Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.06.2010.

Кж1 По1 2/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 2/10
Дана 26.06.2010. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа, судија Милимира Лукића, Александре Златић, Мирјане Поповић и Надежде Мијатовић, чланова већа, са судијским помоћником Зорицом Аврамовић, записничарем, у кривичном предмету против окривљеног АА и др., због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и др., одлучујући о жалбама Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужиоца, бранилаца окривљеног АА адв. БА, адв. БА1 и адв. БА2, браниоца окривљеног ББ адв. ББ1, окривљеног ВВ и његовог браниоца адв. ВВ1, браниоца окривљених ГГ и ДД адв. ГГ1, браниоца окривљеног ЂЂ адв. ЂЂ1, браниоца окривљеног ЕЕ адв. ЕЕ1, браниоца окривљеног ЖЖ адв. ЖЖ1, браниоца окривљеног ЗЗ адв. ЗЗ1, бранилаца окривљених ИИ, ИИ1 и ИИ2 адв. ИБ и адв. ИБ1, браниоца окривљеног ЈЈ адв. ЈЈ1, браниоца окривљеног КК адв. К1 и браниоца окривљеног ЛЛ адв. ЛЛ1, изјављеним против пресуде Окружног суда у Београду – Посебног одељења за борбу против организованог криминала К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године, након седнице већа одржане дана 14., 15. и 16.06.2010. године, у смислу члана 375 ЗКП, дана 26. јуна 2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

I

УВАЖАВАЊЕМ жалби окривљеног ВВ и његовог браниоца адв. ВВ1, као и бранилаца окривљеног АА адв. БА, адв. БА1 и адв. БА2, браниоца окривљеног ББ адв. ББ1, браниоца окривљених ГГ и ДД адв. ГГ1, браниоца окривљеног ЂЂ адв. Ђ1, браниоца окривљеног ЕЕ адв. ЕЕ1, браниоца окривљеног ЖЖ адв. ЖЖ1, браниоца окривљеног ЗЗ адв. ЗЗ1, бранилаца окривљених ИИ, ИИ1 и ИИ2 адв. ИБ и адв. ИБ1, браниоца окривљеног ЈЈ адв. ЈЈ1, браниоца окривљеног КК адв. ККа и браниоца окривљеног ЛЛ адв. ЛЛ1 и по службеној дужности ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Окружног суда у Београду – Посебног одељења К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године, у погледу правне оцене дела и одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, кривично-правне радње описане под А-I-1 изреке првостепене пресуде, за које су окривљени АА и ББ оглашени кривим, правно квалификује као кривично дело злочиначко удруживање из члана 227 став 1 КЗ РС, па им утврђује појединачне казне затвора и то АА казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, а ББ казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, док кривично-правне радње окривљених АА и ББ, описане под А-I тачка 2 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ, за које кривично дело окривљеном АА утврђује казну затвора у трајању од 3 (три) године, а окривљеном ББ казну затвора у трајању од 2 (две) године и 8 (осам) месеци, док кривично-правне радње окривљених ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, описане под А-I тачка 2 изреке првостепене пресуде, као и кривично-правне радње окривљеног ЗЗ, ИИ, ИИ1 и ИИ2 описане под А-II тачка 1 и 2 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 35 КЗ, а кривично-правне радње окривљених ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ описане под А-I тачка 2 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ, па их

О С У Ђ У Ј Е

и то:

окривљеног АА на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 4 (четири) месеца, у коју му се урачунава и време проведено у притвору од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 21.03.2008. године,

окривљеног ББ на јединствену казну затвора у трајању од 3 (три) године и 8 (осам) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 16.10.2007. године,

окривљеног ВВ и ГГ на казну затвора у трајању од по 2 (две) године и 8 (осам) месеци, у коју им се урачунава време проведено у притвору и то ВВ од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 28.03.2008. године, а ГГ од 21.04.2006. године, када је лишен слободе па до 17.05.2007. године,

окривљеног ЂЂ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 21.12.2006. године, када је лишен слободе, па до 25.01.2008. године,

окривљеног ЕЕ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 07.12.2006. године,

окривљеног ЖЖ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 20.07.2006. године,

окривљеног ЗЗ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 2 (два) месеца, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 24.07.2006. године, када је лишен слободе, па до 26.01.2007. године,

окривљеног ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ на казну затвора у трајању од по 1 (једне) године и 2 (два) месеца, у коју казну им се урачунава и време проведено у притвору и то окривљеном ДД од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 07.12.2006. године, а окривљеном КК од 24.01.2006. године, када је лишен слободе, па до 07.12.2006. године,

док на основу одредбе члана 64, 65 и 66 КЗ, окривљенима ИИ, ИИ1 и ИИ2, И З Р И Ч Е


УСЛОВНЕ ОСУДЕ

тако што им утврђује казне затвора у трајању од по 8 (осам) месеци, и истовремено одређује да се утврђена казна неће извршити уколико окривљене у времену проверавања од 3 (три) године, не учине ново кривично дело,

с тим што ће се у случају опозива условне осуде окривљеној ИИ у изречену казну урачунати и време проведено у притвору од 24.01.2006. године, када је лишена слободе, па до 17.05.2006. године, окривљеној ИИ1 време проведено у притвору од 24.01.2006. године, када је лишена слободе, па до 17.05.2006. године, док ће се окривљеној ИИ2 у изречену казну урачунати и време за које је била лишена слободе у трајању од 48 сати, а по решењу МУП-а РС – УКП број КУ 02/06 ЛС.10/06 од 24.01.2006. године,

док се, у односу на овај осуђујући део пресуде, жалба Окружног јавног тужиоца – Специјалног тужиоца, као и жалбе окривљеног ВВ и његовог браниоца адв. ВВ1, те бранилаца осталих окривљених адв. БА, адв. БА1, адв. БА2, адв. ББ1, адв. ГГ1, адв. ЂЂ1, адв. ЕЕ1, адв. ЖЖ1, адв. ЗЗ1, адв. ИБ, адв. ИБ1, адв. ЈЈ1, адв. КК1 и адв. ЛЛ1 у преосталом делу ОДБИЈАЈУ као неосноване и пресуда Окружног суда у Београду, Посебног одељења К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године, у овом осуђујућем, а непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.

II

Поводом жалби Окружног јавног тужиоца – Специјалног тужиоца, као и жалби окривљеног ВВ и његовог браниоца адв. ВВ1, те бранилаца осталих окривљених адв. БА, адв. БА1, адв. БА2, адв. ББ1, адв. ГГ1, адв. ЂЂ1, адв. ЕЕ1, адв. ЖЖ1, адв. ЗЗ1, адв. ИБ, адв. ИБ1, адв. ЈЈ1, адв. КК1 и адв. ЛЛ1, а по службеној дужности ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Окружног суда у Београду, Посебног одељења за борбу организованог криминала К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године, у делу под А-I и делу под Б-I изреке првостепене пресуде, тако што Апелациони суд

Према окривљенима ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ИИ1, ИИ2, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ, сви са личним подацима као у изреци првостепене пресуде,

на основу одредбе члана 354 тачка 3 ЗКП,


ОДБИЈА ОПТУЖБУ

да су:

од септембра месеца 2004. године у Београду и Новом Саду, а током 2005. године и Смедереву, окривљени АА и окривљени ББ организовали криминалну групу са циљем да ради стицања добити, у дужем временском периоду, уз спремност да применом насиља и застрашивања, врше кривична дела против привреде и правног саобраћаја и злоупотребе овлашћења одговорних лица у привредном пословању, користећи привредне и пословне структуре предузећа за прање новца стеченог обављањем незаконите делатности и преноса у легалне токове платног промета, договорили са окривљеним ГГ, окривљеним ВВ и окривљеним ЂЂ да организују оснивање предузећа и злоупотребом положаја и овлашћења обављају прање новца и утају пореза, доприноса и других прописаних дажбина за друга предузећа, предузетнике и привредне субјекте, учеснике платног промета и незаконито располагање готовинским средствима и такву незакониту привредну делатност и платни промет прикрију сачињавањем неистинитих исправа о наводном промету робе и услуга, па су припадници организоване криминалне групе постали, поред окривљеног ВВ, окривљеног ГГ, окривљеног ЂЂ и окривљени ЕЕ, окривљени ЖЖ, окривљена ИИ, окривљена ИИ1, окривљена ИИ2, окривљени ДД, окривљени ЈЈ и окривљени ЗЗ, окривљени КК и окривљени ЛЛ, који су имали унапред одређену улогу и задатак у оквиру криминалне групе, и то:

окривљени ЂЂ да пронађе лица да оснују предузећа и у својству одговорног лица овлашћеног за заступање и располагање средствима, потписују и оверавају пословну документацију и предају на коришћење другим припадницима криминалне групе,

а окривљени ВВ и окривљени ГГ организују незаконито пословање тих предузећа, обављају наводни промет роба и услуга, преко текућих рачуна, врше незаконит платни промет, сачине неистините исправе и употребе их као праве, уговоре незаконите уплате и исплате са одговорним лицима других предузећа на територији Републике Србије којима је потребан готов новац, новац на текућем рачуну и неистините исправе о промету роба и услуга, извештавају организаторе криминалне групе о уплатама и исплатама новчаних средстава са текућих рачуна, оствареној добити, пословима који ће бити остварени, проналазе нове чланове криминалне групе који ће одговорна лица у другим привредним субјектима упутити на предузећа којима управља криминална група, а затим сачинити исправе (фактуре, отпремнице, и друге исправе о привредном пословању) са неистинитим подацима о наводној испорученој и примљеној роби и извршеним услугама, а

окривљени ДД, окривљени ЗЗ, окривљени КК и окривљени ЛЛ, као одговорна лица у предузећима потписују и оверавају неистиниту пословну документацију о наводном промету роба и услуга и извршеним плаћањима ради употребе тих неистинитих исправа у вршењу кривичних дела против привреде, правног саобраћаја и прикривања криминалне делатности,

окривљени ЕЕ, ИИ, ИИ1, ИИ2, ЗЗ и други НН припадници криминалне групе, проналазе и доводе у везу одговорна лица других привредених субјеката који учествују у платном промету, да са предузећима којима управља криминална група, врше наводни промет роба и услуга и ради прикривања криминалне делатности, употребљавају исправе о привредном пословању са неистинитом садржином,

окривљени ЖЖ преноси печате, фалсификоване исправе о промету роба и услуга и готов новац прибављен на противправан начин, ради полагања на рачуне код банака и прикривању његовог порекла, преузме и преда оверену противправну имовинску добит организаторима и другим припадницима криминалне групе,

 чиме би извршили кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ.

Трошкови кривичног поступка у овом делу падају на терет буџетских средстава суда.

