Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.12.2015.

Кж1 По1 19/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 19/15
Дана 08.12.2015. године
Б Е О Г Р А Д, ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића, Надежде Мијатовић, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Александра Багаша, записничара, у кривичном предмету против окривљеног АА и др, због кривичног дела из члана 114 став 3 у вези са чланом 33 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама Тужилаштва за организовани криминал, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ1, као и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.15/11 од 19.05.2015. године, након јавне седнице већа одржане дана 27. новембра 2015. године, у присуству заменика тужиоца за организовани криминал Велимира Голубовића, окривљеног АА, окривљеног АА1, као и бранилаца адвоката АБ, адвоката АБ2, адвоката АБ3, адвоката АБ4, адвоката АБ5 и адвоката АБ1, једногласно је дана 08.12.2015.године донео


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужилаштва за организовани криминал, окривљеног АА1, браниоца окривљеног АА1 адвоката АБ1, као и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.15/11 од 19.05.2015. године ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з ле о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.15/11 од 19.05.2015. године окривљени АА и окривљени АА1 су оглашени кривим због извршења кривичних дела тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, окривљени АА је оглашен кривим и због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, као и због извршења кривичног дела убиство из члана 113 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, па је суд окривљеном АА најпре утврдио појединачне казне затвора и то за кривично дело из члана 114 тачка 3 у вези члана 33 Кривичног законика, казну затвора у трајању од 30 година, за кривично дело из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, казну затвора у трајању од 35 година и за кривично дело убиство из члана 113 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, казну затвора у трајању од 15 година, па га је суд осудио на јединствену казну затвора у трајању од 35 година, а у коју казну му се урачунава сходно одредби члана 63 Кривичног законика време проведено у притвору од 25.08.2010. године до 08.12.2014. године. Суд је окривљеног АА1 осудио на казну затвора од 30 година. На основу члана 264 ЗКП окривљени су ослобођени плаћања трошкова кривичног поступка и одређено је да исти падају на терет буџетских средстава суда. Оштећени су упућени на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева. Ставом два изреке побијане пресуде окривљени АА2 и окривљени АА3 су на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП ослобођени од оптужбе и то окривљени АА2 да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 2 Кривичног законика, као и кривично дело тешко убиство из члана 114 став 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, затим окривљени АА2 и АА3 су ослобођени да су извршили кривично дело тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, а затим је и окривљени АА2 ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело убиство из члана 113 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика. Истом пресудом је одлучено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Против означене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилаштво за организовани криминал, због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 437 став 1 ЗКП у вези члана 438 став 1 тачка 5 и 11 као и става 2 тачка 1, 2 и 3 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 тачка 3 ЗКП у вези члана 440 ЗКП, одлуке о кривичним санкцијама из члана 437 тачка 4 ЗКП у вези члана 441 став 1 ЗКП, у односу на окривљеног АА и АА1, са предлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење и да се нови главни претрес пред првостепеним судом одржи пред потпуно измењеним већем сходно члану 458 став 2 ЗКП или да се жалба Тужилаштва за организовани криминал усвоји и пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.15/11 од 19.05.2015. године у осуђујућем делу преиначи у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљене АА и АА1 суд осудити на казне затвора у дужем временском трајању,

- окривљени АА1, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се његова жалба усвоји, побијана пресуда у односу на њега преиначи и да му се изрекне блажа затворска казна,

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду на тај начин што ће окривљеном АА1 изрећи казну затвора у краћем трајању,

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се изјављена жалба браниоца окривљеног уважи, побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење али другом већу или да се побијана пресуда преиначи у погледу правне оцене дела и окривљени АА ослободи од оптужбе за убиство ОО из тачке 1 изреке пресуде и ублажи казна окривљеном за кривична дела из тачке 2 и 3 изреке пресуде и изрекне окривљеном АА јединствену блажу казну, са молбом да окривљени и његов бранилац буду обавештени о одржавању седнице већа.

