и другим цариницима, као и обећање поклона окривљеном АА3 200 евра и један мобилни телефон марке “LG” да би предузели незаконите радње у поступку царињења половних моторних возила.

Првостепени суд је чињенично стање везано за окривљеног АА5 а који је првостепеном пресудом оглашен кривим да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 35 КЗ утврдио пре свега прихватајући делимично његову одбрану у делу у којем је навео како је извршио инсталирање програма “Corel 12” и образац фактуре италијанског предузећа "АА2" на компјутеру окривљене АА6, те како јој је објаснио како да наведени програм употребљава и како да помера печат, те како је повремено и сам ишао у седиште фирме "АА" и издавао крајње фактуре, чиме је и делимично признао извршење кривичног дела које му се ставља на терет. Оваква одбрана окривљеног у наведеном делу је уверљива и у сагласности је са другим изведеним доказима, пре свега са одбраном окривљене АА6, као и садржином хард диска рачунара окривљене АА6.

Што се тиче навода одбране окривљеног АА5 и то да га је у Зрењанин упутио окривљени АА7, да му је исти предао дискове са програмом и фактурама, да је на његову молбу АА6 инсталирао на компјутеру програм “Corel 12” за шта му је АА7 дао 100 евра није прихватио налазећи да су овакви наводи одбране окривљеног усмерени на избегавање, односно умањење његове кривице и то окривљеног АА2 са ким се окривљени АА5 по сопственом признању још у време давања своје одбране дуже времена дружио будући да је окривљени АА5 на главном претресу дана 22.12.2008. године након што се окривљени АА7 први пут појавио пред судом и дао своју одбрану до када му се судило у одсуству изјавио да окривљени АА7 заправо није тај АА7 о коме је окривљени говорио у свом исказу, односно да се тај човек о коме је окривљени говорио у свом исказу представио као АА7, а да окривљеног АА7 никада у животу није видео.

Првостепени суд је имајући у виду напред утврђено чињенично стање и подводећи га под правну норму, правилно утврдио да су се у радњама окривљеног АА5 стекли сви субјективни и објективни елементи кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 35 КЗ обзиром да је током поступка неспорно утврђено да је са умишљајем помогао окривљенима АА2 и АА1 да сачињавају лажне иностране рачуне, тако што је по налогу окривљеног АА2 у компјутеру у стану окривљене АА6 инсталирао програм “Corel 12”, као и обрасце лажних инофактура предузећа наведених продаваца возила и обучио окривљену АА6 како да сачињава лажне фактуре и на истима помера отиске печата.

Надаље је првостепени суд такође приликом одлучивања имао у виду тезу одбране окривљених и њихових бранилаца да нису могли знати да је документација возила лажна и да нису имали могућности да проверавају веродостојност документације али правилно налази да је оваква теза неоснована будући да из одбране окривљене АА2, те снимљених телефонских разговора јасно произилази да су окривљени не само знали да је документација која се користи у поступку увоза и царињења возила лажна, већ су давали и упутства како треба да се сачињавају да би прибавили већу корист. Такође је неоснована тврдња да је након поступка царињења у поступку регистрације возила од стране полиције вршена контрола веродостојности документације возила, будући да је полиција вршила искључиво провере које се односе на то да ли је возило које је предмет регистрационог поступка крадено, односно да ли за њим постоји потрага, али не и да ли испуњава стандарде "Еуро 3" и друго.