III

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Окружног јавног тужиоца – Специјалног тужиоца којом се побија првостепена пресуда у ослобађајућем делу под тачком Б-II и III изреке и пресуда Окружног суда у Београду, Посебног одељења К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године у том делу ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Окружног суда у Београду, Посебног одељења за борбу против организованог криминала К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године, окривљени АА и ББ оглашени су кривим због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, окривљени ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ оглашени су кривим због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ, окривљени ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ оглашени су кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 4 у вези става 1 КЗ у продуженом трајању, окривљени АА и ББ оглашени су кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 4 и 1, у вези члана 34 КЗ у продуженом трајању, окривљени ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ и ЖЖ оглашени су кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези става 4 и 1, у вези члана 35 КЗ у продуженом трајању, окривљени ЗЗ оглашен је кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 4 у вези става 1 КЗ у помагању у вези члана 35 КЗ у продуженом трајању, окривљене ИИ, ИИ1 и ИИ2 оглашене су кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 4 у вези става 1 КЗ у помагању у вези члана 35 КЗ у продуженом трајању, па пошто су окривљенима најпре утврђене казне за свако кривично дело понаособ, осуђени су и то: окривљени АА на јединствену казну затвора у трајању од 6 (шест) година, окривљени ББ на јединствену казну затвора у трајању од 5 (пет) година, окривљени ВВ на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, окривљени ГГ на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, окривљени ЂЂ на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, окривљени ЕЕ на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, окривљени ЖЖ на јединствену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, окривљени ЗЗ на казну затвора у трајању од 2 (две) године, окривљене ИИ, ИИ1 и ИИ2 на казну затвора у трајању од по 10 (десет) месеци, окривљени ДД на јединствену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, окривљени ЈЈ, КК и ЛЛ на јединствене казне затвора у трајању од по 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, док је одлучено да ће се окривљенима АА, ББ, ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ИИ1, ИИ2, ДД и КК у изречене казне урачунати и време које су провели у притвору.

На основу одредбе члана 193 и 196 ЗКП окривљени су обавезани да плате трошкове кривичног поступка о чијој ће висини бити одлучено накнадно, посебним решењем, као и да на име паушала плате окривљени АА, ББ, ВВ и ГГ износ од по 50.000,00 динара, окривљени ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ износ од по 30.000,00 динара, окривљени ИИ, ИИ1, ИИ2, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ износ од по 15.000,00 динара, а све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

На основу одредбе члана 91 и 92 КЗ, као и одредбе члана 513, 514 и 515 ЗКП, од оптужених је одузета имовинска корист прибављена извршењем кривичних дела, па су оптужени обавезани да на име имовинске користи прибављене извршењем кривичних дела плате на рачун буџета Републике Србије и то окривљени АА, ББ и ГГ износ од по 4.318.330,00 динара, окривљени ВВ износ од 4.000.000,00 динара, окривљени ЕЕ износ од 182.302,78 динара, окривљени ЗЗ износ од 206.422,18 динара и окривљене ИИ, ИИ1 и ИИ2 да солидарно плате износ од 148.166,82 динара, а окривљени ЖЖ износ од 1.200 еура, окривљени ЂЂ износ од 4.800 еура, окривљени ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ износ од по 2.200 еура, а све у динарској противвредности према званичном курсу Народне банке Србије на дан исплате, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

На основу одредбе члана 87 КЗ одузети су сви предмети који су били употребљени и намењени за извршење кривичних дела и то: новац у износу од 113.000 еура, а који је привремено одузет од окривљеног ВВ, сви рачуни, отпремнице и друга пословна документација сачињена у име предузећа "уу1", "уу2", "уу3" и "уу4", која је привремено одузета од стране полиције, као и сви мобилни телефони са СИМ картицама који су одузети од окривљених АА, ББ, ВВ, ГГ, ЕЕ, ЖЖ и КК.

Истом пресудом окривљени ЗЗ, ИИ, ИИ1 и ИИ2 ослобођени су од оптужбе да су извршили по једно кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ. На даље, окривљени АА, ББ, ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ИИ1, ИИ2, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ ослобођени су од оптужбе да су извршили по једно кривично дело пореска утаја из члана 229 став 3 у вези става 1 у вези члана 35 КЗ у помагању у продуженом трајању, док је окривљени АА ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело прање новца из члана 231 став 1 КЗ.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Окружни јавни тужилац у Београду – Специјални тужилац због погрешно утврђеног чињеничног стања - члан 370 став 1 у вези члана 367 тачка 3 ЗКП, повреде Кривичног закона члан - 369 тачка 5 у вези члана 367 тачка 2 ЗКП и због одлуке о казни – члан 371 став 1 у вези члана 367 тачка 4 ЗКП, са предлогом да другостепени суд пресуду Окружног суда у Београду – Посебног одељења К.П.бр.9/06 у ослобађајућем делу изреке под Б – I и II укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, а да исту пресуду у осуђујућем делу под А изреке преиначи у погледу одлуке о казни за све окривљене, тако што ће окривљенима утврдити више појединачне казне у оквиру законског максимума, те им изрећи више јединствене казне затвора којима се може остварити сврха кажњавања.

- Бранилац окривљеног АА адв. БА због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде Кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд укине првостепену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак, као и да бранилац и окривљени АА буду обавештени о седници другостепеног већа.

- Браниоци окривљеног АА адв. БА1 и адв. БА2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона, одлуке о казни и одлуке о одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду у осуђујућем делу и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног АА ослободити од оптужбе за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 4 и 1 у вези члана 34 КЗ или га осудити на временски краћу казну затвора, са предлогом да браниоци заједно са окривљеним буду позвани на седницу већа другостепеног суда.

- Бранилац окривљеног ББ адв. ББ1, због битних повреда одредаба кривичног поступка – члан 368 став 1 тачка 8, 10 и 11 и став 2 у вези члана 367 тачка 1 ЗКП, повреде Кривичног закона – члан 369 тачка 4 у вези члана 367 тачка 2 ЗКП и погрешно утврђеног чињеничног стања – члан 370 став 1 у вези члана 367 тачка 3 ЗКП, са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и врати предмет на поновно суђење, као и да се о седници већа обавести бранилац окривљеног.

- Бранилац окривљеног ВВ адв. ВВ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде Кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о санкцији, са предлогом да другостепени суд уважи наводе из жалбе и донесе пресуду којом ће укинути првостепену пресуду и предмет вратити првостепеном суду на поновно одлучивање, или пак да усвоји жалбу и првостепену пресуду преиначи тако што ће окривљеног ВВ ослободити од оптужбе или пак првостепену пресуду преиначи у делу који се односи на одузимање имовинске користи, одузимање предмета и одлуке о санкцији, тако што ће од окривљеног ВВ одузети имовинску корист у износу од 50% од износа утврђеним првостепеном пресудом, вратити му одузете предмете и то новац у износу од 113.000 еура и блаже га казнити, са предлогом да се бранилац и окривљени позову на седницу већа.

- Окривљени ВВ, због погрешно утврђеног чињеничног стања, због висине изречене казне, износа имовинске користи, а везано за одузимање 113.000 еура, са предлогом да се донесе пресуда која је примерена за дело које је учинио, као и да му се врати одузети новац у износу од 113.000 еура обзиром да исти није био намењен за трансакције којима се бавио, те да се висина имовинске користи одреди у реалном износу, а имајући у виду све наводе из његове жалбе.

- Бранилац окривљеног ГГ адв. ГГ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона, одлуке о казни, као и одлуке о трошковима кривичног поступка и одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд ожалбену пресуду укине у деловима диспозитива у којима је окривљени ГГ оглашен кривим за извршење два кривична дела, осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 4 године и 6 месеци, обавезан на плаћање трошкова кривичног поступка према будућој одлуци суда, обавезан на плаћање паушала у висини од 50.000,00 динара и обавезан на плаћање износа од 4.318.330,00 динара, на име имовинске користи стечене кривичним делом, да окривљеног ослободи од оптужбе да је извршио кривична дела из члана 346 став 2 и 359 став 3 у вези става 4 и 1 КЗ у помагању или да пресуду укине у целости, а предмет врати на поновно одлучивање, као и да бранилац и окривљени буду обавештени о седници већа.

- Бранилац окривљеног ЂЂ адв. ЂЂ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде Кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да се ожалбена пресуда и уложена жалба размотре на седници другостепеног суда у присуству браниоца, те да се жалба уважи и побијана пресуда преиначи тако што ће се окривљени ослободити од кривичне одговорности или да се побијана пресуда укине и предмет врати на поновно суђење.

- Бранилац окривљеног ЕЕ адв. ЕЕ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду у целости укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак, као и да окривљени и његов бранилац буду позвани на седницу другостепеног већа.

- Бранилац окривљеног ЖЖ адв. ЖЖ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде Кривичног закона, погрешно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казни, одлуке о трошковима кривичног поступка и одлуке о одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд уважи жалбу и укине побијану пресуду у осуђујућем делу и предмет врати на поновни поступак или исту преиначи тако што ће окривљеног ЖЖ ослободити од оптужбе да је извршио дела за која се терети, или уколико нађе да је одговоран за дела за која је оглашен кривим, за иста утврдити ниже затворске казне и окривљеном изрећи јединствену казну затвора у краћем трајању и ослободити га од обавезе плаћања трошкова кривичног поступка и прибављања имовинске користи, са предлогом да бранилац и окривљени буду обавештени о седници већа другостепеног суда.

- Бранилац окривљеног ЗЗ адв. ЗЗ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде Кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о кривичној санкцији, одузимању имовинске користи и трошковима кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд закаже и одржи јавну седницу, на коју ће позвати браниоца и окривљеног, да након тога уважи жалбу и укине побијану пресуду и списе врати на поновно суђење.

- Бранилац окривљених ИИ, ИИ1 и ИИ2 адв. ИБ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде Кривичног закона, са предлогом да другостепени суд усвоји наводе жалбе и побијану пресуду укине, а предмет врати првостепеном суду на поновни поступак, те да браниоца обавести о седници већа која ће се одржати пред другостепеним судом.

- Бранилац окривљене ИИ адв. ИБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона, битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и донесе ослобађајућу пресуду или да првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно суђење, као и да окривљена и бранилац буду обавештени о седници већа.

- Бранилац окривљене ИИ1 адв. ИБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона и битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и донесе ослобађајућу пресуду или да првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно суђење, као и да окривљена и њен бранилац буду обавештени о седници већа.

- Бранилац окривљене ИИ2 адв. ИБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона и битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и донесе ослобађајућу пресуду или да побијану пресуду укине и предмет врати на поновно суђење, те да оптужени и његов бранилац буду обавештени о седници већа.

