Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.09.2017.

Кж1 По1 2/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 2/17
06.09.2017. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Надежде Мијатовић, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, са записничарем Јасном Билић и судским саветником Игором Рмандићем, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ и др., одлучујући о жалбама Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.6/13 од 06.12.2016. године, окривљеног АА, те његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр.152/15 од 20.06.2016. године, у седници већа одржаној дана 24.05, 25.05., 26.05 и 29.05.2017. године, донео је једногласно дана 06.09.2017. године,


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.6/13 од 06.12.2016. године, изјављена против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр.152/15 од 20.06.2016. године и побијана пресуда у ставу другом се ПОТВРЂУЈЕ.

II

УСВАЈАЊЕМ жалби окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, УКИДА се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр.152/15 од 20.06.2016. године, у ставу првом у коме је окривљени АА оглашен кривим због извршења кривичног дела пореска утаја из чл. 229 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 КЗ, и списи предмета у том делу враћају првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр.152/15 од 20.06.2016. године, у ставу I окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, и осуђен на казну затвора у трајању од 5 година и на новчану казну у износу од 8.000.000,00 динара.

На основу одредбе члана 63 Кривичног законика окривљеном АА се у казну затвора урачунава време које је провео у притвору по решењу судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки-По1.бр.32/12 од 14.12.2012. године, који му се рачуна од 12.12.2012. године, када је лишен слободе па до 23.07.2013. године, када је пуштен из притвора.

Истом пресудом окривљени АА је обавезан да новчану казну, која му је изречена првостепеном пресудом, плати у року од 3 месеца од дана правноснажности пресуде, с тим да ако окривљени не плати новчану казну у одређеном року суд ће новчану казну заменити казном затвора тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од једне године.

На основу одредби члана 261 став 1 и став 2 Законика о кривичном поступку, окривљени АА је обавезан да плати трошкове кривичног поступка, чија ће висина бити одређена накнадно посебним решењем.

У ставу II пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К-По1.бр.152/15 од 20.06.2016. године, окривљени АА је на основу одредби члана 423 став 1 тачка 2 Законика о кривичном поступку ослобођен од оптужбе да је као саизвршилац извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 33 Кривичног законика.

На основу одредби члана 265 став 1 ЗКП-а, окривљени АА је ослобођен обавезе плаћања трошкова кривичног поступка у овом делу, те исти падају на терет буџетских средстава, док су на основу одредбе члана 258 став 3 ЗКП-а оштећени “АА17” из, "АА" АД у стечају, "АА0"у реструктуирању, "АА19", "АА13", ПЗП “АА14”, "АА12", упућени на парнични поступак ради остваривања имовинско-правног захтева.

Против наведене пресуде благовремено су жалбе изјавили:

-Тужилаштво за организовани криминал и то због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 1 у вези са чланом 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а, у ставу II изреке пресуде, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 став 1 тачка 3 у вези са чланом 440 ЗКП-а у ставу II изреке и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама из члана 437 став 1 тачка 4 у вези са чланом 441 став 1 ЗКП-а у ставу I изреке, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.152/15 од 20.06.2016. године у ставу II укине и предмет у том делу врати првостепеном суду на поновно одлучивање, а у ставу I преиначи тако што ће окривљеном АА изрећи казну затвора у дужем временском трајању и новчану казну у већем износу.

-Окривљени АА и то због ретроактивне и дискриминаторске примене закона на његову штету, необјективног судског поступка и погрешно утврђених чињеница, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење поднету жалбу уважи, пресуду преиначи и ослободи га од оптужбе или да побијану пресуду укине и предмет врати на поновно одлучивање.

-Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ и то због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење жалбу уважи и побијану пресуду преиначи и окривљеног АА ослободи од оптужбе, или да побијану пресуду укине у осуђујућем делу и предмет врати на поновни поступак.

-Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1 и то због битних повреда одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење преиначи побијану пресуду у њеном осуђујућем делу тако што ће га ослободити од оптужбе да је извршио кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 36 КЗ или да побијану пресуду укине у том делу и предмет врати на поновно одлучивање.

Одговоре на жалбу Тужилаштва за организовани криминал благовремено су поднели браниоци окривљеног АА, адвокати АБ и АБ1 са предлогом да се иста одбије као неоснована.

Тужилаштво за организовани криминал је у свом поднеску Ктж.бр. 2/17 од 24.01.2017. године предложило да се жалба Тужилаштва за организовани криминал усвоји као основана а да се жалбе окривљеног АА и његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1, одбију као неосноване.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу одредби члана 448 ЗКП, и то дана 24.05, 25.05., 26.05 и 29.05.2017. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, окривљеног АА, и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, на којој је размотрио целокупне списе предмета, па је након разматрања навода и предлога из изјављених жалби, предлога Тужилаштва за организовани криминал у цитираном поднеску, одговора на жалбу, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, а имајући у виду изјашњења странака датих на седници већа, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП, донео је одлуку као у изреци пресуде.

Тужилаштво за организовани криминал побијајући првостепену пресуду, у ставу другом, је навело у својој жалби да је становиште првостепеног суда, да Тужилаштво за организовани криминал није доказало да су појединачне радње које је окривљени АА предузео противправне, потпуно погрешно, те да је такав закључак последица чињенице да нису анализиране све радње које предузимају окривљени у периоду од 2005. године, када је формиран Конзорцијум "АА", "АА1" и "АА2" па до 2010. године када је закључено судско поравнање између "АА3". и "АА4" као један кривичноправни догађај из којег је проистекла једна последица, управо пропаст путарских предузећа, већ је првостепени суд, извукао из контекста оптужења сваку појединачну радњу коју предузима у наведеном периоду окривљени АА, бавећи се само утврђивањем њене формалне законитости, а не разлозима и мотивима њеног предузимања од стране окриљеног, нити њеног утицаја на наступелу последицу.

Даље се истиче да првостепени суд, радње окривљеног АА, не анализира у склопу радњи које предузимају и остала двојица саизвршилаца, окривљени АА2 и окривљени АА и то заједнички, а по претходном међусобном договору делујући у периоду 2005. до 2010. године, а све ради постизања заједничког циља прибављања себи и другом противправне имовинске користи, при чему је истовремено као последица оваквог деловања произашло, по ставу Тужилаштва за организовани криминал, отварање стечајних поступака над путарским предузећима. Стога Тужилаштво за организовани криминал у својој жалби наводи да о међусобном договору као одлучној чињеници суд не даје никакве разлоге због чега је и побијана пресуда у том делу неразумљива.

