Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.01.2013.

Кж1 По1 18/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 18/12
Дана 24. и 25.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Слободана Рашића, председника већа и судија Верољуба Цветковића, Надежде Мијатовић, Драгољуба Ђорђевића и Милимира Лукића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Стојаном Петровићем, записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА и др., због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 2 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног ББ, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА, браниоца окривљеног ГГ, адвоката БА и браниоца окривљеног ДД, адвоката ДА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр. 275/2010 од 12.10.2011. године, на седници већа одржаној дана 24 јануара 2013. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал, Тамаре Ристић, окривљеног АА, његовог браниоца адвоката АБ, браниоца окривљеног ББ, адвоката ВА1, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА, окривљеног ГГ, његовог браниоца адвоката БА и окривљених ДД и ЂЂ, а у одсуству уредно обавештених окривљених ББ и ВВ, донео је дана 25. јануара 2013. године, већином гласова, следећу


П Р Е С У Д У

Уважавањем жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног ББ, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА и браниоца окривљеног ГГ, адвоката БА, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр. 275/2010 од 12.10.2011. године, у делу одлуке о кривичној санкцији – казни, тако што Апелациони суд у Београду, окривљеног АА, са личним подацима као у изреци првостепене пресуде, окривљеног ББ, са личним подацима као у изреци првостепене пресуде и окривљену ВВ са личним подацима као у изреци првостепене пресуде, због извршеног кривичног дела отмице из члана 134 став 5 у вези става 1 Кривичног законика, за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, применом наведеног законског прописа као и одредби члана 14, 22, 25, 42, 45, 54 и 63 Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ и то окривљеног АА и окривљеног ББ на казне затвора у трајању од по 6 /шест/ година, у које казне ће се окривљенима урачунати време проведено у притвору почев од 15.05.2010. године, до 12.10.2011. године, а окривљену ВВ применом наведених законских прописа као и одредби члана 56 и 57 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 4 /четири/ године, у коју казну ће јој се урачунати време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 15.03.2011. године, и окривљеног ГГ, због извршеног кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 4 у вези става 2 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, применом наведеног законског прописа као и одредби члана 14, 22, 25, 42, 45, 54 и 63 Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 2 /две/ године, у коју казну ће му се урачунати време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 06.08.2010. године, док се у преосталом делу жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног ББ, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА и браниоца окривљеног ГГ, адвоката БА, као и жалба браниоца окривљеног ДД, адвоката ДА у целости, ОДБИЈАЈУ као неосноване и наведена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељење К-По1.бр.275/2010 од 12.10.2011. године, окривљени АА, ББ, ВВ, ГГ, ДД и ЂЂ, оглашени су кривим због извршења кривичног дела и то окривљени ГГ, ДД и ЂЂ - удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 1 у вези става 2 Кривичног законика, окривљени АА, ББ и ВВ, због извршења кривичног дела отмице из члана 134 став 5 у вези става 1 Кривичног законика, а окривљени ДД и због извршења кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1 Кривичног законика, па је суд окривљеном ДД за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 4 у вези става 2 Кривичног законика, утврдио казну затвора у трајању од 1 /једне/ године, а за кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1 Кривичног законика, казну затвора у трајању од 2 /два/ месеца, те је применом одредбе члана 14, 22, 25, 42, 45 и 54 Кривичног законика у односу на окривљеног ДД и члана 60 Кривичног законика окривљене осудио и то:

окривљеног АА на казну затвора у трајању од 8 /осам/ година, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 12.10.2011. године, окривљеног ББ на казну затвора у трајању од 8 /осам/ година, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 12.10.2011. године, окривљену ВВ на казну затвора у трајању од 5 /пет/ година, у коју казну јој се урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 15.03.2011. године, окривљеног ГГ на казну затвора у трајању од 3 /три/ године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 06.08.2010. године, окривљеног ДД на јединствену казну затвора у трајању од 1 /једне/ године и 1 /једног/ месеца у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 06.08.2010. године и окривљеног ЂЂ на казну затвора у трајању од 1 /једне/ године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 06.08.2010. године.

Истом пресудом на основу члана 246а став 3 Кривичног законика, од окривљеног ДД одузето је 2 грама опојне дроге марихуане.

