Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.12.2012.

Кж1 По1 20/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 20/12
Дана 17.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Слободана Рашића, председника већа, Верољуба Цветковића, Надежде Мијатовић, Драгољуба Ђорђевића и Наде Зец, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету оптуженог АА и др., због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама оптуженог АА и његовог браниоца, адвоката АБ, оптуженог ББ и његових бранилаца, адвоката БА, адвоката БА1 и адвоката БА2 и пуномоћника привредног друштва "АА", адвоката АО1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр.11/2011 од 19.03.2012. године, након одржане седнице већа у смислу члана 447 став 2 ЗКП, донео је дана 17.12.2012. године


П Р Е С У Д У

УВАЖАВАЊЕМ жалби оптуженог АА и његовог браниоца, адвоката АБ, оптуженог ББ и његових бранилаца адвоката БА, адвоката БА1 и адвоката БА2 у погледу одлуке о казни и пуномоћника привредног друштва "АА", адвоката АО1 у погледу одлуке о мери безбедности, ПРЕИНАЧАВА се пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр.11/2011 од 19.03.2012. године, у ставу I и II изреке, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење,

1. Оптужене АА и ББ, за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, за које су првостепеном пресудом оглашени кривим, на основу одредби чланова 42 и 63 Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ и то оптуженог АА на казну затвора у трајању од 10 (десет) година, а оптуженог ББ на казну затвора у трајању од 8 (осам) година, у које казне се оптуженима урачунава време проведено у притвору од 21.10.2010. године па до упућивања оптужених у установу за издржавање казне, али најдуже до истека времена казни на које су осуђени у овој пресуди, док се жалбе оптуженог АА и његовог браниоца, адвоката АБ, оптуженог ББ и његових бранилаца адвоката БА, адвоката БА1 и адвоката БА2 у осталом делу ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.

2. ОДБИЈА предлог Тужиоца за организовани криминал за изрицање мере безбедности одузимање предмета и то камиона марке „Mercedes Benz“ регистарске ознаке _, тип _, број шасије _, са саобраћајном дозволом серијски број _ издатом од стране Републике Словеније и прикључно возило регистарских ознака _, тип _, број шасије _, са саобраћајном дозволом серијски број _ издатом од стране Републике Словеније.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр.11/2011 од 19.03.2012. године, оптужени АА и ББ су у ставу I изреке пресуде оглашени кривим да су као саизвршиоци извршили кривично дело наовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, па их је суд на основу чланова 4, 42, 45, 54, 55 и 63 КЗ осудио и то оптуженог АА на казну затвора у трајању од 11 година, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 21.10.2010. године до упућивања на издржавање казне, а оптуженог ББ на казну затвора у трајању од девет година, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 21.10.2010. године до упућивања на издржавање казне. На основу члана 246 став 7 КЗ од оптужених је одузето 119.639,33 грама опојне дроге – хероин. Истом пресудом у ставу II изреке на основу члана 87 КЗ, према оптуженима је изречена мера безбедности одузимања предмета, па се од оптужених одузимају предмети и то: од оптуженог АА новац у износу од 4.300 евра, а од оптуженог ББ камион марке „Mercedes Benz“ рег. ознаке _ тип 934.032, број шасије _ са саобраћајном дозволом серијски број _ издатом од стране Републике Словеније и прикључно возило регистарских ознака _ тип _ број шасије _, са саобраћајном дозволом серијски број _ издатом од стране Републике Словеније и новац у износу од 900 евра. У ставу III изреке пресуде на основу члана 423 став 2 ЗКП оптужени АА и ББ су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и то окривљени АА из члана 346 став 2 КЗ, а оптужени ББ из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, јер није доказано да су оптужени извршили ово кривично дело за које су оптужени. У ставу IV изреке на основу чланова 261, 262 и 264 ЗКП, оптужени су обавезани да суду накнаде трошкова кривичног поступка у износу који ће бити одређен посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-оптужени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду у ослобађајућем делу потврди, а да је у осуђујућем делу укине и предмет врати на поновно суђење, као и да се размотри оправданост његовог даљег задржавања у притвору,

-бранилац оптуженог АА, адвокат АБ због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд усвоји жалбу, укине првостепену пресуду и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење. Бранилац је захтевао да он и оптужени буду присутни на седници већа,

-оптужени ББ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и повреде закона, са предлогом да се ожалбена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду, као и да му се укине притвор и да му се омогући да се брани са слободе,

-браниоци оптуженог ББ, адвокат БА и адвокат БА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, одлуке о кривичној санкцији и одлуке о мери безбедности, са предлогом да се првостепена пресуда у осуђујућем делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење и одлучивање или да се иста преиначи у смислу жалбених навода, те да се оптужени ББ ослободи од оптужбе и да се у смислу члана 459 став 2 ЗКП донесе посебно решење којим ће му се укинути притвор. Браниоци су захтевали да они и оптужени буду обавештени о седници већа у смислу члана 447 ЗКП,

-бранилац оптуженог ББ, адвокат БА2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног законика, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд, као другостепени суд, отвори расправу и о њој обавести оптуженог ББ и његовог браниоца и да након тога побијану пресуду укине у ставу I и II и предмет врати првостепеном суду на поновно поступање и суђење или да се оптужени ББ ослободи кривичне одговорности да је као саизвршилац извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, да се оптуженом ББ врате сви одузети предмети и да се према оптуженом укине притвор, јер више не стоје разлози због којих је притвор одређен, и

-пуномоћник привредног друштва "АА", адвокат АО1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи у ставу II изреке или у том делу првостепену пресуду укине и предмет врати на поновно одлучивање.