Одговоре на жалбу Тужиоца за организовани криминал доставили су браниоци окривљеног АА2 и то:

-адвокат АБ2, са предлогом да се жалба тужиоца одбије као неоснована и побијана пресуда потврди,

-адвокат АБ3, са предлогом да Апелациони суд у Београду одбије жалбу заменика тужиоца за организовани криминал као неосновану и да буде обавештен о времену и месту одржавања седнице жалбеног већа поводом одговора на жалбу,

-адвокат АБ4, са предлогом да се жалба Тужилаштва за организовани криминал одбије као неоснована, а Апелациони суд у Београду обавести браниоца о дану и часу одржавања седнице већа.

Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал доставила је и бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1 у ком је предложила да се жалба тужилаштва одбије као неоснована, те да буде обавештена о дану и часу одржавања седнице већа.

Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал доставио је и бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ5 са предлогом да се жалба Тужиоца за организовани криминал одбије као неоснована, а да бранилац буде позван на седницу већа.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, па је испитујући побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалбама, ценећи при том и изнете одговоре на жалбу Тужилаштва за организовани криминал, нашао:

Жалбе су неосноване.

Побијајући првостепену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби указује да је на страни 33 образложења побијане пресуде у другом ставу првостепени суд закључио да су нека од писмена која су пронађена у _ у улици _, на _ спрату у стану број _, који су користили АА2, АА3, АБ и СС2 поверљива преписка између адвоката и окривљених и да су ти адвокати у поступку ангажовани као браниоци, а да, према ставу жалбе, остаје потпуно нејасно на основу којих чињеница и доказа је суд дошао до таквог закључка.

Жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал су оцењени као неосновани, имајући у виду да је првостепени суд на страни 33 у образложењу побијане пресуде дао јасне разлоге због чега је одбио да изведе као доказ писма која су пронађена у наведеном стану у _ а која су заплењена приликом хапшења и претреса тог стана. Наиме, првостепени суд је правилно закључио да су нека од ових писмена представљала преписку између адвоката и окривљених, да су адвокати били ангажовани као браниоци у овом поступку, па је првостепени суд правилно извео закључак да се ради о поверљивој преписци коју штити закон и Европска повеља о људским правима и Универзална декларација јер није постојао никакав акт којим би се нарушила поверљивост. Првостепени суд је такође правилно одбио да изведе доказ читањем писмена – текстова који су писана ћириличним писмом на рачунару која почиње са „мотив“ као и текст у рукопису писан ћириличним писмом који почиње „Ја АА3“, при чему је правилно стао на становиште да се текстови односе на окривљене којима се суди у одсуству, односно који су у бекству, а што свакако не значи да су спречени да припремају своју одбрану на сваки начин па и писмено, сходно чему су супротни жалби наводи Тужиоца за организовани криминал оцењени као неосновани.

Даље се у жалби Тужиоца за организовани криминал указује да је првостепена пресуда обухваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 5 ЗКП. Првостепени суд је, према ставу жалбе, морао приметити да одбрана окривљеног АА1 није слободна већ изнуђена, те да бранилац окривљеног АА1 у суштини не брани, односно не заступа интересе окривљеног АА1 већ интересе других окривљених у поступку, као и да је бранилац окривљеног АА1 суштински изабран не од окривљеног АА1, већ од неког другог лица чији интереси нису заштита права окривљеног АА1. Коначно, жалбом се истиче да је, због свега наведеног, главни претрес одржан без присуства лица чије је присуство на главном претресу обавезно – браниоца окр. АА1, која је само формално био присутан а да суштински није штитио интересе брањеника.

Разматрајући основаност ових навода, Апелациони суд у Београду је имао у виду најпре да је током овог поступка управо окривљени АА1 за свог браниоца изабрао и овластио адвоката АБ1 а осим тога окривљени ниједном приликом није изнео примедбу на рад свог браниоца. Насупрот томе, окривљени је на главном претресу одржаном дана 14.01.2014.године изјавио да је једини притисак који осећа, притисак тужилаштва. При томе из записника се види да је изабрани бранилац била присутна на свим одржаним главним претресима. Стога су ови жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал оцењени неоснованим.