У ставу II наведене пресуде, на основу члана 355 став 1 Законика о кривичном поступку, окривљени ГГ, ДД и ЂЂ, ослобођени су од оптужбе да су:

дана 08. маја 2010. године, у Београду, окривљени ГГ, непосредно од окривљених АА и ББ сазнао да су они заједно са окривљеном ВВ истог дана извршили кривично дело отмице из члана 134 став 5 Кривичног законика, за које се по закону може изрећи казна од 30 до 40 година, оштећеног ОО на начин како је то описано под тачком 2 диспозитива оптужнице, те потом своја сазнања о овоме непосредно пренео окривљенима ДД и ЂЂ, па то нису пријавили органима гоњења пре него што су учиниоци дана 15.05.2010. године, откривени, при чему су сви окривљени могли да схвате значај свог дела и управљају својим поступцима, били свесни свог дела и његове забрањености и хтели његово извршење,

-чиме би извршили кривично дело непријављивање кривичног дела и учиниоца из члана 332 став 1 Кривичног законика.

Окривљени АА, ББ, ВВ, ГГ, ДД и ЂЂ су ослобођени обавезе плаћања трошкова кривичног поступка и паушала.

Оштећени ОО и ОО1 су упућени на парницу ради остваривања имовинско-правног захтева.

Против наведене пресуде, благовремено су жалбе изјавили:

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због битне повреде одредаба кривичног законика, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду нападнуту пресуду укине и предмет врати Вишем суду у Београду на одлучивање и надлежност или исту преиначи тако што ће извршити преквалификацију кривичног дела и окривљеног АА огласити кривим за кривично дело отмице из члана 134 став 1 Кривичног законика, па му имајући у виду све олакшавајуће околности изрекне што блажу казну. Бранилац окривљеног је тражио да он и његов брањеник у смислу члана 375 став 1 Законика о кривичном поступку, буду обавештени о седници већа другостепеног суда;

- окривљени ББ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због погрешно утврђеног чињеничног стања, због повреде закона и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду, укине наведену пресуду и предмет врати на поновно одлучивање. Бранилац окривљеног је тражио да буде обавештен о седници већа другостепеног суда;

-бранилац окривљене ВВ, адвокат ВА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због повреде кривичног закона, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, преиначи ожалбену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији и окривљеној ВВ изрекне знатно блажу казну – санкцију. Бранилац окривљене је тражио да у смислу члана 447 Законика о кривичном поступку заједно са окривљеном ВВ буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног ГГ, адвокат БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због погрешне примене материјалног права и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, као другостепени уважи наводе жалбе као основане, и да донесе одлуку којом ће укинути првостепену пресуду и вратити је на поновно суђење или да првостепену пресуду преиначи на тај начин што ће ослободити ГГ кривичне одговорности или преиначи на тај начин што ће изрећи казну затвора у краћем трајању од изречене казне затвора у првостепеној пресуди. Бранилац окривљеног је тражио да он и његов брањеник буду обавештени о дану и часу одржавања седнице Апелационог суда у Београду и

-бранилац окривљеног ДД, адвокат ДА, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због погрешне примене материјалног права и због одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање или исту преиначи у односу на окривљеног ДД и изрекне му мању јединствену казну.

На жалбе бранилаца окривљених ГГ, адвоката БА, окривљеног ББ, окривљене ВВ, адвоката ВА, окривљеног АА, адвоката АБ и окривљеног ДД, адвоката ДА, изјављене против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К-По1.бр.2175/2010 од 12.10.2011. године, одговор је изјавио Тужилац за организовани криминал, са предлогом да Апелациони суд у Београду, одбије као неосноване жалбе које су против пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду, К-По1.бр.275/2010 од 12.10.2011. године, поднели браниоци окривљених.

Тужилац за организовани криминал, у свом поднеску Ктж.бр.58/12 од 01.10.2012. године, изнео је мишљење да су наводи свих изјављених жалби неосновани и да их због тога треба одбити а пресуду Посебног одељења, Вишег суда у Београду, К-По1.бр.275/2010 од 12.10.2011. године, у целости потврдити.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 447 Законика о кривичном поступку, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал, Тамаре Ристић, окривљеног АА, његовог браниоца адвоката АБ, браниоца окривљеног ББ, адвоката ВА1, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА, окривљеног ГГ, његовог браниоца адвоката БА и окривљених ДД и ЂЂ, а у одсуству уредно обавештених окривљених ББ и ВВ, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбама окривљеног и бранилаца окривљених, одговором на жалбе Тужиоца за организовани криминал, као и објашњењима навода жалбе који су изнели браниоци окривљених, након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалбама, на основу одредбе члана 451 став 1 Законика о кривичном поступку и по службеној дужности на основу члана 451 став 2 Законика о кривичном поступку донео одлуку као у изреци пресуде.