- Бранилац окривљеног ДД адв. ДД1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног закона, одлуке о казни, одлуке о трошковима кривичног поступка и одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд ожалбену пресуду укине у деловима диспозитива у којима је окривљени ДД оглашен кривим за извршење два кривична дела, осуђен на јединствену казну затвора у трајању од једне године и 8 месеци, обавезан на плаћање трошкова кривичног поступка према будућој одлуци суда, обавезан на плаћање паушала у висини од 15.000,00 динара и обавезан на плаћање износа од 2.200 еура на име имовинске користи стечене кривичним делом, да окривљеног ослободи од оптужбе да је извршио два кривична дела из члана 346 став 2 и 359 став 3 у вези става 4 и 1 КЗ, или да побијану пресуду укине у целости и предмет врати на поновно одлучивање, као и да окривљени и бранилац буду обавештени о седници већа.

- Бранилац окривљеног ЈЈ адв. ЈЈ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде Кривичног закона, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и ослободи од оптужбе окривљеног ЈЈ или да уколико сматра да ситуација у предмету није довољно рашчишћена првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно суђење, као и да браниоца обавести о дану и часу одржавања седнице већа.

- Бранилац окривљеног КК адв. КК1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због повреде Кривичног закона, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због одлуке о кривичним санкцијама, због одлуке о одузимању имовинске користи стечене кривичним делом, имовинско-правном захтеву и трошковима поступка, са предлогом да другостепени суд закаже јавну седницу о чијем ће одржавању обавестити браниоца, те да након јавне седнице донесе решење којим се усваја жалба браниоца па се побијана пресуда укида и предмет враћа првостепеном суду на поновно одлучивање, или да пак донесе пресуду којом се усваја жалба браниоца па се побијана пресуда преиначује у погледу одлуке о кривичним санкцијама тако што се окривљеном КК изриче блажа казна.

- Бранилац окривљеног ЛЛ адв. ЛЛ1, због непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, због погрешне примене материјалног права, повреде одредаба кривичног поступка и одлуке о висини казне, са предлогом да окривљеног ЛЛ другостепени суд ослободи од оптужбе, а уколико то не прихвати, онда да му свакако изрекне смањену казну, или да другостепени суд нападнуту пресуду укине и врати на поновно одлучивање или пак исту преиначи.

Одговор на жалбу Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужиоца, поднели су бранилац окривљеног АА адв. БА, бранилац окривљеног ЗЗ адв. ЗЗ1, бранилац окривљених ГГ и ДД адв. ГГ1, као и бранилац окривљеног ЈЈ адв. ЈЈ1, сви су предложили да се жалба Јавног тужиоца одбије као неоснована.

Републички јавни тужилац је у поднеску КТЖ-О.К.бр.8/09 од 03.06.2009. године, предложио да другостепени суд уважи жалбу Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужиоца, те у односу на ослобађајући део изреке пресуде под Б I и II укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, а да у осуђујућем делу под тачком А изреке првостепену пресуду преиначи у погледу казне окривљенима, те изрекне казне затвора са дужим временским трајањем, као и да жалбе бранилаца окривљених одбије као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа дана 14., 15. и 16.06.2010. године, у смислу члана 375 ЗКП-а, којој су присуствовали окривљени АА, ББ, ВВ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ИИ2, ЈЈ, КК, браниоци окривљених адв. БА, адв. ЉЉ1, адв. ББ1, адв. ВВ1, адв. ГГ1, адв. ЕЕ1, адв. ЗЗ1, адв. ИБ1, адв. ЉЉ2, адв. ЈЈ1 и адв. КК1, а у одсуству уредно обавештених Тужиоца за организовани криминал, адв. БА1, адв. ЂЂ1, адв. ЖЖ1, адв. ИБ, окривљеног ГГ, окривљеног ЂЂ, окривљеног ЕЕ, окривљене ИИ1, окривљеног ДД, док се окривљени ЛЛ налази у бекству, па је након разматрања списа предмета, заједно са побијаном пресудом, жалбама и одговорима на жалбу, а по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења Републичког јавног тужиоца датог у напред наведеном поднеску, нашао:

I


Побијаном пресудом, како у осуђујућем, тако и у ослобађајућем делу, као и поступком који је претходио доношењу исте, нису учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, а на које повреде Апелациони суд у Београду, као другостепени, поводом жалби у смислу чл. 380 ЗКП-а, пази по службеној дужности.

Првостепена пресуда не садржи ни битне повреде одредаба кривичног поступка на које се указује изајвљеним жалбама.

По оцени овог суда, неосновани су жалбени наводи бранилаца окривљених у којима се наводи да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 10 ЗКП, тиме што је пресуду засновао на записима прислушкиваних телефонских разговора окривљених, а имајући у виду да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је постојала основана сумња да окривљени припремају извршење кривичног дела организованог криминала, па је истражни судија донео наредбу за надзор и снимање телефонских разговора законито – у складу са одредбом члана 504-е у вези одредбе члана 232 ЗКП, а која одредба јасно омогућава примену ове мере у ситуацији када постоје основи сумње да се припрема кривично дело организованог криминала, ако се исто на други начин не би могло открити, доказати или спречити, или ако би то било повезано са знатним тешкоћама, као и да је првостепени суд ценио све наредбе које су издате према лицима, а које су и наведене у образложењу пресуде, те да је несумњиво утврдио да су сви разговори који су изведени као доказ на главном претресу „покривени“ овим наредбама, те да су то докази прибављени на законит начин.

Стога је правилно првостепени суд одбио предлог одбране да се из списа предмета издвоје аудио записи телефонских комуникација и њихови транскрипти у ситуацији када један од саговорника није обухваћен наредбом истражног судије за надзор и снимање телефонских разговора, правилно налазећи да се разговори између саокривљених могу у потпуности користити у односу на оба окривљена и у ситуацији када постоји наредба за само једног окривљеног, уз поштовање осталих разлога предвиђених законом, о чему је овај суд дао јасне и детаљне разлоге у образложењу, а везано за разговоре који је водио окривљени ЗЗ са осталим окривљенима, па се неосновано жалбама истиче супротно.

Дакле, према окривљеном ЗЗ не постоји наредба за надзор и снимање телефонских разговора, али се овај окривљени у транскриптима разговора који су изведени на главном претресу појављује као саговорник са окривљенима у односу на које постоји таква наредба, па је правилно првостепени суд, а насупрот изнетим жалбеним наводима браниоца окривљеног ЗЗ нашао, да се такви разговори могу користити као доказ у односу на оба окривљена. Наиме, телефонски разговор који је настао применом мере надзора према једном окривљеном, може се користити у односу на друге окривљене у односу на које није било наредби за прислушкивање, јер је кривични поступак у односу на све окривљене јединствен, као и прикупљени докази.

Апелациони суд у Београду, као другостепени, је посебно ценио жалбене наводе бранилаца окривљених да им током првостепеног кривичног поступка није омогућен увид у наредбе истражног судије за надзор и снимање телефонских разговора појединих окривљених, као и да је некима од њих био омогућен увид у фотокопије наредби, а у којима је у односу на поједина лица из тих наредби (која су остала непозната), дошло до затамњења њихових имена и осталих генералија, у ком контексту је прибегао примени одредбе чл. 374 ст. 3 ЗКП-а, којим је прописано да судија известилац може, по потреби, од првостепеног суда прибавити извештај о повредама одредаба кривичног поступка, а може преко тог суда или истражног судије суда на чијем се подручју радња има извршити или на други начин проверити наводе жалбе у погледу нових доказа и нових чињеница, или од других органа или организација прибавити потребне извештаје или списе, па је тако дана 25.06.2010. године извршио увид у наредбе истражног судије и нашао да су наведене наредбе донете по писменом и образложеном предлогу Јавног тужиоца, у складу са чланом 232 ЗКП, на предлог овлашћеног тужиоца, према осумњиченима пре него што је кривични поступак покренут, а у наредбама се наводе подаци о лицима чији се разговори стављају под надзоре и снимају, основи сумње који стоје против тих лица, начин спровођења мере као и обим и трајање. Према томе, снимљени телефонски разговори и транскрипти наведених разговора у односу на окривљене као доказ прибављени су на законит начин, из којих разлога су наводи из изјављених жалби неосновани. Дакле, наредбе је донело овлашћено лице односно надлежни истражни судија по предлогу овлашћеног Јавног тужиоца и то у смислу члана одредбе 232 и члана 504-е ЗКП, због постојања основане сумње да се ради о вршењу, односно припремању вршења кривичних дела са елементима организованог криминала, јер су у конкретном случају постојали основи сумње да окривљени према којима су донете наредбе врше кривично дело прања новца и кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 КЗ, као и под условима прописаним чланом 504 ЗКП, а ти основи сумње су се заснивали на чињеницама и подацима који су садржани у предлозима и захтевима за доношење наредби, а што је садржано у образложењима предметних наредби. Такође, жалбени наводи бранилаца да се одредбом члана 232 ЗКП у попису кривичних дела код којих је могуће примењивати наведену меру, не налази кривично дело злоупотреба службеног положаја, па да се стога ова мера и није могла користити у вези са наведеним кривичним делом, по мишљењу Апелационог суда у Београду су неприхватљиви, имајући у виду управо чињеницу да је истражни судија наредбе и донео у смислу одредби члана 232 и 504-е ЗКП, а одредбом члана 504 ЗКП предвиђено је да истражни судија на захтев јавног тужиоца може према лицу за које постоје основи сумње да само или заједно са другим лицима припрема кривично дело организованог криминала, поред мера из члана 232 и 234 овог Законика, одобрити и примену других тамо наведених мера, па је по налажењу овог суда јасно да се мера прислушкивања разговора може применити и наредити од стране истражног судије увек у случају када постоји основана сумња да једно лице само, или заједно са другим лицима припрема кривично дело са елементима организованог криминала, и то за свако дело, а не само за дела таксативно наведена у члану 232 ЗКП, па су стога у конкретном случају наведени докази у свему прибављени у складу са законом. Што се пак навода жалби, везано за потамњење појединих делова наредби тиче, Апелациони суд у Београду налази да се само ради о обезбеђењу тајности и оправдане заштите идентитета лица обухваћених наредбом, против којих није покренут кривични поступак, а што с друге стране није ни од каквог утицаја на ваљаност наредби у односу на лица – окривљених у овој кривично-правној ствари, сачињених као што је већ речено у свему у складу са законом, па ови жалбени наводи из свега напред реченог, нису били од таквог значаја да би водили укидању првостепене пресуде.

Жалбене наводе да је побијана пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, оцењује као неосноване, будући да је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге о свим одлучним чињеницама у овој кривично правној ствари, такође изрека побијане пресуде је јасна и разумљива, није противречна сама себи и датим разлозима и садржи све чињенице и околности од којих зависи примена закона, а образложење побијане пресуде садржи разлоге о одлучним чињеницама из којих се поуздано закључује да су окривљени извршили кривично дело за које су оглашени кривима, као и које су радње предузели приликом извршења истог.