С обзиром на наведено, по ставу Тужилаштва за организовани криминал у побијаној пресуди остало је нејасно зашто су непосредно након изласка окривљеног АА и окривљеног АА1 из власништва путарских предузећа, уз накнаду од 25.000.000 евра, отворени стечајни поступци путарских предузећа, а на које питање је одговор дао судски вештак економско-финансијске струке у свом налазу и мишљењу, а који налаз и мишљење првостепени суд не анализира.

У изјављеној жалби Тужилаштво за организовани криминал такође наводи да првостепени суд погрешно утврђује чињенично стање када наводи да се куповина акција "АА" од стране сведока СС на берзи не може ни на који начин довести у везу са радњама окривљеног АА, јер је теза Тужилаштва и била да је окривљени АА заједно са окривљеним АА2, по претходном договору продао акције на берзи а ради процене вредности акција која је потом уследила, при чему првостепени суд није ни анализирао процену "АА5" која представља битан сегмент кривично-правног догађаја.

По налажењу већа Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, овакви жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал, којима се оспорава првостепена пресуда у ставу II, у коме је окривљени АА ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 33 КЗ, су неосновани.

Наиме, за свој закључак да у конкретном случају нема доказа да је окривљени извршио наведено кривично дело првостепени суд је дао јасне и несумњиве разлоге, које у потпуности прихвата и овај суд, а који су последица свестране анализе свих изведених доказа како посебно тако и у њиховој међусобној повезаности.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је, испитујући првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који се наводе у жалби, пошао најпре од анализе првостепене пресуде који се односе на чињенично стање и оцену “разлога и мотива” предузимања појединачних радњи које је предузео окривљени АА, а који се односе пре свега на формирање конзорцијума "АА”, “АА1” и “АА2” и да ли је окривљени финансијским улагањем прикрио да се ради о инвестиционом улагању и тиме постао фактички контролни члан “АА”.

Наиме, неосновани су жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал у којима се наводи да се првостепени суд у образложењу побијане пресуде није бавио мотивима предузимања радњи окривљеног, већ само утврђивањем формалне законитости предузиманих радњи.

Ово најпре стога што је Тужилаштво за организовани криминал, између осталог, окривљеном АА ставило на терет да је стварао привид да се ради о законитим правним пословима између повезаних правних лица, ради незаконитог увећања вредности капитала и извлачења финансијских средстава и имовине из путарских предузећа, појединачно опредељујући конкретне правне послове, па је правилно првоостепени суд анализирао појединачне радње окривљеног, оцењујући да ли су предузимане законито или не.

Надаље, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде а након анализе одбране окривљеног АА, заједно са анализом одбрана саокривљених АА2, АА1 и АА5, те након увида у писану документацију која се налази у списима предмета, најпре утврдио, да су окривљени АА и АА2 постигли договор за формирање конзорцијума који чине “АА” 51%, “АА1” 48%, и “АА2” 1%, а све ради куповине 70% акција друштвеног капитала "АА0" на аукцији.

Наведени конзорцијум је, а што произилази из списа предмета као најповољнији понуђач победио на јавном тендеру за куповину 70% капитала “АА0” по цени од 18.800.000 еура. Првостепени суд се у образложењу побијане пресуде изјашњавао о разлозима због којих се окривљени АА одлучио да уђе у наведени конзорцијум, и за које је правилно првостепени суд закључио да су законити и легитимни. Окривљени АА наводи да му је окривљени АА2 понудио да уђе у посао са путарским предузећима, што је он у том тренутку сматрао интересантном идејом, јер је имао сазнања да су у претходном периоду путарска предузећа слабо пословала, те је сматрао да би уласком у ова предузећа као финансијски инвеститор и убрзо затим изласком из њих могао да оствари зараду.

Следом изнетог, правилно првостепени суд закључује да је формирање конзорцијума са наведеном наменом, од стране“АА” и “АА1” и “АА2” било у потпуности у складу са законом и легитимним циљевима сваког од чланова конзорцијума, па самим тим и окривљеног АА, а како то првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи јер је идеја окривљеног АА била да финансијски уђе у путарска предузећа, као финансијски инвеститор, а затим изађе из њих, рачунајући на зараду, што је по природи ствари сасвим легитиман и правно дозвољен циљ и начин, будући да се привредна друштва у складу са одредбом члана 2 став 1 Закона о привредним друштвима оснивају ради обављања делатности у циљу стицања добити, због чега и по ставу већа овог суда нису доказане тврдње Тужилаштва за организовани криминал, које произилазе из изјављене жалбе, да је улазак у конзорцијум био у циљу наводног прикривања било каквих података или евентуалних скривених мотива.

У односу на став Тужилаштво за организовани криминал да је мотив, како окривљеног АА тако и саокривљених, ваљало ценити у контексту последице која је наступила за путарска предузећа-чињеницу да су над путарским предузећима, након изласка окривљених АА и АА1 из власништва у њима уз надокнаду од 25 милиона евра, отворени стечајни поступци, а у прилог чему је, како Тужилаштво за организовани криминал сматра налаз и мишљење вештака који није анализиран, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да се правилно првостепени суд, у одсуству доказа да је окривљени АА поступао незаконито приликом закључивања правних послова, односно да није поступао у складу са легитимним циљевима, није упуштао у утврђивање чињеница које немају карактер одлучних, у ком смислу је и анализа економско-финансијског вештачења, без утицаја.

По ставу већа Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, неосновани су жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал у којима се наводи да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање, закључујући да се куповина акција“АА” од стране сведока СС на берзи не може ни на који начин довести у везу са радњама окривљеног АА. Ово стога што је, по ставу већа Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепени суд правилно утврдио да је куповина акција“АА” која је обављена од стране СС била искључиво његова лична одлука и процена да ће куповином тих акција моћи да заради. јер је исказ овог сведока јасан, детаљан и у складу са одбранама окривљених у овом делу, који нису доведени у сумњу тезом која се понавља у жалби да су окривљени АА, АА1 и АА2 критичном приликом поступили супротно одредби члана 117 Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, која није поткрепљена адекватним доказима од стране Тужилаштва за организовани криминал, већ се базира само на претпоставкама.