Побијајући даље првостепену пресуду и због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП Тужилаштво за организовани криминал у изјављеној жалби указује да је првостепени суд у побијаној пресуди навео да се оштећени упућују на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева, а да у конкретном случају изрека побијане пресуде не садржи законски основ за предметну одлуку, односно не зна се ко су оштећени, односно ко је упућен на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева.

У односу на ове наводе Апелациони суд у Београду је имао у виду да је првостепени суд на страни 39 образложења побијане пресуде правилно навео да је одлука о имовинскоправном захтеву заснована на одредбама члана 252 до 256 Законика о кривичном поступку, да се из списа предмета несумњиво може закључити да су оштећени, који су упућени на парницу, управо она лица која су током поступка истакла имовинскоправни захтев, при чему ће у евентуалној парници суд свакако оцењивати активну легитимацију, због чега је без утицаја оцењен и жалбени навод Тужилаштва за организовани криминал којим се првостепена пресуда побија због наведене битне повреде.

Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ у изјављеној жалби указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члан 438 став 2 тачка 2 ЗКП наводима да је потпуно нејасно како је првостепени суд закључио да је окривљени АА саизвршилац кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика из тачке 1 изреке побијане пресуде, те да је нејасно како је он једини оглашен кривим као непосредни извршилац убиства ОО имајући у виду да извршеним вештачењем није доказано да је пројектил који је нађен у телу оштећеног ОО испаљен из пушке из које је пуцао окривљени АА, наводећи даље да је друго лице, које је било са окривљеним АА и које је приликом заглављивања пушке АА наставило да пуца практично убило окривљеног ОО, те да окривљени АА није ни саизвршилац овог кривичног дела.

Овакви жалбени наводи браниоца окривљеног су оцењени као неосновани обзиром да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је првостепени суд правилно окривљеног АА огласио кривим и осудио га због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33 Кривичног законика, а којом приликом је убијен покојни ОО, и поред тога што из налаза и мишљења вештака произлази да није поуздано утврђено да је пројектил који је нађен у телу покојног ОО испаљен из пушке коју је користио окривљени АА. Ово стога што жалбена теза, која практично саизвршилаштво своди на ситуације када се предузима само радња извршења, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, није оправдана. Наиме, првостепени суд је правилно закључио да је окривљени АА предметно кривично дело извршио као саизвршилац полазећи пре свега од опште прихваћене објективно-субјективне теорије у нашем законодавству, као и судској пракси, а из које произлази да је за постојање саизвршилаштва у случају када не постоји директан доказ да је окривљени предузео радњу извршења потребно да је остварен субјективни елемент у интензивнијој форми или у форми извршилачке воље. Дакле чињеница да су окривљени АА са окривљеним АА1 и НН лицем, заједно кренуо са намером да ликвидирају оштећеног ОО1, те да су знали да оштећени ОО1 има обезбеђење које је управо ангажовано да би онемогућило извршиоце да науде оштећеном ОО1, указује да су били потпуно свесни приликом доношења одлуке, као и приликом реализације и извршења овог кривичног дела да у конкретном случају може бити оштећен и неко из обезбеђења оштећеног ОО1, посебно ако се има у виду чињеница да су пуцали из аутоматској оружја, дакле из оружја које испали велики број пројектила у кратком временском периоду, а да су се оштећени налазили у аутомобилима дакле практично у малом простору што знатно повећава могућност да неко од лица која се налазе у аутомобилима а која су обезбеђење оштећеног ОО1 страда.

Дакле, имајући у виду да су све ове чињенице биле познате окривљеном АА, окривљеном АА1 и НН лицу приликом доношења одлуке и приликом извршења овог кривичног дела, те како је већи број пројектила испаљен и из пушке окривљеног АА и из пушке НН лица које се налазило у аутомобилу, а имајући у виду све напред наведено, то је и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење закључио да понашање окривљеног АА представља битан допринос извршењу кривичног дела, те да је АА у конкретном случају предметно кривично дело извршио као саизвршилац како је то правилно закључио и првостепени суд. Имајући у виду да је код њега постојала свест о заједничком деловању, да су заједно кренули у извршење кривичног дела и да су сви заједно предузели радње у циљу настанка последице при чему је неспорно пуцао и окривљени АА, правилан је став првостепеног суда да окривљеног АА огласи кривим за наведено кривично дело.

