Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.10.2017.

Kж1 Пo1 19/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Kж1 Пo1 19/17
26.10.2017. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Јасмине Васовић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић-Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА и др, због кривичног дела отмица из члана 134 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА и његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1 и бранилаца окривљених АА1 и окривљене АА2, адвоката АБ2 и АБ3, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.109/2015 од 20.10.2016. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 447 став 2 ЗКП-а, дана 26.10.2017. године, донео је


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и браниоца окривљених АА1 и АА2, адвоката АБ2 и АБ3 и пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.109/2015 од 20.10.2016. године, ПОТВРЂУЈЕ.

II

OДБАЦУЈЕ СЕ као неуредна жалба окривљеног АА, изјављена против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.109/2015 од 20.10.2016. године.

III

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1, изјављена против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.109/2015 од 20.10.2016. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.109/2015 од 20.10.2016. године, окривљени АА, окривљена AА1 и окривљена АА2, оглашени су кривим због извршења кривичног дела отмице из члана 134 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ, за које су применом наведених законских прописа и одредби чланова 4, 42, 45 и 54 КЗ осуђени и то: окривљени АА на казну затвора у трајању од десет година, окривљена АА1 на казну затвора у трајању од девет година и окривљена АА2 на казну затвора у трајању од седам година, у које казне им се у смислу одредбе члана 63 КЗ урачунава време проведено у притвору, као и друго лишење слободе у вези са кривичним делом у периоду од 13.03.2015. године, па до даље одлуке суда. Истом пресудом, а на основу одредбе члана 87 КЗ, окривљеном АА изречена је мера безбедности одузимања предмета, тако што му је одузето возило марке “BMW” серије 3, сиве металик боје, година производње 2009., број шасије WBAPN11020A681712, француског регистарског подручја AB-151-SB, заједно са саобраћајном дозволом за ово возило серијски број 2010ЕR8719762. На основу одредбе члана 88 КЗ, окривљенима АА, АА1 и АА2, изречена је мера безбедности протеривања странаца из Републике Србије, тако што се окривљени протерују из Републике Србије на период од по десет година, а време трајања протеривања рачуна се од дана правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере. На основу одредбе члана 258 став 4 ЗКП-а, оштећена малолетна ММ и оштећена ММ1 упућене су на парницу, ради остваривања имовинско-правног захтева. На основу одредбе члана 261 и 264 ЗКП, окривљени АА, окривљена АА1 и окривљена АА2 обавезани су да на име трошкова кривичног поступка плате и то: окривљени АА износ од 317.033,00 динара, окривљена АА1 износ од 401.091,00 динар и окривљена АА2 износ од 254.417,00 динара, а на име паушала сво троје окривљених обавезани су да плате износ од по 50.000,00 динара, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду у погледу одлуке о казни, тако што ће окривљене АА1 и АА2 oсудити на строже казне затвора или да укине првостепену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење,

-браниоци окривљених АА1 и АА2, aдвокати АБ2 и АБ3, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињенинчог стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи првостепену пресуду тако што ће окривљену АА1 и окривљену АА2 ослободити од оптужбе или да пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, истовремено захтевајући да заједно са окривљенима буду обавештени о седници већа другостепеног суда,

-окривљени АА, без навођења законског основа и конкретног жалбеног предлога,

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу и првостепену пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да пресуду преиначи тако што ће окривљеног АА осудити на блажу казну и

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине првостепену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да пресуду преиначи у делу одлуке о кривичној санкцији тако што ће окривљеног осудити на блажу казну.

Тужилац за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр.25/17 од 15.08.2017. године предложио да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу Тужиоца за организовани криминал и окривљену АА1 и АА2 осуди на строже казне затвора, а да жалбе бранилаца окривљених одбије као неосноване или да првостепену пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 447 став 2 ЗКП у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал, Војислава Исаиловића, окривљене АА1 и окривљене АА2, њиховог браниоца, адвоката АБ4, по заменичком пуномоћју адвоката АБ2, пуномоћника оштећених ММ1 и ММ2, адвоката АБ5 и преводиоца за француски језик СС1, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом коју је испитао у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП-а, у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, одлучио као у изреци пресуде.

Жалбом бранилаца окривљених АА1 i АА2, адвоката АБ2 и АБ3, побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП тако што се истиче да је побијана пресуда заснована на доказима на којима се по одредбама овог законика не може засновати, и то Закључку о експертизи који је достављен путем међународне правне помоћи, а који је, по мишљењу бранилаца, формално мањкав, с`обзиром на то да се из пратећег извештаја не види ко је експерт који је израђивао овај извештај, које је струке, као ни шта је био његов задатак, као и да се не зна коме су припадали компјутери који су били предмет експертизе, нити од кога су и како одузети.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења ови жалбени наводи су неосновани, јер је предметна документација прибављена на законит начин и као таква представља валидан доказ у овом кривичном поступку, будући да је међународна правна помоћ тражена од стране надлежног државног органа Републике Србије и да је исту пружио надлежни државни орган Републике Француске. Наиме, Тужилаштво за организовани криминал је дана 18.03.2015. године упутило надлежном органу Републике Француске молбу за пружање правне помоћи у складу са одредбом члана 8 став 1 Конвенције, закључене дана 29.10.1969. године између СФРЈ и Француске Републике о узајамној правној помоћи у кривичним стварима, коју Конвенцију је признала и Република Србија као правни следбеник свих државних заједница које су постојале након СФРЈ, а којом одредбом је прописано да се замолница извршава у складу са законом замољене стране. Како је одредбом члана 6 Другог додатног протокола уз Европску конвенцију о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима, између осталог прописано, да се члан 24 Конвенције замењује следећим одредбама: “свака држава ће у тренутку потписивања или предаје свог инструмента о ратификацији, прихватању, одобравању или приступању, навести које органе ће сматрати судским органима у смислу ове конвенције”, а одредбом члана 4 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, између осталог, прописано је да су органи надлежни за пружање међународне правне помоћи домаћи судови и јавна тужилаштва, а с`обзиром да из документације достављене путем међународне правне помоћи произлази да је извештај о експертизи урадио ВВ3, експерт (вештак) при Апелационом суду у Aix en Provence, да су испитани запечаћени предмети, између осталог и компјутери који су били запечаћени под бројем 7 и бројем 8, које су очигледно користили овде окривљени од 2013. године, то су напред изнети жалбени наводи оцењени као неосновани.

