Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.12.2014.

Кж1 По1 19/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ ЗА ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ
Кж1 По1 19/14
Дана 26.12.2014. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа и чланова већа Милене Рашић, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Милимира Лукића, уз учешће вишег саветника Јелене Каличанин Војновић, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА и др., због кривичних дела злочиначко удруживање из члана 346 став 3 КЗ-а и др., одлучујући о жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Кт С бр.8/09 од 03.07.2014. године, жалби окривљеног АА1, бранилаца окривљеног АА1, адвоката АБ и адвоката АБ1, окривљеног АА2, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и жалби сестара АА2 - АА2А, АА2Б и АА2В, изјављених против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.225/10 од 02.04.2014. године, у седници већа одржаној у присуству заменика јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Јована Јовановића, окривљеног АА и његових бранилаца, адвоката АБ3, АБ4 и АБ5, окривљеног АА1 и његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1, те окривљеног АА2 и његовог браниоца, адвоката АБ6, за кога се у првом и другом дану седнице већа по заменичком пуномоћју јавио адвокат АБ7, након одржане седнице већа у дане 22, 24. и 25.12.2014. године, донео је дана 26.12.2014. године следећу


П Р Е С У Д У

УВАЖАВАЊЕМ жалбе окривљеног АА2, жалбе браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ2, те жалбе сестара окривљеног АА2 – АА2А, АА2Б и АА2В, УКИДА СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.225/10 од 02.04.2014. године у делу који се односи на окривљеног АА2 и у том делу се ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење, док се жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Кт С бр.8/09 од 03.07.2014. године, жалба окривљеног АА1 и жалба бранилаца окривљеног АА1, адвоката АБ и АБ1 ОДБИЈАЈУ као неосноване и пресуда се у преосталом делу који се односи на окривљеног АА1 и окривљеног АА ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.225/10 од 02.04.2014. године, ставом првим изреке су окривљени АА1 и окривљени АА2 оглашени кривима да су извршили кривично дело тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 3 и 5 КЗ-а, с тим да су исто учинили окривљени АА1 у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ-а а окривљени АА2 помагањем у вези са чланом 35 КЗ-а.

Ставом другим изреке пресуде окривљени АА1 је оглашен кривим због извршења недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 став 3 у вези става 2 и 1 КЗ-а и продуженог кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ-а. Суд је окривљеном АА1 применом одредбе члана 60 КЗ-а претходно због извршења кривичног дела из члана 114 став 1 тачка 3 и 5 КЗ-а у вези члана 33 КЗ-а, описаног под ставом један изреке пресуде, утврдио појединачну казну затвора у трајању од 40 (четрдесет) година, због извршења кривичног дела из члана 348 став 3 у вези става 2 и 1 КЗ-а описаног под ставом два тачка један изреке пресуде, претходно утврдио појединачну казну затвора у трајању од 5 (пет) година, а због извршења кривичног дела из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 61 КЗ-а, описаног под ставом два тачка 2 изреке пресуде, претходно утврдио појединачну казну затвора у трајању од 3 (три) године, те је окривљеног АА1 због учињених кривичних дела осудио на јединствену казну затвора у трајању од 40 (четрдесет) година. Окривљени АА2 је због извршеног кривичног дела из члана 114 став 1 тачка 3 и 5 КЗ-а у вези члана 35 КЗ-а осуђен на казну затвора у трајању од 5 (пет) година. Према окривљенима АА1 и АА2 суд је изрекао меру безбедности одузимања предмета која су таксативно набројани у изреци пресуде. Представник оштећене породице покојног ОО је упућен на парницу ради остваривања истакнутог имовинско-правног захтева. Окривљеном АА1 је у изречену казну затвора урачунато време које евентуално буде провео у притвору по овом предмету, а окривљеном АА2 је у изречену казну затвора урачунато време проведено у притвору у Републици Хрватској и у Републици Србији у предметном поступку. Окривљени АА1 је обавезан на плаћање трошкова кривичног поступка и судског паушала док је окривљени АА2 ослобођен обавезе плаћања трошкова кривичног поступка и судског паушала.

Ставом трећим изреке пресуде на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а окривљени АА је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 3 у вези става 1 КЗ-а и кривично дело тешко убиство из члана 114 тачка 5 и 3 КЗ-а у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ-а. Одлучено је да трошкови кривичног поступка који се односе на ослобађајући део падају на терет буџетских средстава суда.

Против ове пресуде благовремене жалбе су изјавили:

-јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал Кт С бр.8/09 од 03.07.2014. године, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу те пресуду укине у делу који се односи на окривљеног АА и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење односно пресуду преиначи у односу на окривљене АА1 и АА2 у погледу правне квалификације тако што ће их огласити кривима и за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 3 у вези става 1 КЗ-а, а окривљеног АА2 огласи кривим за кривично дело тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 3 и 5 КЗ-а у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ-а, те пресуду преиначи у погледу одлуке о кривичној санкцији у делу који се односи на окривљеног АА2, тако што ће овог окривљеног осудити на казну затвора у дужем трајању а да у преосталом делу пресуду потврди;

-окривљени АА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о кривичним санкцијама и одлуке о трошковима те одлуке, о трајном одузимању привремено одузетих новчаних средстава и осталих личних предмета, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи пресуду на тај начин што ће окривљеног ослободити од оптужбе и окривљеном врати ствари које су од њега привремено одузете;

-браниоци окривљеног АА1, адвокати АБ и АБ1, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење;

-окривљени АА2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе јер нема доказа за његову кривицу или пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање;

-бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2, због погрешно утврђеног чињеничног стања и битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу и укине ожалбену пресуду те предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање или усвоји жалбу и преиначи пресуду, на тај начин што ће окривљеног ослободити од оптужбе;

-сестре окривљеног АА2 – АА2А, АА2Б и АА2В, из свих законских разлога, “а нарочито због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Законика о кривичном поступку, погрешне примене материјалног права и ....”, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или пресуду преиначи и окривљеног АА2 ослободи сваке одговорности.

Одговоре на жалбу јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал су суду доставили браниоци окривљеног АА, адвокати АБ3 и АБ4, бранилац окривљеног АА, адвокат АБ5, окривљени АА2 и бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2, а којим одговорима на жалбу јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал су оспорени наводи те жалбе и предложено је Апелационом суду у Београду да исту одбије као неосновану.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа у присуству заменика јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Јована Јовановића, окривљеног АА и његових бранилаца, адвоката АБ3, АБ4 и АБ5, окривљеног АА1 и његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1, те окривљеног АА2 и његовог браниоца, адвоката АБ2, за кога се у првом и другом дану седнице већа по заменичком пуномоћју јавио адвокат АБ7, на којој је размотрио списе заједно са првостепеном пресудом коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП-а, па је по оцени жалбених навода и предлога, те речи заменика јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, речи окривљених и њихових бранилаца на седници одржаној пред другостепеним судом, нашао:

Жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, жалба окривљеног АА1 и жалба бранилаца окривљених АА1, адвоката АБ и АБ1 су неосноване, док су жалбе окривљеног АА2, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и сестара окривљеног АА2 – АА2А, АА2Б и АА2В основане.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је најпре ценио жалбене наводе окривљеног АА1 и његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1 којима се спори законитост вођења кривичног поступка против окривљеног АА1. Наиме, жалба браниоца овог окривљеног се заснива на тези о томе да суд у Републици Србији, сходно Закону о потврђивању Европске конвенције о преносу поступака у кривичним стварима, јесте био у обавези да обустави поступак (односно да касније донесе одбијајућу пресуду) према окривљеном АА1, обзиром на чињеницу да је у Републици Хрватској против тог окривљеног био вођен кривични поступак због истог кривичног дела, а који кривични поступак је окончан осуђујућом пресудом којом је окривљени АА1 због извршења предметног кривичног дела осуђен на казну затвора од 40 година, и то пре него што је донета осуђујућа пресуда пред судом у Републици Србији. Према ставу изнетом у жалби на изнети начин је окривљени АА1 суштински осуђен на казну затвора у трајању од 80 година, при чему му је “онемогућено да се данас-сутра бори против те нејаке пресуде на основу Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима и затражи понављање поступка и суђење у његовом присуству када Република Хрватска одлучи да ту пресуду пошаље на извршење у Републику Србију.”

