Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.12.2017.

Кж1 По1 21/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 21/17
09.11.2017. године
Београд

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Јасмине Васовић, чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела примање мита из члана 367 став 2 Кривичног законика у вези са чланом 61 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Тужилаштва за организовани криминал и бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 58/16 од 31.01.2017. године, у седници већа одржаној у присуству заменика Тужилаштва за организовани криминал Жељка Јочића, бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, а у одсуству уредно обавештених окривљеног АА и браниоца адвоката АБ2, дана 08. и 09.11.2017. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужилаштва за организовани криминал и бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 58/16 од 31.01.2017. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом окривљени АА оглашен је кривим због извршења продуженог кривичног дела трговина утицајем из члана 366 став 1 у вези са чланом 61 Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору и то од 19.03.2014. године до 15.05.2014. године. На основу одредбе члана 85 Кривичног законика изречена је мера безбедности забране вршења позива као именовано или постављено лице у државним органима у трајању од 3 (три) године рачунајући од правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору неће урачунати у време трајања изречене мере. Применом одредбе члана 91 и 92 Кривичног законика АА да плати новчани износ од 50.000 еура у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, а на име имовинске користи прибављене извршењем кривичног дела. На основу одредбе члана 262 став 1 и члана 264 став 1 у вези са чланом 261 став 3 ЗКП окривљени је обавезан да плати паушални износ трошкова кривичног поступка у висини од 30.000,00 динара, у року од 15 дана од дана достављања правноснажне пресуде, а на основу одредбе члана 264 став 4 ЗКП у преосталом делу је одлучено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава и да се окривљени ослобађа од плаћања истих.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилац за организовани криминал, због повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да другостепени суд преиначи пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела и одлуке о казни, те окривљеног огласи кривим због извршења продуженог кривичног дела из члана 367 став 2 у вези са чланом 61 Кривичног законика и осуди га на казну затвора не мању од 5 година, као и да му изрекне меру безбедности забране вршења позива делатности и дужности у трајању не краћем од 5 година, као и да оптуженог обавеже да плати трошкове кривичног поступка;

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд отвори претрес и одреди извођење доказа вештачењем по вештаку стручњаку за физику – оптику или да одржи претрес, те потпуно и правилно утврди чињенично стање и донесе закониту и правичну пресуду, а побијану пресуду укине, и

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији и другим одлукама, са предлогом да другостепени суд донесе решење о одржавању претреса пред другостепеним судом, изведе предложене доказе и донесе пресуду којом ће ослободити од оптужбе окривљеног АА у смислу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП.

Браниоци окривљеног АА, адвокати АБ, АБ1 и АБ2 су поднели суду одговор на жалбу Тужилаштва за организовани криминал, са предлогом да другостепени суд поднету жалбу одбије као неосновану.

Тужилаштво за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр. 25/17 од 22.08.2017. године предложило да одбије жалбе бранилаца, а усвоји жалбу Тужилаштва.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа у одсуству уредно обавештеног обавештених окривљеног АА и браниоца адвоката АБ2, а у присуству Тужиоца за организовани криминал Жељка Јочића и бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, на којој седници је размотрио списе, испитао пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, па је имајући у виду жалбене наводе и предлоге, нашао:

Жалбе су неосноване.


Разлози за одбијање жалбе Тужилаштва за организовани криминал

Тужилац за организовани криминал у поднетој жалби указује на то да је суд погрешно утврдио чињенично стање налазећи да налагање поступајућим инспекторима да се не изврши службена радња доношења решења којим би СС2 и предузеће “АА” трпели негативне последице не спадају у опис послова и овлашћења директора Инспектората за рад, као и да коришћење утицаја да се не изврши службена радња и тиме избегне подношење прекршајне пријаве против АА1, као и преиспитивање радног-правног статуса запослених у предузећу “АА1” не спадају у опис послова и овлашћења директора инспектора за рад, с обзиром на то да из изведених доказа неспорно произлази да је окривљени као службено лице - директор Инспектората за рад у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике био овлашћен да руководи, планира, организује и координира рад инспектората у складу са одредбом члана 143 Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике. Самим тим Тужилац за организовани криминал сматра да је на тако погрешно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио одредбе Кривичног законика, те неправилно квалификовао радње окривљеног као радње извршења кривичног дела трговина утицајем из члана 366 став 1 Кривичног законика.