Став Тужилаштва за организовани криминал је да првостепени суд погрешно закључује да Тужилаштво за организовани криминал није доказало да је окривљени АА био контролни акционар “АА”, а преко њега и осталих путарских предузећа, као и да је био стратешки, а не искључиво финансијски инвеститор, што је по ставу Тужилаштва за организовани криминал потврђено, садржином дела исказа окривљеног АА5 који наводи да окривљени АА за дати кредит од 23.000.000 евра “постао власник 50% свега”, као и да се окривљени АА2 састао са окривљеним АА и да су се договарали, делом исказа сведока СС1 који је указао да је окривљени АА одлучивао о томе ко ће бити директори путарских предузећа, као и да су представници власти, окривљеног АА, посматрали као власника путарских предузећа, и неспорном чињеницом да је преговоре са "АА6" и ПП око продаје “АА”, водио окривљени АА, а што све за првостепени суд није било довољно. Тужилаштво за организовани криминал у својој жалби наводи да првостепени суд изоставља анализу садржине уговора о заједничком деловању између “АА, “АА3” и “АА4” као и анализу тврдње да су окривљени како би себи прибавили противправну имовинску корист тим радњама проузроковали наступелу последицу.

Насупрот овом ставу, у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, првостепени суд је пошао од одлуке управног одбора “АА” број 3328/2-1 од 23.05.2005. годин којом је одобрио узимање финансијског кредита од привредног друштва "АА7" која је знатно шире одређена од оне намене на коју у оптужници и у жалби инсистира Тужилаштво за организовани криминал “ради наводне набавке домаће опреме за путну механизацију”.

  Првостепени суд је ценио одбрану окривљеног АА2 који је навео да је намера “АА” од почетка била да новац из овог финансијског кредита буде употребљен за куповину 70% капитала “АА0”, а да остатак до пуног новчаног износа добијеног по основу кредита буде искоришћен за приватизацију осталих фирми, а у вези одбране окривљеног АА да је његова идеја била да финансијски уђе у путарска предузећа, као финансијски инвеститор, а затим да из њих изађе, при томе рачунајући на зараду, што је и по ставу већа овог суда правилно од стране првостепеног суда оцењено као легитиман и правно дозвољен циљ, и због чега правилно првостепени суд закључује да нису доказане тврдње Тужилаштва за организовани криминал о наводном прикривању било каквих података нити евентуалних мотива.

Првостепени суд се у образложењу побијане пресуде позива на садржину чланова 367 и 368 Закона о привредним друштвима, који прописују дефиницију контролног члана, као и заједничко деловање у смислу Закона о привредном друштву, након које анализе је првостепени суд правилно закључио да закључењем уговора о финансијском кредиту и пуштањем новца по основу кредита у коришћење дужнику “АА”, кредитор “АА7” тј. његов власник окривљени АА није постао контролни члан "АА", нити контролни члан у било ком од наведених путарских предузећа. Ово тим пре, а како то правилно првостепени суд закључује у образложењу побијање пресуде, што законодавац није предвидео појам “фактичког контролног члана”, а и из разлога што Тужилаштво за организовани криминал у оптужници није определило у чему би се састојала улога “фактички контролног члана”, као и из разлога што и по ставу већа овога суда се из изреке оптужнице не може утврдити у чему се огледа противправно понашање окривљеног АА, као “фактички контролног члана” у путарским предузећима у време одобравања и реализације уговора о финансијском кредиту.

Из садржине Уговора о заједничком деловању између “АА”, “АА3” и “АА4” на које се тужилаштво позива у својој жалби, по налажењу већа Апелационог суда у Београду, Посебног одељења такођe произилази да се исти не односе на члан 367 и члан 368 Закона о привредни друштвима који регулишу појам контролног члана.

Следом изнетог, правилно првостепени суд закључује да није доказано да је окривљени АА одобравајући преко привредног друштва чији је власник, кредит "АА" стекао својство “фактички контролног члана” који би евентуално руководио и организовао и на други начин утицао на рад путарских предузећа.

Ово тим пре што ни окривљени АА2, нити било ко од испитаних сведока током првостепеног поступка а који су били укључени у пословање путарских фирми, није указао на било какав утицај окривљеног АА у смислу исходовања одређене одлуке или наметања одређених решења у пословању путарских предузећа, што је у складу са одбраном окривљеног АА да му никада није била намера да финансијским уласком у путарска предузећа искористи такву позицију да би истима руководио и доносио одлуке тј. да буде стратешки инвеститор, већ да му је од почетка била намера да путарска предузећа која је купио касније прода по цени што је могуће више од средстава која је у њих уложио.

У прилог оваквој тези одбране окривљеног АА иде и чињеница, да је овај окривљени сматрајући да није логично да узима и камату по основу кредита и дивиденду, донео одлуку да смањи проценат учешћа у конзорцијуму на свега 1% што је и учинио анексом 1 уговора о конзорцијуму од 21.07.2005. године, који је закључен између предузећа за путеве “АА” кога заступа генерални директор АА5, предузећа “АА1” кога заступа СС2 и Брокерског дилерског друштва "АА2", кога заступа директор СС3, којим су између осталог у члану 1 овог уговора о конзорцијуму уговорне стране измениле члан 2 уговора о конзорцијуму који је закључен 08.03.2005. године и то на начин да је измењен проценат учешћа чланица конзорцијума у понуди за куповину 70% друштвеног капитала "АА0", након чега "АА" а.д. учествује у понуди за куповину са 98,9% од продајног капитала предузећа који се продаје на тендеру, док "АА1" учествује у понуди за куповину 0,1% од продајног капитала предузећа који се продаје на тендеру, а “АА2” а.д. учествује у понуди за куповину 0,1% од продајног капитала предузећа.

  Имајући у виду све напред наведено правилно првостепени суд закључује, да је одбрана окривљеног у делу у коме се наводи да он није имао намеру да активно учествује у управљању и доношењу стратешких одлука поводом пословања путарских фирми, у потпуности потврђена.