Поред тога, првостепени суд је на основу изведених и правилно оцењених доказа ближе означених у образложењу побијане пресуде, а у склопу изнетих одбрана окривљених, правилно утврдио све одлучне чињенице, како оне које чине објективна обележја кривичних дела у питању, тако и чињенице и околности које се тичу субјективног односа оптужених према учињеним делима, о чему су дати јасни, уверљиви и непротивречни разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд, као другостепени.

Неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног ББ адв. ББ1 да је током поступка дошло до проширења оптужбе у смислу члана 342 ЗКП-а, с обзиром да је правилно првостепени оценио да се ради о измени оптужбе у смислу члана 341 ЗКП-а, имајући у виду да је у новом тексту оптужнице задржана истоветност у основном догађају и чињеничном опису, те да је дата друга правна квалификација (на шта тужилац има право све до закључења главног претреса), а с обзиром на нову субјективну оцену доказа од стране јавног тужиоца.

Апелациони суд у Београду, налази да се неосновано жалбама окривљеног ВВ и његовог браниоца адв. ВВ1, као и бранилаца осталих окривљених адв. БА, адв. БА1, адв. БА2, адв. ББ1, адв. ГГ1, адв. ЂЂ1, адв. ЕЕ1, адв. ЖЖ1, адв. ЗЗ1, адв. ИБ, адв. ИБ1, адв. ЈЈ1, адв. КК1 и адв. ЛЛ1 побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Ово стога што је првостепени суд на основу изведених и свестрано и правилно оцењених доказа и одбрана окривљених, како појединачно, тако и у међусобној повезаности, правилно, поуздано и у потпуности утврдио све оне чињенице које су одлучне за доношење законите одлуке у овој кривично-правној ствари, за шта је у образложењу ожалбене пресуде дао јасне и уверљиве разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Пре свега, правилно је првостепени суд на основу одбрана окривљених, као и осталих изведених доказа утврдио да се АА и ББ познају дуги низ година, да познају ЖЖ, као и да познају окривљеног ЕЕ. Такође, несумњиво је утврђено да окривљени ГГ познаје окривљеног АА и окривљеног ББ, те да је упознао и окривљеног ВВ, а преко окривљеног ББ, те да је окривљени ГГ од ББ управо и добио телефон окривљеног ВВ и истог позвао управо ради договора о послу којим се окривљени ВВ тада бавио. На даље, утврђено је да је окривљени ВВ упознао и окривљеног АА, као и окривљеног ББ, на тај начин што су исти долазили по новац који им је припадао из посла којим се ВВ бавио, а окривљени ВВ је упознао и окривљеног ЖЖ који је такође долазио или по новац или по одређену документацију и печате фирме. Окривљени ВВ је познавао и окривљеног ЗЗ, ИИ, ИИ1 и ИИ2, са којима је такође имао честу комуникацију у вези посла којим се бавио. Правилно је на основу свих изведених доказа првостепени суд утврдио да је окривљени ГГ познавао и окривљеног ЂЂ, те окривљене ЕЕ и ЖЖ, док је такође несумњиво утврђено да је окривљени ЂЂ познавао окривљене ДД, ЈЈ и КК, као и окривљеног ЛЛ, са којима је имао комуникацију, а везано за отварање фирми на њихова имена.

Правилно је првостепени суд, на основу изведених доказа и признања релевантних чињеница, односно одбрана окривљених ГГ и ВВ, пре свега утврдио да се окривљени ВВ бавио пословима везаним за диловање девиза, такозвани „штицунг“ девиза, и то заједно са извесним „ЉЉ3“, те да је управо извесни „ЉЉ3“ постигао договор са окривљеним ББ око услова пословања са првом од четири предметне фирме, те да је након тога окривљеног ВВ позвао окривљени ГГ и то у вези договора односно пословања, након чега је њихова сарадња и отпочела. Такође, на основу одбране окривљеног ГГ суд је утврдио да је окривљеном ГГ телефон окривљеног ВВ дао управо окривљени ББ, након чега су се њих двојица чули и дошло је до реализације посла. На основу одбрана ВВ и ГГ правилно је првостепени суд утврдио да су окривљени АА и ББ били гаранти за посао односно да је њихова улога била да обезбеђују посао како лично, тако и финансијски, те да су на име укупне зараде од наведеног посла добијали по трећину, односно да су окривљени ГГ, ГГ и ББ делили по трећину зараде од посла, а наведене чињенице у својој одбрани нису оспоравали окривљени.

Окривљени ГГ је у складу са раније постигнутим споразумом око отварања фирми и посла преко истих, документацију за прву фирму добио од окривљеног ЂЂ, а након тога је за преостале три фирме преко којих се радило, окривљени ГГ предавао окривљеном ЂЂ новац за трошкове отварања фирми и по извршеној регистрацији истих од ЂЂ добијао документацију за фирме, а што је правилно првостепени суд утврдио на основу одбране окривљеног ГГ.

На основу одбрана окривљеног ГГ, ЂЂ, ДД, ЈЈ и КК, као и на основу исказа саслушаних сведока и то сведока СС и сведока СС1, правилно је првостепени суд утврдио да је у октобру месецу 2004. године дошло до отварања фирме „уу1“ и то тако што је окривљени ЂЂ понудио окривљеном ДД да исти региструје на своје име предузеће, а да фактички не ради са њим, већ да уступи документацију ЂЂ да би преко тог предузећа радили неки његови пријатељи, а да ће ДД за узврат добити одређену надокнаду, што је окривљени ДД и прихватио, регистровао предузеће „уу1“ и то у агенцију у коју га је одвео окривљени ЂЂ, у коју сврху је у договору са ЂЂ изнајмљен стан у Новом Саду који је био и седиште фирме.

Такође, правилно је првостепени суд утврдио да је у новембру 2004. године окривљени ЈЈ регистровао предузеће „уу2“, и то тако што му је окривљени ЂЂ понудио могућност да заради известан новац, тако што ће на своје име регистровати предузеће, али којим неће он фактички радити, већ ће само потписивати документацију која је потребна за рад предузећа и за то добијати одређену накнаду, што је окривљени ЈЈ прихватио и на своје име регистровао предузеће у агенцији коју му је препоручио окривљени ЂЂ, обавио је све послове везане за отварање фирме, изнајмио стан уз сагласност окривљеног ЂЂ, а у ком стану је окривљени ЈЈ и становао, иако је заправо простор изнајмљен за канцеларију.

На даље, правилно је првостепени суд везано за регистровање предузећа „уу3“ нашао да је, на основу исказа сведока СС1, управо наведени сведок обавила на захтев окривљеног КК посао који се односи на регистровање предузећа „уу3“, на име окривљеног КК, те да је сву документацију по обављеном послу предала окривљеном КК и да јој је он за тај посао исплатио надокнаду.

Наиме, окривљени ЂЂ током поступка није оспоравао да је он учествовао у договарању око отварања фирме „уу3“, „уу2“ и „уу1“, а да је све чинио у договору са окривљеним ГГ, док је оспоравао да је на исти начин учествовао у отварању фирме „уу4“, али правилно првостепени суд такву његову одбрану није прихватио налазећи да је нелогична и искључиво усмерена на умањење његове кривице, те да је у потпуности супротна исказу окривљеног ГГ, који је јасно и децидирано објаснио да му је сву документацију за фирму „уу4“ која је регистрована на име ЛЛ предао управо окривљени ЂЂ, па је на основу свега наведеног несумњиво утврђено да је окривљени ЂЂ учествовао у договарању и отварању фирме на име окривљеног ЛЛ, на исти начин као и под условима као што је то учињено и приликом отварања фирми „уу1“, „уу2“ и „уу3“.

На основу исказа окривљеног ГГ, као и на основу увида у свеску коју је суд прочитао у доказном поступку, а која је привремено одузета од окривљеног ГГ, те на основу одбрана окривљених ЂЂ, ДД, ЈЈ и КК, правилно је првостепени суд утврдио да су према постигнутом договору окривљени ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ као новчану надокнаду за само регистровање фирми на њихово име добили надокнаду у износу од по 1.000 еура, те да су потом према споразуму добијали месечно по 300 еура, као надокнаду за то што се фирма води на њихово име. Такође је првостепени суд несумњиво утврдио да је окривљени ЂЂ на име свог ангажовања у проналажењу ових лица на чија имена су отваране фирме и других послова које је обављао везано за овај посао добијао преко окривљеног ДД новчану надокнаду у износу од по 300 еура сваког месеца.

Такође, на основу признања окривљеног ЂЂ, као и окривљених ДД, ЈЈ и КК, утврђено је да су, након регистрације предузећа свако на своје име, документацију предузећа заједно са печатима предавали окривљеном ЂЂ, те да су у више наврата потписивали бланко налоге за исплату са рачуна својих предузећа, док је окривљени ЈЈ и више фактура свог предузећа бланко потписао, а што су све предавали окривљеном ЂЂ и на тај начин омогућили евентуално обављање промета роба и услуга преко својих предузећа. Наведену документацију коју је добијао од директора фирми окривљени ЂЂ је даље предавао окривљеном ГГ.

На даље, на основу признања релевантних чињеница од стране окривљеног ГГ, а који је у потпуности сагласан са признањем окривљеног ВВ, као и окривљеног ЕЕ, а које је дато у току истраге, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени ГГ податке за предузећа која су отворена на име окривљених ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ предавао окривљенима ВВ и ЕЕ, док је касније урађен и дупли печат, па им је давао и печате истих фирми, а са њима је био у честој телефонској комуникацији, а у вези обављања посла којим су се бавили.

Окривљени ГГ је користећи бланко налоге потписане од стране власника наведене четири фирме, а које је добијао од окривљеног ЂЂ, сачињавао налоге за пренос средстава са текућих рачуна и располагао средствима на текућим рачунима наведених предузећа, подизао је извештаје о уплатама на текуће рачуне код овлашћених банака. Наведене чињенице које је признао и окривљени ГГ потврдили су и сведоци саслушани током поступка и то сведоци СС2, СС3 и СС4, а чије исказе је првостепени суд у потпуности прихватио као истините, и дао разлоге за своју одлуку, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд. На основу исказа наведених сведока несумњиво је утврђено да је ГГ долазио у банке, да је доносио вирмане и налоге, те преузимао изводе за фирме „уу4“ и „уу3“, те да је окривљени ГГ такође предавао бланко фактуре и отпремнице наведених предузећа регистрованих на име окривљени ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ, окривљенима ВВ и ЕЕ, како би их даље користили за наводни промет роба и услуга између наведених предузећа и других привредних субјеката, а такође и пословну документацију коју је добијао од окривљених ВВ и ЕЕ од других предузећа у вези наводног промета роба и услуга оверавао печатима наведена четири предузећа уносећи у исте неистините податке о томе да су ова четири предузећа примила робу и услуге.