Према ставу овог већа Апелационог суда у Београду, цитирани жалбени наводи су неосновани јер суд Републике Србије јесте надлежан за суђење у предметној кривичноправној ствари, против окривљеног АА1 који је држављанин ове државе, а ово из следећих разлога:

Правилно првостепени суд закључује да је одредбом члана 8 КЗ-а прописано да кривично законодавство Србије важи за држављанина Србије и када у иностранству учини које друго кривично дело (осим кривичних дела наведених у члану 7 овог закона), ако се затекне на територији Србије или буде изручен Србији, док је одредбом члана 10 истог закона прописано да се у случају описаном у члану 8 кривично гоњење неће предузети ако је учинилац потпуно издржао казну на коју је у иностранству осуђен или уколико је у иностранству правноснажном пресудом ослобођен или му је казна застарела или опроштена. Следом реченог, будући да је окривљени АА1 држављанин Републике Србије који је лишен слободе у Београду, а да је кривично дело за које је терећен оптужницом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал извршено на територији Републике Хрватске, при чему окривљени није у потпуности издржао казну на коју је у иностранству осуђен, то је првостепени суд имао право и дужност да према окривљеном АА1 води кривични поступак, а не да, као што је то у предметним жалбама наведено, кривични поступак обустави односно донесе одбијајућу пресуду.

Надаље, према ставу овог суда јесте правилан закључак првостепеног суда и о томе да је на исти начин предметна процесно-правна ситуација регулисана и Европском конвенцијом о међународном важењу кривичних пресуда, која је код нас потврђена Законом о потврђивању од 16.12.2002. године, која примену правила ne bis in idem регулише готово идентично као и домаће законодавство односно КЗ с тим да “поље негоњења” домаћег суда проширује и на период у коме је у току извршење изречене кривичне санкције.

Такође, Закон о потврђивању Европске конвенције о преносу поступака у кривичним стварима од 05. новембра 2001. године (на примени ког закона тј . Конвенције изјављена жалба бранилаца окривљеног АА1 посебно инсистира), у члану 3 регулише да свака страна уговорница која је према сопственом законодавству надлежна за кривично гоњење, за сврхе примене ове Конвенције, може да се одрекне или уздржи од гоњења осумњиченог лица које је или ће бити гоњено за исто кривично дело у другој држави уговорници. Дакле, супротно жалбеним наводима, предметна Конвенција прописује могућност држава потписница да се одрекну или уздрже од гоњења осумњиченог а не прописују такво поступање као њихове обавезе. Поред тога, иста конвенција у делу V прописује начело ne bis in idem и то у члану 35, у коме је наведено да лице у односу на које је донета коначна и извршна кривична пресуда не може бити гоњено, кажњавано нити подвргнуто извршењу санкција у другој држави уговорници уколико је ослобођено, уколико је изречена санкција у потпуности извршена или је у току, или изречена санкција, у потпуности или у неизвршеном делу, подлеже ослобађању или амнестији или изречена санкција не може више да буде извршена због застаревања или уколико је суд осудио учиниоца кривичног дела али није изрекао санкције. Дакле, ова Конвенција у цитираном члану 35 тачно прописује када лице применом ове Конвенције не може бити гоњено нити кажњавано у другој држави, те предметну кривично-правну ситуацију регулише једнако као и домаћи закон односно цитиране одредбе КЗ.

Следом свега реченог и према налажењу Посебног одељења Апелационог суда у Београду, чињеница да је у Републици Хрватској против окривљеног АА1 донета осуђујућа пресуда због извршења истог кривичног дела као што је и оно за које је окривљени оглашен кривим пред судом у Републици Србији, супротно жалбеним наводима, не значи “res judicata” и за собом не повлачи обавезно доношење одбијајуће пресуде, већ би таква обавеза суда у Републици Србији, следом цитираних одредаба КЗ и потписаних Конвенција, постојала само у ситуацији да је окривљени АА1 у потпуности издржао казну затвора на коју је осуђен у Републици Хрватској, па како то није, то је своју надлежност за суђење у предметној кривично-правној ствари првостепени суд правилно засновао, а другачији жалбени наводи су оцењени као неосновани.

Такође, жалбени наводи адвоката АБ и АБ1, о томе да је доношењем предметне пресуде суд у Републици Србији окривљеном АА1 онемогућио да се "данас-сутра бори против те пресуде и затражи понављање поступка и суђење у његовом присуству, када Република Хрватска одлучи да ту пресуду пошаље на извршење у Републику Србију, такође су оцењени као неосновани. Наиме, Законом о међународној правној помоћи и сарадњи у кривичним стварима и то чланом 7 су прописане претпоставке за пружање међународне правне помоћи па је тако у ставу 1 тачка 2, као претпоставка наведено то да за исто кривично дело није правноснажно окончан поступак пред домаћим судом, односно да кривична санкција није у потпуности извршена. Дакле, сходно овом Закону, уколико би Република Хрватска затражила извршење пресуде коју је донео суд те државе, међународна правна помоћ јој не би могла бити пружена, обзиром да је за исто кривично дело окривљени АА1 правноснажно осуђен пред судом у Републици Србији. Ово тим пре што је одредбом члана 63 у одељку IV овог Закона којим је регулисано извршење стране кривичне пресуде, предвиђено да ће суд решењем одбити замолницу ако нису испуњене претпоставке за извршење стране судске пресуде (што је као што је напред објашњено управо предметна ситуација) и ако је пресуда донета у одсуству осуђеног. Како је пресуда против окривљеног АА1 у Републици Хрватској управо донета у његовом одсуству, то су неосновани цитирани жалбени наводи бранилаца окривљеног АА1 о томе да је доношењем предметне пресуде у Републици Србији окривљени АА1 онемогућен да се бори против нејаке пресуде која је против њега донета у Републици Хрватској уколико би Република Хрватска такву пресуду послала на извршење Републици Србији, јер извршење те пресуде, као што је напред објашњено, домаћи закон онемогућава, а управо због чињенице да је окривљени АА1, доношењем ове одлуке Посебног одељења Апелационог суда, правноснажно осуђен због извршења истог кривичног дела за које је осуђен страном судском пресудом.

Овај суд је ценио и жалбене наводе окривљеног АА1 и његових бранилаца о томе да је недопустиво да саокривљени за исто дело пред другим судом (СС1 и СС5) у предметном поступку добио улогу сведока “иако им је од животне важности да АА1 терете”. Наиме, правилно првостепени суд закључује да је у другом додатном Протоколу уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима (Стразбур 08. новембар 2001. године) у члану 9 став 5 под “е” прописано да ће се при саслушању путем видео-конференције примењивати правило да лице које се саслушава може да се позове на своје право да не сведочи и то на основу законодавства земље молиље или замољене земље. На ово право су се у предметном кривичном поступку позвала два сведока (сведок СС7 и сведок СС6) управо наводећи да су у поступку који се води пред судом Републике Хрватске окривљени и да тај поступак против њих није окончан правноснажно. Како су, иако детаљно упозорени на своја права, да сведоче пристали СС1 и СС5, то их је према налажењу Апелационог суда у Београду првостепени суд правилно путем видео-конференције саслушао у својству сведока, а затим је правилно на таквим исказима сведока засновао пресуду.

Дакле, према налажењу овог суда, околност да се против СС1 и СС5 у моменту давања исказа у својству сведока пред првостепеним судом, за исто кривично дело водио поступак пред судом у Републици Хрватској, нема утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично-правној ствари, јер без обзира на садржину исказа саслушаних сведока, ти искази не би могли бити (нити су) коришћени у поступку који је против њих вођен у Републици Хрватској, па се, супротно цитираним жалбеним наводима, искази који су ова лица дала у својству сведока, ни на који начин могу везивати за одбране које су они дали пред судом у страној држави у поступку који је против њих тамо у истом моменту вођен.