Жалбама браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног ББ, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА и браниоца окривљеног ГГ, адвокат БА, првостепена пресуда се побија због битне повреде одредаба Законика о кривичном поступку, где се у жалбама бранилаца истиче да је изрека првостепене пресуде неразумљива, противречна изнетим разлозима, а наведени разлози о одлучним чињеницама су нејасни и противречни као и да о одлучним чињеницама уопште нема разлога и постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа, односно записника.

Насупрот жалбеним наводима окривљеног ББ и бранилаца окривљених, по налажењу Апелационoг суда у Београду, Посебног одељења, првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба Законика о кривичном поступку на које се у жалбама бранилаца окривљених указује, јер је првостепени суд доносећи исту дао јасне разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да жалбеним наводима бранилаца окривљених, правилност а ни законитост побијане пресуде у наведеном делу није доведена у питање.

Даље, жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, првостепена пресуда се побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због повреде Кривичног законика, и истиче да првостепени суд доносећи побијану пресуду у односу на окривљеног АА није правилно и потпуно утврдио одлучне чињенице, које су од значаја за доношење законите одлуке односно извео је погрешан закључак када је нашао да је између окривљених постојао договор за извршење кривичног дела, јер из одбрана свих окривљених према наводима браниоца јасно произилази да између окривљених ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ и окривљених ББ и АА није постојао договор о извршењу кривичног дела као ни договор о деоби новца, већ су окривљени АА и ББ од наведених лица прибавили информације ради извршења дела али између њих није постојао договор за извршење дела јер су окривљени дело извршили без њиховог знања и учешћа. Такође, у жалби браниоца се истиче да је првостепени суд због погрешно утврђеног чињеничног стања, извео погрешан закључак када је нашао да се у радњама окривљеног АА стичу елементи кривичног дела за које га је огласио кривим, будући да из свих изведених доказа окривљени АА и ББ су извршили кривично дело отмица из члана 134 Кривичног законика, сами а не у саставу групе јер нико од других окривљених није свесно учествовао у извршењу кривичног дела па је стога неодржива правна квалификација истог, уз детаљно образлагање разлога због чега бранилац сматра да се не ради о предметном кривичном делу већ само о кривичном делу отмица.

Такође, жалбом окривљеног ББ, првостепена пресуда се побија због погрешно утврђеног чињеничног стања, где се у жалби браниоца истиче да је током спроведеног поступка и на основу одбрана окривљеног АА и ББ на недвосмислен начин утврђено да су њих двојица планирали и извршили кривично дело отмице оштећеног ОО како би од његовог оца изнудили новац за његово ослобађање због чега није тачно да су њих двојица организовали криминалну групу којој су поред њих припадали ВВ, ГГ, ДД и ЂЂ, а посебно није тачно да је окривљена ВВ заједно са њима извршила кривично дело јер је иста од стране окривљених замољена за услугу да само одвоји оштећеног и доведе га на одређеног места, а само је стицајем околности она била у ауту којим је оштећени одвежен у кућу у којој је задржан. Даље, у жалби окривљеног се истиче да окривљена ВВ није могла ни да закључи о чему се стварно ради јер није знала које ће радње касније предузети окривљени АА и ББ као ни шта ће она да добије за услугу коју им пружа.

И жалбом браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА, првостепена пресуда се побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због повреде Кривичног законика, и истиче да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање односно исто је погрешно ценио због чега је дошло до погрешног правног закључка у односу на кривичну одговорност окривљене ВВ, јер из детаљне анализе утврђеног чињеничног стања произилази да у радњама окривљене нема елемената који би указивали да је иста извршила предметно кривично дело због чега је првостепени суд у конкретном случају у односу на окривљену морао да примени правни институт in dubio pro reo и донесе одлуку повољнију по окривљену јер је током поступка према наводима браниоца постојала велика сумња да је окривљена извршила предметно кривично дело, при чему првостепени суд није правилно ценио ни улогу окривљене односно чињеницу да је иста критичном приликом поступала у намери да помогне окривљеном АА и ББ не знајући шта они желе да ураде.

