Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.01.2013.

Кж1 По1 19/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 19/12
Дана 30.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Мирјане Поповић, Душка Миленковића, Верољуба Цветковића и Наде Зец, чланова већа, са вишим судијским сарадником Иреном Јушковић, као записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА, адв. АБ, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1 бр. 55/11 од 10.07.2012. године, након одржане јавне седнице већа у смислу одредбе члана 447 ЗКП, дана 30. јануара 2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, адв. АБ, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К.По1 бр. 55/11 од 10.07.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 55/11 од 10.07.2012. године, на основу одредбе члана 478 став 3 ЗКП, према окривљеном АА одређено је да се оставља на снази пресуда Окружног суда у Београду, Посебног одељења КП.бр. 8/06 од 26.10.2007. године, потврђена пресудом Врховног суда Србије, Посебно одељење Кж1 ОК.бр. 8/08 од 23.01.2009. године, којом је окривљени АА осуђен на казну затвора у трајању од 3 године, због извршења кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ.

У изречену казну затвора урачунато је време које је окривљени АА провео на издржавању казне од 09.02.2011. године до 31.08.2011. године и у притвору од 31.08.2011. године до 22.11.2011. године.

О трошковима кривичног поступка суд ће накнадно одлучити посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА, адв. АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног законика и одлуке о казни, са предлогом да се ожалбена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак, те да на седницу другостепеног већа буду позвани окривљени и његов бранилац.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.бр. 60/12 од 01.11.2012. године предложио је да Апелациони суд у Београду одбије као неосновану жалбу браниоца окривљеног АА, адв. АБ изјављену против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 55/11 од 10.07.2012. године.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је јавну седницу већа, дана 30.01.2013. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал и окривљеног АА, а у одсуству браниоца окривљеног адв. АБ1, уредно позваног, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе члана 451 ЗКП и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења Тужиоца за организовани криминал, датог у напред наведеном поднеску, нашао:

Жалба је неоснована.

По оцени овога суда првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, на које се указује у изјављеној жалби браниоца окривљеног, а којима се истиче да је ожалбена пресуда неправилна и незаконита, јер је изрека пресуде у противречности изведеним доказима, те никако није могла бити осуђујућа.

Ово стога што је, насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених доказа, који су ближе означени у образложењу првостепене пресуде, а у склопу изнете одбране окривљеног, правилно и у потпуности утврдио све чињенице, како оне које чине обележја кривичног дела у питању, тако и чињенице и околности које се тичу субјективног односа окривљеног према учињеном делу. Такође, изрека побијане пресуде је јасна и разумљива и садржи све оно што у смислу одредби ЗКП треба да садржи, док се увидом у списе предмета утврђује да не постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника у погледу свих оних околности које су релевантне за одлучивање у овој кривично-правној ствари.

По оцени овога суда, неосновани су наводи жалбе браниоца окривљеног којима се истиче да се првостепени суд није потрудио да пронађе сведоке СС и СС1, обзиром да су сведоци СС и СС1 били доступни органима суда, па исказе ових сведока првостепени суд није смео да уважи, поготово јер је сведок СС исказ дао у својству окривљеног, без присуства окривљеног АА, тако да је суд морао наћи начин да га испита у својству сведока под заклетвом, па тек онда такав доказ користити као релевантан за пресуђење и опредељивање кривице окривљеног АА. Ово стога што из списа предмета произилази да је првостепени суд у више наврата покушао да обезбеди присуство сведока СС1 и сведока СС, те њихово присуство није могло бити обезбеђено, обзиром да се за сведока СС враћао позив са назнаком да се одселио са наведене адресе, а провером преко полиције утврђено је да се налазио у Босни последњих годину дана, да је долазио у Србију три пута за то време и да је непознато када и да ли ће долазити у Србију, док је првостепени суд издао наредбу за привођење сведока СС1, али је обавештен од стране Полицијске станице Нови Пазар да га нису пронашли, да се по њиховом сазнању налази у Немачкој, те да наредба није извршена, а из транскрипта аудио записа са главног претреса одржаног дана 16.01.2012. године произилази да је на сагласан предлог странака првостепени суд у наставку доказног поступка сходно одредби члана 406 став 1 тачка 1 и 5 ЗКП донео решење да се изврши увид у записник о испитивању сведока СС1 из истраге од 14.04.2006. године (лист 1226 до 1228) и са транскрипта са главног претреса одржаног дана 23.01.2007. године (лист 37–73), те је извршен увид у исказ осуђеног СС са записника од 16.03.2006. године (лист 579–582), са записника из истраге од 17.03.2006. године (лист 621-627) и са транскрипта са главног претреса од 23.10.2007. године (лист 2-25), а на шта странке нису имале примедбе, па како је у свему поступљено у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, то су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног оцењени као неосновани.