Тужилац за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр.59/12 од 26.10.2012. године изнео мишљење да су наводи свих изјављених жалби неосновани и да их због тога треба одбити, а пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр. 11/2011 од 19.03.2012. године у целости потврдити.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа у смислу члана 447 став 2 ЗКП, у присуству оптуженог АА и његовог браниоца, адвоката АБ, оптуженог ББ и његових бранилаца, адвоката БА и адвоката БА1 и пуномоћника привредног друштва "АА", адвоката АО1, а у одсуству уредно обавештених заменика Тужиоца за организовани криминал и браниоца оптуженог ББ, адвоката БА2, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и изјашњења присутних на седници већа и изјашњења Тужиоца за организовани криминал, датог у наведеном поднеску, одлучио као у изреци ове пресуде.

Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 1 и тачка 2 ЗКП, на које се наводима жалби оптужених и њихових бранилаца указује.

Најпре, супротно изнетим жалбеним наводима, у првостепеној пресуди нису садржане битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 1 ЗКП, с обзиром да се првостепена пресуда не заснива на доказима на којима се по одредбама Законика о кривичном поступку не може заснивати.

По налажењу овог суда, наводи из изјављених жалби оптужених и њихових бранилаца да записник о прегледу превозног средства сачињен од стране Полицијске управе за град Београд, УКП IV одељења од 20.10.2010. године, службена белешка о криминалистичко-техничком прегледу лица места јавног царинског складишта Луке Дунав, Панчево од 20.10.2010. године, потврда Полицијске управе за град Београд УКП IV одељења од 21.10.2010. године о привременом одузимању предмета од СС1, записник о препознавању лица Полицијске управе за град Београд, УКП IV одељења од 22.10.2010. године, писмени налаз физичко-хемијско вештачење које су обавили радници НКТ центра ВЕ, дипломирани физико-хемичар и ВЕ1, дипломирани хемичар, записник са главног претреса од 08.07.2011. године у делу у коме је дат исказ вештака ВЕ, извештај МУП-а РС, Дирекције Полиције, ПУ за град Београд УКП IV одељења од 22.10.2010. године о достављању телефона, картице и осталих предмета одузетих од СС1 и записник са главног претреса од 08.07.2011. године у делу исказа сведока СС2, представљају доказе на којима се не може заснивати пресуда, оцењују се као неосновани. Ово стога што исти не представљају доказе на којима се не може заснивати судска одлука, имајући у виду одредбу члана 604 Законика о кривичном поступку, објављеног у „Службеном гласнику РС“ бр. 72/2011“ које прописују да се законитост радњи предузетих пре почетка примене овог законика има оцењивати по одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник СРЈ“ бр. 70/01, 68/02, 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/08, 72/09 и 76/10), па се дакле не ради о записницима из члана 406 став 2 ЗКП, нити о записницима из члана 237 став 1 и 3 ЗКП, како је то правилно нашао првостепени суд, због чега је и одбио предлоге одбране оптуженог АА да се из списа предмета исти издвоје.

Наиме, службена белешка о криминалистичко-техничком прегледу лица места сачињена од стране Полицијске управе за град Београд, не представља доказ на коме се пресуда не може заснивати, с обзиром да је документација сачињена приликом прегледа возила и без утицаја је чињеница да је у белешци наведено да је сачињена приликом претреса возила. Такође, ни потврде о привремено одузетим предметима од СС1 не представљају доказ на којима се не може заснивати пресуда, јер су сачињене у свему сагласно одредбама члана 225 и 82 ЗКП, који је био на снази у време предузимања ових радњи.