Насупрот наводима жалбе браниоца окривљене АА1 и окривљене АА2, адвоката АБ2 и АБ3 у извештају о експертизи који је урадио експерт (вештак) при Апелационом суду у Aix en Provence, наведено је да су испитани запечаћени предмети, између осталог и поменути запечаћени компјутери, које су очигледно користили овде окривљени од 2013. године, како би се пре свега сачувале личне фотографије, али и због приступа интернету. Надаље је у извештају наведено да су на компјутеру који је запечаћен под бројем 7 направљене претраге од јуна 2013. године ради проналажења начина да се избегне, односно да се превари тест ДНК намењен као доказ очинства. Такође, оба компјутера су коришћена у периоду од 02. до 07.03.2015. године ради вршења претраге у вези са сиромашном децом у Румунији или Бугарској, као и камповима етничких мањина која су се налазила у околини Нима и Барселоне, док се друге претраге односе на организовање путовања у Румунију (маршута, формалности итд.). Осим тога, у извештају је наведено да ниједан елемент који се односи на идентитет девојчице која се налазила у моменту лишења слободе на периферији Београда или њених родитеља, није нађен на хард диску предметних компјутера, нити је пронађена било каква информација која би указивала на трагање за двојницом детета или неки посебан споразум о зајму. На крају је у закључку извештаја наведено да истраживања предметних компјутера од стране експерта нису дала било какву информацију о постојању везе између АА и АА2, са једне стране и мал. ММ и њених родитеља, са друге стране, (како је то окривљени АА тврдио у измењеној одбрани на главном претресу у којој је негирао извршење предметног кривичног дела наводећи, између осталог, да је са госпођом ММ1, мајком малолетне ММ постигнут договор да се по њиховом доласку у Београд нађу са њом у продавници “Макси”, да преузму њено дете, те да затим оду у Француску и обаве неопходне анализе, а да дете након недељу дана врате у Србију, која измена одбране окривљеног није прихваћена од стране првостепеног суда јер је у супротности са његовом одбраном датом у истражном поступку у којој је окривљени признао чињеничне наводе измењене оптужнице, а и у супротности је са изведеним доказима што је све детаљније образложено у побијаној пресуде, те овде није посебно коментарисано, будући да се у овом делу жалбом браниоца окривљеног АА и не оспорава правилност утврђеног чињеничног стања).

Надаље је првостепени суд, приликом заузимања става да је предметна документација прибављена на законит начин и да представља валидан доказ у овом кривичном поступку, имао у виду и да се према одредби члана 1 Закона о међународној правној помоћи, у случају постојања билатералног уговора о пружању међународне правне помоћи, што је овде случај, примењује управо тај уговор, тј. да тај уговор има предност у односу на Закон о међународној правној помоћи Републике Србије, а о чему су у образложењу побијане пресуде дати детаљни разлози, који наводима жалбе бранилаца окривљених АА1 i АА2, према оцени овог суда, нису доведени у сумњу.

У жалби бранилаца ових окривљених, адвоката АБ2 и АБ3 указује се на чињеницу да током читавог трајања истражног поступка малолетна оштећена ММ није имала пуномоћника, а што је према члану 154 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правној заштити малолетних лица, било обавезно, те да малолетна оштећена од почетка до краја главног претреса није имала пуномоћника који је стекао посебно знање из области права детета и кривично-правној заштити малолетних лица, а што је према наведеној одредби закона такође било обавезно.

Из списа предмета утврђено је да је тачно да у истражном поступку родитељи малолетне оштећене ММ, ММ1 и ММ2 нису ангажовали пуномоћника, нити је малолетној оштећеној постављен пуномоћник, на који начин је, по оцени овог суда, у истражном поступку учињена релативно битна повреда одредаба кривичног поступка која је апсолутно без икаквог утицаја на правилност и законитост побијане пресуде.

Ово тим пре, што је из списа предмета такође утврђено да је отац малолетне оштећене ММ, ММ2 у истражном поступку саслушан као законски заступник детета, а да су родитељи малолетне оштећене ангажовали у даљем току поступка адвоката АБ5, која поседује посебна знања из области права детета и кривично-правној заштити малолетних лица, због чега су жалбени наводи поменутих бранилаца да пуномоћник малолетне оштећене није стекао посебно знање из наведене области, што је било обавезно сходно одредби члана 154 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правној заштити малолетних лица, оцењени као неосновани.

Жалбом бранилаца окривљених АА1 и окривљене АА2, побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а, тако што се истиче да пресуда у односу на наведене окривљене нема разлога о одлучним чињеницама, а да су дати разлози нејасни и противречни, због чега браниоци сматрају да није могуће испитати законитост и правилност пресуде, а образлажући овај жалбени основ браниоци наводе да првостепени суд не даје оцену исказа другоокривљене АА2, те да је свој закључак о наводној улози ове окривљене у извршењу предметног кривичног дела засновао на нетачној интерпретацији и потпуно произвољном тумачењу одбране поменуте окривљене.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења изнети жалбени наводи су неосновани, јер је првостепени суд у образложењу побијане пресуде о свим чињеницама које су предмет доказивања у погледу обе окривљене дао довољно јасне и аргументоване разлоге који не садрже никакве нејасноће, нелогичности, нити противречности, па ни оне на које се указује у жалби бранилаца наведених окривљених, а које разлоге у свему као правилне прихвата и овај суд. Наиме, у погледу садржине исказа окривљене АА2 који је интерпретиран у побијаној пресуди и садржине записника о њеном исказу датом у поступку, насупрот наводима жалбе бранилаца ове окривљене, не постоји никаква противречност, због чега се не може говорити о нетачној интерпретацији одбране другоокривљене у делу у којем се изјашњавала о томе да ли је била упозната са намером окривљеног АА и окривљене АА1 да отму дете – малолетну ММ, те да ли је пре саме отмице предузимала одређене инкриминисане радње, а с обзиром да је првостепени суд на основу изведених доказа ближе наведених у образложењу побијане пресуде, о чему ће у наставку образложења бити више речи, дошао до недвосмисленог закључка да је окривљена АА2 учествовала од самог почетка у извршењу предметног кривичног дела, дајући за такав закључак довољно јасне, логичне и за овај суд прихватљиве разлоге, то су супротни жалбени наводи бранилаца ове окривљене којима се оспорава закључак првостепеног суда у погледу улоге и радњи које је окривљена АА2 критичном приликом предузела, а наиме, да је наведена окривљена пресвукла дете – мал. ММ у колима у унапред припремњену гардеробу и променила јој фризуру, како би несметано прешли граничне прелазе и спречили откривање извршеног кривичног дела отмице, за овај суд неприхватљиви и као такви оцењени неоснованим.