Жалбени наводи браниоца окривљеног којима се указује да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка супротно одредби члана 16 став 5 ЗКП, обзиром да је одредио три вештачења гласа окривљеног АА, а при томе ни Тужилаштво ни одбрана нису имали предлога за новим вештачењем су неосновани, имајући у виду да из списа предмета произилази да је на главном претресу одржаном дана 16.01.2012. године заменик ТОК-а предложио допуну доказног поступка одређивањем поновног форензичног вештачења гласа и предложио да се вештачење повери вештаку ВВ, док је дописом ТОК-а Ктс.бр. 4/06 од 06.04.2012. године, с обзиром на контрадикторност налаза и мишљења вештака др ВВ1 и проф. др ВВ предложено да суд, сходно одредби члана 117 ЗКП, одреди вештачење гласа окривљеног АА, које ће поверити Електротехничком факултету у Новом Саду или Нишу, с обзиром да вештаци који су до тада вештачили у предмету свој налаз и мишљење нису могли да усагласе и да су исти професори на Електротехничком факултету у Београду, па би евентуално вештачење у тој установи могло довести у питање пристрасност стручњака који би дао налаз и мишљење.

Жалбом браниоца окривљеног у суштини се побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, те се указује на погрешну оцену доказа од стране првостепеног суда и у суштини даје анализа доказа која је у супротности са утврђеним чињеничним стањем од стране првостепеног суда. Посебно се оспорава оцена исказа сведока СС2 и СС3 и истиче да на основу изведених доказа није утврђено да је окривљени извршио кривично дело за које је оглашен кривим, а посебно имајући у виду да се ни пуномоћник оштећених није придружио кривичном гоњењу и није истакао имовинскоправни захтев.

Изнете жалбене наводе суд је оценио као неосноване, јер је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених свих доказа, које је ценио како појединачно, тако и у међусобној повезаности, а у склопу изнете одбране окривљеног, правилно и у потпуности утврдио чињенично стање.