Побијајући првостепену пресуду Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби указује да се погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање односи на окривљеног АА2 и окривљеног АА3, односно да је нејасно како је првостепени суд утврдио да они нису извршиоци кривичних дела која су им стављена на терет.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење првостепени суд је правилно, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослободио од оптужбе окривљеног АА2 и окривљеног АА3 због предметних кривичних дела јер Тужилаштво за организовани криминал предложеним доказима није успело да докаже да су учинили кривична дела која су им оптужницом стављена на терет. Првостепени суд правилно закључује да су у односу на извршена кривична дела неспорни место, време и начин извршења кривичног дела, као и средства извршења и лица која су оштећена извршењем тих кривичних дела. Из изведених писмених доказа као и исказа сведока оштећених ОО1 и ОО2 и исказа испитаних сведока из возила утврђен је начин кретања возила оштећених, начин кретања возила нападача, правац испаљених хитаца, а искази сведока коинцидирају са материјалним траговима који су затечени на месту увиђаја. Сведоци су, изјашњавајући се о извршиоцима кривичних дела, навели да их нису видели, да им лица нису била откривена, при чему су неки сведоци рекли да су окривљени имали фантомке, а неки капуљаче, али им нико није видео лице.

Даље, окривљени АА је описао радње које је, према наводима његове одбране, предузимао окривљени АА2 приликом извршења три кривична дела те да је организовао прибављање возила, средстава, оружја и муниције и изнајмљивање станова и гаража. Међутим, потпуно супротан исказ дао је окривљени АА1, који је изнео да је у извршењу кривичног дела за које је он оптужен, учествовао окривљени АА3 а не окривљени АА2 а да је СС3 прибавио возило, изнајмио стан и гаражу. Оштећени који су испитани у овом кривичном поступку у односу на сва кривична дела из оптужнице, у својим исказима нису исказали ни своју сумњу у погледу било извршиоца ових кривичних дела, било постојања организоване криминалне групе било организатора криминалне групе. Дакле, ниједан оштећени није ни поменуо АА2 ни АА3. Осим тога, окривљени АА је тврдио у свом исказу да је у нападу на ОО1 носио фантомку и да ју је намерно оставио у једном пролазу између зграда да би оставио свој траг и на тај начин заштитио окривљеног АА2, док окривљени АА1 тврди да је окривљени АА носио фантомку, али да је због целог догађаја био узбуђен, у паници и да је тек по његовој више пута изреченој опомени ту фантомку оставио, а да окривљени АА2 није учествовао у извршењу кривичних дела, као и да је након изласка из возила видео окривљеног АА3 да трчи без фантомке, да нема аутомат а после је видео да је пушку ставио испод јакне.

Код оваквог стања ствари, првостепени суд је правилно утврдио, имајући у виду како одбране окривљеног АА и окривљеног АА1 тако и процесни положај окривљених АА и АА1, а наиме да као окривљени имају право да износе одбрану на начин за који сматрају да је најповољнији по њих, да ниједан изведени доказ у овом поступку осим контрадикторних навода окривљеног АА и окривљеног АА1 није упућивао било на окривљеног АА2 било на окривљеног АА3 као саизвршиоце кривичних дела. Овакав закључак се односи не само на кривично дело извршено дана 24.10.2004.године већ и на кривично дело извршено дана 27.7.2004.године и 30.10.2004.године. При томе, Апелациони суд налази да је правилна оцена исказа испитаних сведока првостепеног суда, детаљно наведена на странама 34,35,36 и 37 образложења ожалбене пресуде.