Како је овај суд (у предходним излагањима) прво ценио жалбене наводе окривљеног АА1 и његових бранилаца, који се односе на законитост вођења кривичног поступка, то ће ради прегледности предметне пресуде, у даљим излагањима прво оценити и друге жалбене наводе изјављене жалбе окривљеног АА1:

Пре свега, насупрот жалбеним наводима окривљеног АА1 о томе да је пресуда у делу који се на њега односи донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11, Апелациони суд у Београду налази да су овакви жалбени наводи неосновани, будући да је пресуда у овом делу како у изреци тако и у образложењу јасна и разумљива, те да је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење пресуде против окривљеног АА1, дао довољно јасне и аргументоване разлоге који не садрже никакве противречности нити нејасноће а из којих се поуздано закључује које је радње окривљени АА1 предузео ради извршења кривичног дела за која је оглашен кривим а које разлоге у свему као правилне прихвата и овај суд.

У жалби окривљеног АА1 се посебно инсистира на тешком здравственом стању окривљеног, детаљно се описују нехумани услови и тортура којој је био изложен у притвору (окривљени детаљно објашњава како је изгладњиван или му је доношена покварена храна, како се “буквално смрзавао”, како је боравио у просторијама са којих се сливао креч и слично), те његовој психофизичкој немогућности да учествује у поступку који је против њега вођен и објективној спречености да за се брани, а што је резултирало чињеницом да је тек у поодмаклој фази суђења изнео своју одбрану.

Међутим, овакви жалбени наводи су оцењени као без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично-правној ствари, а обзиром на то да је првостепени суд из налаза и мишљења судског вештака проф. др ВВ1, мр сци мед. др ВВ2 и ВВ3, од 19.06.2012. године утврдио да код окривљеног нису констатовани симптоми и знаци умањење интелектуалних способности, поремећаја контаката са реалношћу, нити губитка опажања и сећања, тако да се може закључити да је његова процесна способност очувана и да је окривљени способан да учествује у судском поступку да сам или уз помоћ браниоца износи одбрану. Такође, из налаза и мишљења судског вештака др сци мед ВВ4, прим. др специјалисте токсиколога ВВ5 и др специјалисте ОРЛ ВВ3 и прим др неуропсихијатра ВВ6 од 11.03.2013. године, са приложеним извештајем о прегледу и лекарској анализи од 09.03.2013. године произилази да код окривљеног АА1 не постоје органске или функционалне сметње због којих би била компромитована његова способност да изнесе одбрану као и да је уз медицинску терапију коју прима његово здравствено стање компензовано са медицинског аспекта у мери да он може учествовати у кривичном поступку и евентуалној могућности да изнесе одбрану на главном претресу.

Дакле, неосновани су жалбени наводи окривљеног АА1 о томе да се поступајући председник већа оглушавао на његове молбе и захтеве за пружање заштите у притворској јединици, а обзиром на чињеницу да је супротно тим жалбеним наводима, веће првостепеног суда два пута одређивало доказ вештачењем на околности постојања процесне способности окривљеног да учествује у кривичном поступку а као што је напред речено, судски вештаци су се о здравственом стању окривљеног изјашњавали на начин који реално искључује могућност да се у притворској јединици према окривљеном АА1 поступало на описане начине које је он и у изјављеној жалби поновио. И према ставу овог суда, првостепени суд је на изнети начин “проверио” цитиране наводе одбране окривљеног а како су предметна вештачења обављена од реномираних судских вештака, стручних и непристрасних, то је такве доказе првостепени суд правилно прихватио као јасне, логичне и у свему дате по правилима струке и науке, те је на основу ових доказа стекао уверење о томе да је окривљени АА1 процесно способан и његово неизношење одбране у предходним фазама поступка је тумачио као право окривљеног а не као његову немогућност да у поступку учествује.

Спорећи правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, жалба окривљеног АА1 се заснива на тези о томе да он није извршио кривично дело на штету сада покојног ПП и ОО и да је у Загребу боравио ради шверца оружја а не ради планирања и реализације убиства за које је оглашен кривим. У жалби је наведено да у дану када су оштећени убијени, он уопште није био у Загребу већ се враћао из Бања Луке (када га је на улазу у Дервенту зауставила полиција због брзе вожње), а касније је био са својом породицом у свом стану и између 19.00 и 19.30 часова је отишао по роштиљ до "Лесковачког роштиља", где су га сасвим сигурно снимиле сигурносне камере.

Овакви жалбени наводи такође јесу поновљени наводи одбране окривљеног АА1 из првостепеног поступка, а које наводе одбране је, према ставу овог суда, првостепени суд правилно оценио и правилно цитирану одбрану окривљеног АА1 није прихватио, закључивши да је иста усмерена на избегавање кривице.

Наиме, цитирана одбрана окривљеног (детаљно описана и у жалби) је демантована пре свега исказом сведока СС који је, када је саслушаван путем видео-конференције, објаснио да га је СС1 послао до наплатне кућице на ауто-путу где се сусрео са окривљеним АА1, кога је потом одвезао у стан у Гамбошевој у којем су се окупљали он, СС1, СС7, СС5 а касније и СС6, када су разговарали о предметном “послу након којег би сви могли отићи у пензију”. Објаснио је да су главну реч водили АА1 и СС1, те да АА1 није заговарао идеју да се убиство “одради” снајпером, сматрајући да то није ефикасно, јер оружје може да затаји. Такође, сведок СС је објаснио да је окривљени АА1 набавио експлозив и да је “све везано за експлозив и довожење мотора требао обавити АА1”, те да је на снимцима надзорних камера “по ходу и по ставу” препознао окривљеног АА1 јер он мало шепа и има карактеристичан став рукама јер је раније рањаван приликом пљачки банки у Србији и Босни.

Како исказ овог сведока директно терети окривљеногАА1 за извршење предметног кривичног дела, то је како у првостепеном поступку, тако и у изјављеној жалби окривљеног посебно оповргаван кредибилитет овог сведока а тиме и доказна снага његовог казивања. Међутим, према ставу Посебног одељења Апелационог суда у Београду, правилно првостепени суд (посебно на страни 187 првостепене пресуде) закључује да је исказ овог сведока у делу када говори о радњама и улози окривљеног АА1, истинит. Ово пре свега зато што је потврђен другим бројним доказима и то како материјалним, тако и исказима осталих учесника у поступку, те налазима и мишљењима судских вештака. Заправо и према ставу овог суда, правилан је закључак првостепеног суда о томе да се сведок СС, говорећи пред судом о својим сазнањима о учешћу окривљеног АА1 у планирању и реализацији убиства сада покојног ПП, изјашњавао о ономе што је лично видео или лично чуо. При том, и према ставу овог суда, правилан је закључак првостепеног суда о томе да, иако је сведок пет дана саслушаван на предметне околности, сведочио је без потешкоћа и коришћења бележака, и то је чинио на јасан и логичан начин, а евентуалне разлике у исказу се не односе на битне чињенице и последица су протека времена, несећања или субјективног доживљавања.

У жалби окривљеног АА1 се као “доказ” лажном исказу сведока СС, објашњавају велике стрељачке способности и прецизност у гађању окривљеног АА1 и инсистира се на опису снимка окривљеног (који је суду достављен) којим се ови наводи доказују и документују, па се као нелогичан карактерише исказа сведока СС о томе да је окривљени АА1 био за употребу експлозива а не за вршење убиства пуцањем из снајпера. Међутим, према налажењу Посебног одељења Апелационог суда у Београду, ови жалбени наводи су оцењени као неосновани. Наиме, обзиром на чињеницу да је, како у првостепеном поступку тако и у изјављеној жалби, окривљени АА1 инсистирао на томе да је био учесник у рату, те да је веома прецизан стрелац, а имајући у виду и закључак првостепеног суда о томе да се окривљени АА1 веома добро разуме у оружје, то предметни навод сведока СС о томе да управо окривљени АА1 није желео да се убиство покојног ПП “одради снајпером”, јесте животан и за овај суд уверљив. Ово зато што управо човек који је добар познавалац оружја, логично може "бранити” тезу о томе да употреба снајпера не мора бити ефикасна и сигурна. Ово тим пре што је, према доказима у списима, на сада покојног ПП раније већ једном покушано убиство, али да је према наводима саслушаних сведока у овом поступку тада “затајило оружје”. Ако се има увиду чињеница да се, према доказима у списима, са извршењем предметног кривичног дела журило (јер је покојни ПП планирао да напусти територију Хрватске), то је према ставу овог суда, управо предметни део исказа сведока СС (између осталог), доказ истинитости његовог сведочења јер у контексту посматрања целокупног догађаја, представља део једне животне и логичне целине, та је као такав и за овај суд био уверљив.