Из изведених доказа правилно је првостепени суд утврдио да је део новца (разлика између цене 70% капитала "АА0" – 18.800.000,00 евра и укупно одобреног кредита 23.000.000,00 евра), утрошена за приватизацију других путарских фирми, што су у својим одбранама потврдили и окривљени АА2 и АА5 што није у супротности са одлуком управног одбора”АА” о коришћењу кредита.

Што се тиче навода Тужилаштва за организовани криминал којима се поткрепљује теза да је окривљени АА био стратешки инвеститор, овај суд налази да су исти неосновани, јер је по налажењу овог већа правилан закључак првостепеног суда да се улога окривљеног АА у путарским предузећима своди на улогу финансијског инвеститора, који жели да уласком у путарска предузећа оствари добит, што је наравно легитиман циљ. У прилог томе иде и несумњиво утврђена чињеница да су окривљени АА и окривљени АА2, добили понуду од “АА6” власник ПП који је био сувласник 47% “АА6”, који је био заинтересован да купи од њих путарска предузећа, те да је та понуда износила око 200.000.000 евра, и то искључиво за 100% "АА", те да када је требало реализовати договор са “АА6” за куповину путарских предузећа, АА2 се није сагласио са продајом и до исте очигледно није дошло, из чега произилази логичан закључак првостепеног суда, а који у потпуности прихвата и овај суд, да окривљени АА није био стратешки инвеститор који би самостално одлучивао о судбини путарских предузећа, а како то неосновано тврди Тужилаштво за организовани криминал.

Даље, неосновано се изјављеном жалбом Тужиоца за организовани криминал наводи да је првостепени суд погрешно закључио да Тужилаштво није доказало да је окривљени АА имао договор са окривљеним Милом АА2, да новац за куповину 41 % акција "АА” у власништву “АА3” од стране купца "АА9" обезбеди из кредита "АА10", као и да је кредит обезбеђен супротно члану 190 Закон о привредним друштвима без сагласности Агенције за приватизацију.

Приликом одлучивања у овом делу првостепени суд је пошао од садржине одредбе члана 190 став 1 Закона о привредним друштвима (Службени гласник РС број 125/2004) којом је прописано да акционарско друштво не може давати зајмове, кредите или другу финансијску подршку и одређена обезбеђења за стицање својих акција. Ставом 2 истог члана је прописано да се одредба става 1 наведеног члана не односи на текуће правне послове финансијских организација, као и не давања аванса, кредита или пружања обезбеђења од стране друштва за стицање акција запосленима у друштву или у повезаним друштвима у смислу Закона о привредним друштвима. Ставом 3 истог члана је прописано да се располагање из става 2 наведеног члана могу вршити у складу са ограничењима плаћања утврђеним Законом о привредним друштвима.

У својој одбрани окривљени АА је негирао да има било какве везе са кредитом који је АА2, односно Привредно друштво “АА9” узело од “АА10” у износу од 25.000.000 евра за куповину 41% акција "АА" од “АА3". Окривљени АА је навео да је једино што је одлучио у вези продаје наведених акција било да се купопродаја обави у Србији да би новчана средства остварена продајом остала у земљи, односно како би 25.000.000 евра за 41% акција било уплаћено у динарима фирми “АА3” која је у том циљу и основана са седиштем у Београду. Окривљени АА наводи да њега лично није интересовало на који начин је АА2 дошао до средстава за ту трансакцију, нити је имао било какве везе са кредитом који је АА2 узео од “АА10” и да су нетачни наводи оптужнице да је окривљени АА обезбедио 25.000.000 евра код “АА10” . Окривљени АА је такође оспорио наводе оптужнице да је АА2 у договору са њим и окривљеним АА1 новац за куповину акција обезбедио тако што je узео кредит од “АА10” нагласивши да је окривљени АА2 договарао услове кредита са банком као и обезбеђење које је дао, а да он није лично дао било какву гаранцију за наведени кредит.

Одбрану окривљеног АА у овом делу потврдили су и искази сведока, који су радили у “АА10” у поступку одобрења кредита “АА9”, а по основу уговора о дугорочном инвестиционом кредиту број Р 3499/08 и који је са “АА10” закључен 01.10.2008. године на износ од 25.000.000 евра и то: ОО1 до ОО7, сви сведоци запослени на различитим позицијама “АА10” и сви сведоци који су учествовали у различитим фазама у поступку одобрења наведеног кредита, а касније у поступку реализације и отплате кредита при чему је свако од ових сведока имао одређен делокруг овлашћења, и који су својим исказима били децидни да поводом предметног кредита нико од њих није имао контакте са окривљеним АА, нити са окривљеним АА1, нити су од њих добијали било какву информацију, нити податак који би био од утицаја на одобравање наведеног кредита или на услове под којима је кредит одобрен.

Следом изнетог, правилно првостепени суд закључује, а у одсуству других предложених доказа од стране Тужилаштва за организовани криминал, да нису доказане тврдње Тужилаштва да је окривљени АА имао договор са АА2, да се новац за исплату од 41% акција "АА" које је имало у свом власништву “АА3" обезбеди из кредита који ће бити одобрен од стране “АА10” као и да је окривљени АА имао било каквог утицаја на услове под којима је закључен наведени уговор о дугорочном инвестиционом кредиту, коме су као солидарни дужници приступили "АА", "АА0", "АА11", "АА12", "АА13", "АА14, "АА15", "АА16" и "АА17".

С` обзиром да првостепени суд даје јасне и несумњиве разлоге у погледу свог закључка да нема доказа да је постојао договор између окривљеног АА, АА1 и АА2, а у погледу начина обезбеђења новчаних средстава за наведену трансакцију, то је правилно првостепени суд закључио да није доказано да је окривљени АА имао сазнања да је кредит обезбеђен супротно члану 190 Закона о привредним друштвима (Службени гласник РС број 125/2004) као и без сагласности Агенције за приватизацију и супротно одредбама уговора о приватизацији, а што му се све ставља на терет оптужницом Тужилаштва за организовани криминал.