Како првостепени суд није могао, на поуздан и изнад свега несумњив и недвосмислен начин, да изведе закључак да су било окривљени АА2, било окривљени АА3, учествовали у радњи извршења и заједнички извршили кривична дела, или остварујући заједничку одлуку другом радњом битно допринели извршењу кривичних дела која су им стављена на терет, то је и по оцени овог суда, правилно на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљеног АА2 и окривљеног АА3 ослободио од оптужбе.

Побијајући даље првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања Тужилаштво за организовани криминал у изјављеној жалби указује да суд није донео одлуку да се у својству сведока испита СС коју је тужилаштво предложило за сведока поднеском од 20.09.2013. године. Међутим, имајући у виду околност на коју је предложено испитивање овог сведока, овај жалбени навод је оцењен без утицаја у ситуацији када је првостепени суд у доказном поступку извршио увид у сачињени уговор о закупу стана који је са СС закључио СС1. Околност да ли је закуподавац СС видела, на дан закључења уговора са СС1, и окривљеног АА2, у склопу осталих изведених доказа, није од значаја за доказивање оптужницом наведених радњи које се окривљеном АА2 стављене на терет.

Тужилаштво за организовани криминал даље у изјављеној жалби указује да се у пресуди не помињу слипови достављени од стране одбране и остала прибављена документација у вези тих слипова, као да ти докази нису изведени а јесу, а ради се о значајним доказима, посматрано како из угла одбране, тако и тужилаштва.

Међутим, и овај жалбени навод се од стране Апелационог суда оцењује неоснованим. Наиме, првостепени суд је у дана 26.01.2015.године у доказном поступку извршио увид у фотокопије слипова о коришћењу картице „Дајнерс клуб интернешнл“ на име АА2. Стоји навод да се у првостепеној пресуди не даје оцена овако изведеног доказа али то не доводи у питање правилност закључивања првостепеног суда у односу на окривљеног АА2 тим пре што ни током поступка а ни у самој жалби није указано од каквог би значаја предметни слипови (који би могли да указују да окривљени АА2 у моменту извршења предметних кривичних дела када је та платна картица коришћена није био у земљи већ у иностранству, при чему је одбрана доставила првостепеном суду и налаз вештака графолога о вештачењу потписа на слиповима) били из угла тужилаштва, како се то наводи у жалби.

Насупрот жалбеним наводима ТОК којима се оспорава утврђено чињенично стање а наиме да првостепени суд није донео одлуку о предлогу који се односио на писмена која су пронађена у стану у _, простим увидом у списе, прецизније у записник од 10.06.2014.године утврђено је да је првостепени суд решењем одлучио да одбије предлог тужилаштва поднет 19.09.2013.године о извођењу писмене документације у виду писама која су у копији достављена од стране надлежних органа Краљевине Шпаније. О чињеници да првостепени суд јесте донео одлуку о свим писменима наведеним у поднеску од 19.09.2013.године (од којих је у нека извршио увид а остало одбио) поред записника о главном претресу, говори и поднесак Тужилаштва од 08.07.2013.године на чијем крају се предлаже да “судско веће на наредном главном претресу промени своју одлуку и изведе све доказе предложене поднеском”. Овај суд је имао у виду и наводе бранилаца из достављених одговора на жалбу ТОК а нарочито да је Тужилаштво за организовани криминал дана 11.04.2013. године примило од шпанских власти ова писмена, да на претресу одржаном дана 29.05.2013. године Тужилаштво није предложило да се у доказном поступку прочитају (иако су странке питане од стране првостепеног суда да ли имају да предложе извођење нових доказа) и коначно да је ТОК тек у поднеску од 19.09.2013.године, примљеном у суду дана 20.09.2013. године, предложило извођење наведених доказа. Међутим, обзиром да првостепено веће није засновало одлуку да се одбије извођење доказа увидом у наведена писмена на одредби члана 395 став 4 тачка 1 ЗКП (којом је прописано да председник већа може образложеним решењем одбити доказни предлог ако оцени да је реч о доказу за који су странке, бранилац и оштећени знали у току припремног рочишта или након одређивања главног претреса, али га без оправданог разлога нису предложили), то ови наводи бранилаца нису били од утицаја. По налажењу овог суда неосновано се жалбом ТОК указује да наведена писмена нису ни издвојена из списа, обзиром да се не ради о доказима (читање наведених писмена није изведено у доказном поступку) нити се ради о записницима или обавештењима побројаним у члану 407 ЗКП.