Жалбени наводи окривљеног АА1 којима понавља своју одбрану из првостепеног поступка и негира извршење предметног кривичног дела, јесу оповргнути и исказом сведока СС1 који је у свом исказу пред судом објаснио да му је у Загребу АА1 на питање на чему сада ради на мобилном апарату написао "на пп”. Овај сведок је такође објаснио да га је окривљени АА1 питао да ли има неког ко има неки јефтин мотор (а ради лакшег кретања по граду) а након чега је купљен мотор (у који је касније постављен експлозив) и тај мотор је управо окривљени АА1 одвезао.

Да је окривљени АА1 боравио у Загребу у предметном периоду, произилази из низа доказа: исказа сведока СС5 који је пред судом објаснио да је окривљеног АА1 једном видео када је ушао у СС1 стан и још једном испред истог стана који се налазио у Гамбошевој у Дугавама, из исказа вештака ВВ из кога произилази да је окривљени АА1 у периоду од 01.04. до 31.10.2008. године имао комуникацију путем СМС, односно говорних позива са СС1, СС7 и СС6 и то управо у Загребу и из обављених вештачења. Наиме, из телекомуникационог вештачења судског вештака ВВ и “Излиста” произилази да је у посматраном периоду окривљени АА1 је имао укупно 66 забележених комуникација са СС1, 210 са бројевима СС6 и 11 са бројевима СС7 са броја телефона који се завршава са 3078, а са другог броја телефона који се завршава са 3120 – 11 комуникација са СС6 и то 23.10.2008. године. Да је жалбени наводи окривљеног о томе да пред судом није доказано да је управо он (а не неко други) користио ове мобилне телефоне, неоснован, према ставу овог суда доказује и исказ сведока СС1, у делу у коме је објаснио да се са АА1 чуо три пута након убиства покојног ПП, тако што га је звао са телефонске говорнице на бројеве телефона који се наводе у налазу и мишљењу судског вештака, а који навод овог сведока је потврђен и “Излистом”, који је првостепени суд прочитао као доказ.

Такође, будући да из оптичких снимака надзорних камера и исказа вештака ВВ0 (који је остао при биометријском вештачењу оптичких снимака надзорних камера), те из антрополошког вештачења и исказа судског вештака ВВ7 и судског вештака ВВ8, произилази да се на основу установљених антрополошких карактеристика НН особе која је уочена на видео-снимцима сигурносних камера у Загребу и антрополошких карактеристика забележених непосредним прегледом окривљеног АА1, може закључити да су АА1 и НН лице са мотоциклистичком кацигом а касније капом на глави (када испод руке носи кацигу) вероватно исте особе, при чему у свом исказу сведок СС, као што је напред речено, објашњава да је на снимцима по ходу и ставу препознао окривљеног АА1 , то је прама налажењу овог суда жалбени навод окривљеног АА1 о томе да на снимцима није он, оцењен као неоснован. Такође, жалбени наводи окривљеног АА1 о томе да је у време када је предметни снимак направљен он имао 9 килограма више него данас а да је његова шака сада крупнија од шаке човека која се налази на видео-снимку, оцењени су као неосновани а обзиром на то да су судски вештаци ВВ7 и ВВ8 објаснили да када су прегледали окривљеног нису могли да направе исти угао снимања али да је битан облик шаке, облик и дужина прстију, положај палца, а услед чега су остали при својим тврдњама. Надаље, жалбени наводи окривљеног о томе да он никад није прешао висину од 187 цм (у претходној одбрани је износио 185 цм), овај суд је оценио као неосноване а будући да је судски вештак ВВ7 вршио мерење окривљеног и утврдио да лице на видео-снимку према својој висини управо одговара висини окривљеног АА1.

Окривљени АА1 у жалби инсистира на томе да је предметном приликом био у својој кући у Републици Српској а не у Загребу, али је и ове жалбене наводе, Посебно одељење Апелационог суда у Београду оценило као неоснован. Ово због тога што је алиби окривљеног (који је доказиван легитимацијом окривљеног од стране полиције због прекорачења брзине) оповргнут (поред чињеница описаних у претходном излагању) и Извештајем Центра јавне безбедности Добој од 07.08.2013. године, из кога произилази да окривљени АА1 није легитимисан на подручју које оперативно покрива Полицијска станица за безбиједност саобраћаја Дервента, у периоду октобар 2008. године.

Да је неоснован жалбени навод окривљеног АА1 о томе да је суд одбио да његов алиби провери тражењем снимака раскрснице у близини његове куће а где су га камере сигурно снимиле када је куповао вечеру (“који доказ га ослобађа”), овај суд је утврдио из чињенице да је саставни део првостепеног списа Обавештење МУП-а Републике Српске УКП Бањалука број 025-230-3400/13 од 10.09.2013. године, из кога произилази да раскрсница у непосредној близини ћевабџинице "Лесковачки роштиљ" у Добоју јесте покривена надзором са две камере али да се најдужи запис са наведених камера на серверу чува 6-7 дана, те да је у међувремену неколико пута форматиран услед чега не постоји оптички запис надзорних камера из наведеног периода.

Дакле, следом свега реченог, а имајући при том у виду и садржину исказа сведока са псеудонимом “Коко”, сведока са псеудонимима “Свједок 1”, “Свједок 2”,Свједок 3”,“Свједок 4”, “Свједок 5” и“Свједок 6” , као и чињеницу да је на основу вештачења ДНК утврђена веза окривљеног АА1 са оружјем које је било у стану СС1 (а касније је пронађено код СС10), између осталог и снајпером ССГ са оптичким нишаном, као и све друге изведене доказе како материјалне тако и нематеријалне, то су према налажењу Посебног одељења Апелационог суда у Београду, жалбени наводи окривљеног АА1 о томе да он није извршилац кривичног дела за које је оглашен кривим, већ да је то неко други, оцењени као неосновани, а обзиром на то да је све изведене доказе првостепени суд, према ставу овог суда, правилно оценио, како појединачно тако и у њиховој међусобној вези, па је супротно жалбеним наводима, чињенично стање правилно и потпуно утврдио и извео правилан закључак да из изведених доказа несумњиво произилази да је управо окривљени АА1, а не неко други, набавио експлозивну направу велике разорне моћи, са даљинским активирањем које је сместио у пртљажник скутера и паркирао непосредно уз возило које је припадало покојном ПП, односно да је учествовао у радњи извршења кривичног дела за које је правилно и оглашен кривим.

Надаље се жалбом окривљеног АА1 спори правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања и у делу у коме је осуђен због извршења кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних направа из члана 348 став 3 у вези става 2 и 1 КЗ-а, које је описано под II тачка 1 изреке пресуде. Окривљени у изјављеној жалби и у овом делу понавља наводе одбране из првостепеног поступка, спори чињеничне и правне закључке првостепеног суда и износи сопствену оцену изведених доказа.

Наиме, окривљени АА1 у жалби наводи да стан у коме је пронађено оружје, заправо није стан који је он користио (већ да је у тај стан практично полиција претходно подметнула оружје за чије неовлашћено држање је он оглашен кривим), те да су његови отисци прстију пронађени на наранџастој кеси у којој је нађен “Шкорпион”, заправо настали у полицији када је махинално са стола одгурнуо кесу у којој се налазило оружје.

Према ставу Апелационог суда у Београду овакви жалбени наводи су неосновани, обзиром на то да је првостепени суд правилно из исказа сведока СС9 утврђено да је окривљени АА1 лишен слободе на улици, којом приликом је код њега пронађен пиштољ “Глок” са оквиром и још два везана оквира у џепу са по 15 метака, као и кључевима од стана број 44 у ул. Дунавски кеј бр. 9. Да су приликом лишења слободе у џепу окривљеног пронађени и кључеви од стана у коме је пронађено оружје констатовано је и службеном белешком ПУ за Град Београд УКП од 31.05.2009. године а ову чињеницу је својим исказом потврдио и сведок СС0.