Наиме, чињенично стање у побијаној пресуди, које је истоветно као у ранијој пресуди, првостепени суд је правилно утврдио, тако да се чињенично стање у односу на окривљеног АА у поновљеном поступку није променило. Што се тиче оцене одбране окривљеног, првостепени суд исту није прихватио, оценивши је неубедљивом, нелогичном и противречном изведеним доказима, а у истој је окривљени у потпуности негирао извршење кривичног дела за које се терети, те је навео да је на молбу СС2 превезао четири лица од Рибарића до Новог Пазара уз накнаду од 50 евра, да се радило о путницима из аутобуса који се покварио, а потом да су то били рођаци СС2 са Косова и да их је превезао до сведока СС1, како му је то рекао СС2, као и да СС2 познаје из града, да нису били у телефонској комуникацији, да СС3 познаје, али да са њим није ништа радио, а са СС се чуо пар пута у вези неких дуксерица. Правилно првостепени суд није прихватио овакву одбрану, обзиром да није поткрепљена ниједним доказом, те ни исказима сведока СС2, СС3 и осуђеног СС, а при томе је сведок СС2 у свом исказу навео да је замолио окривљеног АА да изврши превоз четири Албанца са Косова од аутобуса који се покварио у Рибарићима, до аутобуске станице у Новом Пазару, а да му за то није ништа платио, нити му је рекао да лица одвезе до СС1, јер га не познаје, а који исказ је у супротности са одбраном окривљеног АА, па је правилно првостепени суд закључио да је овакав исказ исконструисан у циљу погодовања одбрани окривљеног АА, а у супротности је и са другим изведеним доказима, посебно снимљеним телефонским разговорима. У том смислу неосновани су наводи жалбе браниоца окривљеног да суд није правилно оценио исказе сведока СС2 и СС3 који су негирали умешаност окривљеног АА у извршење кривичног дела, имајући у виду да правилно првостепени суд горе наведен исказ сведока СС2 није прихватио, обзиром да је у супротности са снимљеним телефонским разговорима из којих произилази да је телефонског контакта између АА и СС3 било и то управо у вези реализације плана пребацивања и транзита страних држављана преко територије СЦГ и даље преко државне границе, а анализа садржине ових разговора указује да су разговори јасно дефинисани на остварење тог задатка и садрже кратка упутства и објашњења одређене радње, која се односи на пребацивање људи. Такође, правилно првостепени суд није прихватио исказ сведока СС3 у делу у коме је навео да АА, са којим је иначе био у сталној телефонској комуникацији није окривљени АА, обзиром да је АА идентификован као један од саговорника у снимљеним телефонским разговорима и да је преко бројева мобилних телефона наведених у првостепеној пресуди био у контакту са СС3. Стога су и по оцени овог суда идентитет и учешће окривљеног АА у радњама извршења кривичног дела за које је оглашен кривим поуздано доказани. Правилно је првостепени суд прихватио и исказ осуђеног СС, обзиром да је исти детаљно описао сарадњу са окривљеним АА, на који начин је вршио прихват и превоз лица по претходном договору са њим, као и да је на име обављеног посла примио новац, а што је у сагласности са телефонским разговорима и признаницама које су код њега пронађене.

Дакле, чињенично стање у односу на радње које је предузимао окривљени АА, као припадник организоване криминалне групе, првостепени суд је правилно утврдио на основу исказа осуђеног СС, сведока СС3 и СС1, као и потврде о привремено одузетим предметима од СС и СС3, а посебно снимљених телефонских разговора, односно шематског приказа комуникација преко мобилних телефонских апарата које су остварили АА, СС4, СС5, СС2, СС, СС3, међу собом, а што указује да су у периоду од 22.02.2006. године до 15.03.2006. године у сталној телефонској комуникацији били окривљени АА са СС4, СС5 и СС3, затим АА са непознатим лицем у Новом Пазару, које је користило телефон, за који је утврђено да га је користио сведок СС1, што је потврдио у свом исказу, те СС2, СС и СС3. Правилно је првостепени суд закључио да чињеница да је окривљени омогућио недозвољен транзит и пребацивање преко државне границе страним држављанима, произилази из исказа сведока СС6, СС7, СС8, СС9, СС10 и СС11, из којих је суд утврдио да се ради о држављанима Републике Албаније, који су ван граничног прелаза прешли границу СЦГ, а идентитет ових лица утврђен је на основу фотокопија путних исправа, односно извода из матичне књиге рођених, па је суд правилно закључио да су и у осталим случајевима пребацивана лица страни држављани, иако њихов идентитет није утврђен, јер се у супротном о превозу и боравку ових лица не би говорило у шифрама и не би се називали "робом", "гајбама", "метрима“, нити би се ангажовали такозвани "чистачи", што указује да су учесници били свесни и знали да врше недозвољен транзит страних држављана која су илегално у СЦГ.