Стоји навод из жалбе ТОК да је на страни 23 образложења наведено да су прочитани записници о увиђају у вези сва три извршена кривична дела иако је неспорно да записник о увиђају од 27.7.2004.године не постоји, али наведено није било од утицаја на заузети став овог суда у погледу правилности и потпуности утврђеног чињеничног стања, те су ти наводи оцењени без утицаја.


У односу на одлуку првостепеног суда у тачки II изреке ожалбене пресуде и то за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 ст. 5 у вези ст. 2 КЗ, Апелациони суд у Београду налази да су неосновани жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал којима се указује да је првостепени суд извео погрешан закључак да нема доказа да је окривљени АА2 извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 2 Кривичног законика. Првостепени суд је у образложењу побијане пресуде у погледу одлучних чињеница дао јасне и непротивречне разлоге који су у свему прихватљиви и за овај суд. Наиме, у својој одбрани окривљени АА не говори о постојању организоване криминалне групе када говори о планирању и начину извршења ових кривичних дела, већ само каже да је о томе ко ће бити нападнут и убијен одлуку доносио АА2 и то због освете због убиства ОО3, при чему као време формирања ове криминалне групе наводи период после 12.03.2003. године када је била откривена криминална група - земунски клан. Међутим, првостепени суд правилно закључује да Тужилаштво за организовани криминал није пружило доказе за наводе који су битни за постојање организоване криминалне групе. Неспорно је да су лица која су наведена у чињеничном опису оптужнице одбегли чланови земунског клана и да су у односу на њих биле расписане потернице после убиства Председника Владе Републике Србије. Даље, из исказа окривљених АА и АА1 који су у том делу потпуно супротни, неспорно је утврђено да су се након бекства углавном скривали, да им је у томе према окривљеном АА помагао окр. АА2, а према окривљеном АА1 покојни СС3, при чему је неспорно из оба исказа да је покојни СС3 обезбедио стан, гаражу, возило, оружје у вези кривичних дела која су обухваћена предметном оптужницом, те да је пратио и кретање оштећених и о томе их обавештавао.

Дакле, имајући у виду потпуно различите одбране окривљених АА и АА1, различите разлоге које су изнели због чега су извршена ова кривична дела те исказе испитаних сведока, првостепени суд правилно закључује да у овом поступку, у недостатку других доказа, није могло несумњиво да се утврди да је окривљени АА2 извршилац кривичних дела која су му стављена на терет, при чему од стране Тужилаштва за организовани криминал није пружено довољно доказа који би несумњиво указивали да је постојала организована криминална група која је имала за циљ вршење кривичних дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од 20 година или затвор од 30 или 40 година, ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи, за шта уопште није предложен ниједан доказ. Ово тим пре што такав навод из описа кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 2 КЗ у оптужници није потврђен ни одбраном окривљеног АА на којој се базира оптужница, обзиром да окривљени у свом исказу од 29.07.2010. године наводи да су ОО1 и ОО2 били непријатељи АА2 јер су обојица на неки начин учествовали у убиству његовог крсног кума, ОО3, да је и ОО4 био непријатељ АА2, да је мотив окривљеног да у свему учествује то што је добар пријатељ са АА2, да за то није примио никакав новац.

Имајући у виду да Апелациoни суд у Београду оцењује да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, првостепени суд је правилно извео закључак о кривици окривљених АА и АА1 због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 3 у вези члана 33 Кривичног законика описаног под тачком 1 изреке побијане пресуде, за окривљеног АА због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, описаног под тачком 2 изреке побијане пресуде, за окривљеног АА за извршење кривичног дела убиство из члана 113 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, описаног под тачком 3 изреке побијане пресуде, за која дела су окривљени АА и АА1 оглашени кривим и осуђени на затворске казне како то стоји у изреци побијане пресуде.