Према ставу Посебног одељења Апелационог суда у Београду правилно је првостепени суд утврдио да је небитно је да ли је у предметном стану окривљени АА1 живео или то није, јер из изведених доказа несумњиво произилази да је окривљени овај стан користио и да је у истом пронађено предметно оружје. Првостепени суд правилно није прихватио одбрану окривљеног АА1 о томе да стан није користио и да у њега никада раније није закорачио, демантована је како исказима саслушаних сведока полицајаца који су били ангажовани на предметном хапшењу окривљеног и претресању стана, тако и чињеницом да су у стану пронађене и две фалсификоване (словачке личне исправе) са лажним именом а фотографијом управо окривљеног АА1, као и свежањ фотографија окривљеног АА1 из различитих периода. При том, првостепени суд је према ставу овог суда правилно ценио чињеницу да је на главном претресу одржаном 11.06.2013. године давајући одбрану у вези предметног доказа окривљени изјавио “затим, улазак у стан мој...”, па је правилно и ову чињеницу ценио као још један доказ у низу оних којима се потврђује чињеница да је окривљени АА1 користио предметни стан. Каснија измењена одбрана окривљеног у коме је он објаснио да је реч о лапсусу, првостепени суд правилно није прихватио правилно ценећи да је оваква одбрана у супротности са свим другим изведеним доказима, односно исказима саслушаних сведока и писаном документацијом. Коначно, на наранџастој кеси са натписом “Центролпоинт” које је неспорно нађена у стану у улици Дунавски кеј број 9, пронађен је траг који је идентичан са отиском палца десне руке окривљеног АА1. Жалбени наводи окривљеног о томе да је траг на кеси оставио приликом саслушања у полицији када је махинално руком додирнуо (одгурнуо кесу), цењени су као неосновани, јер је правилно првостепени суд закључио да је оваква одбрана окривиљеног оповргнута исказом сведока СС11 који је искључио могућност контакта осумњиченог лица са привремено одузетим предметима у просторији у којој се ти предмети примају.

Како је у стану који је користио окривљени АА1 пронађено оружје таксативно набројано у потврди о одузетим предметима и то већа количина ватреног оружја и муниције, ближе описана у изреци пресуде, при чему је суд из изведених доказа на јасан и несумњив начин утврдио да је држалац предметног стана изнајмљеног стана у ул. Гамбошевој, управо окривљени АА1, то је одбрана окривљеног којом је негирао извршење предметног кривичног дела оцењена као усмерена на избегавање кривице јер и првостепени суд правилно закључује да је управо окривљени АА1 а не неко други неовлашћено набавио предметно оружје и муницију и исто је неовлашћено држао у већој количини у наведеном стану.

Будући да су приликом лишења слободе и претреса стана број 9 у улици Дунавски кеј број 44, код окривљеног пронађене три лажне и једна преиначена права јавна исправа и то лична карта Републике Србије и возачка дозвола Републике Србије на име СС12, од оца _ (чије је образац фалсификован) и две исправе Републике Словачке - возачка дозвола на име СС13 (чије је образац фалсификован) и путна исправа на име истог лица (фалсификована тако што јој је замењена страна са фотографијом и подацима и што је на страни 31. извршено брисање цифре у године рођења СС14), а за која документа окривљени АА1 није спорио да су фалсификована, а исто је потврђено и налазом и мишљењем судског вештака ВВ9, то је првостепени суд правилно утврдио да је окривљени предузео и предметне кривично-правне радње, односно да је набавио три лажне и једну преиначену праву исправу у намери да их употреби као праве.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је према ставу овог суда правилно применио закон када је закључио да се у радњама окривљеног АА1 стичу сви како субјективни тако и објективни елементи кривичног дела тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 3 и 5 КЗ-а у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ-а те кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 став 3 у вези става 2 и 1 КЗ-а и продуженог кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ-а, а за која кривична дела је окривљени АА1 и према ставу овог суда, правилно оглашен кривим.

Како се паушалним наводима окривљеног АА1 и његових бранилаца спори правилност и законитост пресуде у делу одлуке о кривичној санкцији, то је Апелациони суд у Београду законитост пресуде испитао и у овом делу па је закључио да је приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном АА1 првостепени суд правилно утврдио све олакшавајуће и отежавајуће околности на страни окривљеног АА1 прописане одредбом члана 54 КЗ-а које утичу на то да казна буде мања или већа.

Као олакшавајуће околности на страни окривљеног АА1 суд је правилно ценио његове личне и породичне прилике као и његово нарушено здравствено стање, околност да је ожењен и отац малолетног детета, те чињеницу да се оштећени ОО1 и ОО2 нису придружили кривичном гоњењу и нису истакли имовинско-правни захтев. Као отежавајуће околности на страни окривљеног АА1 првостепени суд је правилно ценио све оно што по начину извршења кривичног дела превазилази квалификаторну количину која је нужна да би постојао облик кривичног дела тешко убиство односно околност да је у конкретном случају убијен новинар, председник управе једног листа који се бавио јавним извештавањем значајним за свако друштво, између осталог и објављивањем чланака о друштвено неприхватљивом криминалном деловању криминалних група на подручју Хрватске, Србије, Црне Горе и Македоније, који је био породичан човек, отац, а што је учињено активирањем експлозивне направе велике разорне моћи у центру Загреба, на прометном месту - паркиралишту, где се у непосредној близини налазио већи број људи, а услед чега је усмрћено још једно лице, а двојица су лакше повређени, а што по интензитету последице, надалеко превазилази поменути законски минимум у смислу “довођење у опасност живота још неког лица”, при чему је дошло и до знатног оштећења на имовини а начин припреме и реализације извршеног дела указује на исказану изузетну систематичност, упорност и одлучност окривљеног. Како је окривљени АА1 прибавио и експлозив велике разорне моћи и одвозећи предметни скутер на наведено место он јесте одиграо одлучујућу улогу и био је доминантан и у фази припреме, а како се ради о реализатору кривичног дела у оквиру којег жртва није имала шансе да преживи, при чему је окривљени АА1 раније вишеструко осуђиван и повратник је у односу на кривична дела у вези оружја и фалсификовања и више пута је био осуђен и због кривичних дела која имају за циљ стицање противправне имовинске користи, то је према ставу овог суда наведене околности првостепени суд правилно ценио као оне које у свом збиру чине правилан закључак првостепеног суда о томе да је окривљеном за предметно кривично неопходно одмерити казну затвора у њеном максималном трајању од 40 година.

Такође, првостепени суд је, према ставу овог суда, окривљеном правилно због извршења кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 став 3 у вези става 2 и 1 КЗ-а претходно утврди појединачну казну затвора у трајању од 5 година и због извршења продуженог кривично дело фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ-а претходно утврди казну затвора у трајању од 3 године.

Даљом применом одредбе члана 60 КЗ-а окривљени АА1 је, према ставу овог суда, правилно због извршених кривичних дела осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 40 година, а које казна је и према ставу овог суда адекватна како тежини извршених кривичних дела тако и личности окривљеног као извршиоца и њоме ће се постићи циљеви како генералне тако и специјалне превенције односно, јер ће се једино казном затвора у максималном трајању остварити сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција које су предвиђене одредбом члана 4 и 42 КЗ-а. Следом реченог, правилност и законитост пресуде је и у овом делу неосновано доведена у питање изјављеним жалбама окривљеног АА1 и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1.

Првостепени суд је правилно примењујући одредбу члана 63 КЗ-а окривљеном АА1 правилно у изречену казну урачунао време које евентуално буде провео у притвору по овом предмету а до упућивања осуђеног у Завод за извршење кривичних санкција а најдуже док не истекне време трајања казне изречене предметном пресудом.

Такође, како се жалбом окривљеног АА1 спори и одлука првостепеног суда “о трајном одузимању привремено одузетих новчаних средстава и осталих личних предмета одузетих од стране полиције Републике Српске у Добоју и о одузимању новчаних средстава заједно одузетих са личним стварима у Београду од стране полиције Републике Србије”, то је Посебно одељење Апелационог суда у Београду, правилност и законитост пресуде испитао и у овом делу.