Исто тако, правилно је првостепени суд утврдио да су окривљени ВВ и ЕЕ по преузимању пословне документације и печата за наведена четири предузећа од окривљеног ГГ, проналазили предузећа и друге учеснике платног промета који су имали потребе за средствима на текућим рачунима или потребе за готовим новцем и са њима лично или преко трећих лица договарали обављање новчаних трансакција између тих предузећа и предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“, уз уговарање висине провизије за пролаз средстава преко текућих рачуна ова четири предузећа, при чему је та провизија у складу са договором који су ВВ и ЕЕ имали са окривљеним ГГ укључивала 2,5% од висине уплаћених средстава, који износ је припадао окривљеном ГГ и организаторима групе (односно окривљенима АА и ББ), а у оквиру процента који су уговарали окривљени ВВ и ЕЕ налазио се и 1% од уплате који је припадао њима, док би се за евентуално још већи проценат провизије за пролаз средстава, а до висине од 5% уграђивао и неко трећи преко кога су ВВ и ЕЕ успостављали контакт са трећим лицима. Окривљени ВВ и ЕЕ су пратили те уплате и исплате са рачуна наведена четири предузећа и других предузећа са којима су радили и о томе телефоном комуницирали са окривљеним ГГ, а уплате и исплате на текуће рачуне наведена четири предузећа је пратила и пословна документација. Фактуре и отпремнице наведена четири предузећа су овераване печатима и предаване бланко оверене и потписане другим учесницима у платном промету који су вршили уплате на рачуне предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ и потом уносили неистините податке о наводно купљеној роби и извршеним услугама од стране наведена четири предузећа, а поменута предузећа ниједну од тих услуга нису извршили, нити су било каквом робом располагали. На даље, од субјеката на чије рачуне су предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ уплаћивали новац окривљени ВВ је пак примао готов новац у домаћој и страној валути, те је примао од истих рачуне и фактуре и отпремнице које су овераване печатима наведена четири предузећа.

На основу признања окривљеног ГГ, ВВ, као и током истраге окривљеног ЕЕ, а која су у потпуности потврђена исказом саслушаног сведока СС5, који је био запослен у предузећу окривљеног ЕЕ, суд је несумњиво утврдио да је током 2005. године по налогу окривљеног ЕЕа сведок СС5 радио и послове који су се састојали у томе да је комуницирао телефоном са окривљеним ГГ и диктирао му називе фирми, бројеве текућих рачуна и износа који треба да се уплате, док га је окривљени ГГ извештавао да ли су ти износи прошли преко текућег рачуна, па је он све то евидентирао на папирима које му је давао окривљени ЕЕ и касније то њему предавао. Такође је навео да га је окривљени ЕЕ обавештавао када се прелази на нове фирме, те да је једном од окривљеног ГГ тражио печат за фирму „уу1“, а по налогу окривљеног ЕЕ, те да је окривљени ГГ долазио у фирму окривљеног ЕЕ где је печатирао папире у ковертама, а да су то биле отпремнице и фактуре наведена четири предузећа (односно фирми за које му је диктирао податке), након чега је окривљени ГГ све те отпремнице и фактуре потписивао пред њим, а коју документацију је након тога преузимао окривљени ЕЕ. Додао је да се такође пар пута по налогу окривљеног ЕЕ чуо и са окривљеним ЖЖ који му је на исти начин као и окривљени ГГ диктирао податке.

Дакле, на основу свих изведених доказа, као и на основу признања релевантних чињеница од стране окривљених ДДа, ЈЈ, КК, ГГ, ВВ и делом ЕЕ, суд је правилно утврдио да фирме „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ осим што су биле регистроване нису имале никог од запослених лица, осим њихових оснивача и власника, нити су имале магацински простор, нити су се фактички бавиле било каквим прометом роба или услуга, али преко њихових текућих рачуна су за време њиховог постојања вршене уплате и исплате новчаних средстава разним предузећима, а што је све потврђено на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке ТТ1 (чији је налаз и мишљење као и исказ са главног претреса суд детаљно интерпретирао на странама 164 до 169 образложења побијане пресуде). Налаз и мишљење судског вештака првостепени суд је у потпуности прихватио, за шта је дао довољне и јасне разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Начин пословања наведене четири фирме, правилно је првостепени суд утврдио и на основу исказа сведока СС6, сведока СС7 и сведока СС8, чије исказе је суд детаљно интерпретирао на страни 169, 170 и 171 образложења побијане пресуде и дао оцену истих.

Правилно је првостепени суд на основу делимичног признања од стране окривљеног ГГ, ВВ, КК, ДД, ЈЈ, као и налаза вештака економске струке ТТ1, те на основу исказа саслушаних сведока СС6, СС7 и СС7, које је у свему прихватио, несумњиво утврдио да између фирми „уу4“, „уу2“, „уу3“ и „уу1“ са једне стране и бројних привредних субјеката, који су пословно контактирали са наведеним фирмама са друге стране, није било фактичког промета ни роба, ни услуга, већ да су се обављале искључиво новчане трансакције. Односно учесници у платном промету који су имали потребу за готовинским средствима, уплаћивали су одређене новчане износе на рачуне ова четири предузећа, а добијали назад новац умањен за одређени проценат од укупно уплаћеног новца, по курсу који је био већи од званичног курса, затим, несумњиво је утврђено да су новчане трансакције пратиле и фактуре и отпремнице, у које се уносио неистинит садржај о томе да су наведена четири предузећа испоручила разну робу и обавиле услуге тим предузећима, по ком основу су примале уплате на своје текуће рачуне, али реалног промета роба и услуга између ових предузећа није било, с обзиром да наведена четири предузећа нису имала робни промет, већ су само фиктивно правила књиговодствену документацију, а уместо роба и услуга исплаћивали су готов новац у домаћој или страној валути.

Надаље, на основу признања релевантних чињеница од стране окривљеног ГГ, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени ГГ пословну документацију за наведена четири предузећа односно фактуре које је од окривљених ВВ, ЕЕ и дилера даље прослеђивао окривљеном ЂЂ, а да би се иста документација даље користила приликом вођења књиговодства за наведене четири фирме, док је даље на основу његовог признања утврђено да је стратегија била да се фирме преко чијих рачуна је пролазио новац раде 2 до 3 месеца максимално у ком периоду се сматрало да се може безбедно радити, па је тако фирма окривљеног ЈЈ „уу2“ уз посредовање окривљеног ЂЂ продата у јуну 2005. године, фирма окривљеног ДД „уу1“ такође уз посредовање окривљеног ЂЂ продата је у мају 2005. године, док је фирма окривљеног КК „уу3“ продата такође уз посредовање окривљеног ЂЂ, при чему према подацима пословних банака код њих нису евидентиране промене лица овлашћених за потписивање.

Пре свега, на основу телефонске комуникације, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени ГГ остваривао скоро свакодневну телефонску комуникацију са окривљенима АА и ББ у којим комуникацијама их је информисао о резултатима пословања, посебно о томе колика је провизија, те да ли се повећао обим посла о износу новца који ће им припасти од сваког појединачног посла као и о трошковима, а од њих је примао инструкције за даље активности, такође је утврђено да су окривљени ГГ и ВВ остваривали свакодневну међусобну комуникацију у којој су се углавном диктирали подаци о фирмама које су примале уплате на свој рачун и подаци о износима који се уплаћују, те подаци о стању на рачуну. На основу телефонске комуникације утврђено је да је ГГ остваривао повремену телефонску комуникацију са окривљеним ЕЕ, те да је садржина тих разговора везана за податке о фирмама односно о уплатама на рачуне, те да је окривљени ГГ остваривао комуникацију и са окривљеним ЂЂ, док је ГГ остваривао телефонску комуникацију и са окривљеним ЖЖ.

Такође, на основу садржине телефонских разговора, првостепени суд је правилно и несумњиво утврдио да су окривљени АА и ББ били организатори криминалне групе, пре свега на основу одбрана окривљеног ГГ и ВВ, на основу којих је суд утврдио да се окривљени ВВ бавио пословима везаним за диловање девиза и то заједно са извесним „ЉЉ3“, те да је управо извесни „ЉЉ3“ договорио са окривљеним ББ услове пословања, да је након постигнутог договора окривљени ГГ позвао телефоном окривљеног ВВ, а у вези пословања, након чега је и отпочела њихова сарадња, с тим што је према признању окривљеног ГГ њему телефон окривљеног ВВ дао заправо окривљени ББ. На даље према доказима у списима предмета организатори наведене групе односно окривљени АА и ББ су правили план даљег поступања у оквиру групе, контролисали и усмеравали даље деловање и то посебно остварујући контакт и утицај на окривљеног ГГ и ВВ и то тако што су искористили моменат да су се њих двојица и раније бавили сличним делатностима односно чињеницу да су се и окривљени ГГ и ВВ раније бавили тим послом организовали на даље и њихов рад и рад осталих окривљених, те да су они при томе обавезбеђивали посао и то како су сами у својој одбрани навели окривљени ББ финансијски а окривљени АА физички а што је свакако било неопходно за деловање свих окривљених.

Првостепени суд је при томе имао у виду и наводе одбрана окривљених АА и ББ да они нису познавали већину окривљених, пре свега окривљене ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ, па да зато и нису могли бити организатори односно да нису могли да организују људе које и не познају, али је правилно првостепени суд нашао да је таква одбрана неоснована имајући у виду заправо улогу организатора криминалне групе, односно да се њихова улога превасходно састојала у организационим пословима, контроли,усмеравању деловања, а што су конкретном случају реализовали и постизали управо преко окривљеног ГГ који је био у непрекидној комуникацији са окривљенима АА и ББ, па чињеница што окривљени АА и ББ нису познавали све остале окривљене није од значаја, јер је очигледно да су они пре свега преко окривљеног ГГ контролисали деловање свих осталих окривљених, а за шта је првостепени суд у образложењу побијане пресуде дао довољне и јасне разлоге.

Пре свега улога окривљеног АА и ББ као организатора криминалне групе огледала се у низу конкретних активности које се могу манифестовати у њиховом деловању, а што је првостепени суд правилно утврдио на основу садржине бројних разговора који су вођени између окривљеног АА и ББ са једне стране и окривљеног ГГ са друге стране.