  С тим у вези, неосновано се браниоци у жалби позивају на део исказа окривљене АА1 у којем је навела да је окривљени АА само затражио од окривљене АА2 да промени одећу детету, али и не да је окривљена АА2 то заиста и учинила, посебно указујући да из исказа окривљене АА1 произлази да је ова окривљена по уношењу детета у ауто била престрављена, да је све време викала: ,,зауставите се, зауставите се, лудаци“ и да је урлала. Ово стога јер се оваквим жалбеним наводима, према оцени овог суда, не доводи у сумњу правилност изнетог закључка првостепеног суда у погледу поменутих радњи предузетих од стране окривљене АА2.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања жалбом бранилаца окривљене AА1 и окривљене АА2, адвоката оспорава се оцена суда о изведеним доказима, а пре свега оцена одбрана ових окривљених, тако што се износи сопствена анализа њихових одбрана, другачија од оне коју је навео првостепени суд у образложењу побијане пресуде. С тим у вези оспоравају се и чињенични и правни закључци првостепеног суда да су окривљене АА1 и АА2, заједно са окривљеним АА извршиле кривично дело на начин описан у изреци побијане пресуде, односно да су поступајући као саизвршиоци силом одвели малолетно лице – оштећену ММ, стару једну годину и једанаест месеци, у намери да је принудe да трпи промену породичног статуса, принудним раздвајањем од родитеља, а како би на тај начин у поступку оспоравања очинства над ћерком окривљене АА2, преварним радњама издејствовали доношење одлуке у корист именоване којом се оспорава очинство АА3, биолошког оца ћерке окривљене АА2, у судском поступку који се у Француској, тако што би коришћењем биолошких узорака малолетне оштећене ММ биолошко очинство АА3 над малолетном ММ. Наиме, у жалби бранилаца наведених окривљених, адвоката АБ2 и АБ3 наводи се да су у образложењу побијане пресуде изостали разлози који би објаснили учешће и улогу окривљене АА1 у наведеном догађају, те да је чињенично стање у овом делу остало потпуно и неправилно утврђено. Надаље се у жалби наводи да из образложења побијане пресуде није могуће чак ни идентификовати које конкретне радње окривљене АА1 представљају њено учешће у самој радњи извршења кривичног дела за које је осуђена, а осим тога, по мишљењу бранилаца, учешће ове окривљене предметног кривичног дела није могуће идентификовата ни из навода саме изреке побијане пресуде.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења изнети жалбени наводи су неосновани с обзиром да је првостепени суд за своја чињенична утврђења из изреке, у којој је наведен детаљан опис радњи извршења предметног кривичног дела у односу на обе окривљене, (као и у односу на окривљеног АА, у односу на чије радње се правилност утврђеног чињеничног стања изјављеним жалбама и не оспорава) у образложењу побијане пресуде дао довољно јасне и аргументоване разлоге у погледу чињеница које су предмет доказивања, које у свему као правилне прихвата и овај суд. До свог закључка да су окривљене АА1 и АА2 извршиле кривично дело отмице у саизвршилаштву из члана 134 став 3 у вези ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ, на начин описан у изреци побијане пресуде првостепени суд је дошао правилном оценом изведених доказа ближе наведених у образложењу побијане пресуде, које је ценио како појединачно, тако и у међусобној повезаности и у склопу одбрана окривљених, дајући ваљане разлоге из којих је прихватио одбране окривљених из истражног поступка, као и разлоге из којих није прихватио касније измењене одбране дате на главном претресу у деловима у којима су окривљене оспоравале своју улогу у извршењу предметног кривичног дела, а у којим одбранама су желеле да представе да су биле заплашене понашањем и личношћу окривљеног АА и самим тим принуђене да се повинују његовим наредбама, односно да поступају на начин на који је то он захтевао од њих, објашњавајући да су се њихове путне исправе све време налазиле код окривљеног АА што их је онемогућавало у бекству.

Ово стога, јер је окривљена АА1 у својој одбрани датој у истражном поступку у значајној мери је потврдила чињеничне наводе измењене оптужнице потписавши записник о обављеном саслушању у Тужилаштву за организовани криминал, а њена одбрана из ове фазе поступка је у сагласности са осталим изведеним доказима, због чега је с правом прихваћена од стране првостепеног суда, о чему су у образложењу побијане пресуде дати јасни, логични и аргументовани разлози. Из наведених разлога првостепени суд је правилно поступио када није прихватио касније измењену одбрану ове окривљене дату на главном претресу у којој је објаснила да током путовања ниједног тренутка није било речи о отмици детета, нити да је окривљени АА, њен супруг, у било ком тренутку поменуо да путују у Румунију како би пронашли дете у напред поменуте сврхе, да она није могла да зна шта је у глави њеног супруга и шта он уствари планира да уради, као и да није видела да је АА1 oдгурнуо мајку детета. Оцењујући одбрану окривљене АА1 са главног претреса првостепени суд је, насупрот наводима жалбе бранилаца, правилно закључио да окривљена за овакву измењену одбрану није дала било какве животне и логичне разлоге, те да је таква одбрана дата искључиво у циљу умањења и избегавања кривице, јер је у супротности са њеном одбраном из истражног поступка, а осим тога, оповргнута је изведеним доказима и то пре свега напред наведеним извештајем о експертизи коју је урадио експерт (вештак) ВВ3, при Апелационом суду у Aix en Provence (Екс он Прованс), видео-снимцима са сигурносних камера из продавнице “Махi” у ул. Драгице Кончар бр. 33 и сигурносне камере маркета који се налази на углу улице Браће Јерковић и Драгице Кончар, као и деловима одбране окривљеног АА.

Наиме, окривљени АА је током целог поступка био изричит да су све радње предузимане у жељи да се за ДНК анализу потури друго дете и да се на тај начин докаже да АА3 није отац АА2, ћерке његове пасторке АА2, те да се из тих разлога његова супруга АА1, другоокривљена, преко интернета информисала о могућности да се у Румунији изнајми дете које би се вратило родитељима након обављене ДНК анализе, као и да је он, након што је АА1 прибавила неопходне информације рекао АА1 и АА2 да се спреме за путовање у Румунију. Такође је објаснио да се његова путна исправа, као и путне исправе АА1 и АА2, све време налазиле у њиховом аутомобилу и да су оне у сваком тренутку могле да узму своје путне исправе, с обзиром да их он није на било који начин спречавао, односно условљавао.

Да су окривљене АА1 и АА2, инкриминисане радње предметног кривичног дела предузимале својевољно, а не због тога што су биле заплашене понашањем и личношћу окривљеног АА, како се то неосновано тврди у жалби бранилаца ових окривљених, произлази и из видео-снимака сигурносних камера у продавници “Idea” у Панчеву, ул. Милоша Обреновића бр. 6, видео-снимка сигурносне камере из ресторана “Mc Donalds” у Панчеву, који се налази у оквиру тржног центра “Aviv Park” и видео-снимка у продавници “Maxi” у ул. Драгице Кончар 33-а. Наиме, првостепени суд је увидом у снимак са сигурносне камере постављене на улазу у продавницу “Idea” утврдио да су дана 12.03.2015. године у 15:18:20 (време на камери) у овај објекат заједно ушли сво троје окривљених који се на снимку налазе све до 15:18:40, за које време међусобно комуницирају, при чему је на самом улазу у објекат видљиво да се окривљена АА1 осмехује. Надаље, увидом у снимак са сигурносне камере постављене изнад касе у продавници “Idea”, утврђено је да се истог дана у 15,30 у реду испред касе налазе сво троје окривљених, да је окривљена АА2, углавном загледана у свој мобилни телефон, при чему повремено долази до комуникације између окривљених, као и да окривљени АА ставља купљене артикле у кесу. Увидом у снимак са унутрашње камере број 1 из ресторана “Mc Donalds” првостепени суд је утврдио да се 12.03.2015. године у 19:36:44 (време на камери) пред пултом за наручивање хране појављују окривљени АА, АА1 и АА2, да се окривљени на снимку виде све до 19:45:15 за које време комуницирају како међусобно, тако и са продавачицама, те да су окривљени АА и окривљена АА2, више пута једно другоме показивали садржину свог мобилног телефона, односно да су обоје окривљених садржину свог телефона показивали окривљеној АА1, при чему се у више наврата види како се сви смеју.