Исто тако и жалбом браниоца окривљеног ГГ, адвоката БА, првостепена пресуда се побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, где се у жалби браниоца истиче да су одлучне чињенице за пресуђење у овој ствари погрешно утврђене, када је првостепени суд приликом доношења осуђујуће пресуде навео да је окривљени ГГ учествовао у изнајмљивању куће у Сремским Карловцима и њеној припреми за држање отетог лица који закључак нема упориште у изведеним доказима током поступка из разлога што је у поступку утврђено да је ГГ колима одлазио до куће у Сремским Карловцима, али није учествовао у разговорима нити у преговорима око изнајмљивања куће што је власник предметне куће у свом исказу и потврдио, јер је све разговоре, преговоре и коначне договоре обављао искључиво окривљени ББ због чега по наводима браниоца ни у ком случају не може да постоји активна улога ГГ. Такође, по наводима браниоца, првостепени суд је погрешно закључио и када је нашао да се његова улога огледа и у томе што је он наводно након извршене отмице додатно финансирао трошкове rent-a car и хране за отетог ОО јер из одбране ГГ и окривљеног АА произилази друго чињенично стање, односно произилази да је пре извршења отмице постојао дуг ББ према ГГ у новчаном износу од 400 евра, који није био враћен, а што је представљало извор њиховог сукоба, након чега је у периоду пре извршења отмице ББ престао да се јавља на позиве мобилним телефоном од стране ГГ, при чему првостепени суд није дао јасне разлоге зашто није прихватио одбрану окривљеног ГГ и АА као истиниту, већ је без детаљне анализе поклонио веру одбрани окривљеног ББ датој на главном претресу, а на којој одбрани је базирао осуђујућу пресуду искључиво у односу на окривљеног ГГ. Такође, у жалби браниоца окривљеног се врши и детаљна оцена одбране окривљеног ГГ, уз истицање да првостепени суд одбрану окривљеног није правилно оценио, при чему није дао јасне разлоге зашто исту не прихвата.

И жалбом браниоца окривљеног ДД, адвоката ДА, првостепена пресуда се побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, где се у жалби браниоца окривљеног истиче да првостепени суд доносећи побијану пресуду у односу на окривљеног ДД, није правилно утврдио чињенично стање везано за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, односно није извео правилан закључак када је нашао да је окривљени поступао у оквиру организоване групе, дајући информације и помоћ организаторима групе да изврше предметно кривично дело јер према наводима браниоца, окривљени није могао да поступа у оквиру групе, имајући у виду да није знао шта је активност групе као ни какву ће он корист да оствари, односно не знајући шта ће да добије за узврат и да код њега није постојала намера да одавањем информација, за себе прибави било какву корист.

Насупрот жалбеним наводима окривљеног и бранилаца окривљених, по налажењу Апелационoг суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд доносећи побијану пресуду утврдио чињенично стање, и на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио кривични закон, налазећи да се у радњама окривљених стичу сви како субјективни тако и објективни елементи кривичног дела за које су и оглашени кривим.

Наиме, по налажењу Апелационoг суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд утврдио да окривљени АА, ББ и окривљена ВВ нису спорили чињенице везане за отмицу оштећеног ОО, за тражење откупа од оца оштећеног ОО1 у износу од 150.000 евра, као ни договор о томе како ће оштећеног да наговоре да дође на одређено место и у одређено време, да га затим одвоје од друга са којим је дошао, да га обманом приволе да уђе у аутомобил и да га затим успут ставе у гепек аутомобила и на крају сместе у подрум куће у Сремске Карловце који је већ раније био припремљен, а да га онда силом, везаног лисицама за кревет држе у том подруму и траже откупну цену од 150.000 евра од његовог оца, јер су наведене чињенице окривљени АА и ББ описали сагласно исказу оштећеног ОО, а исте су поткрепљени и увидом у писмену документацију и фотографија лица места. Потом, правилно је првостепени суд садржину позива упућену ОО оцу оштећеном ОО2, утврдио на основу његовог исказа са којим је потпуно сагласна одбрана окривљеног ББ као и чињеницу да је окривљени ББ за телефонске позиве користио различите телефоне и картице да не би био откривен што је утврђено на основу исказа сведока који су у различитим ситуацијама у истом временском периоду предавали телефоне окривљеном ББ или вршили замену телефона.