Када се има у виду претходно наведено, као и став Тужилаштва за организовани криминал изнет у изјављеној жалби, да није спорно да је окривљени АА имао овлашћења да закључује конкретне правне послове, да радње које је предузео нису незаконите, већ да је мотив поступања био прибављање противправне имовинске користи, иако мотив стоји изван бића кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234 КЗ, то је правилно првостепени суд, сходно одредби члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљеног АА ослободио од оптужбе да је као саизвршилац извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, као у ставу другом изреке побијане пресуде, због чега је жалба Тужилаштва за организовани криминал у овом делу оцењена као неоснована и првостепена пресуда потврђена, јер током поступка није доказано да је окривљени учинио дело за које је оптужен.

Апелациони суд у Београду налази да првостепена пресуда у ставу првом, у којем је окривљени АА оглашен кривим због извршења кривичног дела пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, садржи недостатке који представљају битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 438. став 2 тачка 2 ЗКП-а, и на које се основано указује изјављеним жалбама окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, будући да су у образложењу пресуде изостали разлози о одлучним чиеницама а они разлози који су дати у знатној мери нејасни и противуречни.

Наиме,из изреке првостепене пресуде, у ставу првом, произилази да је окривљени АА оглашен кривим због тога што је у периоду од 22.09.2008. године па до 07.10.2008. године у Београду, као лице са највећим утицајем на управљање, пословање и доношење пословних одлука у привредним друштвима у власништву окривљеног АА1 својим саветима да “АА3” раније купљене акције “АА” унесе као неновчани улог оснивача у Привредном друштву “АА3”, затим да их прода привредном друштву “АА9” чиме је са умишљајем помогао АА1 власнику правног лица “АА18” из _ које је власник правног лица “АА3” са _, а преко њега и привредног друштва “АА3", у намери да потпуно избегне плаћање пореза у случају обавезне пријаве прикрије чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза и тиме избегне плаћање пореза по одбитку на капитални добитак “АА3” у износу и на начин ближе описан у изреци првостепене пресуде у ставу првом.

Кривично дело из члана 229 став 3 Кривичног законика чини лице које у намери да потпуно или делимично избегне плаћање пореза, доприноса или других прописаних дажбина, даје лажне податке о законито стеченим приходима, о предметима или другим чињеницама, које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери, у случају обавезне пријаве не пријави законито стечени приход, односно предмете или друге чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери на други начин прикрива податке који се односе на утврђивање наведених обавеза, а износ обавеза чије се плаћање избегава прелази 1.500.000,00 динара.

Одредбом члана 35 Кривичног законика, у ставу првом је прописано ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела, казниће се казном прописаном за то кривично дело или ублаженом казном, док је ставом другим прописано као помагање у извршењу кривичног дела сматра се нарочито давање савета или упутства како да се изврши кривично дело, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, као и унапред обећање прикривања кривичног дела, учиниоца, средстава којим је кривично дело извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављених кривичним делом. Дакле, помагање је умишљајно доприношење, односно омогућавање једном лицу да изврши кривично дело. Помагање је усмерено на омогућавање другом да изврши кривично дело и делатност помагача може се састојати било у омогућавању извршења радњи кривичног дела, било у стварању услова да извршилац предметном радњом проузрокује последицу. Помагање је облик саучесништва код кога се са умишљајем доприноси извршењу кривичног дела, а тај допринос мора бити у узрочној вези са извршеним кривичним делом, односно помагање је свака радња којом се може допринети извршењу кривичног дела.

У конкретном случају окривљени АА је оглашен кривим да је извршио кривично дело утаја пореза у помагању, а радња извршења, како је то већ наведено се састоји у томе да је својим саветима са умишљајем помогао АА1, власнику правног лица да у намери да потпуно избегне плаћање пореза у случају обавезне пријаве прикрије чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза и тиме избегне плаћање пореза по одбитку на капитални добитак “АА3”.

У првостепеној пресуди, како се то основано истиче у изјављеним жалбама, нису дати јасни разлози у односу на окривљеног АА, који је оглашен кривим за помагање у извршењу кривичног дела, који су то конкретни савети које је окривљени дао, а који су у узрочној вези са извршењем кривичног дела пореске утаје, јер нису прецизирани конкретни савети које је окривљени АА дао АА1 све у намери да избегне потпуно плаћање пореза.

Првостепени суд, анализирајући одбрану окривљеног АА дату током поступка, на стани 949 првостепене пресуде, наводи да окривљени оспорава извршење кривичног дела, постојање пореске обавезе у конкретном случају а тиме и постојање кривичног дела, оспорава да је било када саветима или на други начин помогао свом сину у циљу избегавања пореске обавезе, наглашавајући да се он проблематиком пореза никада није бавио, већ да су се тиме бавили саветници и стручне службе, те да је увек инсистирао на испуњавању обавеза плаћања пореза.

Имајући у виду одбрану окривљеног, као и анализу изведених доказа које првостепени суд наводи у образложењу пресуде, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да нема разлога о одлучним чињеницама а које би поткрепиле закључак првостепеног суда да је у конкретном случају окривљени АА давао савете АА1 да прикрије чињенице које су од утицаја на утврђивање постојања пореских обавеза и на који начин је избегнуто плаћање пореза по одбитку.

Неспорна је чињеница да је “АА3” стекла својину уплатом 632.286.536,00 динара за 225.736 акција”АА”. Такође је неспорна чињеница да је привредно друштво “АА3” основано 09.09.2008. године, одлуком о оснивању једночланог друштва са ограниченом одговорношћу од стране “АА3” из _, а које је регостровано у Агенцији за привредне регистре Републике Србије. Такође из доказа изведених пред првостепеним судом је утврђено да је на основу Одлуке о повећању капитала “АА3Х”, раније купљене акције унели као капитал у “АА3". Током поступка такође је неспорно утврђено да је “АА3"” даље продала наведене акције “АА9”.

Све ове чињенице су утврђене увидом у доказе изведене пред првостепеним судом и странке су их учиниле неспорним.

Међутим првостепени суд а имајући у виду све ове неспорне чињенице, није дао јасне и несумњиве разлоге који су то савети од стране окривљеног АА дати окривљеном АА1 а који су му помогли да изврши кривично дело, ако се има у виду и одбрана окривљеног као и саоптужених према којима је поступак раздвојен, да је привредно друштво “АА3” основано и регистровано у Републици Србији а по свим важећим прописима Републике Србије, да је куповина акција од стране “АА3Х” из :, а затим унос акција као повећање капитала у “АА3" било регистровано код свих државних органа и уписано као промена у Агенцији за привредне регистре Републике Србије.