Из садржине разговора несумњиво је утврђено да су њих двојица, окривљени АА и ББ, у комуникацији са окривљеним ГГ пре свега доносили одлуку о томе колика ће бити провизија за пролаз новца преко рачуна четири фирме, а који ће припасти њима, доносили су одлуке о томе колико ће још времена радити једна фирма и када ће се прећи на отварање и рад са новом фирмом, одлучивали су о томе колико се ком окривљеном има исплатити на име његове улоге, у ком циљу су константно били обавештавани од стране окривљеног ГГ о томе колика је зарада и колико ће ко новца узети. Првостепени суд је правилно све напред наведене чињенице утврдио на основу бројних телефонских разговора које је детаљно интерпретирао на странама 177, 178 и 179 образложења побијане пресуде, након чега је на основу садржине разговора несумњиво утврдио да је окривљени АА тај који се пита и који је у сталној комуникацији са окривљеним ГГ, да је он тај који контролише како се обавља посао, да се у наведеним разговорима помиње и ђђ односно окривљени ЂЂ, као и окривљени ЕЕ, те да он одлучује о томе колика ће бити провизија и да ли ће се провизија спуштати. Такође на основу разговора који су цитирани на странама 177, 178 и 179 утврђено је да управо окривљени АА одлучује о томе када ће се кренути са отварањем нове фирме, да управо њему окривљени ГГ реферише колико је ко узео новца и колики су трошкови, док окривљени АА захтева од окривљеног ГГ да се прецизно води евиденција о трошковима, да се траже нови канали за прилив, па је потпуно јасно да из садржине разговора се управо окривљени АА окривљеном ГГ обраћа као неко ко о томе доноси одлуку, а окривљени ГГ се обраћа окривљеном АА речима „Дужан сам да те обавестим“ или „Ти си ми дао наређење“.

Такође, поред осталих доказа на основу садржине телефонским разговора, који су детаљно интерпретирани на странама 179 и 180 образложења побијане пресуде, а односе се углавном на комуникацију између окривљеног ББ и окривљеног ГГ, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени ББ тај коме се окривљени ГГ свакодневно јавља, обавештава га о томе да ли се ради на једну фирму, да ли је фирма угашена, да ли се прешло на другу, такође причају око смањења провизије, а о чему треба да одлучи управо окривљени ББ, с тим што је очигледно да окривљени ББ зна о чему се ради, те да такође познаје ђђ односно окривљеног ЂЂ као и окривљеног ВВ, те да зна шта они раде у вези овог посла, а окривљени ГГ га уредно обавештава о томе ко је колико новца од зараде узео.

Наиме, на основу свих изведених доказа као и садржине телефонских разговора, правилно је првостепени суд утврдио да су окривљени ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ као власници Предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ били одговорна лица, свако у свом предузећу и да су самим тим били свесни своје одговорности за законит рад предузећа, али су искористили својство одговорног лица, односно злоупотребили су своје овлашћење као одговорна лица на тај начин што су бланко потписивали пословну документацију свог предузећа и исту уступали на коришћење осталим окривљенима, свесни да ће та документација бити употребљена за незаконите послове, а све то са намером да прибаве како себи имовинску корист, која се огледала у одређеној новчаној накнади за услугу самог отварања предузећа, а надаље и месечну накнаду у време рада предузећа, исто тако са намером да другоме прибаве противправну имовинску корист, односно осталим окривљенима, па је свако од њих у периоду у коме се пословало преко његове фирме својим потписом оверавао пословну документацију и омогућавао обављање наводног промета робе и услуга између свог предузећа и других предузећа и омогућавао употребу у правном саобраћају неистинитих исправа, на основу чега су извршене уплате на текуће рачуне њихових фирми и исплате са текућих рачуна ових предузећа на текуће рачуне других предузећа.

При томе првостепени суд је имао у виду наводе одбрана наведених окривљених да они нису били одговорна лица јер нису фактички управљали предузећем нити реално радили са својим предузећем, међутим правилно је њихове одбране у том делу оценио неоснованима јер управо њихова одговорност произилази из чињенице да су они били искључиви власници фирми, да нису имали других запослених, те да нису неко друго лице опуномоћили за управљање фирмом, као и да су у пословној документацији свог предузећа били означени, свако у свом предузећу, као искључиво одговорна лица са депонованим потписом у пословној банци. Чињеница у погледу времена када је која од наведених фирми пословала и чињеница да су неке од тих фирми преношене на трећа лица на основу уговора о продаји, није од утицаја имајући у виду да у пословним банкама није евидентирана промена одговорних лица, па је то управо, како то правилно налази првостепени суд, омогућавало да се пословна документација бланко потписана од стране окривљених као власника и одговорних лица искористи у платном промету и након времена када је фирма продата, а што се дешавало (што је утврђено из писане документације и налаза вештака) па је време извршења кривичних дела од стране наведених окривљених правилно означено и то на период за који је према подацима пословних банака оствариван промет новчаних средстава преко наведене четири фирме јер је то време у коме је забрањена последица и наступила без обзира на чињеницу да ли је у међувремену дошло до закључивања наведених уговора о продаји предузећа, с обзиром да није дошло до промене одговорних лица у пословним банкама.

Даље, правилно је првостепени суд утврдио да окривљени ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ и ЖЖ нису имали никаква својства одговорних лица у наведена четири предузећа, али су својим активностима које су предузимали, а које су везане за наведена четири предузећа, свако од њих у оквиру свог дела задужења предузимао је радње свестан чињенице да тиме доприноси злоупотреби коју чине одговорна лица односно власници предузећа на чије су име фирме регистроване, па су окривљени како је већ раније наведено помогли у извршењу кривичног дела злоупотреба службеног положаја.

Пре свега окривљени ГГ је организовао рад наведена четири предузећа и координирао рад између свих осталих окривљених, подизао извештаје о уплатама на текуће рачуне код овлашћених банака, сачињавао налоге за пренос средстава са текућих рачуна истих, сачињавао неистините исправе у смислу уношења неистинитих података у пословну документацију наведена четири предузећа. Окривљени ВВ и ЕЕ су проналазили предузећа и друге учеснике у платном промету за које су прикупљали податке о томе да ли имају потребе за средствима на текућим рачунима или потребе за готовим новцем и договарали обављање незаконитих новчаних трансакција између тих привредних субјеката и предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ за које су преузимали пословну документацију преко окривљеног ГГ. Окривљени ЖЖ је помогао у извршењу кривичног дела злоупотреба службеног положаја пре свега тако што је преносио пословну документацију наведене четири фирме између осталих окривљених, преузимао изводе о извршеним уплатама на текуће рачуне код пословних банака, повремено је и сам попуњавао и предавао налоге за пренос средстава са текућих рачуна наведена четири предузећа. Окривљени ЂЂ такође је извршио радње помагања кривичног дела злоупотреба службеног положаја и то тако што је предавао бланко потписану пословну документацију наведена четири предузећа, а коју је предузимао од извршилаца кривичног дела злоупотреба службеног положаја и то предавао окривљеном ГГ, а такође организовао је и вођење књиговодствених послова, плаћање пореских обавеза за предузећа, преузимао је пословну документацију и након престанка са радом једног од предузећа, мењао оснивача предузећа и онемогућавао контролу пословања од стране надлежних државних органа.

Према томе, на основу свих изведених доказа током поступка, као и на основу садржине телефонских разговора правилно је првостепени суд утврдио да су окривљени АА и ББ извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању и то преко окривљених ГГ и ЂЂ са којима су били у директној комуникацији, а све на основу договора и обећања материјалне и физичке подршке у послу, па је тиме учвршћена одлука пре свега код ГГ и ВВ да врше кривична дела, а преко њих и код осталих окривљених. Наиме, на основу целокупног доказног поступка првостепени суд је потпуно и јасно утврдио да у конкретном случају без обећања финансијске подршке и физичке заштите коју су обезбеђивали окривљени ББ и АА наведени посао ни остали окривљени не би радили, па је потпуно јасно да су управо окривљени АА и ББ извршили учвршћивање одлуке код осталих чланова за вршење кривичног дела и на тај начин остале окривљене подстакли на исто, при чему су током целог критичног периода издавали сталне налоге везане за начин рада, а који су налози преко окривљеног ГГ преношени и другим окривљенима, с тим да је подстрекавање учињено од стране окривљених АА и ББ било усмерено на конкретно кривично дело и на одређени круг лица.

Правилна је оцена првостепеног суда да је обрана окривљеног АА и ББ потпуно неуверљива и у супротности са осталим изведеним доказима, и то пре свега део одбране у којој окривљени негирају да су били организатори наведене криминалне групе, а ово стога што када се има у виду да су окривљени АА и ББ добијали по 1/3 од зараде која је остваривана радом свих окривљених, па је самим тим апсолутно јасно да било ко да оствари неку зараду неће без икаквог разлога део те зараде уступити неком трећем лицу, већ ће напротив ту зараду управо делити са онима који имају неког удела у стварању исте, а такође сами окривљени АА и ББ су навели да су пружали финансијску и физичку подршку у наведеном послу.

Даље, правилно је првостепени суд на основу делимичног признања релевантних чињеница од стране окривљеног ВВ као и окривљеног ЗЗ, те на основу бројне телефонске комуникације између окривљеног ВВ и ЗЗ коју је првостепени суд детаљно интерпретирао на странама 196-202 образложења побијане пресуде, утврдио да је окривљени ЗЗ заправо био један од посредника, преко којих је окривљени ВВ проналазио предузеће и друге учеснике у платном промету који су имали потребе за средствима на текућем рачуну или готовинским средствима, а што све потврђују и бројни докази односно бројна писмена документација која се налази у списима предмета. На основу наведених доказа, те на основу бројних разговора који су вођени између окривљеног ВВ и ЗЗ, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени ЗЗ у послу учествовао са окривљеним ВВ, и то на начин како је окривљени ВВ у својој одбрани детаљно објаснио, те је утврдио да је окривљени ЗЗ био упознат са чињеницом ко су власници предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ преко којих је окривљени ВВ радио, као и да се документација наведених фирми фалсификује на начин што се уносе неистинити подаци у вези промета роба и услуга кога фактички нема, те да окривљени ЗЗ учествује и на тај начин помаже у незаконитостима одговорних лица у наведеним предузећима. Такође, правилно је првостепени суд поступио када није прихватио одбрану окривљеног ЗЗ да он није имао сарадњу са ВВ, а везану за новчане трансакције, већ да јединца комуникација коју су они имали у вези фарбања киоска, с обзиром да је његова одбрана у супротности са осталим изведеним доказима а посебно супротна садржини прислушкиваних телефонских разговора између окривљеног ЗЗ и ВВ.