Чињеницу о учешћу окривљене ВВ у отмици, правилно је првостепени суд утврдио будући да исту није оспорила ни сама окривљена у својој одбрани, мада је оспоравала познавање околности које су претходиле одвожењу оштећеног ОО као и свој умишљај у односу на последице радње коју је она предузела, у ком делу одбрану окривљене правилно првостепени суд није прихватио, поклонивши у том делу веру одбрани окривљеног ББ који је ангажовао ВВ, ценећи при том и сам тренутак када се она укључила као и радње које је предузела, односно да је знала да је њен задатак да доведе оштећеног ОО и да створи ситуацију како би он ушао у аутомобил окривљених, да је била присутна када је он на силу одведен и задржан у подруму куће у Сремским Карловцима као и да је била упозната са свим детаљима о његовом смештању у кућу у Сремске Карловце, задржавању у тој кући и о разлозима због чега су окривљени ББ и АА то учинили, јер је окривљена ВВ све то чинила за награду која јој је била обећана од откупне цене коју су планирали да добију од ОО1, на који начин је окривљена знала да учествује у извршењу радње кривичног дела отмица.

Чињеницу везану за учешће окривљеног ГГ у планирању отмице а пре тога и у организовању криминалне групе у којој је у почетку било три лица а касније још два у циљу вршења кривичног дела отмица ради стицања финансијске користи, правилно је првостепени суд утврдио из одбране окривљеног ББ као и одбране осталих окривљених, јер је ГГ заједно са окривљеним АА био идејни творац плана удруживања ради вршења отмице, коју су прво њих двојица заједно са окривљеним ББ планирали да изврше како би на лак начин дошли до доста новца, коју идеју су затим разрађивали у својим сусретима тражећи погодну личност чији родитељи имају довољно новца да плате откуп, а коју личност је пронашао окривљени ГГ који је сазнао да отац оштећеног ОО има много новца, и иницирао учешће ОО другова ЂЂ и ДД ради добијања информација о ОО и даљој разради плана, јер према одбрани ББ и АА управо је окривљени ГГ био тај који је дао новац за изнајмљивање куће у Сремским Карловцима и финансирао одласке и припремање куће за отмицу, правилно ценећи при том и чињеницу да је и окривљени ГГ поред осталих окривљених за своје учешће требао да добије део новца који би се прибавио извршењем предметног кривичног дела, правилно ценећи и одбрану окривљеног ГГ у којој није оспорио чињеницу да је учествовао у прављењу лажног профила на “Facebook” тврдећи да није знао за стварну намену тог профила, јер из одбране окривљеног ББ окривљени ГГ је заједно са њим и окривљеним АА тражио од окривљеног ЂЂ да им покаже профил оштећеног ОО при том ЂЂ није успео да га пронађе због чега је затражио од окривљеног ДД да пронађе профил, који је у томе и успео показавши фотографију оштећеног ОО преко “Facebook” након чега су направили одговарајући профил који им је био потребан, а чије прављење је имало за једини циљ да ступе у контакт са оштећеним ОО што јесте био део плана у чијој је реализацији учествовао и окривљени ГГ, а коју чињеницу је потврдио и окривљени АА у својој одбрани наводећи да су он и ГГ заједно направили профил на име “ОО3” за који је ГГ донео слике девојке како би на тај начин ступили у контакт са оштећеним ОО, а на који начин је окривљени ГГ активно учествовао у стварању плана отмице, знао које ће се радње реализовати и знао ко су чланови групе и које су њихове делатности.

Потом, чињеницу да су окривљени ДД и ЂЂ знали за план да се изврши кривично дело од самог почетка, правилно је првостепени суд утврдио из одбране окривљеног АА и окривљеног ББ јер је према наводима из њихове одбране окривљени ГГ већ раније разговарао са ЂЂ и ДД о томе да постоји човек који има 500.000 евра, с тим што је ДД рекао да познаје тог човека а ЂЂ је рекао да познаје његовог сина због којих информација су се окривљени ББ и АА даље сретали са њима и од њих добијали детаљне информације о кретању оштећеног, о његовим друговима и интересовањима, а на основу којих информација су створили план о отмици, чиме се ангажовање окривљеног ЂЂ и ДД није завршило, већ су они добровољно дали податке о ОО а затим су одлазили у играонице заједно са ГГ, ББ и АА где су покушавали да преко “Facebook” мреже пронађу ОО фотографију и да ступе у контакт са њим, у чему нису успели из првог покушаја те су смислили начин да преко профила његовог друга ЕЕ то и учине, правилно закључујући да су управо окривљени ДД и ЂЂ као другови оштећеног знали погодан начин како да се приближе оштећеном те су износећи све познате податке о оштећеном ОО и имовинским приликама његовог оца учествовали у стварању плана о томе како би се преко ОО група домогла новца његовог оца.