Основано се жалбама одбране наводи да првостепени суд није дао разлоге о одлучним чињеницама који су то савети које је окривљени АА дао свом сину АА1 а који су довели до прикривања чињеница које су од утицаја на утврђивање постојања пореских обавеза.

Ово посебно ако се има у виду да из записника Министарства финасија, Пореска Управа – регионални центар Београд – Филијала Савки венац број 47-00212/2010-0016-001 од 12.05.2010. године, произилази да су порески инспектори извршили теренску контролу код “АА3", те да је на страни 3 и 4 наведеног записника, констатовано да је извршен увид у сва документа која су прецизно наведено из чега произилази да су све ове чињенице биле познате пореским инспекторима који су вршили контролу.

Следом наведеног произилази да првостепени суд у образложењу одлучних чињеница није дао јасне разлоге које су то чињенице прикривене у намери да се избегне плаћање пореза, и у каквој су узрочно последичној вези давање савета окривљеног АА, са прикривањем чињеница, и којих конкретно чињеница од утицаја за утврђивање пореских обавеза.

Закључак првостепеног суда да је окривљени АА укључен у пословање свога сина АА1, да га саветује и усмерава у пословању те да се токови новца одвијају унутар породице АА0, између оца и сина и где је улога оца доминантна у смислу одлучивања о пословним потезима који се предузимају и начину на који се то чини, а из чега првостепени суд закључује да је саветодавна улога окривљеног АА на несумњив начин утврђена, за сада се не може прихватити, а посебно ако се имају у виду савети који су наведени у изреци пресуде, а који се тичу начина улагања новца, а имајући у виду да је окривљени АА оглашен кривим за помагање у извршењу кривичног дела пореске утаје.

Основано се у изјављеној жалби браниоца окривљеног АА адвоката АБ, указује да је првостепени суд прекорачио оптужбу на тај начин што је изменио чињенични опис кривичног дела на штету окривљеног АА.

У образложењу побијане пресуде, на страни 966, првостепени суд наводи да је на основу чињеничног стања које је утврдио, извршио, како се наводи корекцију у односу на оптужницу Тужилаштва за организовани криминал а у погледу кривичног дела пореска утаја из чл. 229. ст. 3 КЗ, за које је окривљени АА оглашен кривим.

Увидом у списе предмета овај суд утврђује да се у конкретном случају не ради о корекцији већ о додавању једне реченице која гласи:” чиме је "АА3Х" као нерезидент извршила повећање основног капитала у свом зависном, резидентном правном лицу "АА3" и по том основу повећала вредност свог стопроцентног удела у правном лицу "АА3".

Из овакве интервенције првостепеног суда, којом се проширује чињенични супстрат оптужног акта, по ставу већа овог суда, несумњиво произилази да је првостепени суд у изреку пресуде уводи нову криминалну количину која терети окривљеног АА, а која се огледа у новој пореској обавези која није наведена у оптужници поднетој против окривљеног АА, утврђивањем у изреци пресуде да је:

- дошло до повећања основног капитала “АА3Х” и по том основу повећања вредности стопостотног удела “АА3Х” у правном лицу "АА3".

Измене чињеничног описа кривичног дела у изреци пресуде а које чини суд, морају остати у границама чињеничног основа оптужбе, односно у границама оних чињеница и околности на којима се оптужба заснива.


Из оптужнице Тужилаштва за организовани криминал у овом делу произилази да је унос акција “АА3Х” у "АА3" размена за удео, и који свој став тужилаштво брани до краја поступка, али првостепени суд својом интервенцијом у чињенични опис додаје, по ставу већа овог суда, шири чињенични опис тако што наводи да је на тај начи повећана вредност самог удела, што је несумњиво значајна пореска чињеница, нарочито имајући у виду заштитини објект кривичног дела које је предмет оптужбе и за које је окривљени АА оглашен кривим, кривичног дела пореска утаја из чл. 229. ст. 3 КЗ-а, чиме је оптужба прекорачена, и учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП.

По налажењу овог већа, основано се изјављеним жалбама одбране окривљеног АА указује да првостепени суд није дао јасне разлоге из чега закључује да је окривљени кривично дело извршио са директним умишљајем.

Кривично дело пореске утаје, у конкретном случају, у помагању, могуће је извршити само са директним умишљајем. С директним умишљајем поступа саучесник, у конкретном случају помагач, који је свестан да, умишљајно доприноси другом лицу да изврши кривично дело.

Међутим, у образложењу пресуде суд једино утврђује, на основу изведених доказ, да је окривљени АА укључен у пословање свог сина, окривљеног АА1, да га саветује и усмерава, те закључује да је његова саветодавна улога на несумњив начин током поступка утврђена. С обзиром на наведено, као и на одбрану окривљеног АА1, који је навео да су за њега те трансакције биле јако компликоване и да се у исте није упуштао, те да је пракса његове фирме да за све области пословања ангажује уско специјализоване фирме светског реномеа за област која му је неопходна у пословању, као и да је ангажовао најбоље професионалце из пореске области, суд ипак закључује да је избегавање плаћања пореза било обухваћено саветодавном делатношћу окривљеног АА, те самим тим закључује да је окривљени АА крив за кривично дело пореске утаје у помагању из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 КЗ, и које је извршио са директним умишљајем као обликом виности.

Овако дати разлози су нејасни и недовољни да би се могло тврдити да је окривљени АА умишљајно допринео да окривљени АА1 изврши кривично дело пореске утаје, јер се закључак суда темељи на породичном односу окривљених, без конкретизације доказа на основу којих би се евентуално могло утврдити да је саветодавна делатност окривљеног АА била управљена на давање упутстава и савета окривљеном АА1 да у конкретном случају “АА3Х” раније купљене акције „АА“ унесе као неновчани улог оснивача у привредно друштво "АА3". а затим да их „АА3" прода привредном друштву „АА9“, у циљу избегавања плаћања пореза.