Међутим, са оваквим закључком Тужилаштва за организовани криминал Апелациони суд у Београду, Посебно одељење се не може сложити. Наиме, у време предузимања радњи које се окривљеном стављају на терет непосредно спровођење контроле, сачињавање записника, доношење одређених решења, закључака и слично, те подношење прекршајне пријаве није спадало у послове овлашћења директора Инспектората рада, већ инспектора рада. Наиме, овлашћење и дужности инспектора рада су у то време биле регулисане у више прописа укључујући овлашћење и дужности инспектора рада утврђена Законом о државној управи, Законом о раду и Законом о радним односима у државним органима. При томе, овлашћења права и дужности инспектора рада у вршењу инспекцијског надзора утврђене су чланом 93 Закона о државној управи у вези са чланом 22 и 23 Закона о државној управи. С`тим у вези правилно је првостепени суд на основу утврђеног чињеничног стања извео закључак да је окривљени АА као службено лице – директор Инспектората за рад у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике неспорно био овлашћен руководи, планира, организује и координира рад инспектората у складу, самим тим да котролише и усмерава рад инспектора, који су са своје стране били надлежни да у складу са законским овлашћењима и поступцима инспекцијског надзора предузимају законске мере према контролисаним предузећима. Дакле, поред законских овлашћења и ауторитета службеног положаја директора Инспектората рада, правилно је првостепени суд, на основу претходно утврђеног чињеничног стања, нашао да је окривљени АА имао стварни утицај на поступајуће инспекторе Инспектората за рад.

Првостепени суд, на основу изведених доказа, правилно закључује да је окривљени захтевао суму новца да би коришћењем свог стварног утицаја посредовао да се не изврше службене радње које су саме по себи дозвољене, с`тим да само захтевање и примање награде коришћењем свог стварног утицаја представља облик противзаконитости у кривичном делу трговине утицајем за које дело га је правилно првостепени суд и огласио кривим.

Првостепени суд на страни 69 у ставу трећем управо правилно закључује да описане радње у прецизираном оптужном акту Тужилаштва за организовани криминал од 21.10.2016. године управо спадају у опис послова и овлашћења инспектора рада Инспектората, а не спадају у опис послова и овлашћења директора Инспектората за рад, коју функцију окривљени вршио у време предузимања противправних радњи, из ког разлога правилно закључује да такве радње не могу представљати елементе бића продуженог кривичног дела примања мита из члана 367 став 2 у вези са чланом 61 Кривичног законика, како то Тужилац за организовани криминал у жалби указује, већ је према утврђеном чињеничном стању и по оцени другостепеног суда на несумњив начин утврђено да се у радњама за које је окривљени оглашен кривим стичу сви елементи бића кривичног дела из члана 366 став 1 у вези са чланом 61 Кривичног законика.

Тужилац за организовани криминал у поднетој жалби оспорава и правилност одлуке о казни, указујући на то да је првостепени суд изрекао преблагу кривичну санкцију, као и да му је изрекао прекратко трајање мере безбедности забране вршења позива, као именовано или постављено лице у државним органима.

Међутим, са оваквим жалбеним наводима се не може сложити другостепени суд, пре свега што је првостепени суд као правилне околности ценио отежавајуће и олакшавајуће у смислу одредбе члана 54 Кривичног законика, те тако од олакшавајућих околности ценио коректно држање пред судом и ранију неосуђиваност, а од отежавајућих околности имао у виду суму новца која је тражена и узета ради посредовања, као и упорност и начин извршења кривичног дела. Када се наведене олакшавајуће и отежавајуће околности доведу у своју међусобну везу, те када се има у виду прописана казна за ово кривично дело, тачније да је и сам законодавац за наведено кривично дело прописао максималну казну затвора у трајању од 5 година, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је мишљења да није било места строжијем кажњавању окривљеног у склопу ових утврђених околности од којих зависи врста и висина кривичне санкције.

Такође првостепени суд је правилно ценио чињеницу да је окривљени иницирао догађаје, да је показао одређену упорност у поступању, као и да је инспекцијски надзор функција коју је окривљени обављао од изузетног значаја и да је осетљива, с обзиром да се тиче заштите интереса друштва, из ког разлога је првостепени суд по оцени овог суда правилно окривљеном изрекао меру забране даљег вршења позива као именованог или постављеног лица у државним органима у трајању од 3 године.