Надаље, првостепени суд увидом у снимак са сигурносне камере број 16 из продавнице “Maxi” утврдио да су 13.03.2015. године у 11:22:38 (време на камери) у продавницу ушле окривљене АА1 и АА2, а да су у 11:28:18 (време на камери) окривљене напустиле продавницу заједно са окривљеним АА, при чему су се по напуштању продавнице окривљени задржали испред исте пар секунди за које време су између себе разговарали. Такође је увидом у овај снимак утврђено да се код окривљених АА1 и АА2 ниједног тренутка не примећује било какво чудно понашање у смислу да су узнемирене, уплашене, уплакане, већ да су се и приликом уласка као и приликом изласка из продавнице нормално понашале и међусобно комуницирале. Осим тога, првостепени суд је увидом у снимак са сигурносне камере број 12 из наведене продавнице утврдио да је у 11:25:18 (време на камери) унутар продавнице дошло до комуникације између окривљених АА и АА1, да је та комуникација трајала 20-так секунди и да током исте окривљена АА1 нешто објашњава окривљеном АА, користећи и руке приликом објашњавања, да би им се у 11:25:47 (време на камери) придружила и окривљена АА2, а увидом у снимак са сигурносне камере број 13 утврђено је да се та комуникација наставља, да иста траје око минут и по и да у њој учествује свако од окривљених, а да за то време нико од њих не показује било какве знаке другачијег понашања, односно на датим снимцима се ниједног тренутка не може видети да су окривљене АА1 и АА2 на било шта приморане, тј. да раде нешто противно својој вољи.

Окривљена АА2 током читавог поступка била изричита да није учествовала у извршењу предметног кривичног дела, односно да јој ниједног тренутка ништа није било познато у вези наводне отмице детета, с обзиром на то да јој окривљени АА ништа није говорио, већ јој је само рекао да се спреми за пут, да на пут неће водити њену ћерку ЋЋ, при чему то није било први пут да на неко путовање оде без своје ћерке. Међутим, окривљена у својој одбрани није спорила да су се по доласку у Београд зауставили испред једне продавнице где им је АА (првоокривљени) рекао да уђу у исту, да су се у продавници кратко задржали, након чега су се возили аутомобилом када јој је АА само рекао “Ја ћу да гурнем, а ти узми”, али да њој није било познато о чему он прича. Такође, окривљена није спорила да је, након што су изашли из аутомобила, АА ишао испред ње, да би у једном тренутку видела како је АА – првоокривљени гурнуо жену, узео малу девојчицу и почео да трчи ка њиховом аутомобилу, као и да је након што је видела АА како улази у аутомобил и сама ушла и села позади на своје место. Даље је навела да због шока који је доживела није знала како да реагује, само је питала АА зашто то ради, на шта јој је он одговорио да ућути. Објаснила да је по налогу АА њена мајка – окривљена AА1 убрзо зауставила аутомобил, што је АА искористио да се пресвуче и промени румунске регистарске таблице, након чега је сео за волан и наставио да управља возилом.

Оцењујући овакву одбрану окривљене АА2 првостепени суд је, и по оцени овог суда, правилно закључио да иста није ни животна ни логична, с обзиром да је несхватљиво да мајка јако малог детета, које још увек није навршило ни две године живота, оставља на више дана своју малолетну ћерку и одлази на пут ван своје државе – Републике Француске, при чему не поставља питање којим поводом се одлази на пут, нити јој било какву сумњу изазива чињеница да се у аутомобилу налазе бројне ствари њене ћерке, као ни то да је по уласку у Републику Србију, окривљени АА на возило ставио румунске регистарске ознаке, односно да је по доласку у Београд од ње и њене мајке – окривљене АА1 захтевао да уђу у продавницу за непознатом женом и дететом.

Осим тога, одбрана окривљене АА2 је, према правилном закључку првостепеног суда, компромитована исказом окривљене АА1 у делу у којем је објаснила да је окривљени АА њеној ћерки АА2 и њој, када су кренули на пут, рекао да иду у Румунију, да му је доста АА3, наводног оца њене унуке, који ствара само проблеме, да жели да се обави ДНК тест, те да ће сви њихови проблеми са АА3 решити оног тренутка када се званично потврди да он није отац детета, с тим да је његова идеја била да, када се све заврши, односно када се обаве неопходне ДНК анализе, оде у Барселону и да дете остави испред полицијске станице. Окривљена АА1 надаље је објаснила да, када су АА2 и она чуле шта АА планира, обе су почеле да плачу и моментално су затражиле од АА да заустави аутомобил и да их пусти, што он није учинио, већ им је рекао да је донео одлуку, да неће одустати и да ништа не коментаришу. Даље је навела да им је АА током боравка у Руминији саопштио да неће моћи да реализује план у вези ДНК анализе, с обзиром на то да деца имају превише тамну кожу, због чега су се упутили назад за Француску и то преко Србије где су кружили у аутомобилу по Београду, да би у једном тренутку АА угледао девојчицу са мајком како улазе у продавницу, након чега је рекао АА2 и њој да и оне уђу у продавницу у којој су провеле 10 до 15 минута, након чега је дошао АА и рекао им да одмах напусте продавницу, при чему је лично њој рекао да седне на место возача. Објаснила је да му је још једном поновила да не сме да уради то што је наумио, а он јој је само одговорио “Нисам овде дошао за џабе”, и том приликом је рекао АА2 да ће он гурнути жену, а да она треба да узме дете. Окривљена АА1 у својој одбрани датој у истражном поступку објаснила је да је непосредно након критичног догађаја АА ушао у њихов аутомобил заједно са дететом, да је након тога под његовим притиском покренула аутомобил, да је возила неких километар где су стали како би АА променио панталоне, при чему је лично он ставио девојчицу у седиште за бебе, рекавши јој да ће он да вози, док је АА2 рекао да промени одећу девојчици. Навела је да након што је АА2 променила одећу детету, АА узео одећу у коју је девојчица била претходно обучена и исту је бацио. Иначе, девојчица (малолетна ММ) је обучена у одећу њене унуке која одећа се већ налазила у аутомобилу, с обзиром на то да им је АА пре поласка из Француске рекао да ће по повратку свратити у _ код рођака који су чували њену унуку за време њиховог пута и да понесе њене ствари како би могла да је пресвуче. Окривљена АА1 је на главном претресу променила своју одбрану наводећи да је АА, а не АА2 пресвукао дете у одећу њене унуке која се већ налазила у аутомобилу, као и да је АА променио фризуру детету.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, првостепени суд је, насупрот наводима жалбе поменутих бранилаца, правилно поступио када овакву измену одбране окривљене АА1 није прихватио, с обзиром да окривљена није дала ни животне ни логичне разлоге за овакву промену одбране, већ је то учинила искључиво у жељи да заштити своју ћерку – окривљену АА2, односно да искључи њену кривицу. Упркос оваквој измени одбране, првостепени суд је правилно закључио да окривљена АА1 ниједног тренутка није довела у питање своје наводе да их је АА упознао са разлозима путовања, те да им је по доласку у Београд, када је угледао жену са девојчицом како улазе у продавницу рекао да и оне уђу са њима у продавницу, као и да је по изласку из продавнице рекао АА2 да ће он гурнути жену, а да АА2 треба да узме дете, због чега су жалбени наводи бранилаца којима се у овом делу оспорава оцена одбране АА1 са главног претреса, те правилност утврђеног чињеничног стања у односу на радње предузете од стране окривљене АА2 (пресвлачење малолетне ММ у унапред припремљену гардеробу и промену фризуре), оцењени као неосновани.