Ово посебно ако се има у виду одбрана окривљеног АА и окривљених, према којима је поступак раздвојен, да је у конкретном случају било спорно да ли постоји основ за плаћање пореза, што се и првостепеном суду наметнуло као спорно правно питaње па је првостепени суд затражио изјашњење од стране Народне скупштине Републике Србије кроз аутентично тумачење, онда се и основано у изјављеним жалбама наводи како је окривљени могао имати свест да својим саветима помаже окривљеном АА1 у извршењу кривичног дела пореске утаје. Имајући у виду одбране окривљених АА3 и АА4, а који су оспорили основ за плаћање пореза на капитални добитак у конкретном случају, као и мишљење Министарства финансија, Пореске Управе а који је наведен у Приручнику за примену Закона о порезу на добит предузећа, а који је важио у време изврешења кривичног дела који се окривљенима ставља на терет, онда су разлози првостепеног суда да је окривљени АА кривично дело за које је оглашен кривим извршио са директним умишљајем, нејасни и недовољни.

Основано се изјављеном жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ побија првостепена пресуда и то када се указује да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из чл. 438. став 2 тачка 3 ЗКП-а, јер је неправилно применио одредбу члана 15 ЗКП-а, што је било од утицаја на доношење правилне и законите пресуде.

Наиме, из списа предмета произилази да је првостепени суд, а пре него што су били изведени докази који су предложени од стране одбране, на своју иницијативу, тј. по службеној дужности затражио изјашњење од Министарства финансија Републике Србије и одредио економско-финансијско вештачење на околност висине пореске обавезе пореских обвезника “АА3" “АА9”.

Оваквим својим поступањем првостепени суд, је по ставу већа овог суда, поступио супротно одредби чл. 15 ЗКП-а., којом је терет доказивања пренет на страну тужиоца, а све у циљу вођења правичног поступка. Ово правило о терету доказивања је у знатној мери повезано и са претпоставком невиности и начелом in dubio pro reo, јер тужилац као странка која има терет доказивања, својом доказном иницијативом обара претпоставку невиности.

Следом изнетог, а како се то основано у изјављеној жалби указује, тиме што је првостепени суд “одредио” извођење појединих доказа, иако није извео нити један доказ који је одбрана предложила, дошло је до неправилне примене одредбе чл. 15 ЗКП-а, која је по ставу већа овог суда била од утицаја на закониту и правилну одлуку суда. Извођење доказа по службеној дужности, представља изузетак а не правило, и као такво је могуће када суд након спроведеног доказног поступка није у могућности да отклони нејасноће.

Оваквим својим поступањем првостепени суд је неправилно применио и одредбу члана 396 ст. 1 ЗКП-а, којом је прописан редослед извођења доказа и одређено да се најпре изводе докази које је предложио тужилац, потом докази које је предложила одбрана, након тога докази чије је извођење одредило веће по службеној дужности и по предлогу оштећеног, а на крају докази о чињеницама од којих зависи одлука о врсти и мери кривичне санкције, на шта се основано указује у изјављеној жалби.

Основано се у изјављеним жалбама окривљеног АА и његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1, наводи да првостепени суд није ценио бројне доказе које је одбрана предложила и који су изведени током поступка, чиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из чл. 438. ст. 2 тачка 3 ЗКП, јер су повређене одредбе члана 419 ЗКП.

У изјављеним жалбама се наводе бројни докази који се налазе у списима предмета, који су по својој садржини у супротности са доказима изведеним током поступка а који су предложени од стране Тужилаштва за организовани криминал као и доказима које је суд извео по службеној дужности и на којима је засновао своју пресуду у њеном осуђујућем делу, како је претходно наведено. На овај начин првостепени суд је поступио како супротно одредбама члана 419 ЗКП која прописује да суд заснива пресуду на доказима који су изведени на главном претресу и изводи закључак о извесности постојања одређене чињенице на основу савесне оцене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима тако и одредбама члана 428. ст. 8 ЗКП-а, којом је, између осталог, прописано да ће у својој одлуци суд изнети чињенице које је утврдио у кривичном поступку и из којих разлога их узима као доказане или недоказане, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа.

Због тога, само паушално навођење првостепеног суда, дато на страни 948 образложења побијане пресуде, а у ситуацији када суд није уопште оценио већину доказа предложених од стране одбране, који су противречни доказима на којима је засновао осуђујућу пресуду, да је имао у виду и ценио и друге доказе изведене током поступка, али да је нашао да их није потребно образлагати, није довољно.

Основано се у изјављеним жалбама окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, указује да је првостепени суд повредио закон, будући да је своју осуђујућу одлуку засновао на аутентичном тумачењу одредаба чл. 27., 28., 40 и 71 Закона о порезу на добит предузећа (“Службени гласник РС”, БР. 25/01, 80/02, 80/02-др. Закон, 43/03, 84/04 и 18/10) и члана 41. ст. 3 Закона о пореском поступку и пореској администрацији(“Службени гласник РС” БР. 80/02, 84/02-исправка, 23/03-исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05-др. Закон, 62/06-др. Закон и 61/07) као и на обавештењу Министарства финансија и привреде Републике Србије бр. 413-00-129/2013-04.

Наиме, из списа предмета произилази да се првостепени суд у форми дописа, обратио Народној скупштини Републике Србије и Министарству финансија и привреде Републике Србије, у којем директно тражи одговоре на спорна правна питања која су се појавила у овом кривичном поступку, будући што је, како то наводи првостепени суд у образложењу побијане пресуде, а након бројних изведених доказа предложених од стране како одбране тако и Тужилаштва за организовани криминал, те након саслушаних бројних сведока, стручних саветника, вештака, те правних мишљења бројних стручних саветника из области пореске политике, закључио да суд нема одговора, како се наводи, на два спорна правна питања:
-да ли је у конкретном случају остварен капитални добитак,
-да ли је постојала обавеза обрачуна, пријављивања и плаћања пореза по одбитку на капитални добитак и за кога.

Имајући у виду начин на који су формулисана спорна правна питања од стране првостепеног суда из којих произилази да се ради о тачно одређеном предузећу "АА3Х"које је регистровано на _, а нарочито да се ради о спорном питању које се појавило за суд у кривичном поступку који је у току, чињеници да суд директно захтева тумачење од Народне Скупштине Републике Србије, носиоца законодавне власти и Министарства Финансија, као носиоца извршне власти, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да првостепени суд није био овлашћен да тако поступа.