Испитујући основаност жалбених навода Тужилаштва за организовани криминал везано за трошкове кривичног поступка Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је и у том делу жалбу Тужилаштва за организовани криминал оценио као неосновану. Наиме, Тужилац у жалби указује на то да ниједна околност која се тиче имовинског стања окривљеног, а која је изнета током поступка, није релевантна да би се на основу исте могле утврдити да би плаћање трошкова поступка довело у питање издржавање самог окривљеног. Међутим, првостепени суд је правилно одлучујући о трошковима кривичног поступка применио одредбу члана 264 став 4 ЗКП те окривљеног ослободио од плаћања трошкова окривљеног у једном делу, с`тим што га је обавезао на паушални износ на накнаду трошкова кривичног поступка у висини од 30.000,00 динара.


Разлози за одбијање жалби бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1

Бранилац окривљеног, адвокат АБ у жалби указује да је суд погрешно закључио да је окривљени АА иницирао проблеме у фирмама “АА” и “АА1”, да би ступао у контакт ради узимања новца за посредовање, јер насупрот томе из доказа у списима произлази да је сведок СС2 замолио АА да се виде, што управо по оцени одбране указује на то да је виђање тражио СС2. Међутим, са оваквим наводима се Апелациони суд у Београду, Посебно одељење не може сагласити, с`обзиром да из наведених доказа не произлази такво чињенично стање.

Наиме, сведок СС2 је у свом исказу навео да му је колегиница СС3 послала поруку да га је већ три пута тражио директор инспектората, те да је потребно да му се хитно јави, када је позвао инспекторат, али с`обзиром да је АА тренутно био одсутан, како му је то навела секретарица, уследио је позив из инспектората након 5 минута када је први пут разговарао са АА, те како је био збуњен таквим разговором замолио је да се виде. Овакав исказ потврдила је и сведок СС3, која је навела да је управо предметног дана 11.03.2014. године добила више позива од стране секретарице директора Инспекције за рад господина АА, која је тражила и инсистирала да се успостави контакт са СС2, а потом је уследио нови позив преко секретарице када се јавио лично АА који је рекао на ком је положају, објашњавајући да је њихова фирма у проблемима, те је наглашавао битност да се директор СС2 њему јави. Из наведених исказа на несумњив начин се може извести закључак, супротан од става одбране, да је окривљени инсистирао на контакту са сведоком СС2, а у прилог наведеном иде и исказ сведока СС4, која је била запослена као секретарица директора Инспектората за рад, у ком је навела да је први пут дошло до контакта између окривљеног АА и СС2 тако што је директор АА наложио да се пронађе број телефона те фирме, као и да се види ко је одговорно лице.

Везано за наводе браниоца да окривљени АА није тражио ни да се види са АА1, нити са СС6, с`обзиром да из списа предмета произлази да је тек у ресторану “Алтернатива” на ручку који је иницирао СС5 окривљени сазнао да се СС5 интересује за фирми “АА1”, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење сматра да такви наводи нису били ни спорни у току овог кривичног поступка, јер је сведок СС5 у свом исказу навео да је позвао АА, да се са њим сусрео на ручку у ресторану “Алтернатива”, када је замолио АА да види о чему се ради по питању “АА1”. Међутим, почетак притиска на фирму “АА1” (налагање инспекторима провере у предузећу, те захтевање новца преко СС5 од АА1), те накнадно инсистирање окривљеног да се види са СС5 у периоду од 11.03.-19.03.2014. године на несумњив начин указује на то да је управо окривљени инсистирао на контакту са СС5.

На страни 3 поднете жалбе адвокат АБ указује на то да је погрешан закључак суда да постоји стварни утицај и да инспектори поступају у свом раду по налозима и инструкцијама АА, са чим се не може сложити другостепени суд. Наиме, првостепени суд је на детаљан начин у образложењу пресуде и то на странама 62 до 65 објаснио стварни утицај и посредовање окривљеног АА.