Даље, првостепени суд је правилно у ставу два изреке применио одредбу чл. 423 став 1 тачака 2 ЗКП обзиром да је правилно нашао да нема доказа да је окривљени АА2 извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези става 2 Кривичног законика и кривично дело тешко убиство из члана 114 став 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, као и да нема доказа да су окривљени АА2 и окривљени АА3 извршили кривично дело тешко убиство из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, а окривљени АА2 и кривично дело убиство из члана 113 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, због чега су супротни жалбени наводи којима се првостепена пресуда побија и због повреде кривичног закона оцењени као неосновани.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд приликом избора врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљенима АА и АА1 правилно имао у виду све околности из члана 54 Кривичног законика које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана а њена висина правилно одмерена. Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА првостепени суд је правилно ценио да је отац малолетног детета, а од отежавајућих да је приликом извршења кривичних дела за која је овом пресудом оглашен кривим показао упорност и безобзирност. У односу на окривљеног АА1 првостепени суд је правилно ценио као олакшавајућу околност његову младост у време извршења кривичних дела, чињеницу да је ожењен, да је отац двоје малолетне деце. Даље, временски повезујући радње извршења кривичних дела за које су окривљени оглашени кривим у овом кривичном поступку са временом извршења истоврсних кривичних дела, које су извршене пре предметних, а за која су правноснажно осуђени, што указује на њихову склоност ка вршењу кривичних дела, Апелациони суд у Београду налази да су казне окривљенима правилно одмерене.

Дакле, имајући у виду све како олакшавајуће, тако и отежавајуће околности у односу на окривљене, првостепени суд је правилно окривљеном АА претходно утврдио појединачне казне затвора и то због извршења кривичног дела из члана 114 тачка 3 у вези члана 33 Кривичног законика казну затвора у трајању од 30 година, за кривично дело из члана 114 тачка 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика казну затвора у трајању од 35 година и за кривично дело убиство из члана 113 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, казну затвора у трајању од 15 година, па га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од 35 година, а у коју казну му се урачунава сходно члана 63 Кривичног законика време проведено у притвору од 25.08.2010. године до 08.12.2014. године, а окривљеног АА1 осудио на казну затвора од 30 година, за шта је у образложењу побијане пресуде дао јасне и непротивречне разлоге који су у свему прихватљиви и за овај суд.

Имајући у виду степен кривице окривљених, те степен повреде заштићеног добра Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је правилно првостепени суд закључио да ће се управо овако одмереним казнама затвора у односу на окривљене АА и АА1 остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 Кривичног законика, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4 став 2 Кривичног законика.

Жалбене наводе како Тужилаштва за организовани криминал (да је првостепени суд дао превелик значај олакшавајућим околностима и погрешну оцени отежавајућих околности, због чега су јединствена казна за окривљеног АА и казна за окривљеног АА1 преблаге), тако и браниоца окривљеног АА (да је првостепени суд морао да цени као олакшавајућу околност признање убиства ОО4, да се оштећени нису придружили кривичном гоњењу нити су истакли имовинско правни захтев, те да су појединачно утврђене а самим тим јединствена казна морала бити блажа), браниоца окривљеног АА1 да првостепени суд није могао да одмери једнако казне за окривљеног АА и окр. АА1 обзиром на непосредно предузете радње – дакле разлику у степену кривице, да суд није ценио признање те да је казна морала бити блажа) и окривљеног АА1 (да је суд требао да узме у обзир признање извршења једног од три кривична дела из оптужнице), код горе наведеног заузетог става, Апелациони суд у Београду оцењује без утицаја.

Са свега напред изнетог, Апелациoни суд у Београду је донео одлуку као у изреци пресуде на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Записничар      Председник већа-судија
Александар Багаш с.р.    Верољуб Цветковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)