Дакле, из одбране окривљене АА1 из истражног поступка, као и одбране окривљеног АА из исте фазе поступка, првостепени суд је дошао до недвосмисленог закључка да је окривљена АА2 била упозната са разлозима путовања, односно са намером да се отме дете, како би се у поступку оспоравања очинства над ћерком ове окривљене преварним радњама издејствовало доношење одлуке у корист именоване, а којом се оспорава очинство АА3, биолошког оца ћерке окривљене АА2. С тим у вези, првостепени суд је насупрот наводима жалбе бранилаца АБ2 и АБ3, дошао до недвосмисленог закључка да је ова окривљена учествовала од самог почетка у извршењу предметног кривичног дела, те да јој је између осталог, било познато и то да треба да се утврди да ли оштећена ММ по изгледу одговара изгледу њене ћерке малолетне ММ1, а што потврђује и видео снимак са сигурносне камере број 12 из продавнице “Макси”.

Наиме, увидом у наведени снимак првостепени суд је несумњиво утврдио да је окривљена АА2 заједно са окривљеном АА1 корачала на раздаљини од једног метра иза оштећених ММ и ММ1, мајке малолетне девојчице, да су се, након што се оштећена ММ1 зауставила испред пулта са намирницама, испред истог пулта зауставиле и окривљене, с тим да су се окривљене зауставиле испред оштећених гледајући их у лице, при чему су у наредних 20-так секунди обе окривљене, дакле и окривљена АА2, у више наврата гледале у правцу колица односно оштећене ММ, како би утврдиле њен изглед, односно како би утврдиле да ли оштећена по свом изгледу одговара изгледу ћерке окривљене АА2. О свему наведеном у образложењу побијане пресуде су дати довољно јасни и аргументовани разлози који наводима жалбе бранилаца наведених окривљених, према оцени овог суда, нису доведени у сумњу.

Осим наведеног, првостепени суд је дајући одговор на спорно питање да ли су окривљене AА1 и АА2 инкриминисане радње предузимале својевољно, свесне забрањености тих радњи и желећи њихово извршење, првостепени суд је имао у виду и налаз и мишљење комисије вештака медицинске струке од 15.04.2016. године која је обавила психолошко психијатријско вештачење окривљених из којег за окривљену АА1 произлази да у време одигравања критичног догађаја није евидентирано присуство душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталости или зависности од психоактивних супстанци, те да се актуелно евидентира поремећај прилагођавања са продуженом депресивном реакцијом, а што је условљено стањем субјективне патње и емоционалне поремећености, као последице неповољног животног догађаја, али да је и поред свега тога способност окривљене да схвати значај свог дела, као и могућност да управља својим поступцима, била очувана. У односу на окривљену АА2 вештаци су објаснили да ни актуелно, као ни у време одигравања критичног догађаја, није евидентирано присуство душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталости или зависности од психоактивних супстанци, при чему је ова окривљена особа просечних интелектуалних потенцијала која постојеће ресурсе не користи увек на оптималан начин чиме се може објаснити маладаптивно понашање критичном приликом, док анализа више интегративних функција опредељује степен свеукупне душевне развијености окривљене као незрелије од очекиваног, али да је и поред свега тога способност окривљене да схвати значај свога дела, као и могућност да управља властитим поступцима, била очувана.

Дакле, имајући у виду све напред наведене доказе првостепени суд је, и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, насупрот наводима жалбе бранилаца окривљених АА1 и АА2 извео несумњив закључак да су ове окривљене инкриминисане радње предузимале својевољно, свесне забрањености тих радњи и желећи њихово извршење, при чему ни на који начин нису биле приморане од стране окривљеног АА да предузму инкриминисане радње. Стога су жалбени наводи бранилаца којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда оцењени као неосновани.

С тим у вези, првостепени суд је правилно поступио када није прихватио одбрану АА1, као и одбрану окривљене АА2 да су у конкретном случају биле принуђене да се повинују наредбама окривљеног АА, тј. да поступају на начин на који је он то захтевао од њих, при чему су биле онемогућене да побегну јер су се њихове путне исправе све време налазиле код окривљеног АА који их је све време држао под контролом, с обзиром да су овакве одбране, према правилном закључку првостепеног суда, дате искључиво у циљу умањења избегавања њихове кривице, а исте су оповргнуте напред наведеним доказима. Ово посебно што се ни на једном видео-снимку са сигурносних камера у које је првостепени суд извршио увид на главном претресу, ниједног тренутна не види да су окривљене на било који начин узнемирене, уплашене, уплакане, односно другим речима не постоји нити један доказ који би указивао да су биле у потчињеном положају у односу на окривљеног АА.

Имајући у виду да је првостепени суд за овакав свој закључак у образложењу побијане пресуде дао довољно јасне и аргументоване разлоге то су супротни жалбени наводи бранилаца окривљених АА1 и АА2 којима се у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања оцењени као неосновани.