Осим наведеног, правилно је првостепени суд оценио неоснованим предлог одбране да се из списа предмета издвоји записник полиције о прегледу превозног средства, камиона са хладњачом, без обзира што је истражни судија Вишег суда у Београду, Посебног одељења издао наредбу за претресање камиона са хладњачом, а која наредба је донета у предкривичном поступку, пре решења о спровођењу истраге од 20.10.2010. године. Ово стога што одредбе члана 246 и 240 ЗКП-а, који је важио у време када су предузете ове радње, на које се позива истражни судија, прописују да истражни судија може и пре доношења решења о спровођењу истраге предузети поједине истражне радње за које постоји опасност од одлагања, а одредбе члана 240 ЗКП регулишу ситуацију када у току истраге истражни судија поверава извршење појединих истражних радњи органу унутрашњих послова. Имајући у виду наведено, то записник о прегледу возила не представља доказ на коме се не може заснивати пресуда, па су супротни жалбени наводи оцењени као неосновани, јер су органи унутрашњих послова имали овлашћење да предузму поједине радње у току кривичног поступка сходно одредбама члана 225 ЗКП и да су уколико постоји сумња да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности били овлашћени да у циљу откривања и обезбеђења трагова кривичног дела и предмета који могу послужити као доказ, изврше преглед превозног средства, што је у конкретном случају учињено и о чему је сачињена службена белешка – записник полиције о прегледу превозног средства, камиона са хладњачом, па је без утицаја да ли су прегледу возила присуствовала и лица чије је присуство обавезно приликом претреса. При томе треба истаћи да из списа предмета произилази да су органи унутрашњих послова извршили преглед превозног средства у присуству СС1 и да су овај преглед извршила овлашћена службена лица IV одељења Полицијске управе за град Београд.

Такође, налаз-физичко хемијско вештачење које су обавили радници НКТ Центра, ВЕ, дипломирани физико-хемичар и ВЕ1 дипломирани хемичар, као и исказ вештака ВЕ дат на главном претресу, не представљају доказе на којима се не може заснивати судска одлука, имајући у виду да је истражни судија Вишег суда у Београду, Посебног одељења издао наредбу за обављање вештачења, те су вештачење које је НКТ центар обавио пре издавања ове наредбе и ново вештачење потпуно истоветни, да се ради о вештачењу исте дроге, при чему треба истаћи да првостепени суд овај налаз није користио ради утврђивања да ли је супстанца чију анализу су извршили наведени вештаци опојна дрога, већ је само утврдио чињеницу да је дана 20.10.2010. године, Национално криминалистичко-техничком центру достављен на вештачење прах светло браон боје, за који се претпоставља да је опојна дрога хероин, пронађен приликом прегледа теретног моторног возила. При томе је првостепени суд на основу писменог налаза вештака НКТ центра ВЕ и ВЕ1 од 06.12.2010. године, које вештачење је обављено по наредби истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду, као и изјашњење вештака ВЕ који је саслушан на главном претресу 08.07.2011. године, несумњиво утврдио да су вештаци обавили квантитативну и квалитативну анализу супстанце која је одузета од СС1 по потврди о привремено одузетим предметима ПУ за град Београд УКП IV одељења од 21.10.2010. године, пресоване у облику цигли – грумена упаковане у 383 пакета, која се налазила у 21 папирнатом џаку и да су вештаци након пријема пакета и фотографисања извршили мерење и утврдили да се ради о маси од 119.639,33 грама, а анализом супстанце утврђено је да у испитиваним узорцима детектовао присуство опојне дроге хероин у облику базе која се налази на листи опојних дрога и психотропних супстанци. Стога су неосновани жалбени наводи да првостепени суд није разјаснио да ли је од СС1 одузето 383 пакета или 119 килограма хероина.

Неосновани су и жалбени наводи оптуженог АА и његових бранилаца да записник о препознавању лица представља доказ на коме се не може заснивати првостепена пресуда, имајући у виду да је првостепени суд правилно одбио предлог да се из списа предмета издвоји овај записник, с обзиром да су одредбе члана 104 ЗКП који је важио за време предузимања ове радње прописивале да уколико је потребно да сведок препозна одређено лице, да ће му се показати то лице заједно са другим, њему непознатим лицем, што је у конкретном случају и учињено. При томе, констатацију која стоји у записнику да је сведок СС1 навео да са стопостотном сигурношћу означава АА као лице које је организатор транспорта, је цењена од стране првостепеног суда у контексту исказа сведока СС1 и свих изведених доказа и правилно је првостепени суд нашао да овај доказ оцењује потпуно небитним за утврђивање чињеничног стања.

И записник о саслушању сведока СС2 правилно првостепени суд није издвојио из списа предмета, јер је саслушање овог сведока извршено у свему у складу са одредбама Законика о кривичном поступку који је био на снази у време предузимања ове доказне радње, па су и у овом делу супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

По оцени овог суда правилно је првостепени суд одбио предлог одбране да се из списа предмета издвоји извештај МУП-а Р Србије од 20.10.2010. године о достављању телефона, картице и осталих предмета одузетих од СС1, јер овај доказ није ни извео, јер није било предлога странака, а ради се о допису МУП-а Р Србије Вишем суду у Београду, а не о записницима из члана 407 ЗКП.

У првостепеној пресуди нису садржане ни битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП и става 2 тачка 2 ЗКП.

Ово стога што је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених свих доказа, ближе означених у образложењу побијане пресуде, а у склопу изнетих одбрана оптужених, дао јасне, уверљиве и непротивречне разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, а изрека пресуде је јасна и разумљива и није противречна сама себи, нити су разлози пресуде противречни изреци. Такође, увидом у списе предмета утврђује се да о чињеницама које су предмет доказивања не постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датих у поступку и самих тих исправа и записника, како се то неосновано истиче у жалбама.