У вези навода одбране окривљеног АА3 – адвоката АБ2 у погледу снимљених телефонских разговора и њихових транскрипата одбрана је предлагала да се током поступка ти транскрипти и снимљени разговори издвоје из списа предмета обзиром да су прибављени супротно важећим одредбама члана 232 и 233 тада важећег ЗКП, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде а насупрот овим наводима на страни 111 дао разлоге правилно налазећи да су исти неосновани, те да је овај доказ прибављен на законит начин, обзиром да је одредбом члана 232 ЗКП “Службени лист СРЈ” број 70/2001 и 68/2002, “Службени гласник РС” број 58/2004, 85/2005, 115/2005 и 46/2006 који је важио у време када је вршено снимање комуникације окривљених прописано да истражни судија на писани и образложени предлог јавног тужиоца може наредити надзор и снимање телефонских и других разговора или комуникације другим техничким средствима и оптичко снимање лица за које постоје основи сумње да су сама или са другим лицима извршила кривична дела, између осталог са елементима организованог криминала, давање - примање мита, изнуда, отмица, док је одредбом члана 504љ истог закона прописано да истражни судија на захтев јавног тужиоца може према лицу за које постоје основи сумње да само или заједно са другим лицима припрема кривично дело организованог криминала, између осталог одредити примену мере из члана 232 ЗКП ако се кривично дело организованог криминала на други начин не би могло открити, доказати, или спречити, или би то било повезано са знатним тешкоћама. У току доказног поступка су прочитане наредбе истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Кри.Пов.П.бр.540/06 од 17.08.2006. године, Кри.Пов.П.бр.558/06 од 05.09.2006. године, те наредба истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Кри.Пов.П.бр.558/06 од 01.11.2006. године, које су донете на основу писаних и образложених предлога Окружног јавног тужилаштва у Београду, Специјалног тужилаштва, које се односе на кривична дела за која се ова доказна радња могла применити. При томе није од утицаја чињеница да је радња надзора и снимања телефонских разговора окривљених АА, АА1 и АА3 вршена на основу наредби од 05.09.2006. године и 01.11.2006. године, којима је проширена наредба од 17.08.2006. године која се односи на лица која нису окривљена у овом кривичном поступку будући да су и наредбе од 05.09.2006. године и 01.11.2006. године донете у свему у складу са законом. Првостепени суд такође налази да су примедбе у вези са поступком сачињавања транскрипата снимљених телефонских разговора неосноване будући да приликом преслушавања снимака разговора и њихова аутентичност од стране окривљених није оспорена, док су на појединим местима по потреби извршене ситне корекције у тексту самих транскрипата који ни у чему суштински не утичу на њихову исправност и верност снимака и снимљених разговора. Како је одредбом члана 604 став 1 ЗКП прописано да се законитост радњи предузетих пре почетка примене тог законика оцењује по одредбама раније важећег Законика о кривичном поступку, то је првостепени суд правилно закључио да су снимљени телефонски разговори и њихови транскрипти као доказ прибављени на законит начин, због чега је овај доказ правилно извео на главном претресу.

Жалбеним наводима браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ побија првостепена пресуда у делу одлуке о изреченој кривичној санкцији окривљенима, тако што се истиче да првостепени суд није ценио чињеницу од којих зависи врста и висина казне. У жалбама браниоца се надаље указује да првостепени суд није ценио олакшавајуће околности на страни окривљеног АА, пре свега да он до сада није осуђиван, да није одговарао за било које дело, па ни за прекршај, да је казна као таква окривљеном превисоко одмерена, при чему се приликом одмеравања казне првостепени суд није држао начела индивидуализације и није узео у обзир најважније околности које суд узима у обзир приликом одмеравања казне које се тичу степена кривице и јачине угрожавања и повреде заштићеног добра, као и околности под којима су кривична дела учињена и личне прилике окривљеног. Исто се наводи и у жалби браниоца у погледу окривљеног АА1 и указује да ни на страни овог окривљеног првостепени суд није ценио олакшавајуће околности које се такође тичу чињенице да он раније није осуђиван, да није одговарао за било које кривично дело, па ни за прекршај, те да је првостепени суд по ставу одбране учинио низ пропуста, не ценећи на страни окривљеног постојање олакшавајућих околности.