Наиме, везано за тачку 1 изреке пресуде, а када је у питању стварни утицај, првостепени суд правилно закључује да се из исказа сведока СС6 и СС7, на несумњив начин може извести закључак да је окривљени имао стварни утицај и да је издејствовао да одлуке буду донете и уручене СС2 у складу са договором, а везано за предузеће “АА”. Наиме, и сам сведок СС8 је у свом исказу навела да ју је контактирао директор АА, који јој је рекао да позове колегу СС7 и колегиницу СС9, како би се припремиле одлуке што је она и учинила, а да јој је директор АА рекао да се СС2 уруче решења уколико дође у инспекторат. Првостепени суд правилно налази да конкретан утицај произилази из исказа сведока СС7 који наводи да га је дана 19.03.2014. године позвала колегиница СС8 која се интересовала да ли је завршио предмет и да ли је донео решења, а пошто му је одговорила да није завршио, колегиница СС8 рекла да директор АА инсистира да се решење одмах донесе. Управо се и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења из оваквог исказа на најбољи начин може видети степен утицаја који АА има на поступајуће инспекторе. Везано за постојање стварног утицаја окривљеног и његовој могућности посредовања говори такође и чињеница да је из доказа у списима на несумњив начин утврђено да је окривљени, и поред тога што је претходно сведоку СС2 рекао да ће решења бити готова за неколико дана по предаји новца, на њиховом састанку дана 19.03.2014. године предложио СС2 да крене са њим до канцеларије инспектората где ће пред њим урадити решења. Из оваквог поступања окривљеног се, и по мишљењу другостепеног суда, види начин на који је управо окривљени сведоку СС2 показао свој утицај, јер иако је претходно рекао да ће решења бити урађена у року од неколико дана од предаје новца АА на инсистирање СС2 да му се уруче решења оног дана када се врши предаја новца моментално и без консултација са поступајућим инспекторима предложио СС2 одлазак у инспекторат да преузме решења.

У односу на постојање стварног утицаја окривљеног а везано за радње кривичног дела описане под тачком 2 изреке пресуде, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да првостепени суд правилно стварни утицај окривљеног АА извлачи из исказа сведока инспекторке СС10, која је навела да је управо по налогу окривљеног тражила од правника фирме “АА1” СС11 копирање и припрему документације, те да је по налогу окривљеног АА обуставила све даље активности до даљег, а што на најбољи начин показује да је окривљени посредовао, при томе користећи стварни утицај на поступајућег инспектора Инспектората рада. Такође, чињеницу о утицају окривљеног, првостепени суд, по мишљењу овог суда, утврђује и из исказа сведока СС12 која је навела да је дана 13.03.2014. године добила налог директора АА да се изврши контрола фирме “АА1”, те да је потребно да га до 12.00 часова обавести о томе шта је било на терену, да ју је, након сат времена од првог позива, окривљени поново позвао да се распита да ли су се инспектори вратили са терена, што управо показује тај стварни утицај и притисак који окривљени АА врши на поступање инспектора у оквиру Инспектората рада. Везано за стварни утицај окривљеног, у овом кривичном поступку, се изјашњавао и сведок СС13 који је потврдио све утврђене чињенице везано за стварни утицај окривљеног. С обзиром на наведено, не може се прихватити закључак браниоца да у конкретном случају није утврђен нити стварни утицај нити посредовање окривљеног приликом предузимања радњи кривичног дела.

Бранилац у жалби указује на то и да је у пресуди погрешан закључак суда да је АА примио новац. Одбрана сматра да је неспорно утврђено да сведок СС2 поступа извршавајући налоге полиције, да новац који му је дала полиција носи у канцеларију “АА2”, те да је сведок претходно покушао тај новац да преда АА у инспекторату. Међутим, по мишљењу овог суда, првостепени суд је на несумњив начин у току поступка утврдио да је сведок СС2 поступао по упутствима окривљеног где да однесе новац, те у тој ситуацији, а након пријављивања, полиција је могла само да прати догађај, с обзиром да је сведок СС2 случај пријавио полицији пре него што је добио инструкције од окривљеног. Бранилац указује и на то да окривљени није примио непосредно нити посредно новац и да новац није у притежењу АА, међутим када се имају у виду искази сведока СС1 као и сведока СС14 на несумњив начин утврђено да је управо СС2 по упутствима за окривљеног однео новац у адвокатску канцеларију “АА2”, а то што окривљени није дошао у притежење новца је без утицаја на правилност закључка првостепеног суда и на утврђено чињенично стање.

Истичући неправилности првостепене пресуде бранилац у жалби на страни 5 наводи да је погрешан закључак суда да АА није разговарао са СС1 19.03.2014. године око 10.15 часова, с обзиром да је таква чињеница потврђена и исказом СС2, СС1, сведока Душка Бобића као и самог окривљеног. Међутим, такви жалбени наводи се не могу прихватити, с обзиром да сведок СС2 такве наводе окривљеног није потврдио. Наиме, сведок СС2 је у свом исказу навео да мисли да је у току тог разговора АА позвао неког инспектора али није сигуран, јер није слушао шта говори и са ким комуницира, који исказ првостепени суд анализира на страни 14 образложења пресуде. Дакле, сведок СС2 није говорио о томе да се окривљени АА чуо са СС1 око 10.15 часова. Правилно првостепени суд осврћући се на наведени разговор на страни 43 образложења пресуде наводи да чак и да је било тог разговора на ком инсистира одбрана никако не доводи у питање претходно утврђено и образложено чињенично стање, а које се своди на чињеницу да је за првостепени суд, а и за Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, неспорно да је по налогу окривљеног АА, сведок СС2 дошао до адвокатске канцеларије “АА2”, где је у складу са претходно добијеним упутством тражио СС1 коме је потом у просторијама канцеларије предао новац за окривљеног АА.