Такође, правилно је првостепени суд на основу делимичног признања окривљених ИИ, ИИ1 и ИИ2, те признања одређених чињеница од стране окривљеног ВВ, утврдио да су окривљене ИИ, ИИ1 и ИИ2 биле запослене у предузећу „уу5“ које се бавило књиговодством и трговином, те да су све три фактички радиле све послове у истој фирми заједно, да су биле овлашћене да фактуришу робу и раде друге послове, те да су у потпуности биле упознате са начином послована фирме, те да су све три познавале окривљеног ВВ и са њим сарађивале, а у послу који им је он предложио, односно да су биле упознате са начином рада окривљеног ВВ. Током поступка утврђено је да су све три окривљене радиле у предузећу „уу5“, те да им је окривљени ВВ предложио да сарађују и то на тај начин што он има фирме које могу да приме жирални новац, а он би за то давао кеш, па су окривљене прихватиле ту сарадњу, јер су са друге стране познавале доста људи из фирми чије су књиговодство водиле, па су преузеле улогу посредника између окривљеног ВВ који је примао уплате на рачуне предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ и фирми које су оне проналазиле. Њихова сарадња се сатојала у томе што би неку од њих три позвао неко ко има жирални новац на рачуну и питао где може да га пласира, након чега би оне позвале окривљеног ВВ и питале га који је курс и да ли може да се изврши уплата, те када би он рекао који је курс и на коју фирму може да се изврши уплата, оне би позивале предузеће које је питало за жиралну уплату, рекле курс и ако би то њима одговарало и прихватили понуду онда би извршили уплату, а оне би о томе обавештавале окривљеног ВВ, након чега би он проверио да ли су легле уплате тих фирми и ако је било све у реду окривљени ВВ би слао новац или лично или преко неких других људи оптуженима ИИ, ИИ1 и ИИ2, након чега би неко из фирме које су извршиле уплате долазио код њих и преузимао новац, док је истовремено окривљени ВВ уз кеш новац достављао и бланко фактуре наведене четири фирме на чије су рачуне вршене уплате, а све наведене околности потврђене су и телефонским разговорима које су водиле окривљене са окривљеним ВВ, а које је првостепени суд детаљно навео и објаснио на страни 204 образложења побијане пресуде, на основу чега је и утврдио правилно и потпуно чињенично стање које је везано за окривљене ИИ, ИИ1 и ИИ2.

Зато је правилно поступио првостепени суд када није прихватио измењене одбране окривљених током главног претреса да нису добијале никакав проценат већ да су их само чашћавали пријатељи за које су радили, правилно налазећи да је таква одбрана неуверљива и супротна изведеним доказима, а посебно садржини прислушкиваних разговора, а за који свој став је првостепени суд је на странама 203 и 204 образложења побијане пресуде дао јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Наиме, правилно је поступио првостепени суд када је одбио доказне предлоге Специјалног тужиоца и бранилаца окривљених, а који су ближе наведени на странама 227 до 232 образложења побијане пресуде, за шта је дао правилне и јасне разлоге, које у потпуности прихвата и овај суд и на исте упућује.

Дакле, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање у односу на кривично дело злочиначко удруживање и кривично дело злоупотреба службеног положаја.

Међутим, Апелациони суд у Београду, кривично-правне радње окривљених АА и ББ описане под А-I-1 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злочиначко удруживање из члана 227 став 1 КЗ РС (који је важио у време извршења кривичног дела), из разлога што је одредбом члана 227 став 1 КЗ РС прописано да ко организује групу или банду која има за циљ вршење кривичних дела предвиђених републичким законом за која се може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, казниће се затвором од три месеца до пет година, док је одредбом члана 346 став 1 КЗ (који се примењује од 01.01.2006. године) прописано да ко организује групу или друго удружење које има за циљ вршење кривичних дела за која се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, казниће се затвором од три месеца до пет година. Без обзира што је у оба случаја прописана иста казна затвора, односно казна затвора од три месеца до пет година, Апелациони суд у Београду налази да је у конкретном случају закон који је важио у време извршења кривичног дела блажи за учиниоце, обзиром да је одредбом члана 227 КЗ РС прописано да наведено дело постоји само уколико су се лица удружила ради вршења кривичних дела за која је запрећена казна затвора пет година или тежа казна, док је одредбом члана 346 Кривичног законика прописано да наведено дело постоји уколико су се лица удружила ради вршења кривичних дела за која је запрећена казна затвора три године или тежа казна, из којих разлога је овај суд и преиначио првостепену пресуду у погледу правне оцене дела.

Даље, Апелациони суд у Београду, кривично-правне радње окривљених АА, ББ, описане под А-I тачка 2 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 34 КЗ, кривично-правне радње окривљених ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, описане под А-I тачка 2 изреке првостепене пресуде, као и кривично-правне радње окривљеног ЗЗ, ИИ, ИИ1 и ИИ2, описане под А-II тачка 1 и 2 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 35 КЗ, а кривично-правне радње окривљених ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ описане под А-I тачка 2 изреке првостепене пресуде, правно квалификује као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ, имајући у виду да су инкриминисане радње предузете у периоду од септембра месеца 2004. године, па до 24.01.2006. године, односно у већем делу пре ступања на снагу Кривичног законика којим је први пут уређен институт продуженог кривичног дела у члану 61, чијим је ставом 5 прописано да ако продужено кривично дело обухвата кривична дела чије је битно обележје новчани износ, сматраће се да је продуженим кривичним делом остварен збир износа остварених појединачним кривичним делима уколико је то обухваћено јединственим умишљајем, а који члан није важио у време извршења кривичног дела, већ је примењивана правна конструкција продуженог кривичног дела у корист окривљеног, самим тим не може се радити о квалификованом облику кривичног дела у питању, јер се износи прибављене противправне имовинске користи не могу сабирати, док ни један појединачни износ не прелази износ од 1.500.000,00 динара, а који износ је прописан ставом 3 члана 359 КЗ, па је из наведених разлога Апелациони суд у Београду преиначио првостепену пресуду у погледу правне оцене кривичног дела из члана 359 КЗ.

Испитујући побијану пресуду у делу одлуке о казни, а по жалбама Окружног јавног тужиоца – Специјалног тужиоца, окривљеног ВВ и његовог браниоца адв. ВВ1, као и бранилаца осталих окривљених адв. БА, адв. БА1, адв. БА2, адв. ББ11, адв. ГГ1, адв. ЂЂ1, адв. ЕЕ1, адв. ЖЖ1, адв. ЗЗ1, адв. ИБ, адв. ИБ1, адв. ЈЈ1, адв. КК1 и адв. ЛЛ1, Апелациони суд у Београду је нашао да је првостепени суд у односу на све окривљене правилно утврдио све околности које су од значаја да кривична санкција буде правилно одабрана, а њена висина правилно одмерена, односно све олакшавајуће и отежавајуће околности, у смислу члана 54 КЗ-а.

Наиме, првостепени суд је исцрпно и прецизно у образложењу побијане пресуде, на странама 211 и 212, описао утврђене олакшавајуће и отежавајуће околности, дао њихову детаљну оцену, како индивидуално у односу на сваког од окривљених који је оглашен кривим, тако и генерално, с обзиром на степен друштвене опасности извршеног кривичног дела, насталим последицама и окривљенима као извршиоцима кривичног дела, наводећи разлоге због којих налази да ће се ефективним казнама затвора постићи сврха изрицања кривичних санкција и сврха кажњавања прописане чланом 4 и 42 КЗ-а.

Међутим, Апелациони суд у Београду, полазећи од претходно изнетог, да је првостепена пресуда преиначена у погледу правне квалификације, за које је прописана блажа кривична санкција, а имајући у виду и дужину трајања кривичног поступка и полазећи од правилно утврђених околности и члана 54 КЗ-а, које у свему прихвата и Апелациони суд у Београду, налази да првостепену пресуду уважавањем жалби окривљеног ВВ и бранилаца осталих окривљених треба преиначити у погледу одлуке о казни, како је то наведено у изреци ове пресуде, у смислу блажег кажњавања окривљених, а по претходно утврђеним појединачним казнама за свако од извршених кривичних дела.

Ово тим пре што је по ставу Апелационог суда осудом окривљених на казне затвора (јединствене), овом пресудом, резултат како протека времена од дана пресуђења у овој кривично-правној ствари, до одлучивања по жалбама (због објективних околности, односно преусмерења списа из бившег Врховног суда Србије у Апелациони суд), тако и због чињеница да је у односу на већи број окривљених дошло до апсолутног застаревања кривичног гоњења када је у питању кривично дело злочиначко удруживање из чл. 346 ст. 2 КЗ.

Самим тим је дошло и до анулирања казни утврђених овим окривљенима за то кривично дело из оквира јединствених раније изречених казни, као и због раније поменуте преквалификације кривичног дела из чл. 359 ст. 3 КЗ на став 1 тог члана, за који је одредбама Кривичног законика предвиђена далеко блажа казна, а што је самим тим резултирало утврђивањем појединачних казни у краћем временском трајању у односу на сваког од окривљених, у чијим су се радњама стекла обележја овог кривичног дела, од стране Апелационог суда, као другостепеног.

Због тога, по оцени овог суда, казнама одмереним као у изреци ове пресуде у односу на окривљене, у потпуности ће се остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 4 и 42 КЗ-а, с обзиром да изречене казне у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела, околностима под којима је кривично дело извршено и степеном кривице сваког од окривљених као учинилаца.

Имајући у виду напред наведено, жалба Окружног јавног тужиоца – Специјалног тужиоца, која је изјављена због одлуке о казни у односу на све окривљене, оцењена је као неоснована, јер ће се по налажењу Апелационог суда у Београду, казнама наведеним у изреци ове пресуде, у потпуности остварити сврха кажњавања прописана Кривичним закоником, па су жалбени предлози изјављени у жалби Окружног јавног тужиоца у Београду за строжијим кажњавањем, оцењени као неосновани, с обзиром да се у наведеној жалби не наводи ниједна околност која би била од утицаја на другачију одлуку суда, а која није цењена од стране првостепеног суда.

Првостепени суд је на даље, на основу одредбе члана 63 КЗ-а, правилно одредио да ће се окривљенима у изречене казне затвора урачунати и време које су током овог поступка провели у притвору.

На основу одредбе члана 193 и 196 ЗКП-а, првостепени суд је правилно, донео одлуку о трошковима кривичног поступка, коју је образложио на страни 215 образложења побијане пресуде и дао јасне и правилне разлоге, у свему прихватљиве и за овај суд.

Правилном применом члана 91 и 92 КЗ-а, као и члана 513, 514 и 515 ЗКП-а, од окривљених је одузета имовинска корист стечена извршењем кривичног дела. Правилно је првостепени суд висину износа имовинске користи стечене кривичним делом одмерио у односу на сваког окривљеног, имајући у виду све чињенице и податке у списима предмета, а пре свега с обзиром да би потпуно прецизно утврђивање имовинске користи изазвало знатно одуговлачење поступка, при томе користећи се и одбранама окривљених који су се у односу на ове околности децидирано изјаснили.