Жалбом браниоца окривљеног АА4 адвоката АБ3 такође се побија првостепена пресуда у делу одлуке о изреченој казни и истиче да је казна крајње погрешно индивидуализована за продужено кривично дело давање мита окривљеном АА4 у односу на окривљеног АА1 с обзиром на број радњи извршења за које су ови окривљени оглашени кривима побијаном пресудом, при чему одбрана не указује да окривљеном АА1 треба повећати казну за наведено кривично дело, већ да окривљени АА4 не би требао да буде осуђен на дужу временску казну од једне године и шест месеци, већ логиком индивидуализације казне, на временску казну у краћем трајању од једне године и шест месеци.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је имајући у виду да се жалбама браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, мајке окривљеног АА2, АА2М, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2, окривљеног АА и браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ4 оспорава првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, то је Апелациони суд у Београду Посебно одељење сходно одредби члана 451 став 2 ЗКП побијану пресуду испитао по службеној дужности по њиховим жалбама и у делу одлуке о кривичној санкцији.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је првостепени суд приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљенима имао у виду све околности из члана 54 КЗ које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана, али не и да њена висина буде правилно одмерена, а приликом изрицања јединствене казне затвора. Првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА ценио чињеницу да је он породичан човек, отац двоје деце, да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је окривљени инкриминсане радње предузео у својству управника Царинарнице Зрењанин, дакле да се налазио на високом месту у хијерархији службеника Управе царина, која је у структури државних органа законом поверена значајна функција старања о јавном интересу и приходима буџета, а да је окривљени радње извршења кривичних дела од којих је једно продужено, предузимао континуирано у дужем временском периоду, што је окончано тек откривањем кривичног дела и лишавањем слободе окривљеног. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА1 првостепени суд је ценио чињеницу да је он породичан човек, отац двоје деце, да раније није осуђиван, да му је здравље нарушено јер болује од асме, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је он имао водећу улогу приликом извршења дела, да је поступао као „веза“ или координатор различитих делова групе (шпедиција, царина, увоз, прибављање и сачињавање лажне документације) те да је радње извршења кривичних дела од којих су два продужена кривична дела предузимао континирано у дужем временском периоду. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА2 првостепени суд је ценио чињеницу да се у смислу одредбе члана 97 КЗ сматра да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је он предузео радње извршења продуженог кривичног дела у континуитету у дужем временском периоду. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА3 првостепени суд је ценио чињеницу да је он породичан човек, отац двоје малолетне деце, да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је он инкриминисане радње предузимао као службеник Управе царина којој је у структури државних органа законом поверена значајна функција старања о јавном интересу и приходима буџета, а окривљени је радње извршења продуженог кривичног дела предузимао континуирано у дужем временском периоду. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА4 првостепени суд је ценио чињеницу да је он породичан човек, отац једног малолетног детета, да раније није осуђиван, док је од отежавајућих околности ценио чињеницу да је окривљени радње извршења продуженог кривичног дела предузимао континуирано у дужем временском периоду. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА5 првостепени суд је ценио чињеницу да је он породичан човек, отац двоје малолетне деце, да раније није осуђиван, као и да је оглашен кривим због извршења кривичног дела помагањем, као најблажег облика саучесништва у кривичном делу, док отежавајућих околности на страни окривљеног није било.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, првостепени суд је правилно на страни окривљених утврдио постојање олакшавајућих и отежавајућих околности, али је по оцени овог суда пренаглашен значај дао отежавајућим околностима које се односе на чињеницу да су окривљени и то конкретно АА, АА1 и АА2 предузимали радње и то окривљени АА у својству управника Царинарнице Зрењанин, окривљени АА1 у својству координатора, односно „везе“ различитих делова групе, окривљени АА3 као служеник Управе царина, док по оцени овог суда није адекватан значај дао побројаним олакшавајућим околностима на страни окривљених и то чињеницу да се ради о породичним људима, који до сада нису осуђивани, с тим да се на страни окривљеног АА1 треба ценити као олакшавајућу околност и чињеницу која се односи на његово нарушено здравствено стање јер болује од асме, па је стога овај суд усвајањем жалби браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ и жалбе браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ3 и поводом жалби окривљеног АА, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, мајке окривљеног АА2М, браниоца окривљеног АА3 адвоката АБ2 и браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ4, а по