Насупрот изнетим жалбеним наводима првостепени суд је у образложењу пресуде дао јасне и уверљиве разлоге да су оптужени као извршиоци извршили кривично дело из члана 246 став 1 у вези члана 33 КЗ, јер су заједнички учествовали у радњи извршења, заједнички неовлашћено ради продаје преносили хероин, при чему из њихових радњи произилази и свест о заједничком деловању.

По оцени овога суда неосновани су и наводи из жалбе браниоца оптуженог АА да је првостепени суд одбијањем доказног предлога да се од полиције прибаве подаци о постојању оперативних података о сараднику полиције под псеудонимом „гг“ повредио право на одбрану. Наиме, имајући у виду исказ сведока СС4, радника Управе криминалистичке полиције, Службе за борбу против организованог криминала, шефа Одсека за оперативну подршку, Одељења за сузбијање наркотика, који је након што му је предочена оптужница Тужиоца за организовани криминал, изјавио да ни СБПОК, а ни он лично, нису имали сазнања о конкретном транспорту хероина. Такође, правилно је првостепени суд одбио предлог одбране да се од министра Унутрашњих послова затражи да се сведок ослободи чувања службене тајне и поново саслуша на околности одбране оптуженог АА, јер је очигледно да сведок нема сазнања о транспорту дроге која је предмет оптужења. Дакле, правилан је закључак првостепеног суда да није било потребе да сведок буде ослобођен дужности чувања службене тајне, нити да је било неопходно испитати овог сведока о томе да ли је оптужени АА сарадник СБПОК-а, са оперативним називом „гг“ и да се провери његова одбрана, а посебно имајући у виду чињеницу да је Министарство унутрашњих послова, Дирекција полиције, УКП СБПОК, Одељење за сузбијање и кријумчарење наркотика дописом до 20.09.2011. године обавестило суд да полицијски службеници Службе за борбу против организованог криминала нису имали никаква сазнања о транспорту опојне дроге – хероина о којој је суд тражио извештај. Неосновани су и жалбени наводи да је првостепени суд повредио право на одбрану оптуженог АА тиме што је ускратио унакрсно испитивање сведока СС1 и СС2. Наиме, насупрот изнетим жалбеним наводима, тиме није ускраћено право на одбрану оптуженог, јер је одредбом члана 604 ЗКП прописано да се законитост радњи предузетих пре почетка примене овог законика има оцењивати по одредбама Законика о кривичном поступку, те је саслушање ових сведока извршено у свему сходно одредбама Законика о кривичном поступку, који је био на снази у време предузимања ових доказних радњи.

Иначе, осим наведеног, жалбама оптужених и њихових бранилаца се у суштини побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања указивањем на погрешну оцену доказа, а посебно истицањем да није доказано да су оптужени извршили кривично дело за које су оглашени кривим.

Изнете жалбене наводе овај суд оцењује као неосноване, јер је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених свих доказа, а у склопу изнетих одбрана оптужених, које доказе је ценио како појединачно, тако и у међусобној повезаности, правилно и у потпуности утврдио чињенично стање из изреке побијане пресуде.

Наиме, да су оптужени у периоду од септембра до 21. октобра 2010. године неовлашћено ради продаје, заједнички преносили 119.639,33 грама опојне дроге хероин из Републике Турске у Републику Чешку, тако што је оптужени АА организовао транспорт наведене количине дроге на тај начин што је са НН лицем из Турске, које је у меморији његовог телефона означено именом СС3 и постигао договор да ово лице ради транспорта дроге исту испоручи оптуженом ББ, са којим је, након што је сазнао да у Чешкој има регистровану фирму за трговину и транспорт, постигао договор да у Републици Турској преузме уговорену количину дроге и превезе је до Републике Чешке и у Републици Чешкој обезбеди њен прихват, затим обезбедио новац за закуп камиона којим ће се дрога превести, као и новац за трошкове транспорта дроге, првостепени суд је несумњиво утврдио пре свега на основу писмених доказа у списима предмета, те исказа сведока СС1, СС2 и СС4, а у склопу изнетих одбрана оптужених.

Најпре, на основу како одбрана оптужених, тако и исказа сведока СС1 и писмених доказа – уговора о закупу закљученог између привредног друштва "АА" и предузетника ББ, несумњиво је утврђено да су оптужени АА и ББ изнајмили један камион са полуприколицом – хладњачом, један камион са полуприколицом – цирадом и складиште – хладњачу у Брежицама. При томе је правилан закључак првостепеног суда да су предметне камионе закупили заједно и оптужени ББ и АА, иако је уговор потписао само оптужени ББ, јер је то учињено због тога што је сведоку СС представљено да је оптужени ББ закључио уговор као власник фирме у Чешкој, имајући у виду исказ сведока СС да је за куповину фирме "АА" био заинтересован АА, који му је и доставио нацрт уговора који је потписао ББ, а на то упућују и остали изведени докази, као и чињеница да је оптужени АА заједно са оптуженим ББ отишао у Чешку како би се у Чешкој извршила уплата закупнине, иако је та уплата извршена са личног рачуна оптуженог ББ, а не са рачуна фирме, јер то није ни било могуће, с обзиром да су наводно тек тада сазнали да та фирма не ради већ две године, што се утврђује на основу фактуре фирме "АА" и извештаја „GE Money Bank“.