Наиме, окривљени спори законитост одлуке суда о томе да од њега трајно одузме рачунар, телефоне, картице, новац, фотографије, батеријску лампу, качкет и слично, те наводи да је реч о предметима које су легално набављени, који нису коришћени за вршење кривичних дела и који су у претежном делу својина супруге и сина и покојног оца окривљеног. Међутим, овакви жалбени наводи су оцењени као неосновани обзиром на то да је, према ставу овог суда, првостепени суд правилно закључио да су предметне ствари употребљене или намењене за извршење кривичних дела или да су настале извршењем истих, те да постоји опасност да ће, имајући у виду све околности случаја, ови предмети бити употребљени за извршење кривичних дела. Како је окривљени лице које је оглашено кривим због извршења кривичног дела из користољубља а ради се о лицу које је без сталног запослења, које је склоно месту мењања боравка, а током поступка је утврђено да је сведок СС8 финансирао и припремну фазу кривичног дела тешко убиство, у којој је значајну улогу играо управо окривљени АА1, то је супротно жалбеним наводима окривљеног, према ставу овог суда, од окривљеног првостепени суд правилно одузео и новац у износу од 13.500,00 Евра.

Како је против окривљеног АА1, првостепени суд донео осуђујућу пресуду, то га је на основу правилне примене закона обавезао и на плаћање трошкова кривичног поступка. Одлука о трошковима је детаљно образложена на страни 202-204 образложења првостепене пресуде, и суд је за исту дао јасне и логичне разлоге које у свему као правилне прихвата и овој суд, па је законитост и правилност пресуде и у овом делу неосновано доведена у питање паушалним жалбеним наводима окривљеног АА1.

Изјављеном жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал се спори правилност и законитост пресуде у делу у коме је окривљени АА ослобођен од оптужбе а окривљени АА2 оглашен кривим због помагања а не као саизвршилац кривичног дела тешко убиство, као и у делу у коме је суд утврдио да у конкретном случају организоване криминалне групе није било, па је окривљеног АА ослободио од оптужбе да је извршио и кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 3 у вези става 1 КЗ-а а у опису осуђујућег дела пресуде јесте изоставио радње које се односе на ово кривично дело за окривљене АА1 и АА2.

Јавни тужилац тужилаштва за организовани криминал, правилност и законитост пресуде у овом делу спори тезом о томе да је иста донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка која се састоји пре свега у томе што су разлози пресуде противречни изреци, при чему су разлози о чињеницама које су предмет доказивања у знатној мери међусобно противречни, а нарочито тезом о томе да о чињеницама које су предмет доказивања постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника. Према наводима изјављене жалбе, разлози пресуде за закључак суда о томе да окривљеног АА треба ослободити од оптужбе за извршење кривичног дела тешко убиство на штету ПП и ОО и за кривично дело злочиначко удруживање, јесу противречни и у знатној мери и суштински одступају од транскрипата из истраге и са главног претреса на којима су саслушавани окривљени АА и сведоци СС, СС1 и СС2. Дакле, жалба јавног тужиоца превасходно спори закључак првостепеног суда о томе да не постоје докази о томе да је окривљени АА предузео радње наведене у оптужници односно спори закључак суда о томе да у конкретном случају постоји само више индиција које су различитог квалитета које када се повежу, не доводе до несумњивог закључка о томе да је окривљени АА у првој половини 2008. године организовао организовану криминалну групу која је за циљ имала да изврши тешка кривична дела међу којима и убиство ПП, јер према ставу тужилаштва постоје непобитне чињенице које указују на постојање организоване криминалне групе на чијем је челу био управо окривљени АА.

У свом садржају жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал “објашњава” период који не егзистира у оптужењу односно догађања у времену које претходи временском периоду наведеном у оптужењу и везује се у претежном делу за деловања учесника предметног кривичног поступка у криминалним радњама у Бугарској па се износи теза о томе да је окривљени АА, који није могао изаћи из Србије, посредством свог кума СС8 издавао налоге за послове у Бугарској, у које су били умешани и АА3 и АА4 звани “аа4”, те да су чланови ове криминалне групе у Бугарској (којом је руководио окривљени АА), поред осталих били и сведок СС8, сведок СС1, сведок СС5 и сведок СС7 као и окривљени АА2. Као доказ о овој чињеници се наводи и то да је окривљени АА посредством свог кума СС8 помагао окривљеног СС1 док се он налазио у Србији, те да је финансирао суђење сведока СС1 и његов боравак у Србији, и то управо због чињенице што је сведок СС1 био члан криминалне групе коју је организовао АА, односно радио је за њега па сходно кодексу криминалног друштва, они који су вани финансирају оне који су у затвору. Према наводима жалбе, у Бугарској су вршена и убиства управо по налогу окривљеног АА.

Такође, прeма наводима изјављене жалбе, а следом реченог, исказ сведока СС је, супротно закључку првостепеног суда, у својој целости логичан и потпуно истинит па тако и у делу када сведок говори о томе да су “у Бугарској сви радили за оптуженог АА, та да је њега када је био одсутан замењивао његов кум СС8”и у делу када сведок говори о разговору између СС8 и АА у стану у Гамбошевој улици, а након ког разговора је СС8 рекао присутној “екипи” да је управо разговарао са АА који им је пренео поруку да ће им новац који им је обећан бити исплаћен а да је заправо реч о 1.500.000 Евра за ликвидацију ПП, те да ако се то одради што пре да ће добити бонус и да ништа не брину, само да посао одраде како треба.

Према налажењу Посебног одељења, Апелационог суда у Београду, цитирани жалбени наводи су оцењени као неосновани. Наиме, првостепени суд је правилно крећући се у границама постављених у оптужењу изводио доказе којима се проверавају наводи оптужнице и одбрана окривљених. Међутим, супротно наводима изјављених одговора на жалбу јавног тужиоца, првостепени суд је правилно дозволио и утврђење чињеница из овог ранијег периода а у циљу доношења поузданог закључка о каснијим чињеницама из времена оптужења, као што то правилно констатује у разлозима пресуде на страни 171. Међутим, према ставу овог суда, код чињенице да током поступка није било спорно да се окривљени АА у периоду од 2002. до 2006. године налазио у затвору у Фухту у Холандији, када је био под посебним сигурносним третманом који је подразумевао апсолутну контролу комуникације укључујући и комуникацију са браниоцима, то према ставу овог суда, ова чињеница демантује цитиране наводе жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да је у овом периоду сведок СС8 радио у Бугарској по налозима окривљеног АА, а како цитиране наводе свeдока СС, својим исказом нису потврдили (већ су напротив, изричито негирали) сви други саслушани сведоци - СС1 (који се у спорном периоду налазио и у затвору), СС5, СС8 као и у својим одбранама окривљени АА1 и АА2, при чему на предоченој фотографији окривљеног АА из овог периода, сведок СС истога није ни препознао, то је правилан закључак првостепеног суда о томе да су предметне чињенице (које јесу поновљени наводи тужилаштва из првостепеног поступка) уопштене и неодређене и не пружају довољно доказа за несумњива закључак о томе да је између окривљених заправо постојала организована криминална група на чијем челу је био окривљени АА.

Наиме, према ставу овог суда, правилно првостепени суд закључује да постоје докази о ранијем познанству, дружењима или међусобним контактима окривљених нарочито пре 2008. године а које се после наставља између окривљеног АА1, СС, СС1, АА2, СС8, СС5, СС3 и осталих, али то нису докази за тврдњу тужиоца о томе да су превсходно у Бугарској они сви радили за оптуженог АА те да је за њега када није био ту налоге издавао његов кум СС8.

Дакле, Посебно одељење Апелационог суда у Београду налази да је правилан закључак првостепеног суда о томе да тужилац суду није пружио јасне и недвосмислене доказе за тврдњу о томе да је окривљени АА у првој половини 2008. године на територији Републике Србије са умишљајем организовао криминалну групу за вршење кривичних дела а чији су припадници постали окривљени АА1 и АА2 као и СС1, СС7, СС5, СС6 и СС8, а која организована криминална група је извршила и убиство сада покојног ИП и ОО. Другим речима, тужилац суду није пружио доказ о овим наводима оптужнице како у односу на оптуженог АА као некога ко је био на врху пирамиде тако ни у односу на оптужене АА1, АА2 и остале који би били подређени, па су супротни жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, оцењени као неосновани.