службеној дужности побијану пресуду преиначио у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што је окривљеном АА задржао као правилно утврђене казне затвора и то у трајању од две године за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од четири године, окривљеном АА1 је задржао као правилно утврђене казне затвора и то две године, за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, за продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од једне године и шест месеци и за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од две године, окривљеном АА2 за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ казну затвора у трајању од две године, за продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ казну затвора у трајању од три године, па је потом окривљене осудио и то окривљеног АА на јединсвену казну затвора у трајању од четири године и шест месеци у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 15.10.2008. године, окривљеног АА1 на јединствену казну затвора у трајању од четири године у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 15.10.2008. године, окривљеног АА2 на јединствену казну затвора у трајању од четири године, окривљеног АА3 на казну затвора у трајању од три године у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 14.11.2007. године, АА4 на казну затвора у трајању од једне године и два месеца у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 26.12.2006. године до 14.11.2007. године и окривљеног АА5 на казну затвора у трајању од шест месеци у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 27.12.2006. године до 21.05.2007. године, налазећи а имајући у виду степен повреде заштићеног друштвеног добра, те степен кривице окривљених, да ће се казнама затвора на које су окривљени осуђени у потпуности остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал оспорава се првостепена пресуда и у делу одлуке о одузимању имовинске користи и указује да је првостепени суд у том делу неправилно одлучио у погледу одузимања имовинске користи која према претходном налазу вештака економско-финансијске струке и ставу тужилаштва износи 8.253.905,48 динара, а не како је то суд утврдио у побијаној пресуди у износу од 2.020.195,99 динара. Првостепени суд у образложењу пресуде на страни 76 истиче да би корист од увоза возила које не испуњавају стандарде Еуро 3 (62 возила) представљала само то што им је супротно закону омогућено да увезу возила и продају их на тржишту возила, која уопште нису могла бити увезена у Републику Србију. Овакав став првостепеног суда је нелогичан и у супротности је са умишљајем окривљених, јер су они вршењем свих радњи описаних у диспозитиву оптужнице хтели остваривање нелегалне зараде, а не само стварање услова за увоз возила, па су ову зараду остварили у износу од најмање 8.253.905,48 динара, због чега се и у жалби предлаже да Апелациони суд у Београду као другостепени побијану пресуду преиначи под тачком II изреке, тако што ће утврдити да су окривљени прибавили имовинску корист најмање у износу од 8.253.905,48 динара, обавезујући их да ту одузету имовинску корист у корист буџета Републике Србије солидарно плате.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење насупрот овим жалбеним наводима, налази да је правилна одлука првостепеног суда којом је у ставу два изреке побијане пресуде у смислу одредбе члана 91 и 92 КЗ од окривљених АА, АА1 и АА2 као организатора групе за извршење кривичних дела одузео имовинску корист у износу од 2.020.195,99 динара, чији износ је утврђен налазом и мишљењем судског вештака ВВ од 12.01.2013. године и обавезао окривљене да тај износ солидарно плате у корист буџета Републике Србије у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, о чему је првостепени суд у образложењу побијане пресуде дао јасне и аргументоване разлоге и то на страни 76 пресуде, налазећи да је супротно наводима оптужнице, као и ранијим налазом и мишљењем судског вештака ВВ закључио да пошто важећим прописима није дозвољен увоз у Републику Србију половних моторних возила која не испуњавају услове прописане стандардом Еуро 3, то није могуће ни царињење оваквих возила, односно царињење није могуће обавити на законит начин и прибавити износ царинских дажбина које је потребно том приликом уплатити у буџет Републике Србије. Стога првостепени суд правилно закључује да увозом оваквих возила која по важећим прописима нису ни могла бити увезена, није могла наступити материјална штета за буџет Републике Србије, самим тим и окривљени неплаћањем нечега што нису ни могли платити, нису могли на тај начин стећи имовинску корист. Корист од увоза оваквих возила представљала би само то што им је супротно законом омогућено да увезу возила и продају на тржишту возила која уопште нису могла бити увезена у Републику Србију, због чега је првостепени суд возила описана у изреци побијане пресуде поделио у две групе и то у прву групу она возила која представљају возила која не задовољавају стандард „Еуро 3“ и која стога нису ни могла бити увезена у Републику Србију, а другу групу возила која задовољавају стандард „Еуро 3“ и код којих је царињење извршено на непрописан начин, услед чега су окривљени стекли имовинску корист, а буџет Републике Србије оштећен за износ мање уплаћених царинских дажбина, како је то првостепени суд и навео у изреци и у образложењу побијане пресуде, насупрот жалбеним наводима ТОК, због чега се жалбени наводи у том делу оцењују као неосновани.