Одбрана указује и на то да је суд непотпуно утврдио чињенично стање јер није извео важан доказ који је предложила одбрана, а то је вештачење путем вештака стручњака за физичку оптику. По налажењу другостепеног суда правилно је првостепени суд одбио предлог одбране за одређивање вештачења преко вештака специјалисте за физику и оптику и то на околност утврђивања боје предмета чије се померање види кроз шофершајбну аута СС5, а које је забележено видео записом сигурносне камере број 5 хотела “Hyatt”. Првостепени суд на страни 61 у ставу другом детаљно анализира зашто је сматрао да у контексту свих изведених чињеница није било неопходно обављати наведено вештачење. По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења неспорно је из видео записа да се ради о белом предмету, те када се има на уму чињеница да је и сама одбрана у завршној речи навела “ми смо гледајући поново тај снимак утврдили заиста да постоји то померање белог папира у возилу”, даље оспоравање боје предмета после такве реченице, сматра се неоснованим, те је правилно првостепени суд нашао да је то управо покушај одбране да се неспорно утврђена чињеница прикаже као спорна и да се тиме даље покуша оспоравати неспорно утврђено чињенично стање. С тим у вези, жалбени наводи браниоца су оцењени као неосновани, и без утицаја су на доношење другачије одлуке у овој кривично-правној ствари.

Оспоравајући правилност првостепене пресуде одбрана указује Апелационом суду у Београду, Посебном одељењу да је првостепени суд погрешно утврдио да је окривљени АА захтевао новац, с обзиром да су извори сазнања за тврдњу такву искази сведока СС2 и СС5. Наиме, одбрана сматра да је СС2 признао да је потписао да ће тајно извршавати полицијске налоге и да је по налогу полиције обећавао и нудио новац АА. Међутим, такав закључак одбране је заправо извучен из контекста. Наиме, према стању у списима и утврђеном чињеничном стању окривљени АА је захтевао новац од СС2 још пре него што је полиција укључена, тачније пре него што је СС2 пријавио случај полицији. Из списа предмета произлази да је окривљени АА приликом сусрета у хотелу “Hyatt” дана 13.03.2014. године сведоку СС2 затражио 30.000 евра за решење проблема, односно ради посредовања, уз објашњење сведока да је АА то учинио тако што је хемијском оловком написао на коверти коју је донео са собом број 30 уз опаску да је потребно додати још три нуле, а да би половина те суме била довољна да се “заврши посао”. Чињеница да је окривљени захтевао новац је потврђена и исказом сведока СС15 и email порукама од 13.03.2014. године, које су разменили СС15 и СС2 а у којима сведок СС2 указује на проблем са директором инспектората уз указивање да му је тражен новац. О наведеном се изјашњавао и сведок СС16 те потврдио исказ сведока да му је управо окривљени тог дана тражио новац. С обзиром на наведене доказе, по мишљењу другостепеног суда, на несумњив начин је утврђено да је окривљени захтевао новац од СС2 а све како би посредовао и наложио инспекторима да не изврше службену радњу доношења решења. Везано за захтевање новца од сведока СС5 првостепени суд је правилно такву чињеницу утврдио на основу исказа сведока СС5 и сведока АА1, који су на несумњив начин и у исказима били јасни и децидни да је окривљени тражио 50.000 евра како би се “заборавиле неправилности у раду предузећа “АА1”.

Оспоравајући правилност првостепене пресуде и указујући на битне повреде одредаба кривичног поступка, браниоци у жалби указују на то да је повређен принцип идентитета оптужбе и пресуде, те да је суд елиминисао из оптужбе чињеничњу тврдњу “непосредно и посредно захтевао и примио поклон за себе”, а у тачки 2 диспозитива изоставио реченицу којом изрека почиње “након разговора са СС5 поводом контроле извршене у предузећу “АА1”. Међутим, Апелациони суд у Београду сматра да интервенцијом првостепеног суда није дошло до битне повреде одредаба из члана 438 став 1 тачка 9 у вези са чланом 420 став 1 ЗКП. Наиме, према стању у списима првостепени суд је како и сам наводи на страни 69 изреке ожалбене пресуде навео да је из диспозитива изреке у тачки 1 избацио део који се односи на тврдњу тужилаштва да је окривљени АА поступао противно тачки 143 Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству рада запошљавања и социјалне заштите, с обзиром да се тај део оптужења односио на кривично дело примања мита и у том контексту је могао имати значај само приликом оптужења окривљеног за то кривично дело. По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, како то и првостепени суд закључује, изостављени део не утиче на кривичну одговорност окривљеног за кривично дело из члана 366 Кривичног законика за које је окривљеног огласио кривим. Везано за тачку 2 изреке пресуде где бранилац указује да је првостепени суд избацио уводни део реченице, Апелациони суд у Београду је мишљења да таква измена није довела до повреде идентитета оптужбе у том смислу да би довео до укидања пресуде или до евентуално повреде права на одбрану окривљеног.

Указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 9 ЗКП бранилац окривљеног адвокат АБ1 је истакао да окривљени изменом оптужног акта није ни формално ни фактички имао могућност да се брани пред судом за кривично дело из члана 366 став 1 Кривичног законика. Овакви жалбени наводи се не могу прихватити, јер се окривљени АА на главном претресу одржаном дана 09.11.2016. године изјаснио поводом измењеног оптужног акта Тужилаштва за организовани криминал од 21.10.2016. године. С обзиром на то да тужилац може у току главног претреса да измени оптужни акт у смислу одредбе члана 409 став 1 ЗКП, те да је у свему поступљено у складу са наведеним чланом, то другостепени суд сматра да није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, нити је окривљеном повређено право на одбрану како то одбрана покушава да прикаже у поднетим жалбама.

Такође, браниоци у поднетим жалбама истичу још једну битну повреду одредаба кривичног поступка, указујући на то да је изрека пресуде неразумљива, те да се из диспозитива изреке не види где и у ком делу хотела је СС5 предао новац окривљеном. Овакви жалбени наводи су без утицаја на правилност првостепене пресуде, с обзиром на то да је опис радњи из диспозитива пресуде јасан, да је довољна одредница места извршења кривичног дела хотел “Hyatt”. Браниоци у погледу противречности изреке, а везано за време извршења кривичног дела, указују и на то да је у тзв. капи диспозитива наведено да је дело извршено од 11. до 19. марта, а да се у истом диспозитиву тврди и да је дело извршено почетком марта, те с тим у вези одбрана сматра да се 11. до 19. март не може сматрати почетком месеца. Међутим, другостепени суд налази да такви жалбени наводи нису од утицаја, с обзиром на то да је у диспозитиву, баш како то и одбрана тврди, наведен период извршења кривичних дела, а чињеница да је у изреци пресуде под тачком 2 наведено "почетком марта" не може да доведе до закључка да је у том делу противуречна изрека. Шта представља почетак, а шта средину марта месеца је тумачење одбране којим жели да оспори јасност изреке првостепене пресуде, али је по мишљењу овог суда у изреци пресуде јасно наведен временски период извршења кривичних дела, те одредница „почетком марта месеца“ није од утицаја на неспорно утврђен временски период од 11.-19.03.2014. године.