Да су окривљени АА и ББ били организатори групе а окривљени ГГ, ДД, ЂЂ и ВВ постали чланови групе која има све облике организоване криминалне групе прописане одредбом члана 346 став 5 Кривичног законика, јер се иста састојала од више од три лица постојала је и деловала споразумно ради извршења кривичног дела отмице за које се може изрећи казна затвора од најмање 5 (пет) година што значи и највише 20 (двадесет) година при чему су били урачунљиви и поступали са умишљајем јер су били свесни постојања групе, циља, њене делатности и хтели остварење плана групе, због чега се и по налажењу овог суда у радњама окривљених ГГ, ЂЂ и ДД стичу сва обележја кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 4 у вези става 2 Кривичног законика, за које су и оглашени кривим.

По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд закључио када и поред утврђеног чињеничног стања да су окривљени ББ и окривљени АА организатори а окривљена ВВ члан организоване криминалне групе, окривљене није огласио кривим за предметно кривично дело, већ за кривично дело отмице из члана 134 став 5 у вези става 1 Кривичног законика, правилно налазећи да је извршење кривичног дела отмице од стране организоване криминалне групе квалификаторни облик основног дела, због чега се у њиховим радњама удруживање ради вршења кривичних дела конзумира тежим обликом кривичног дела отмице које им је и стављено на терет, јер се кривично дело отмица за које су оглашени кривим може извршити искључиво од стране организоване криминалне групе а њихова група је формирана искључиво ради извршења отмице, због чега се радње организоване и чланства криминалне групе не могу сматрати посебним, самосталним кривичним делом, имајући у виду да је циљ организоване криминалне групе конкретно кривично дело отмица које су извршили окривљени АА, ББ и ВВ у оквиру организоване криминалне групе па су за то кривично дело оглашени кривим у чему су исцрпљене све њихове криминалне активности које су им оптужницом стављене на терет.

Даље, ценећи одбрану окривљеног АА и ББ, правилно је првостепени суд закључио да су окривљени у суштини признали чињенице које њихове радње чине радњама кривичног дела отмице покушавајући у својим одбранама да већи део одговорности пребаце један на другог, али су се у суштини они о свим детаљима извршења кривичног дела договорили, кривично дело заједно извршили са заједничким циљем да отмицом дођу до новца и тај новац између себе поделе, при чему је окривљени АА покушао да у својој одбрани ублажи кривичну одговорност наводећи да је хтео да ослободи ОО али да није имао кључ од лисица, коју одбрану је правилно првостепени суд оценио као крајње неуверљиву и неприхватљиву, правилно налазећи да је окривљени АА био слободан да одлучује и могао је на разне начине да реши ситуацију да помогне оштећеном што није учинио као ни окривљени ББ који је свесно и вољно учествовао у организовању групе која је осмислила план отмице коју су затим извршили.

Ценећи одбрану окривљене ВВ, правилно је првостепени суд закључио када је нашао да је окривљена у својој одбрани признала део радњи које су јој стављене на терет, оспоравајући свој допринос у извршењу отмице оштећеног ОО, јер њена свест и знање о радњама које предузимају окривљени АА и ББ, управо указује на њено учешће у тим радњама, будући да се она прво лажно представила оштећеном ОО, онда га по претходном договору довела до окривљеног АА и ББ а затим учествовала у обмањивању оштећеног ОО и примени принуде над њим приликом његовог насилног довођења у Сремске Карловце, не чинећи све то само због другарске везе са окривљеним ББ већ и због новчане накнаде коју јој је он обећао због чега је несумњиво утврђено да је она учествовала у извршењу дела знајући да тиме учествује у радњама организоване криминалне групе која то дело врши, и знајући да су организатори криминалне групе окривљени АА и ББ, да је план групе да се отме новац од оштећеног, од ког новца би и она добила обећану накнаду, због чега је одбрана окривљене у наведеном делу оцењена као неоснована.