Даље, несумњиво је утврђено да је након плаћања закупа и преузимања једног камиона са полуприколицом – хладњачом, камион довежен у Србију, што потврђује сведок СС1 који је изјавио да га је оптужени ББ ангажовао да превезе овај камион, због чега су се у фирми од које су изнајмљени камиони састали оптужени АА, ББ и СС1, при чему је он остао испред фирме, а АА и ББ су отишли на разговор са власником фирме. Имајући у виду наведено, правилан је закључак првостепеног суда да су неосновани наводи одбране оптуженог АА да се не сећа када је оптужени ББ закључио уговор са СС и да му није познато одакле оптуженом ББ новац за закуп камиона. При томе је и сведок СС1 навео да му је пре овог догађаја оптужени ББ рекао да планира да са својим пријатељем који има новац, изнајми камион на име фирме коју има у Чешкој како би се бавио увозом јужног воћа из Грчке у Турску, Босну, Словенију и Чешку, те иако није споменуо име и презиме тог пријатеља, он је закључио да се ради о оптуженом АА, јер је он тај који им је, када су кренули у прву туру, на царини донео палете и новац и био присутан када су ишли да преузму камионе.

Затим, да је оптужени ББ након повратка у Србију ангажовао СС1 да за накнаду од 500 еура превезе из Руског Крстура робу – кукуруз шећерац до Турске и да су дана 23.09.2010. године кренули из Руског Крстура и у Истамбул стигли 25.09.2010. године, да су остали до 28.09.2010. године, чекајући утовар робе, несумњиво је првостепени суд утврдио на основу сагласних навода одбране оптуженог ББ и исказа сведока СС1. По оцени овог суда, правилан је закључак првостепеног суда да след догађаја и изведени докази потврђују наводе оптуженог ББ да је оптужени АА финансирао трошкове пута и закупа и да је он требало да финансира куповину фирме у Чешкој, а чињеница ко је набавио робу за превоз до Турске је небитна, јер је превоз робе био само маска за превоз дроге која је превежена из Турске у Србију.

Првостепени суд је правилно нашао да је тврдња оптуженог АА да је у време када је оптужени ББ био у Истамбулу, приликом прве туре, такође био у Истамбулу због свог посла, супротна изведеним доказима, при чему је и сам оптужени АА на главном претресу променио одбрану наводећи да је у Истамбул отишао како би се нашао са људима који су требали да омогуће оптуженом ББ набавку робе.

Такође, правилан је закључак првостепеног суда да нема доказа да је приликом прве туре превежена дрога, нити се то оптуженима ставља на терет, али из изведених доказа произилази да је ова тура организована како би се оптужени ББ упознао са процедуром превоза робе преко граничних прелаза, начина преласка границе и како би оптужени АА довео у везу оптуженог ББ са СС3, а приликом те прве туре и НН лице наводно из Рожаја, такође је ступило у контакт са оптуженим ББ и сведоком СС1, очигледно по налогу СС3, те да све наведено указује да је прва тура била припрема за другу туру, којом приликом је превежена опојна дрога.