Надаље, првостепени суд је на основу видео-снимка са сигурносне камере која покрива простор између играонице ,,Nex game“ у Београду, у ул. Браће Јерковића бр. 227, исказа оштећене ММ1, исказа сведока СС2, СС3 и СС4, чији искази су детаљно интерпретирани и оцењени у побијане пресуде, затим, налаза и мишљења сталног судског вештака медицинске струке др ВВ, специјалисте опште хирургије, те делова одбрана окривљених АА1 и АА2, и по оцени овог суда, несумњиво утврдио да су, након што је оштећена малолетна ММ са мајком дошла испред кућног броја _, окривљени АА и окривљена АА2 са леђа пришли оштећенима, након чега је окривљени АА ухватио рукама у пределу струка оштећену малолетну ММ, при том употребивши физичку силу грубо одгурнуо оштећену ММ1 која је пала на асфалт, те да је оштећену малолетну ММ, немоћну да се одупре отмици, однео до возила и са њом ушао у возило, на сувозачево седиште, у ком тренутку је на месту возача седела окривљена АА1, при чему је мајка детета, оштећена ММ1, у намери да спречи отмицу детета, пришла возилу и покушала да отргне дете из руку окривљеног АА, али ју је окривљени одгурнуо, услед чега је оштећена, мајка детета поново пала на асфалт и задобила лаке телесне повреде у виду ишчашења зглоба између другог и трећег чланка четвртог прста десне шаке, док се возило окривљеног којим је управљала окривљена АА1 удаљило са лица места. Наведене доказе првостепени суд је ценио како појединачно, тако и у међусобној повезаности и у склопу одбрана окривљених, дајући за оваква чињенична утврђења довољно јасне, логичне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. При томе је првостепени суд дао и разлоге из којих није прихватио одбрану окривљеног АА изнету на главном претресу у делу у којем је навео да им је госпођа ММ1, по изласку из продавнице, дала знак да је прате, те да је у једном тренутку лично њему дала знак да узме дете, тако што је пустила дете и наставила нормално да хода, док је он преузео дете, те да је окривљена АА2 отишла у правцу пекаре да нешто купи за јело, налазећи да је оваква одбрана окривљеног у потпуној супротности са напред наведеним доказима који су у побијаној пресуди детаљно анализирани на странама 26-28, те прихваћени од стране првостепеног суда.

С обзиром да је првостепени суд у образложењу побијане пресуде дао јасне и аргументоване разлоге из којих је прихватио исказ оштећене ММ1, те исказе сведока СС2 и СС4, то су супротни жалбени наводи бранилаца окривљених АА1 којима се оспорава оцена њихових исказа, тако што се износи сопствена анализа ових доказа, другачија од оне коју је навео првостепени суд, за овај суд неприхватљиви и као такви оцењени неоснованим. С тим у вези неосновано се жалбом бранилаца наведених окривљених у овом делу оспорава правилност утврђеног чињеничног стања.

У жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ као жалбени основ наводи се погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, међутим, како из образложења жалбе произлази да се правилност утврђеног чињеничног стања у односу на овог окривљеног у погледу радњи описаних у изреци побијане пресуде за које је окривљени оглашен кривим и не оспорава, то се овај суд, осим датих разлога, није детаљније бавио анализом утврђеног чињеничног стања везано за радње окривљеног које се односе на замену француских регистарских таблица _ на возилу марке ,,_“, серије 3, сиве металик боје, чији је власник окривљени и стављање румунских регистарских таблица _, дана 13.03.2015. године, (пре него што су сво троје окривљених извршили отмицу малолетне ММ на напред описани начин), а које таблице је окривљени дан раније украо у Румунији са возила марке ,,_“, серије 5, плаве боје, власништво румунског држављанина СС, нити је анализирао радње окривљеног АА у вези враћања припадајућих француских регистарских ознака, те скривања румунских таблица у возилу испод патосница, као и касније предузете радње окривљеног – прелазак на место возача и управљање возилом у наставку вожње, бежање од полиције у правцу граничног прелаза ради напуштања територије Републике Србије, пробијање рампе на ауто-путу на наплатној станици ,,Шимановци“, након чега су радници полиције сустигли окривљене непосредно пре искључење са ауто-пута за Сремску Митровицу, лишили их слободе и тиме спречили да неометано напусте територију Републике Србије.

У жалби окривљеног АА, наводи се да је првостепени суд одбијајући да изведе доказне предлоге одбране и то писма која је другоокривљена слала свом бившем супругу из затвора, као и изјаве сведока, нотес са адресама сиромашних насеља у Румунији и друго, учинио битну повреду одредаба кривичног поступка која је за последицу имала погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање у погледу доприноса у извршењу предметног кривичног дела сваког од саизвршилаца. По мишљењу браниоца наведени докази указују на чињеницу да је главни кривац предметног кривичног дела окривљена АА1, односно да је она како се наводи у жалби, главни инспиратор, а да је ћерка – окривљена АА2 и супруг АА прате, јер су навикли да се повинују њеним одлукама.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепени суд је правилно поступио када је одбио наведене доказне предлоге браниоца овог окривљеног, правилно закључивши да су исти непотребни и сувишни, те да би извођење тих доказа водило непотребном одуговлачењу кривичног поступка, с`обзиром да је првостепени суд на основу свих напред наведених доказа чињенично стање у односу на сво троје окривљених правилно и потпуно утврдио.

Дакле, с`обзиром да из свих изведених доказа несумњиво произлази да се окривљени АА, АА1 и АА2 приликом предузимања радње извршења ближе описаних у изреци пресуде поступали као саизвршиоци у смислу одредбе члана 33 КЗ, односно да су својим појединачним радњама прихватали радње оног другог окривљеног као своје, учествовали у извршењу предметног кривичног дела, односно у одвођењу, уз употребу силе, малолетног лица – оштећене ММ, у намери да се иста принуди да трпи промену породичног статуса принудним раздвајањем од родитеља, а како би се на тај начин у поступку оспоравања очинства над ћерком окривљене АА2, преварним радњама издејствовало доношење одлуке у корист именоване којом се оспорава очинство АА3, биолошког оца ћерке окривљене АА2 .

На овакав закључак првостепеног суда да су у конкретном случају наведени окривљени поступали као саизвршиоци, и по оцени овог суда, указује и то да су у Републику Србију допутовали заједно, да су за све време боравка у Републици Србији били заједно, тј. да су се заједно возили, одлазили у набавку, хранили, као и да су заједно пратили оштећене ММ и ММ1, што је све детаљно образложено у побијаној пресуди, те да је дакле, другим речима између њих постојао договор да заједно учествују у извршењу предметног кривичног дела. Стога су супротни жалбени наводи бранилаца окривљене АА1 и АА2 којима се оспорава овакав закључак првостепеног суда, оцењени као неосновани.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепени суд је правилно поступио када није прихватио наводе Тужилаштва за организовани криминал у погледу правне квалификације радњи извршења предметног кривичног дела, односно да су окривљени радње описане у изреци побијане пресуде предузели у оквиру деловања организоване криминалне групе. Стога су супротни жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима се у овом делу побија првостепена пресуда оцењени као неосновани.