Тако је првостепени суд на основу делимичног признања од стране окривљеног ГГ и ВВ, правилно утврдио да се имовинска корист коју су окривљени прибављали састојала у одређеним новчаним износима који су се наплаћивали као провизија за пролаз новца преко жиро-рачуна четири предузећа и да се тај проценат кретао око 5% од висине уплаћених средстава на рачуне ових фирми од стране других предузећа, а да је од тог износа 2,5%, уствари проценат који су узимали организатори, односно окривљени АА и ББ, као и окривљени ГГ и то по трећину овог износа, док би преосталих 2,5% одлазили на провизију коју су узимали остали посредници у ланцу уплате наведених износа, па су тако окривљени ВВ и ЕЕ добијали у просеку 1% од уплата на рачуне наведених фирми, с тим што су у то били укључени и други посредници, који су се такође уграђивали у наведени проценат, а између осталих то су били окривљени ЈЈ, ИИ, ИИ1 и ИИ2.

Такође, првостепени суд је на основу налаза и мишљења судског вештака економске струке, несумњиво утврдио који је износ имовинске користи који је свако од окривљених прибавио, за шта је у образложењу побијане пресуде дао јасне и довољне разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, а све је детаљно објашњено на странама 215, 216 и 217 образложења првостепене пресуде.

Правилно је првостепени суд на основу одредбе члана 87 КЗ-а, од окривљеног ВВ одузео предмете који су настали извршењем кривичног дела и то новац у износу од 113.000 еура, налазећи да је током поступка несумњиво утврђено да је окривљени ВВ извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању, те да је наведени новац очигледно проистекао вршењем тог кривичног дела и очигледно био намењен за даље незаконите новчане трансакције, па сходно томе није ни прихватио одбрану окривљеног ВВ у делу у коме је тврдио да је већи део тог новца и то износ од 100.000 еура, дан пре хапшења позајмио од ЋЋ, а такође, ради потврде његове одбране у том делу, првостепени суд је саслушао сведока СС9 и сведока СС10, те извршио увид у фотографије и видео снимак који је сачињен од стране полиције у стану окривљеног, па је на основу свих изведених доказа несумњиво утврдио да је новац који је критичном приликом окривљени од себе одбацио у укупном износу од 113.000 еура заправо новац који је проистекао из делатности којом се окривљени бавио, везано за новчане трансакције преко предметна четири предузећа, а који је на даље служио за нове новчане трансакције и даље вршење кривичних дела. За свој став првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао јасне, недвосмислене и довољне разлоге за своју одлуку, а који се тичу одузимања предмета који су настали извршењем кривичног дела, а које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Првостепени суд је такође, правилном применом одредбе члана 87 КЗ-а, од окривљених одузео све мобилне телефоне са СИМ картицама, а који су према потврдама о привремено одузетим предметима одузети од окривљених, а који су ближе наведени у првостепеној пресуди, те је одредио да се имају одузети сви рачуни, отпремнице и друга пословна документација сачињена у име предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“, а која је привремено одузета од стране полиције, правилно налазећи да сви наведени предмети представљају предмете који су били употребљени и намењени за извршење кривичних дела за која су окривљени оглашени кривима.


II


Пресудом Окружног суда у Београду, Посебног одељења за борбу против организованог криминала К.П.бр.9/06 од 06.03.2008. године, окривљени ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ, оглашени су кривим због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а, док су окривљени ЗЗ, ИИ, ИИ1 и ИИ2 ослобођени од оптужбе да су извршили по једно кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а.

Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Београду, Специјалног тужилаштва Кт.С.бр.1/06 од 22.07.2006. године, која је измењена 23.01.2008. и 25.01.2008. године, окривљенима ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЈЈ, ИИ, ИИ1 и ИИ2, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ стављено је на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а, за које је прописана казна затвора до једне године.

Одредбом члана 103 став 1 тачка 7 КЗ-а, прописано је да ако у овом Законику није друкчије одређено, кривично гоњење не може се предузети када протекне две године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора до једне године или новчана казна, док је одредбом члана 104 став 6 истог закона прописано да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају када протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.

Имајући у виду цитиране законске одредбе, као и то да је напред наведеним окривљенима стављено на терет да су кривично дело из члана 346 став 2 КЗ-а извршили у периоду од септембра месеца 2004. године, као и током 2005. године, Апелациони суд у Београду је утврдио да је у конкретном случају наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, услед чега је поводом изјављених жалби, а по службеној дужности, побијана пресуда преиначена и оптужба према окривљенима ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ИИ1, ИИ2, ДД, ЈЈ, КК и ЛЛ, за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а, одбијена.

С обзиром на изнето, на основу одредбе члана 197 став 1 ЗКП-а, одређено је да трошкови кривичног поступка у овом делу падају на терет буџетских средстава суда.


III



Неосновано се жалбом Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужиоца побија првостепена пресуда под тачком Б-II изреке првостепене пресуде, којом су окривљени АА, ББ, ВВ, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ИИ1, ИИ2, ГГ, ЈЈ, КК и ЛЛ, ослобођени од оптужбе да су извршили по једно кривично дело пореска утаја из члана 229 став 3 у вези става 1 у вези члана 35 КЗ-а у помагању у продуженом трајању.

Наиме, правилно је првостепени суд нашао да није доказано да су наведени окривљени извршили кривично дело пореска утаја у помагању у продуженом трајању, односно да су са умишљајем омогућили предузећима, предузетницима и другим учесницима платног промета који су наводно набавили робу и примили услуге од предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“, да умање своју пореску обавезу на име пренетог ПДВ-а који је исказан у рачунима предузећа којима су управљали окривљени и избегну плаћање пореза у висини од 78.771.708,60 динара и да су омогућили предузећима, предузетницима и учесницима платног промета да неосновано искажу као претходни ПДВ у висини од 78.951.606,08 динара и умање своје пореске обавезе у том износу, те да су тако омогућили да друга предузећа избегну плаћање пореза у укупној висини од 157.723.314,68 динара, тј. у износу који прелази 7.500.000,оо динара, а све то из разлога што на основу писмене документације у списима предмета и на основу налаза вештака економске струке, првостепени суд је правилно утврдио да према оригиналним фактурама и отпремницама које су достављали купци о дневним уплатама са текућих рачуна купаца на текуће рачуне наведена четири предузећа, утврђено је да су у периоду у коме су наведена четири предузећа пословала, иста на своје рачуне примили уплате од 606 предузећа у укупном износу од 518.199.636,60 динара, за који износ укупан ПДВ износи 79.047.401,74 динара, а који су порески обвезници наведена четири предузећа, односно „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ јер су средства примили на своје текуће рачуне, те на основу исте документације несумњиво је утврђено да су наведена четири предузећа извршила исплате са својих текућих рачуна на рачуне укупно 186 предузећа и то у укупном износу од 517.571.642,84 динара, у оквиру ког износа је исказан ПДВ у износу од 78.951.606,08 динара, а за који су порески обвезници добављачи наведена четири предузећа који су примили средства на своје текуће рачуне, док првостепени суд није могао да утврди да ли су добављачи тај порез и у ком износу платили, а с обзиром да није ни вршен преглед књиговодства и пословања предузећа која су уплате примила.

У прилог тврдњи да је правилно поступио првостепени суд када је окривљене ослободио од оптужбе за кривично дело из члана 229 став 3 КЗ-а, говори и налаз и мишљење вештака, на основу кога је првостепени суд правилно утврдио да су укупне исплате са текућих рачуна предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“ на име ПДВ-а износиле 275.693,14 динара, а да су предузећа на чији су рачун вршене уплате имала исказан порез на додату вредност у рачунима, фактурама које су испостављали предузећима која су вршила уплате на њихов рачун у укупном износу од 79.047.401,74 динара, а који износ пореза није плаћен, на тај начин су преко ова четири предузећа издавањем фалсификованих рачуна о промету роба и услуга у којима је исказан порез на додату вредност, омогућили да се тако фалсификоване исправе даље користе у промету и на тај начин створили могућност да одговорна лица у тим предузећима умање своје пореске обавезе, па да тиме изврше кривично дело пореске утаје, али с обзиром да у конкретном случају суд није утврдио да је било ко од одговорних лица бројних предузећа, као одговорна лица у предузећима која су вршила уплате на рачун предузећа „уу1“, „уу2“, „уу3“ и „уу4“, извршио кривично дело пореска утаја, а што није ни било могуће утврдити јер нико од њих није ни тужен за наведено кривично дело.

За свој став првостепени суд је дао јасне и аргументоване разлоге у образложењу побијане пресуде, а које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Са друге стране, неоснована је и жалба Окружног јавног тужиоца у Београду – Специјалног тужиоца, изјављена у односу на тачку Б-III изреке првостепене пресуде, којим је првостепени суд окривљеног АА ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело прање новца, с обзиром да је првостепени суд, правилно, имао у виду да је окривљеном АА стављено на терет да је кривично дело прање новца извршио у периоду од новембра месеца 2004. године па до 24. јануара 2006. године, а у ком периоду је од 1. јула 2002. године важио Закон о спречавању прања новца и то све до 10.12.2005. године, када је чланом 27 тог Закона предвиђено прање новца као кривично дело, али међутим, 10.12.2005. године престао је да важи наведени Закон и то доношењем новог Закона о спречавању прања новца, који је ступио на снагу 10.12.2005. године, а који Закон није предвиђао кривично дело прање новца, већ је у том периоду већ био донет Кривични законик, али исти тада није ступио на снагу јер је његова примена била одложена до 01.01.2006. године, а Кривичним закоником, чланом 231 предвиђено је кривично дело прање новца које је окривљеном АА стављено на терет.

Када се има у виду да од 10. децембра 2005. године па до 1. јануара 2006. године, у нашем законодавству прање новца није било кажњиво као кривично дело ниједним тада важећим законом, а како је суд дужан да примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је након извршења дела дошло до измена, дужан је да примењује закон који је блажи по учиниоца, односно закон који је најблажи за учиниоца, а како правилно налази првостепени суд, најблажи је закон који не предвиђа инкриминисане радње као кривично дело, па је правилно нашао да је заправо најблажи закон – закон који је важио и у време извршења дела, а то је Закон о спречавању прања новца, донет 10.12.2005. године, који није ни предвиђао прање новца као кривично дело, за шта је првостепени суд дао јасне и довољне разлоге, у свему прихватљиве и за овај суд.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 391 став 1 и члана 388 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, донео је одлуку као и изреци пресуде.

Записничар Председник већа – судија
Зорица Аврамовић, с.р. Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)