Правилан је и закључак првостепеног суда да је из изведених доказа несумњиво утврђено да је оптужени АА тражио од оптуженог ББ податке о фирми како би се направили папири, да је истог дана оптужени ББ доставио податке и да је документација која је била потребна за транспорт робе и царињење сачињена према подацима које је доставио оптужени ББ оптуженом АА, коју документацију су НН лице из Рожаја и шпедитер предали СС1 на царини. Такође, из одбране оптуженог ББ произилази да је СС1 рекао да ће доћи лице које ће га одвести на утовар и да ће доћи неко ко ће донети новац, а како је на паркинг дошао ВВ, донео палете, одвео сведока на царину заједно са шпедитером и предао потребне папире, то је правилан закључак првостепеног суда да су оптужени ББ и АА и ВВ поступали синхронизовано у вези утовара робе и сачињавања документације, све ради превоза робе на палетама у којима се налазила опојна дрога. Такође, из одбране оптуженог ББ, а коју је првостепени суд прихватио, јер је сагласна изведеним писменим доказима, произилази да је у то време оптужени АА био у Турској, јер када је оптуженом ББ послао број факса на који је требало да му достави податке о фирми, у разговору је оптуженом ББ рекао да тамо чека факс, те како се ради о турском броју, очигледно је да је оптужени АА у Турској чекао податке о фирми ради сачињавања документације, те да иако нема доказа да су оптужени АА и ВВ директно комуницирали, из изведених доказа произилази да оптужени АА комуницира са СС3, а да ВВ поступа по упутствима СС3. При томе је првостепени суд ценио да су оптужени на претресу покушали да укажу да се ТИР карнет и ЦМР које су шпедитер и ВВ предали СС1 односе на фирму са седиштем у Словачкој, тумачећи да адресе из фактуре фирме „Kork Mas“ испостављена фирми „TOOTS“ означава фирму која се налази у Словачкој, али је на основу мапе града суд утврдио да је Славикова улица у Прагу, а Праг је у Чешкој, те да је покушај оптужених да укажу да је роба према царинским папирима требало да се транспортује у Словачку, а да су они имали намеру да купе фирму у Чешкој, непоткрепљен аргументима и срачунат на избегавање кривице. Правилно је закључио првостепени суд да су и наводи одбране оптуженог АА да роба, а тиме и дрога са оваквом документацијом не би ни могла да уђе у Европску унију, небитна, имајући у виду чињеницу да је роба прешла Турско – Бугарску и Бугарско – Српску границу, а на основу писмених доказа, фактуре фирме „Kork Mas“ ЦМР и ТИР карнета правилно је закључио првостепени суд да је оптужени ББ доставио тачне податке фирме „TOOTS“ из Прага, на коју је извршен увоз робе односно адресу фирме, али да је очигледно улица Славикова погрешно протумачена као Словакиа односно Словачка, због чега је дошло до означавања Словачке као дестинације у ЦМР-у и ТИР карнету. И наводи одбрана оптужених да су у Чешкој имали намеру да купе фирму, при чему је оптужени ББ тврдио да се ради о фирми „TOOTS“ из Прага, су неосновани, како то правилно налази првостепени суд, јер нису пружили ниједан доказ да та фирма заиста постоји, а из одбрана оптужених и изведених доказа произилази да оптужени нису купили фирму, о чему говоре поруке које су оптужени размењивали дана 18.10. 2010. године, па правилно закључује првостепени суд да када се повежу садржине порука са осталим изведеним доказима, очигледно је да куповину фирме финансира оптужени АА, али да оптужени заједно врше транспорт робе и очигледно је да се порука односи на товар робе који је кренуо из Турске, будући да се 18.10.2010. године сведок СС1 налазио на царини. Такође, на основу изведених доказа је несумњиво утврђено да је у Турској, у камион којим је управљао СС1, утоварено 33 палете и исто толико истоварено у царинском складишту, па су наводи одбране оптуженог АА да је у Турској утоварено 33 палете димензија 120х80, а у луци Панчево истоварено 24 палете димензија 120х100 и да је негде од Истамбула до Панчева дошло до замена палете и да је то учинио СС1, оцењени као неосновани. Ово посебно имајући у виду допис истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1 320/10 од 27.10.2010. године, којим је дат налог Дирекцији за управљање одузетом имовином да од полицијских службеника IV Одељења ПУ за град Београд, преузме теретно возило којим је управљао СС1 са прикључним возилом у коме је пронађена дрога, са напоменом да се у камиону налази 33 дрвених палета у којима је пронађено 120 килограма дроге и обавештења Дирекције за управљање одузетом имовином од 14.10.2011. године да се у Дирекцији налази на чување наведено теретно и прикључно возило и 33 еуро палета дужине 1220 мм, ширине 80 мм и висине 44 мм, те да дакле из наведеног произилази да су у царинском складишту истоварене палете које су утоварене у Истамбулу заједно са дрогом. У прилог овог закључка је утврђена чињеница да је роба из Истамбула превожена са ТИР карнетом, да је пломба која је стављена у Истамбулу скидана једна на Бугарско – Турској граници, где је обављена фито санитарна контрола и поново стављена пломба, која пломба је скинута у царинском складишту у Панчеву. Стога су неосновани наводи одбране оптуженог АА да није утврђено која је пломба скинута у царинском складишту Панчево и да је од Турске до Панчева вршен истовар дроге, те да је очигледно да изнетим тврдњама оптужени АА покушава да угрози кредибилитет сведока СС1.