Наиме, првостепени суд је изводећи закључак да предметно кривично дело није извршено у оквиру деловања организоване криминалне групе, по унапред утврђеном плану, како је то окривљенима стављено на терет, имао у виду да је одредбом члана 112 став 35 Кривичног законика и одредбом члана 3 став 2 Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупцији и других посебно тешких кривичних дела прописано да је организована криминална група, група од 3 или више лица, која постоји у одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од 4 године или тежа казна, ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи.

Међутим, иако из изведених доказа који су детаљно анализирани у образложењу побијане пресуде, произлази да су наведени окривљени деловали споразумно, односно да је између њих постојао одређени договор, при чему сама природа извршеног кривичног дела указује да је у питању деловање у циљу остваривања одређене користи – у конкретном случају доношење одлуке у поступку пред надлежним судом Републике Француске у корист окривљене АА2 којом се оспорава очинство АА3, биолошког оца ћерке ове окривљене, првостепени суд је правилно закључио да је несумњиво утврђено да наведени окривљени нису поступали у оквиру организоване криминалне групе чији је организатор окривљени АА, а припадници окривљене АА1 и АА2. Ово стога јер је на основу изведених доказа првостепени суд несумњиво утврдио да у списима предмета не постоје докази који би указивали да је окривљени АА, са окривљенима АА1 и АА2 деловао као организована криминална група у одређено време, односно да су деловали у циљу вршења кривичног дела отмице из члана 134 КЗ. Осим тога, из изведених доказа не произлази ни то да је окривљени АА, као организатор организоване криминалне групе, према способностима и одређеним знањима припадника организоване криминалне групе, одређивао улоге и задатке осталих припадника организоване криминалне групе, односно у конкретном случају окривљене АА1 и окривљене АА2, као и да се на основу изведених доказа не може утврдити да је у конкретном случају постојао однос надређености, у поменутом смислу, окривљеног АА, према наведеним двема окривљеним.

Супротно тврдњи Тужилаштва за организовани криминал, првостепени суд је, и по оцени овог суда, правилно утврдио да је у конкретном случају дошло до извршења кривичног дела из члана 134 КЗ, али да предметно кривично дело није извршено у оквиру деловања организоване криминалне групе, по унапред утврђеном плану, већ да је до извршења дела дошло тако што су наведени окривљени на улици, у насељу Браће Јерковић, видели девојчицу – оштећену малолетну ММ, која по изгледу одговара изгледу АА2, када су и донели одлуку да изврше предметно кривично дело. Њихов међусобни однос овај суд је већ образлагао одговарајући на наводе жалбе бранилаца окривљених АА1 и окривљене АА2.

Дакле, како је првостепени суд несумњиво утврдио чињенично стање ближе описано у изреци побијане пресуде, односно да су наведени окривљени одвели, уз употребу силе, малолетно лице – оштећену ММ у намери да исту принуде да трпи промену породичног статуса принудним раздвајањем од родитеља, те да у поступку утврђивања очинства малолетне АА2 који се води у Француској, малолетну ММ представе као дете чија је биолошка мајка окривљена АА2 и коришћењем биолошких узорака наведене оштећене оспоре биолошко очинство АА3 над малолетном ММ, да су кривично дело учинили у урачунљивом стању, поступајући са директним умишљајем, дакле, да су били свесни свог дела и хтели његово извршење и да су били свесни да је њихово дело забрањено, то су се, и по оцени овог суда, у радњама окривљених стекли сви субјективни и објективни елементи бића кривичног дела отмице из члана 134 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ, за које су и оглашени кривим.

Што се тиче налаза и мишљења комисије вештака у саставу проф. др ВВ1 и проф. др сци ВВ2, првостепени суд је, прихватајући исти, нашао да је дат на крајње стручан, објективан и веома детаљан начин, те да је у складу са медицинском документацијом која се налази у списима предмета, као и да су у предметном налазу и мишљењу дати одговори на сва питања која су од значаја за овај кривични поступак, а која су из домена струке судских вештака. Поред тога, првостепени суд је ценио и да су оба члана комисије вештака непосредно испитана на главном претресу, као и да су све странке искористиле своје законско право да им постављају питања. С`обзиром да је првостепени суд из налаза и мишљења поменуте комисије судских вештака утврдио да је способност друго и трећеокривљене у време извршења предметног кривичног дела да схвате значај свог дела, као и могућност да управљају својим поступцима, биле очуване, то су жалбени наводи бранилаца ових окривљених којима се у овом делу побија првостепена пресуда, оцењени као неосновани.

Доносећи одлуку о одбијању предлога браниоца окривљеног АА, адвоката АБ да се обави вештачење овог окривљеног од стране психијатра и психолога првостепени суд је имао у виду да је наредбом суда од 11.03.2016. године, измењеном дана 07.04.2016. године, одређено и психијатријско-психолошко вештачење поменутог окривљеног, али да је он одбио да се подвргне вештачењу, односно да је одбио да обави разговор са комисијом вештака, а суд нема механизме да “натера” окривљеног да пристане на вештачење. Такође је првостепени суд правилно поступио када је одбио и предлог браниоца овог окривљеног, адвоката АБ да се комисији вештака којој је било поверено психијатријско-психолошко вештачење окривљених, презентирају и видео записи. Ово стога, јер су стални судски вештаци проф. др сци. ВВ2 и проф. др ВВ1, били изричити да код психијатријско-психолошког вештачења за давање коначног налаза и мишљења уопште није од значаја гледање видео снимка, па ни гледање видео снимка са лица места, због чега и нису вршили увид у видео снимке који се налазе у списима предмета и који су извођени као доказ у предметном кривичном поступку. Стога су жалбени наводи браниоца окривљеног АА да је за давање налаза и мишљења од стране комисије вештака било неопходно да се прегледа снимак из “Maxi”, оцењени као неосновани.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а по жалбама Тужиоца за организовани криминал и бранилаца окривљених, Апелациoни суд у Београду је нашао да су жалбе неосноване.