Жалбеним наводима браниоца окривљеног АА адвоката АБ оспорава се првостепена пресуда и у делу одлуке о изреченој мери безбедности забране вршења позива делатности и дужности, тако што се истиче да је суд престрого утврдио наведену меру и то у трајању од пет година, јер окривљени није извршио ниједно кривично дело обзиром да не стоје докази у поступку који би потврдили наводе извршења дела из изреке оспорене пресуде, па стога није ни било места изрицању наведене мере у трајању од пет година.

Надаље се жалбом браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2 побија првостепена пресуда у делу одлуке о изреченој мери безбедности забране вршења позива царинског службеника, тако што се истиче да у конкретном случају нису били испуњени законски услови за изрицање овере мере безбедности окривљеном АА3 у трајању од три године, те стога одбрана предлаже да првостепени суд овакав предлог Тужиоца за организовани криминал одбије.

Насупрот изнетим жалбеним наводима Апелациони суд налази да је првостепени суд правилном применом одредбе члана 85 КЗ на предлог заменика Тужиоца за организовани криминал која је изнета у завршној речи изрекао окривљенима АА и АА3 меру безбедности забране обављања позива, делатности и дужности царинског службеника и то забрану вршења позива царинског службеника окривљеном АА у трајању од пет година а окривљеном АА3 у трајању од три године, имајући у виду да су ови окривљени оглашени кривим због извршења кривичног дела против службене дужности које су они извршили поступајући у својству царинских службеника и управо користећи то својство што указује да би њихово даље обављање позива царинског службеника било опасно, док је трајање мере суд одредио у оквирима законом прописаног распона имајући у виду околности конкретног случаја и то чињеницу да је окривљени АА у критичном периоду био управник Царинарнице Зрењанин, односно помоћник управника Царинарнице Зрењанин, а окривљени АА3 царински службеник Царинарнице Зрењанин, с тим да је истовремено одредио да изречена мера има трајати од правноснажности пресуде, а време које окривљени проведу на издржавању казне затвора им се не урачунава у време трајања мере, које разлоге првостепеног суда у потпуности прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, као другостепени, о чему је првостепени суд у образложењу побијане пресуде страна 110 дао јасне и аргументоване разлоге.

Жалбеним наводима бранилаца окривљених АА и АА1, адвоката АБ оспорава се побијана пресуда и у делу одлуке о трошковима кривичног поступка, тако што се истиче да када су у питању трошкови кривичног поступка суд исте није одмерио, иако одбрана сматра да је то требао да уради јер је то саставни део једног кривичног поступка, при чему се најчешће констатује да ће суд донети накнадно решење, а онда на тај трошковник више нико не може да ставља примедбе, те сматра да би одбрана требала да зна који су то и колики трошкови, а посебно колико су опредељени за сваког појединачно.

Такође се и жалбеним наводима браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ4 побија првостепена пресуда у делу одлуке о трошковима кривичног поступка, тако што се истиче да је оваква одлука првостепеног суда погрешна, те да је првостепени суд морао приликом доношења овакве одлуке узети у обзир имовно стање окривљеног АА5 који због дужине трајања поступка није могао плаћати сопствену одбрану, па му је на његов предлог од стране суда постављен бранилац по службеној дужности, те да је на свако суђење седам година у назад возом Суботица – Београд у ноћним сатима долазио за Београд, јер је ова врста превоза најјефтинија, па би обавезивањем да плати трошкове кривичног поступка било доведено у питање његово издржавање, а пре свега његове супруге и двоје малолетне деце, па се сходно наведеном предлаже као у жалби да Апелациони суд, као другостепени преиначи побијану пресуду, тако што ће донети одлуку да се окривљени АА5 у целости ослободи дужности плаћања трошкова кривичног поступка у смислу одредбе члана 264 став 4 ЗКП.

Жалбеним наводима браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ2 оспорава се првостепена пресуда у делу одлуке о трошковима кривичног поступка, тако што се истиче да је у том делу одлука првостепеног суда погрешна, обзиром да је побијаном одлуком АА3 обавезан да плати трошкове поступка, што значи да је створен основ за накнаду истих, а чију ће висину првостепени суд накнадно определити посебним решењем.

Насупрот изнетим жалбеним наводима Апелациони суд налази да је и у овом делу правилна одлука првостепеног суда којом је у смислу одредбе члана 264 став 1 ЗКП обавезао окривљене АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 да накнаде трошкове кривичног поступка, с тим да ће одлуку о висини трошкова поступка првостепени суд донети накнадно, а по приспећу коначних података о висини трошкова, које разлоге у свему као правилне прихвата и Апелациони суд насупрот изнетим жалбеним наводима.

Са свега изложеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци сходно одредби члана 459 и 457 ЗКП.

Записничар       Председник већа-судија
Тања Славковић,с.р.     Верољуб Цветковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)