Ценећи одбрану окривљеног ГГ, правилно је првостепени суд закључио када је нашао да је окривљени оспоравао учешће у организованој криминалној групи, због чега је одбрану окривљеног у наведеном делу оценио неоснованом, будући да из изведених доказа несумњиво произилази да је он учествовао у стварању групе која је имала план за извршење отмице, да је он био један од идејних твораца одлуке да се изврши отмица а затим је активно учествовао у припремама о извршењу тог кривичног дела, финансирајући изнајмљивање простора за држање отете особе, реализујући план за стварање контакта са оштећеним ОО, што је била његова улога као члана криминалне групе организоване у циљу извршења предметног кривичног дела, правилно ценећи при том и чињеницу да то што он није оптужен за учешће у кривичном делу не може значити да није извршио кривично дело удруживања ради вршења кривичног дела, имајући у виду да су његове радње у том смислу у потпуности утврђене, јер је он као члан групе био свестан да су групу организовали окривљени АА и ББ и да су њихови чланови још и окривљени ЂЂ и ДД при чему су сви имали своје задатке са којима је и окривљени ГГ био потпуно упознат због чега је и сам сарађујући са њима остваривао своје задатке реализације плана групе.

Ценећи одбрану окривљеног ДД, правилно је првостепени суд закључио када је нашао да је окривљени негирао извршење кривичног дела, због чега његову одбрану није прихватио налазећи да је у супротности са утврђеним чињеничним стањем из ког произилази да је он учествовао у разговорима о отмици богате особе, да је искористио чињеницу да познаје оштећеног ОО као и његове родитеље и да је све податке који су му били познати о ОО животу пренео осталим припадницима групе, да је затим учествовао у отварању “Facebook” профила, што и по налажењу овог суда управо значи да је он те информације дао знајући да је план групе да ОО буде отет да би се од његовог оца тражио новац за откуп, тражећи при том најбољи начин да се осмисли план како би обманом навели оштећеног ОО да се нађе у ситуацији да не може пружити отпор приликом задржавања од стране групе чији је план био да га отме и предлажући да се ангажује ОО друг да би се преко њега и његовог “Facebook” профила остварио контакт и задобило ОО поверење како би добровољно пристао да се нађе на одређеном месту у одређено време, на који начин је допринео реализацији плана групе.

Ценећи одбрану окривљеног ЂЂ, правилно је првостепени суд закључио када је нашао да је окривљени у својој одбрани оспорио учешће у извршењу кривичног дела, због чега његову одбрану није прихватио, налазећи да је у супротности са изведеним а од стране суда прихваћеним доказима из којих несумњиво произилази да је и он учествовао у договору са окривљеним ДД дајући информације које је имао о оштећеном ОО, као и да је након што је ОО био отет остваривао контакт са осталим припадницима групе па је чак био присутан када је договорен план примопредаје новца који је тражен од оштећеног ОО1, активно учествујући у размени идеја о извршењу кривичног дела отмица као дела које може донети знатну корист и дајући информацију о лицима за које је знао да је подобно за остваривање плана отмице, при чему је био свестан и вољно учествовао у активностима групе.

Имајући у виду напред наведено, правилно је првостепени суд по налажењу Апелационoг суда у Београду, Посебног одељења из утврђеног чињеничног стања, закључио да се у радњама окривљених АА, ББ и ВВ стичу сви субјективни и објективни елементи кривичног дела отмица из члана 134 став 5 у вези става 1 Кривичног законика, а у радњама окривљених ГГ, ДД и ЂЂ елементи кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 4 у вези става 2 Кривичног законика.