Чињеница да је сведок СС1 потписао две потврде о привремено одузетим предметима, при чему је у једној означено да је од њега одузето 383 пакета облепљених браон селотејп траком у којима се налази прах светло браон боје за који се претпоставља да је опојна дрога, а у другој 119.639,33 грама опојне дроге хероин, не доводи у сумњу количину опојне дроге која је пронађена критичном приликом, а што се тиче датума који је означен у потврдама – 21.10.2010. године, сведок СС2 је објаснио да је хероин пронађен у касним вечерњим сатима приликом претреса 20.10.2010. године, а прва потврда потписана је у раним јутарњим часовима, док је друга потписана након обављеног вештачења у службеним просторијама МУП-а, што потврђује и сведок СС1, па су и у овом делу супротни жалбени наводи оцењени као неосновани. Такође, чињеница и да су и царински органи и полиција сачинили потврде о привремено одузетим предметима и да је СС1 потписао да је од њега одузет камион са прикључним возилом и од стране Управе Царине и од стране Полицијске управе, ни на који начин не доводи у сумњу исказ овог сведока, имајући у виду и остале изведене доказе из којих се утврђује да је Управа Царине полицији предала и теретно моторно возило са прикључним возилом и дрвене палете, као и кључ за возило и саобраћајну дозволу. Имајући у виду комуникацију оптуженог АА и СС3 и исказ сведока СС1, правилно закључује првостепени суд да су оптужени ББ и АА постигли договор да оптужени ББ у Турској од СС3 преузме дрогу ради превоза. Првостепени суд је ценио наводе одбране оптуженог АА да је имао намеру да обавести СС4 о својим сазнањима, али да није стигао јер је ухапшен, и исте је правилно оценио као неосноване, јер је оптужени имао могућности да ову информацију достави СС4 уколико он заиста јесте његова оперативна веза, имајући у виду да се дана 21.10.2010. године налазио у 14:06:20 у базној станици Панчево, у 14:09:48 на базној станици Овча, те да је ухапшен у Новом Саду на мосту „Слобода“ истог дана у 17:55 часова, као и да је у 16:23:43 такође био у Новом Саду, што је утврђено на основу извештаја о анализи листинга и регистарције мобилних телефона на одређеним базним станицама и извештаја о изради графичког приказа службе за специјалне и истражне методе, Одељење за електронски надзор од 17.01.2011. године, па је оптужени имао довољно времена да када је не само посумњао, већ и када је био сигуран да се у камиону налази дрога, стигне до свог стана у Новом Саду где се налазио телефон којим је комуницирао са СС4 и да га о томе обавести. Првостепени суд је ценио и наводе одбране оптуженог АА да је као сарадник СБПОК-а овој служби, односно својој оперативној вези СС4 открио постојање групе која се бави производњом дроге, а која егзистира на подручју Ирана и Турске, да је открио податке о вођи те групе, као и лицу које се бави дистрибуцијом дроге, али је правилно нашао да у конкретном случају ови наводи нису од утицаја на оцену суда да је оптужени извршио кривично дело за које је оглашен кривим, јер сама чињеница да ли је оптужени сарадник полиције односно СБПОК-а није основ за искључење противправности радњи које је предузео, већ једино чињеница да ли је за конкретан транспорт односно количину дроге која је предмет оптужења СБПОК-у доставио податке, а што не произилази из дописа Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције, УКП СБ ПОК, Одељење за сузбијање и кријумчарење наркотика од 20.09.2011. године, а о чему је напред било речи.

Дакле, првостепени суд је правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, па су супротни жалбени наводи оптужених и њихових бранилаца оцењени као неосновани и у овим жалбама се у суштини само понављају наводи одбрана оптужених и даје другачија оцена изведених доказа од оне коју је дао првостепени суд, а који су и по налажењу овога суда правилно цењени, како је то напред наведено.

Овај суд је ценио и остале наводе из жалби оптужених и њихових бранилаца, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања.

На правилно и у потпуности утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да су се у радњама оптужених АА и ББ стекла сва законска обележја кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, за које их је и огласио кривим, па се неосновано жалбама оптужених и њихових бранилаца побија првостепена пресуда и због повреде кривичног закона. Наиме, правилан је закључак првостепеног суда да су оптужени били свесни да неовлашћено ради продаје преносе опојну дрогу хероин, свесни да је то забрањено, што произилази из њихових одбрана, али и опште познате чињенице да је промет дроге, те дакле и њено преношење, забрањено, при чему су вољно поступали, те да су дело учинили са директним умишљајем, као и да су поступали као саизвршиоци, јер су заједнички учествовали у радњи извршења, заједнички неовлашћено ради продаје преносили хероин, а из њихових радњи произилази и свест о заједничком поступању.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалби оптужених АА и ББ и њихових бранилаца, овај суд налази да су жалбе основане.

По оцени овога суда, основано се у изјављеним жалбама истиче да је првостепени суд оптуженима изрекао казне затвора у дужем временском трајању него што је то неопходно са становишта сврхе кажњавања, јер је дао пренаглашен значај отежавајућим околностима на страни оптужених, а није дао адекватан значај олакшавајућим околностима.