Наиме, првостепени суд је одлучујући о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљенима правилно ценио све околности из члана 54 КЗ које су од утицаја на висину казне, па је тако од отежавајућих околности на страни сво троје окривљених ценио чињеницу да је предметно кривично дело извршено у односу на оштећену – дете које у време извршења кривичног дела није било навршило ни две године живота, дакле, у односу на дете које због свог узраста није било у стању да пружи било какав ни активан ни пасиван отпор, а на страни окривљеног АА и чињеницу да је управо својом радњом, уз употребу физичке силе према мајци ММ1, непосредно отео оштећену ММ, при чему је првостепени суд на страни сво троје окривљених имао у виду њихову намеру да оштећену одведу у другу државу – Републику Француску, дакле, у друго поднебље и културу. Осим наведених околности, првостепени суд је на страни окривљеног АА као отежавајућу околност ценио и његову ранију вишеструку осуђиваност, али не због истоврсног кривичног дела, већ кривичних дела крађе, док је нашао да на страни овог окривљеног није било олакшавајућих околности. Од олакшавајућих околности на страни окривљене АА1 првостепени суд је ценио њено тренутно здравствено стање, односно чињеницу да је код окривљене евидентиран поремећај прилагођавања са продуженом депресивном реакцијом (Ф-43.21), а што је условљено стањем субјективне патње и емоционалне поремећености, као последице неповољног животног догађаја, а такође је ценио животну доб окривљене, односно да је реч о особи рођеној 1965. године, која до сада није долазила у сукоб са законом, односно особи која није осуђивана иако има одређене године живота. Од олакшавајућих околности на страни окривљене АА2 првостепени суд је ценио чињеницу да се ради о особи просечних интелектуалних потенцијала која постојеће ресурсе не користи увек на оптималан начин, чиме се може објаснити маладаптивно понашање окривљене критичном приликом при чему је њена свеукупна душевна развијеност незрелија од очекиваног, а како је то наведено у поменутом налазу и мишљењу комисије вештака. Осим тога, од олакшавајућих околности на страни ове окривљене првостепени суд је ценио њене године живота, односно да је реч о младој особи, рођеној 1989. године, која до сада није осуђивана.

Дајући адекватан значај свим наведеним околностима, како отежавајућим, тако и олакшавајућим на страни другоокривљене и трећеокривљене, првостепени суд је правилно поступио када је окривљеног АА осудио на казну затвора у трајању од 10 (десет) година, окривљену АА1 на казну затвора у трајању од 9 (девет) година, а окривљену АА2 на казну затвора у трајању од 7 (седам) година, у које казне ће им се, сходно одредби члана 63 КЗ урачунати време проведено у притвору, као и друго лишење слободе у вези са кривичним делом, у периоду од 13.03.2015. године па до упућивања на издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања наведених казни затвора.

По оцени Апелациoног суда у Београду, казне затвора у наведеном трајању на које су осуђени окривљени сразмерне су тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљених и исте су нужне, али и довољне за постизање сврхе кажњавања из члана 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ.

Стога се неосновано жалбом Тужиоца за организовани криминал побија првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији тако што се предлаже строже кажњавање окривљене АА1 и окривљене АА2, при чему се у образложењу жалбе не наводе конкретни разлози који би оправдавали одмеравање казне у дужем трајању наведеним окривљенима.

У жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, којом се оспорава правилност одлуке о кривичној санкцији у односу на овог окривљеног наводи се да првостепени суд није могао ценити као отежавајућу околност чињеницу да је окривљени раније осуђиван због извршења кривичних дела крађе, с обзиром да се ради о осудама од пре 20 година због извршених лакших кривичних дела, као и да су се стекли услови за брисање тих осуда. По оцени Апелациoног суда у Београду, Посебног одељења, ови жалбени наводи су без утицаја на другачију одлуку о кривичној санкцији, имајући у виду постојање осталих отежавајућих околности које су правилно цењене од тране првостепеног суда, а које, насупрот наводима жалбе браниоца окривљеног АА оправдавају одмеравање казне затвора у трајању од 10 (десет) година овом окривљеном.

Такође се неосновано и жалбом бранилаца окривљених АА1 и АА2 побија првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији тако што се истиче да је првостепени суд приликом одмеравања казне дао превелик значај отежавајућим околностима на страни ових окривљених, док у односу на окривљену АА1 није у довољној мери ценио њено тешко психичко стање, чињеницу да је у неколико наврата хитно збрињавана и вишедневно лечена у Специјалној затворској болници у Београду, а посебно чињеницу да је у току поступка више пута покушала суицид, те да у односу на окривљену АА2 уопште није ценио чињеницу да је мајка малолетног детета, са којим није могла да оствари контакт пуне две године, као и да је вођење предметног кривичног поступка довело до њеног потпуног губитка родитељског права над дететом.

Ово из разлога јер је првостепени суд свим напред наведеним отежавајућим околностима које се односе на околности под којима је учињено кривично дело, односно околности објективне природе које се тичу начина извршења дела, дао одговарајући значај, а које околности, насупрот наводима жалбе бранилаца поменутих окривљених утичу на одмеравање казне. Осим тога, првостепени суд је на страни окривљене АА1 ценио њено тренутно здравствено стање, односно чињеницу да је код окривљене евидентиран поремећај прилагођавања са продуженом депресивном реакцијом (Ф-43.21), а што је условљено стањем субјективне патње и емоционалне поремећености, као последице неповољног животног догађаја, због чега су изнети жалбени наводи бранилаца ове окривљене којима се указује на њено лоше психичко стање, без утицаја на другачију одлуку о казни. По оцени овог суда, чињеница да је окривљена АА2 мајка малолетног детета са којим није могла да оствари контакт пуне две године, у конкретном случају није могла бити цењена као олакшавајућа околност, имајући у виду природу предметног кривичног дела и околности под којима је исто извршено, те указивање браниоца на наведену околност није од утицаја на другачију одлуку о казни.

Што се тиче жалбе окривљеног АА, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је нашао да је жалба неуредна, због чега је иста као таква и одбачена. Ово стога јер жалба окривљеног не садржи обавезне елементе прописане одредбом члана 435 ЗКП-а, с обзиром да су у жалби од пет обавезних елемената, наведена само два, и то означење пресуде против које се изјављује жалба и потпис лица које изјављује жалбу, док у жалби нису наведена остала три обавезна елемента која у смислу наведене одредбе жалба треба да садржи и то основ за изјављивање жалбе (члан 437), образложење жалбе и предлог да се побијана пресуда потпуно или делимично укине или преиначи.

Дакле, с обзиром да је жалба окривљеног АА непотпуна, то је иста сходно одредби члана 456 став 3 ЗКП-а у вези са чланом 467 став 4 ЗКП-а морала бити одбачена као неуредна.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је жалбу браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1 одбацио као недозвољену, с обзиром да наведени бранилац није имао овлашћење за изјаву жалбе. Ово стога јер је овај окривљени током поступка имао браниоца по службеној дужности, адвоката АБ, која је изјавила жалбу, због чега је жалба адвоката АБ1, у којој се наводи идентичан садржај жалбе адвоката АБ6, сходно одредби члана 456 став 2 ЗКП-а у вези са чланом 467 став 4 ЗКП-а одбачена као недозвољена.

Из наведених разлога, а на основу одредбе члана 457 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одлучио је као под I изреке пресуде, док је у односу на II и III изреке донео одлуку сходно одредби члана 456 став 3 и 2 ЗКП-а у вези са чланом 467 став 4 ЗКП-а.

Записничар-саветник       Председник већа-судија
Мирјана Јанковић-Недић,с.р.      Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)