Наиме, неосновано се изјављеном жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал спори правилност закључка првостепеног суда изнет на страни 171 пресуде, о томе да нема доказа да је између окривљених међусобно или са другим лицима осуђених у Републици Хрватској, постојала таква организација са таквим елементима унутрашње организације и криминалног деловања, без којих нема организоване криминалне групе, као што су: дефинисане улоге, континуитет чланства и развијена структура, а што се нарочито односи на окривљеног АА као наводног организатора и АА2 и АА1 као наводних припадника, јер овакав закључак, и према ставу овог већа, произилази из свих изведених доказа.

Надаље, као што је напред већ речено, доказ у прилог тврдњи тужиоца да је предметно убиство наручено од стране окривљеног АА а који доказ се понавља и у изјављеној жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, јесте навод сведока СС о томе да је у стану у Гамбошевој улици у Загребу дошао у једном моменту сведок СС8 те да је тада телефонирао са окривљеним АА и да је сведоку СС1 и њему пренео поруку окривљеног АА о томе да је битно да убиство буде што пре изведено, те да ће ако све добро одраде добити и бонус.

Међутим, овакав навод сведока СС је и према налажењу Посебног одељења Апелационог суда у Београду оповргнут другим изведеним доказима у кривичном поступку и то:

- сведок СС је дајући исказ у истрази објаснио да је предметном приликом у стану у Гамбошевој улици у Загребу сведок СС8 позвао окривљеног АА, да би у фази главног претреса објаснио да се заправо са осамдесет посто сигурности сећа да је окривљени АА звао сведока СС8. Дакле, и према налажењу овог суда, ова чињеница (у контексту свега онога што ће и у наставку бити речено о предметном) не може бити третирана као производ несећања сведока СС, већ је и према ставу овог суда управо доказ томе да изнето сведочење сведока СС у овом делу није истинито;

-наведену комуникацију телефоном су негирали како окривљени АА тако и сведок СС8. Оба процесна учесника у поступку су били изричити у тврдњи о томе да предметног телефонског разговора никад није ни било. У прилог овој тврдњи окривљени АА је објаснио да га “слушају све службе овога света” и да такве телефонске разговоре никада не обавља;

-сведок СС1 је пред судом био изричит у тврдњи да је сведок СС предметни догађај измислио и да најпре сведок СС8 никада није био у стану у Гамбошевој у Загребу а самим тим и да се предметни разговор није догодио нити да је порука од стране окривљеног АА са овом садржином пренета њему и сведоку СС;

-из телекомуникационог вештачења судског вештака ВВ произилази да предметна комуникација није забележена.

При том, иако је основано у изјављеној жалби Тужилаштва за организовани криминал указано овом суду на чињеницу да је сведок СС8 приликом лишења слободе код себе имао “штос телефонских картица” те да је реално да у конкретном случају предметни разговор није забележен из овог разлога јер је вештачено само 9 картица које је користио, ова чињеница не може имати утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично-правној ствари. Ово због тога што и поред цитираних навода жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, исказ сведока СС не може бити поуздан доказ да је окривљени АА предузео радње за које га оптужба терети, јер је правилан закључак првостепеног суда о томе да је и под претпоставком да се предметна телефонска комуникација догодила, у списима нема доказа о томе да је саговорник СС8 био управо АА а не неко други, јер је сведок СС пред судом објаснио да на дисплеју телефона није видео ко зове сведока СС8, да при том није чуо глас окривљеног АА, а и поред свега реченог, није могуће утврдити ни разлоге који би евентуално сведока СС8 мотивисали да се “позове” на окривљеног АА.

На основу свега реченог жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал је оцењена и одбијена као неоснована.

Међутим, према налажењу Посебног одељења Апелациoног суда у Београду основано се правилност и законитост ожалбене пресуде спори изјављеним жалбама окривљеног АА2, његовог браниоца, адвоката АБ2 и његових сестара АА2А, АА2Б и АА2В и то у делу пресуде који се односи на окривљеног АА2. Наиме, према ставу овог већа Апелациoног суда у Београду, основано је изјављеним жалбама указано на чињеницу да је пресуда у овом делу донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП, јер је изрека пресуде неразумљива, противречна датим разлозима а дати разлози су нејасни, међусобно противречни, а што је последица погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, и што је нужно довело до укидања пресуде и враћања предмета у овоме делу првостепеном суду на поновно суђење.

Наиме, окривљени је оглашен кривим јер је најмање једном заједно са СС1, СС7, СС5, СС6 и окривљеним АА1 надзирао кретање сада покојног ПП, којом приликом су ишли до дворишта “Национала”, те зато што је био упознат са договором у вези лишења живота покојног ПП, стим што је сведок СС1, са оптуженим АА2 на једном од његових долазака у Загреб у истом периоду договорио план свог бекства прибављањем докумената којим би се отклонила тада важећа забрана уласка СС1 у Републику Србију а што би му омогућило даље скривање након извршења дела, а што је окривљени АА2 прихватио и унапред обећао, па након што су утврдили уобичајено кретање сада покојног ПП одлучили су да га лише живота а окривљени АА2 је ради реализације претходног договора 29.10.2008. године око 18,00 часова прешао из правца Републике Србије на територију Републике Хрватске како би се састао са СС1, али до тог састанка није дошло нити је до примопредаје докумената дошло јер су истим поводом ухапшени.

Међутим, према налажењу овог суда изнети закључак првостепеног суда се основано спори изјављеним жалбама јер за исти суд није дао јасне и логичне разлоге, па се, за сада, не може прихватити а ово из следећих разлога:

И према налажењу овог суда из изведених доказа неспорно произилази да је окривљени АА2 познавао СС1, СС7 и СС5 те да се са овим лицима виђао у Загребу. Такође несумњиво произилази и то да је окривљени АА2 раније посећивао у затвору сведока СС1 (16 односно 18 пута) те да се са њим виђао и у Бугарској у време када је СС1 тамо боравио. Дакле, из изведених доказа и према ставу овог суда несумњиво произилази да је пријатељска веза између сведока СС1 и окривљеног АА2 дубока и траје годинама уназад.

Међутим, и поред постојања пријатељства између сведока СС1 и окривљеног АА2, и њихових виђања у времену када су припреме за убиство сада покојног ПП биле у јеку, за сада се не може са основом закључити да је окривљени АА2 знао за договор СС1 са осталим актерима предметног догађаја о томе да ће ПП бити убијен.

Наиме, сведок СС је у свом исказу навео да је АА2 био упознат са предметним планом, и основано је изјављеним жалбама указано овом суду да је првостепени суд овај доказ навео као једини на основу кога је закључио да је предмети навод оптужнице доказан. Насупрот таквом исказу сведока СС о томе да окривљени АА2 није имао сазнања о планираном убиству говоре сви други саслушани сведоци који су се изјашњавали на те околности а међу њима посебно СС1.

Иако сведок СС3 (пријатељ окривљеног АА2 из Београда који није уједно и пријатељ СС1) пред судом сведочи о томе да је приликом одлазака у Загреб у друштву са окривљеним АА2, окривљени АА2 са СС1, СС7 и СС5 седео за једним столом те да су водили тајне разговоре док је он седео за другим столом (понекад и у сасвим другом делу баште ресторана) и о тим разговорима није знао ништа, не може се на несумњив начин закључити да је тема ових разговора била планирано убиство ПП. Сведок СС3 сведочи о томе да је током боравка у Загребу са окривљеним АА2 непрестано био са њим, да се нису одвајали, а који навод сведока демантује закључак првостепеног суда о томе да је окривљени АА2 “најмање једном” надзирао кретање сада покојног ПП. Такође, основано је истакнуо у изјављеним жалбама да из налаза и мишљења судског вештака ВВ произилази да мобилни телефон окривљеног АА2 никада није лоциран у близини сада покојног ПП.

Ако се притом има у виду да у исказу сведока СС у делу у коме он терети окривљеног АА2 постоји низ нелогичности и промена исказа почев од тога колико пута је окривљеног АА2 видео у Загребу до тога на који начин је окривљени АА2 требало да прибави документа, то је према ставу овог суда првостепени суд све напред наведене доказе морао критичније да цени а за своје закључке да јасне и логичне разлоге које би овај суд могао да прихвати.

Дакле, следом свега изнетог, према ставу овог суда чињеница је да је окривљени АА2 знао да је сведок СС1 са друге стране закона, као што је чињеница и то да су они били блиски пријатељи и да је окривљени АА2 одлазио у Загреб и спавао у стану сведока СС1 у време када су у јеку биле припреме за убиство, али то не могу бити једини докази на бази којих би се са основом могао извести несумњив закључак о томе да је окривљени АА2 знао за планирано убиство, да је учествовао у надзирању кретања и да је сведоку СС1 унапред обећао да ће му помоћи у скривању.