Испитујући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији – казни, Апелациони суд у Београду, је жалбене наводе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног ББ, браниоца окривљене ВВ, адвоката ВА и браниоца окривљеног ГГ, адвоката БА, оценио основаним, будући да се у жалбама окривљеног и бранилаца окривљених основано указује, да првостепени суд одлучујући о висини кривичне санкције, није дао правилан значај утврђеним олакшавајућим околностима, и окривљенима изрекао престроге казне, због чега је овај суд преиначио побијану пресуду, те поновном оценом свих околности прописаних одредбом члана 54 Кривичног законика, од олакшавајућих околности на страни окривљених ценио да се ради о младим особама које до сада нису осуђиване, затим у односу на окривљене АА и ББ признање извршеног кривичног дела отмице из члана 134 став 5 у вези става 1 Кривичног законика, као и њихово изражено кајање због извршеног кривичног кривичног дела, а у односу на окривљеног ББ и чињеницу да је отац малолетног детета, док је од отежавајућих околности у односу на све окривљене ценио начин на који је припремљено и извршено кривично дело отмице као и околности под којима је дело извршено, да је до извршења кривичног дела дошло након детаљног упознавања окривљених са личним и породичним приликама оштећеног, као и да је лично познанство и дружење са оштећеним ОО искоришћено за реализацију кривичног дела, као и чињеницу да је жртва кривичног дела био вршњак окривљених чију су незрелост искористили као могућност да осмисле како да изврше кривично дело што је заслуга окривљених ДД, ЂЂ и АА.

Ценећи све напред наведене околности, Апелациони суд у Београду је уважавањем жалби браниоца окривљеног АА и окривљеног ББ у односу на окривљене преиначио пресуду у делу одлуке о казни, те је окривљене због извршеног кривичног дела отмица из члана 134 став 5 у вези става 1 Кривичног законика осудио на казне затвора у трајању од по 6 (шест) година, у које казне им је применом члана 63 Кривичног законика урачунато време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 12.10.2011. године, као и жалбе браниоца окривљене ВВ, у односу на коју је такође преиначио пресуду, осудивши је на казну затвора у трајању од 4 (четири) године, применом одредби члана 56 и 57 Кривичног законика, односно ублажавајући казну у односу на наведену окривљену испод законом прописаног минимума, јер свеукупност олакшавајућих околности на страни окривљене ВВ представљају нарочито олакшавајуће околности, у коју казну јој је применом члана 63 Кривичног законика урачунато време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 15.03.2011. године, ценећи при том мањи допринос окривљене у односу на окривљеног АА и ББ као и њено мање учешће у реализацији радњи извршења дела, правилно налазећи да ће се казнама затвора у наведеном трајању у односу на наведене окривљене у довољној мери утицати да убудуће не врше иста или слична кривична дела као и да ће се истима у потпуности остварити сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 и 42 Кривичног законика.

Апелациони суд у Београду, је такође уважавањем жалбе браниоца окривљеног ГГ, првостепену пресуду преиначио у односу на наведеног окривљеног, у делу одлуке о казни ценећи при том све отежавајуће и олакшавајуће околности на страни окривљеног као и степен његове кривице, налазећи да ће се казном затвора у трајању од 2 (две) године, у коју казну му је применом одредбе члана 63 Кривичног законика урачунато време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 06.08.2010. године, на окривљеног у довољној мери може утицати да убудуће не врши иста или слична кривична дела, као и да ће се казном у наведеном трајању у потпуности остварити сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 и 42 Кривичног законика.

Што се тиче жалбених навода браниоца окривљеног ДД којима се пресуда побија у делу одлуке о кривичној санкцији – казни, и у којима се истиче да првостепени суд приликом одлучивања о казни није правилно утврдио све околности, због чега је окривљеног осудио на високу казну, Апелациони суд у Београду, је исте оценио неоснованим, из разлога што је правилно првостепени суд одлучујући о врсти и висини кривичне санкције у односу на наведеног окривљеног ценио све околности прописане одредбом члана 54 Кривичног законика, претходно му утврђујући појединачне казне за свако извршено кривично дело, односно утврђујући му за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 4 у вези става 2 Кривичног законика казну затвора од 1 (једне) године, а за кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1 Кривичног законика казну затвора у трајању од 2 (два) месеца, те правилном применом члана 60 став 2 Кривичног законика, окривљеног осудио на јединствену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 1 (једног) месеца, у коју казну му се применом члана 63 Кривичног законика урачунава време проведено у притвору од 15.05.2010. године, до 06.08.2010. године, правилно налазећи да се казном затвора у наведеном трајању на окривљеног у довољној мери може утицати да убудуће не врши иста или слична кривична дела, као и да ће истом у потпуности остварити сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција прописана одредбом члана 4 и 42 Кривичног законика.

Са изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, је применом одредби члана 459 и 457 Законика о кривичном поступку, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар        Председник већа-судија
Стојан Петровић, с.р.      Слободан Рашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)