Жалбене наводе браниоца окривљеног који се односе на вештачење гласа и чињеницу да из налаза произилази само вероватноћа да се ради о гласу окривљеног АА, јер ни по једном вештачењу није утврђено да је глас сигурно његов, овај суд је оценио као неосноване. Ово стога што је првостепени суд прво вештачење гласа на снимљеним телефонским разговорима поверио судском вештаку др ВВ1, који је дао мишљење да се са великом вероватноћом може констатовати да окривљени АА није учесник спорних телефонских разговора, док је друго вештачење вршио вештак др ВВ, који је изнео генерално мишљење да постоји висок степен вероватноће да је узорке говора у осам спорних снимака и узорак неспорног говора АА изговорио исти говорник АА, а са мањим степеном вероватноће сличности оцењена су два спорна снимка из разлога скромног говорног материјала и недовољног броја идентификованих форензичких маркера у њима, док је треће вештачење поверено Факултету техничких наука у Новом Саду, који је одредио професора др ВВ2 и доцента др ВВ4, судске вештаке, да изврше ово вештачење, а који су закључили да је исход поређења гласа говорника "аа" са спорних снимака и неспорног гласа окривљеног АА вероватна позитивна идентификација, односно да се са значајном вероватноћом може потврдити претпоставка да глас говорника "аа" са спорних снимака припада окривљеном АА. У том смислу је првостепени суд у образложењу побијане пресуде јасно и непротивречно објаснио да је прихватио мишљење вештака Факултета техничких наука у Новом Саду, као и вештачење др ВВ, док није прихватио мишљење вештака др ВВ1, те је образложио да се разлике у мишљењима вештачења др ВВ и вештака ФТН односе се само на оцену степена вероватноће идентификације говорника, који је код др ВВ висок, а код вештака ФТН значајан, али су јединствени у оцени позитивне идентификације говорника, односно да глас говорника “аа” са спорних снимака припада окривљеном АА, те се не може сматрати да се ради о супротним налазима.

Дакле, имајући у виду напред наведено, по оцени овога суда првостепени суд је правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, па су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног оцењени као неосновани, а у жалби се у суштини само даје другачија оцена изведених доказа од оне коју је дао првостепени суд, а који су по оцени овога суда правилно цењени, како је то напред наведено.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног АА стичу сви субјективни и објективни елементи кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, јер је утврђено да је окривљени у оквиру организоване криминалне групе по претходном договору у циљу стицања материјалне користи у четири наврата омогућио недозвољен прелаз државне границе и недозвољен транзит кроз СЦГ за више страних држављана, а што наводима жалбе браниоца окривљеног није доведено у сумњу.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом изјављене жалбе браниоца окривљеног, овај суд налази да је жалба браниоца окривљеног неоснована.

Наиме, првостепени суд је, одлучујући о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном, од олакшавајућих околности на страни окривљеног имао у виду његове породичне прилике, да је ожењен, отац једног малолетног детета, неосуђиван, док отежавајућих околности на страни окривљеног није нашао, па је правилно, задржавајући ранији став суда о степену кривице и одговорности окривљеног, те насталим последицама, утврдио да казну затвора у трајању од 3 године треба задржати, у коју му се урачунава време које је окривљени АА провео на издржавању казне од 09.02.2011. године до 31.08.2011. године, као и време проведено у притвору од 31.08.2011. године до 22.11.2011. године.

По налажењу овога суда, овако одмереном казном затвора окривљеном АА у потпуности ће се остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 Кривичног законика и иста је у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела и степеном кривице окривљеног као учиниоца.

Како је првостепени суд у образложењу пресуде за овакву своју одлуку дао јасне и уверљиве разлоге, које је у свему као правилне прихватио и овај суд, то су жалбени наводи браниоца окривљеног у овом делу одбијени као неосновани.

Са свега напред наведеног, а на основу одредбе члана 457 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци ове пресуде.

Записничар,      Председник већа-судија,
Ирена Јушковић      Зоран Савић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)