Такође основнао је у изјављеним жалбама наведено да је изреком пресуде првостепени суд утврдио да је АА1 са окривљеним АА2 у Загребу договорио план свог бекства прибављањем докумената којима би се отклонила тада важећа забрана уласка СС1 у Републику Србију, али да за овакав закључак у образложењу пресуде нису дати разлози. Наиме, према ставу овог суда остало је нејасно, на основу чега је суд закључио да је план бекства сведока СС1 у било каквој вези са “скидањем забране уласка у Републику Србију” и то не, како би се могло очекивати, покушајем некаквог нелегалног начина да се то учини, већ напротив, сходно закону и у редовној процедури.

Поред изнетог, суд утврђује изреком пресуде да је окривљени АА2 ради реализације претходног договора прешао из правца Републике Србије на територију Републике Хрватске како би се састао са СС1 али да до тог састанка није дошло нити је дошло од примопредаје докумената јер су истим поводом обојица ухапшени. Основано је у изјављеним жалбама истакнуто да предметна документа којима би се окривљеном СС1 омогућило даље скривање након извршења дела, тада код окривљеног АА2 нису пронађена.

Напротив, код окривљеног је пронађено пуномоћје адвоката СС4, а који адвокат је саслушан у својству сведока у предметном кривичном поступку и тада је суду презентовао своју комуникацију путем имејла са окривљеним АА2 објашњавајући притом да је њихов контакт био везан само за пружање адвокатских услуга другу окривљеног АА2 - СС1 а везано за забрану уласка у Републику Србију коју је суд претходно окривљеном СС1 изрекао. Дакле, основано је изјављеним жалбама указано овом суду на чињеницу да је на изнети начин сведок СС4, како својим исказом тако и презентацијом предметне имејл документације, потврдио наводе окривљеног АА2 о томе да је критичном приликом у Хрватску ишао да би СС1 дао ово пуномоћје и то зато што је исто “дизајнирано” па СС1 није могло бити послато на други начин (на пример путем имејла) већ му је физички морало бити предато ради потписа а затим и враћено адвокату СС4 а следом чега је првостепени суд, према ставу овог већа Посебног одељења Апелационог суда у Београду, био у обавези да у разлозима пресуде да јасне и логичне разлоге о томе из којих разлога је као доказану прихватио чињеницу да је окривљени АА2 предметном приликом у Републику Хрватску ишао ради реализације претходног договора са сведоком СС1, то јест ради реализације плана бекства након извршеног тешког убиства.

  Надаље, првостепени суд на страни 183 у пасусу другом наводи да је из описа радње окривљеног АА2 из оптужнице изоставио као његове радње унапред обећану помоћ према другим лицима (а не само према сведоку СС1), јер закључује да нема доказа да је такве радње предузео а тврдње сведока СС у том делу су превише уопштене и неодређене. У образложењу је такође наведено да је остало нејасно како је то требало да помогне оптужени АА2 осталима тим пре јер је сведок СС у овом делу мењао исказ у једном тренутку рекавши да је требало да им набави босанске пасоше а што је нелогично имајући у виду да је АА2 из Србије и друго. Дакле, иако исказ сведока СС суштински једини директно терети окривљеног АА2 за извршење кривичног дела, суд овом сведоку селективно верује и у његовом исказу налази нелогичност у начину на који је окривљени АА2 требало да помогне осталима. Ако се притом има у виду да је окривљени АА2 оглашен кривим јер је требало да помогне сведоку СС1 на тај начин што ће му прибавити документа којима би се отклонила тада важећа забрана уласка у Републику Србију, то је према налажењу овог суда основано изјављеним жалбама указано овом суду на чињеницу да ангажовање адвоката које током поступка није било спорно од стране окривљеног АА2, а у име сведока СС1, није доказ чињеници да је окривљени АА2 на тај начин реализовао ранији договор о томе да ће сведоку СС1 помоћи у бекству.

Такође, у списима постоје докази о томе да су приликом договарања о преузимању предметног пуномоћја окривљени АА2 и сведок СС1 помињали као једну опцију и слање пуномоћја аутобусом у Хрватску. Ако се поред реченог има у виду и то да је окривљени АА2 са валидном путном исправом – пасошем и својим аутомобилом прешао српско-хрватску границу, при чему је према доказима у списима (и сопственом признању окривљеног АА2) у том моменту он знао да је убиство сада покојног ПП претходно извршено, то се према ставу Посебног одељења Апелациoног суда у Београду са основном у изјављеним жалбама поставља питање о томе да ли је логично и животно прихватљиво да окривљени АА2 и поред овог сазнања нескривено прелази државну границу а у циљу помоћи сведоку СС1 у виду предаје докумената који ће му помоћи у даљем скривању и бекству.

Будући да је у образложењу првостепене пресуде на страни 182 наведено да је суд утврдио да је окривљени АА2 био задужен да помогне сведоку СС1 у реализацији бекства након извршеног дела “а што се доводи у везу и са исказима других сведока” па се таксативно набрајају сведоци СС1, СС15, СС5, СС3, СС4, то се овакав паушалан закључак првостепеног суда, према ставу овог суда, основано спори изјављеним жалбама. Наиме, суд на изнети начин не даје ваљане разлоге о томе зашто ову битну чињеницу сматра доказаном. Ово због тога што, као што је напред речено, сведок СС1 пред судом наводи да окривљени АА2 нема никакве везе са предметним убиством, СС15 пред судом говори да не зна ништа о договору за планирано убиство па самим тим не може сведочити ни о предметним кривичноправним радњама окривљеног АА2, сведок СС3 није чуо разговоре између СС1, СС7 и СС5 при чему наводи да је оба пута у Загребу физички све време био уз окривљеног АА2 те да није било надзирања кретања покојног ПП, док сведок СС4 сведочи о пружању адвокатских услуга које су од њега тражене а сведок СС5 тврди да окривљени АА2 нема никакве везе са предметним догађајем. Основано је изјављеним жалба окривљеног АА2, његовог браниоца и његових сестара, указано овом суда на одсуство разлога пресуде управо о предметним битним чињеницама јер је суд у образложењу пресуде био у обавези да сходно одредби члана 428 ЗКП-а наведе поред садржине исказа наведених сведока и чињенице које је из тако изведених доказа утврдио, дајући при том нарочито оцену веродостојности противречних доказ, а нарочито при утврђивању да ли је окривљени извршио кривично дело.

Следом реченог, уважавањем жалбе окривљеног АА2, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ2 и сестара окривљеног АА2 – АА2А и АА2Б и АА2В, пресуда је у наведеном делу морала бити укинута а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. У поновљеном поступку првостепени суд ће правилном и свестраном оценом свих изведених доказа правилно и потпуно утврдити чињенично стање, по потреби ће извести и друге доказе у овом циљу, а приликом оцене доказа ће са истом пажњом ценити како доказе који терете окривљеног АА2 тако и оне који му иду у прилог, па ће за своје закључке моћи да да јасне, логичне и детаљне разлоге које ће овај суд моћи да прихвати.

При том, иако је жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал одбијена као неоснована, јер као што је напред речено, и према ставу овог суда тужилац није доказао постојање организоване криминалне групе, првостепени суд ће у циљу свестраног разматрања предметне кривичне ствари, имати у виду и навод тужилаштва о томе да постоје нелогичности и недоречености у одбрани окривљеног АА2 на пример у делу у коме он наводи да не зна да има надимак “аа2”, да не познаје СС5 под именом и презименом већ само по надимку “сс5” и сл, па ће и ову чињеницу ценити како појединачно тако и у међусобној вези са осталим доказима, и за своје чињеничне и правне закључке ће дати јасне и логичне разлоге које би овај суд могао да прихвати.
 
Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је ценио и друге наводе изјављених жалби али их посебно не образлаже, налазећи да нису од утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари.

Из свих изнетих разлога, на основу одредбе члана 457 и 458 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци.

Записничар,       Председник већа – судија,
Јелена Каличанин Војовић    Зоран Савић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)