Наиме, првостепени суд је у односу на оптуженог АА од олакшавајућих околности ценио његове породичне прилике и то да је отац једног детета, а од отежавајућих околности његов ранији живот, јер је више пута осуђиван и то 1991. године због кривичног дела из члана 93 став 1 КЗ РС, 1994. године због кривичног дела из члана 33 став 3 Закона о оружју и муницији, 2003. године због кривичног дела из члана 53 став 1 КЗ РС и исте године због кривичног дела из члана 93 став 1 КЗ РС и кривичног дела из члана 23 став 2 Закона о јавном реду и миру РС, а 2008. године због кривичног дела из члана 355 став 2 КЗ РС, док је у односу на оптуженог ББ од олакшавајућих околности ценио његове личне и породичне прилике, обзиром да је породичан човек и отац троје деце, а од отежавајућих околности његов ранији живот и то да је више пута осуђиван: 1992. године због кривичног дела из члана 184 став 1 КЗ СФРЈ, 1994. године због кривичног дела из члана 33 став 2 Закона о набављању, држању и ношењу оружја и муниције, 1996. године због кривичног дела из члана 166 став 1 КЗ РС у вези члана 22 КЗ СРЈ, 2005. године због кривичног дела из члана 149 став 2 Закона о планирању и изградњи и 2008. године због кривичног дела из члана 159 став 1 Закона о енергетици, а имао је у виду и степен кривице оптужених, обзиром да су поступали са директним умишљајем и тежину кривичног дела коју је сагледао не само кроз прописану казну, већ и чињеницу да се ради о кривичном делу чији је заштитни објекат здравље људи која представља непроцењиво богатство, а ценио је и количину и квалитет дроге коју су оптужени преносили, да се ради о 119.639,33 грама чистог хероина, без примеса осталих супстанци, која би у даљем ланцу дистрибуирања била мешана са осталим супстанцама, што би знатно увећало њену количину и тиме опасност да се њоме угрози здравље и живот великог броја корисника, као и чињеницу да је промет дрогом постао „посао“ који онима који се њиме баве себи обезбеђују лагодан живот уништавајући туђе животе и здравље, па је оптуженог АА осудио на казну затвора у трајању од једанаест година, а оптуженог ББ на казну затвора у трајању од девет година, у које се оптуженима урачунава време проведено у притвору, као у изреци побијане пресуде.

Међутим, основани су жалбени наводи оптужених и њихових бранилаца да првостепени суд правилно утврђеним олакшавајућим околностима на страни оптужених није дао адекватан значај, а да је дао пренаглашен значај отежавајућим околностима и то њиховој ранијој осуђиваности, имајући у виду врсту и тежину кривичних дела за које су раније осуђивани, као и време из којих потичу те осуде. Такође, првостепени суд је неосновано приликом одмеравања казни оптуженима ценио да су оптужени поступали са директним умишљајем, јер исто не може бити цењено као отежавајућа околност, с обзиром да се кривично дело за које су оглашени кривим може извршити само са директним умишљајем.

Стога је овај суд, дајући адекватан значај како олакшавајућим, тако и отежавајућим околностима на страни оптужених, преиначио првостепену пресуду, тако што је оптуженог АА осудио на казну затвора у трајању од десет година, а оптуженог ББ на казну затвора у трајању од осам година, у које казне се оптуженима урачунава време проведено у притвору, као у изреци ове пресуде.

По налажењу овога суда са овако одмереним казнама затвора у потпуности ће се остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ и исте су у свему у складу са тежином учињеног кривичног дела и степеном кривице оптужених као учинилаца.

Овај суд је у ставу II изреке преиначио првостепену пресуду тако што је уважио жалбу пуномоћника привредног друштва "АА" и одбио предлог Тужиоца за организовани криминал за изрицање мере безбедности одузимање предмета и то камиона марке „Mercedes Benz“ регистарске ознаке _, тип 934.032, број шасије _, са саобраћајном дозволом серијски број _ издатом од стране Републике Словеније и прикључно возило регистарских ознака _, тип CD382G, број шасије _, са саобраћајном дозволом серијски број _ издатом од стране Републике Словеније.

По оцени овога суда, у овом делу су основани жалбени наводи да је првостепени суд неосновано изрекао меру безбедности одузимања предметног камиона и прикључног возила, имајући у виду да оптужени ББ, од кога је одузето ово возило није власник истог, при чему власник предметног привредног друштва није знао нити је могао знати да ће они бити употребљени за извршење кривичног дела, а из чињеничног стања несумњиво је утврђено да закуподавац, привредно друштво "АА" као власник предметног возила и СС који је потписао уговор о закупу са оптуженим ББ, није знао или је могао и био дужан да зна да ће предметно возило бити употребљено за извршење кривичног дела, а такође је утврђено да на предметним возилима ништа није направљено или преправљено да омогући скривање опојне дроге, већ је утврђено да је опојна дрога хероин била у шупљинама палета које су утоварене.

Стога је овај суд одлучио као у ставу II изреке пресуде у односу на меру безбедности одузимања предмета наведеног камиона и прикључног возила, а који су ближе означени у изреци побијане пресуде у ставу II, под тачком 2.
Правилно је првостепени суд према оптуженима на основу члана 87 КЗ изрекао меру безбедности одузимања предмета и то од оптуженог АА новац у износу од 4.300 евра, као и новац у износу до 900 евра, од оптуженог ББ.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 455 став 1 тачка 2 и 3 ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Записничар,       Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р.     Слободан Рашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)