Овај суд је пошао од саме природе института аутентичног тумачења закона. Наиме, овај институт подразумева тумачење које даје његов творац-законодавац, што дакле указује да је то тумачење у којем се стваралац и тумач поклапају. Када законодавно тело само уочи да се у пракси, односно примени неког закона нека одредба закона погрешно или различито тумачи или када га на то упозори неки други субјект, тада ради правилног тумачења и јединствене примене закона се може утврдити њено аутентично тумачење и донети као посебан акт. Његово основно обележје је да га доноси исто тело које је и донело закон у форми која је прописана Пословником о раду Скупштине Републике Србије. Такође је заузето схватање да оно има једнаку правну снагу као закон и да има ретроактивно дејство, будући да тумачи норму од тренутка њеног ступања на снагу.

У конкретном случају, по ставу већа Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, као основно питање које се поставило у овом кривичном поступку је то да ли се у ситуацији када постоји правна дилема која се у конкретном случају односи на два главна питања: да ли је у конкретном случају остварен капитални добитак, да ли је постојала обавеза обрачуна, пријављивања и плаћања пореза по обитку на капитални добитак и за кога, поступајући суд може обратити Народној Скупштини захтевајући одговор на своја питања у форми аутентичног тумачења и нарочито да ли то може учинити док је кривични поступак у току, као и какво је дејство аутентичног тумачења у конкретном случају и да ли за последицу евентуално може имати утицај на осуђујућу пресуду.

По ставу већа овог суда овакво поступање првостепеног суда је најпре противно одредби члана 17 Законика о кривичном поступку. У ставу првом наведеног члана је прописано да ако примена кривичног закона зависи од правног питања за чије решавање је надлежан суд у другој врсти поступка или неки други државни орган, суд који суди у кривичном предмету може сам решити и то питање, према одредбама које важе за доказивање у кривичном посутпку. Другим ставом наведеног члана је прописано да решење правног питања из става првог има дејство само у кривичном поступку у коме је то питање расправљано, док је у ставу трећем истог члана прописано да ако је о правном питању из става првог већ донео одлуку суд у другој врсти поступка или други државни орган, таква одлука не обавезује кривични суд у погледу оцене да ли је учињено одређено кривично дело.

 Следом изнетог ако се у кривичном поступку који је у току појави спорно правно питање од којег зависи примена кривичног закона суд који суди у кривичном поступку може сам решити то питање. Поред тога, попуњавање тзв. правних празнина се врши од стране редовних судова у поступцима у којима се оне појављују. Суд је дужан да тумачи право за конкретан случај и да на тај начин надомести недостатке правне норме. Суд најпре мора да примени правна начела, водећи рачуна о начелима и глобалним циљевима законодавца, а затим да примени тумачење у ширем смислу. Као могућности у том правцу за суд се појављују тумачење по сличности-аналогија, разлог супротности и уско тумачење изузетака.

Аутентично тумачење закона се, следом изнетог, као институт за уклањање правних празнина појављује као изузетак и у тачно одређеним ситуацијама по тачно предвиђеној процедури. Одредбом члана 194 Пословника о раду Скупштине Републике Србије је прописано да предлог за аутентично тумачење закона може поднети Уставом овлашћени предлагач закона. Дакле, у ситуацији када је до доношења аутентичног тумачења одредаба чл. 27., 28., 40 и 71 Закона о порезу на добит предузећа (“Службени гласник РС”, БР. 25/01, 80/02, 80/02-др. Закон, 43/03, 84/04 и 18/10) и члана 41. ст. 3 Закона о пореском поступку и пореској администрацији (“Службени гласник РС” БР. 80/02, 84/02-исправка, 23/03-исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05-др. Закон, 62/06-др. Закон и 61/07) као и на обавештењу Министарства финансија и привреде Републике Србије бр. 413-00-129/2013-04, а који закони су престали да важе, дошло на иницијативу поступајућег суда у поступку који је био у току, овај суд налази да се на таквом тумачењу није могла засновати осуђујућа пресуда у односу на окривљеног АА. Наиме, оваквим поступањем суда, по ставу већа овог суда, дошло је и до повреде члана 6 Европске конвенције за заштиту људсих права и основних слобода, којим чланом је зајамчено право на правично суђење, а коју конвенцију је и наша земља потписала и које одредбе примењује као саставни део позитивног права, као и до повреде члана 4 Устава Републике Србије којом је установљено начело поделе власти и гарантована независност судске власти у односу на законодавну и извршну.

  Стога се, у конретном случају, не ради само о формалноправном недостатку (ко је овлашћен да тражи тумачење) већ о суштинској повреди закона, будући да суд тражи да му орган друге гране власти протумачи одредбу закона, од чега, напослетку, зависи одлука у судском поступку који је у току.

  С обзиром на све претходно изнето, Апелациони суд у Београду, је уважавајући жалбе окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, првостепену пресуду у осуђујућем делу укинуо, налазећи да је првостепена пресуда у овом делу донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка које воде обавезном укидању пресуде и списе предмета вратио првостепеном суду на поновно суђење, будући да се овај део пресуде може издвојити без штете за правилно пресуђење у преосталом делу.

Приликом поновног суђења, у односу на укидајући део првостепене пресуде, првостепени суд ће, поступајући по примедбама из ове пресуде, у односу на кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, најпре извести све предложене доказе, водећи рачуна о правилној примени члана 15 ЗКП-а, након чега ће потпуно и правилно утврдити чињенично стање, оцењујући изведене доказе у складу са одредбом члана 419 став 2 ЗКП-а, након чега ће отклонити нејасноће које се тичу радњи окривљеног АА, а које се радње састоје у радњама помагања, и затим ће дати јасне и ваљане разлоге о чињеницама релевантним за одлучивање у односу на објективна и субјективна обележја кривичног дела за које се оркивљени АА терети, након чега ће бити у могућности да донесе на закону засновану одлуку.

   Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је имао у виду, да је Тужилаштво за организовани криминал првостепену пресуду у ставу првом, побијало и због одлуке о казни, али имајући у виду да је првостепена пресуда у овом делу укинута, нашао да су ови жалбени наводи за сада беспредметни.

Имајући у виду напред наведено Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је на основу одредбе члана 457 ЗКП-а и члана 458 ЗКП, донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар-саветник     Председник већа-судија
Игор Рмандић, с.р.       Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)