Разматрајући жалбене наводе везано за то да се пресуда заснива на недопуштеним доказима, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је испитао правилност закључка првостепеног суда (страна 61 образложења првостепене пресуде), те је нашао да је правилно првостепени суд закључио да је теза одбране да садржај СМС порука представља комуникацију која може бити доказ само у случају примене посебних доказних радњи неоснована. Наиме, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења конкретан садржај СМС порука добијен анализом телефона је законит доказ, јер је анализа телефона управо извршена од стране Службе за специјалне истражне методе, а по наредби Вишег суда у Београду Кпп-р По1 бр.15/14. Управо као резултат реализације наредбе суда, достављен је од стране ССИМ извештај о претресу мобилних телефона и припадајућих картица из којег је утврђена садржина порука које одбрана оспорава. У вези са тим, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да се ради о увиђајној ствари над предметом. Такође, указујући на то да је пресуда заснована на недозвољеним доказима, одбрана наводи исказе сведока СС1, СС17 и СС14 из адвокатске канцеларије “АА2”, истичући да су сведоци испитивани на околност догађаја дана 19.03.2014. године и незаконитог претреса канцеларије. Међутим, овакви жалбени наводи се не могу прихватити, пре свега што су се сведоци изјашњавали искључиво на околност обављених разговора између окривљеног АА и СС1, а пре вршења претреса који је уследио, а не на околност самог претреса. Такође, одбрана сматра да је недопуштен доказ и службена белешка коју је направила СС14 и коју полиција приликом претреса није однела са собом, већ су инспектори наложили СС1 да је копира и донесе у УБПОК. Међутим, овакви жалбени наводи су без утицаја, с обзиром да из радне свеске коју је водила сведок СС14, нису утврђене одлучне чињенице које су биле предмет доказивања, а сведок се у свом исказу везано за радну свеску изјашњавала само у погледу чињенице да јој је СС1 наложио да у свеску дневних догађаја упише ко је долазио и да је лице долазило за АА. Дакле, иако је првостепени суд извршио увид у радну свеску, ни једну одлучну чињеницу на основу исте није утврдио, тим пре што долазак СС2 у адвокатску канцеларију „АА2“ није био споран.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је размотрио жалбене наводе браниоца окривљеног, адвоката АБ1 да изрека не садржи назначење чињеница и околности које чине обележје кривичног дела из члана 366 став 1 Кривичног законика, указујући на то да захтевање поклона није обележје бића кривичног дела из члана 366 Кривичног законика. Међутим, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, сматра да се појам поклона, како је то наведено у изреци првостепене пресуде, може подвести "под другу корист" која је наведена у члану 366 став 1 Кривичног законика. Наиме, након правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, неспорно је на шта се односи реч “поклон” која је наведена у чињеничном опису, да је заправо реч о новцу, те је суд могао и реч “поклон” уподобити са наградом. Међутим, код оваквог чињеничног стања, где је неспорно да је прибављен новац, Апелациони суд у Београду сматра да, с обзиром на опис кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, може говорити "о некој другој користи" у смислу одредбе члана 366 Кривичног законика.

Бранилац указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка наводи да је нејасно из изреке првостепене пресуде која службена радња је у питању, које наводе Апелациони суд у Београду, Посебно одељење цени као неосноване, с обзиром да је у питању доношење решења, а што је и наведено у изреци првостепене пресуде да је окривљени посредовао и налагао поступајућим инспекторима да се не изврши службена радња доношења решења и подношења прекршајних пријава. Такође, бранилац указује да је нејасно да ли је окривљени посредовао да се изврши или да се не изврши службена радња. Међутим, када се прочита чињенични опис кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, на несумњив начин се може извести закључак да је окривљени оглашен кривим јер је посредовао да се не изврши службена радња.

Указујући на учињене битне повреде одредаба кривичног поступка у првостепеној пресуди, бранилац окривљеног, адвокат АБ1, оспорава веродостојност противречних доказа, као и оцену исказа првостепеног суда СС8, као и СС5. Наиме, приликом оспоравања оцене исказа сведока СС8 од стране првостепеног суда, бранилац анализира начин на који је првостепени суд у пресуди К.По1 51/14 вршио анализу наведеног исказа, а како у овој ожалбеној пресуди. Међутим, такви жалбени наводи су остали без утицаја на доношење другачије одлуке у овој кривично-правној ствари, пре свега што је сада у току поступак по жалби на пресуду К.По1 58/16, а претходно донета првостепена пресуда је била предмет испитивања Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, када је другостепени суд разматрао жалбене наводе и дао свој став о томе. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, испитујући основаност жалби налази да је првостепени суд правилно ценио исказ СС8, и прихватио у оној мери која је неопходна да би се извео несумњив закључак да је окривљени поступао на начин и у време како је то у изреци пресуде наведено.

Такође, везано за исказ сведока СС5, Апелациони суд у Београду је мишљења да се не може прихватити закључак одбране да је пресуда донета на исказу неверодостојног сведока. Бранилац указује на то да је управо смисао унакрсног испитивања да се сведок ухвати у лажи, а што је у конкретном случају на несумњив начин утврђено на претресу када је сведок испитиван. По оцени одбране, сведок оптужбе је слагао приликом саслушања у фази истражних радњи, наводећи да нема никакве везе са политиком и да је обичан бизнисмен који ради са иностранством, да нема никакве везе са безбедоносним структурама и да то њему не треба, као и да никада није имао проблем са законом, па чак ни са прекршајним судом. Међутим, с обзиром на то да се сведок СС5 у конкретном случају изјашњавао о чињеницама које су му познате везано за критични догађај, те да је исказ поткрепљен и другим доказима, Апелациони суд у Београду је мишљења да се жалбеним наводима браниоца исказ сведока није довео у сумњу, нити његов кредибилитет. Такође, питања која су окривљеном постављана и одговори које је окривљени на иста дао, по мишљењу другостепеног суда, нису од утицаја на оцену целокупног исказа сведока, пре свега што је сведок на таква питања могао и да не одговори, с обзиром на то да је сведок ослобођен да даје одговоре на питања која би њега или њему блиска лица изложила тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу.

Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1, указује да пресуда садржи очигледну контрадикторност, као и да су изостали разлози којима се руководио првостепени суд у погледу решавања правних питања. Наиме, бранилац цитира образложење из првостепене пресуде, везано за то да је првостепени суд избацио из диспозитива изреке пресуде одредбу члана 143, али да већ на страни 66 образложења пресуде цитира управо текст Правилника. Међутим, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, се не може сложити са наводима одбране да је у питању контрадикторност, с обзиром на то да је првостепени суд на страни 66 само образложио у ком својству је окривљени АА извршио кривично дело и објаснио која овлашћења је имао окривљени као директор Инспектората за рад у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, те такво навођење и образлагање првостепеног суда није довело до контрадикторности са самом изреком пресуде, из које је првостепени суд избацио одредбу члана 143 Правилника.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење сматра да су жалбени наводи браниоца, којима се указује да окривљени није имао право и да је доведен у положај да не може да се брани, су оцењени као неосновани. Наиме, у току поступка је на несумњив начин утврђено да је окривљени посредовао на начин како је то описано у изреци првостепене пресуде. Наиме, првостепени суд је изводећи доказе увезао стварни утицај окривљеног са посредовањем, те нашао да су инспектори из инспектората поступали по налозима директора, овде окривљеног, из чега се на несумњив начин може закључити да је окривљени имао адекватан стварни утицај и да је у том смислу заиста могао да утиче на своје запослене, подређене инспекторе, односно да је коришћењем свог стварног утицаја директора инспектората могао посредовати и наложити поступајућим инспекторима да се изврши или да се не изврши нека службена радња, односно да је имао стварни утицај да им наложи начин поступања у поступцима инспекцијског надзора који су спроводили поступајући инспектори. Када се имају у виду искази саслушаних сведока инспектора, који су на несумњив начин потврдили наводе оптужног акта, да је окривљени својим стварним утицајем посредовао на начин како је то наведено у диспозитиву оптужног акта Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, сматра да је оспоравање одбране да окривљени није имао могућност да се брани у току овог кривичног поступка, нити да доказује битан елемент кривичног дела, неосновано. У вези са наведеним, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, указује и на то да је битан елемент овог кривичног дела - посредовање био наведен у оптужном акту који је поднет 21.10.2016. године, а на који се на главном претресу и изјашњавао окривљени, те с тим у вези је имао могућност да исти оспори.

У вези са свим наведеним, одбрана указује и на то да чињенични идентитет оптужбе мора бити веома стриктно поштован, баш као и чињенични идентитет пресуде, што није спорно ни Апелационом суду у Београду, Посебном одељењу, али овај суд истовремено налази да првостепени суд одређеним изменама које је извршио у оптужном акту није повредио идентитет оптужбе, те није ни дошло до битне повреде одредаба кривичног поступка.

Бранилац у жалби указује на то да је незаконита одлука суда и у ставу три диспозитива, везано за одузимање имовинске користи. Бранилац сматра да је у конкретном случају, када би био основан закључак суда о кривици окривљеног, једина законита одлука била да суд одузме новчани износ изрицањем мере безбедности одузимања предмета из члана 87 Кривичног законика. Међутим, такви жалбени наводи су оцењени као неосновани, пре свега што одредба члана 87 Кривичног законика, говори о два случаја одузимања предмета: предмета који су употребљени или су били намењени за извршење кривичног дела или предмета који су настали извршењем кривичног дела. Одредбом члана 92 став 1 Кривичног законика је прописано да ће се од учиниоца одузети новац, предмети од вредности и свака друга имовинска корист који су прибављени кривичним делом, а ако одузимање није могуће учинилац ће се обавезати да плати новчани износ који одговара прибављеној имовинској користи. Како у конкретном случају од окривљеног није одузет новац 50.000 еура, а да је на несумњив начин утврђено да му је СС5 предао наведени износ, то је првостепени суд правилно донео одлуку којом је обавезао окривљеног да плати новчани износ у висини прибављене имовинске користи.

Испитујући правилност одлуке о кривичној санкцији, у ком делу је браниоци оспоравају, као и јавни тужилац, Апелациони суд у Београду је мишљења да су и жалбе браниоца у том делу неосноване. Наиме, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је на страни 4 ове пресуде образложио зашто сматра да је казна затвора на коју је окривљени осуђен адекватна и у складу са утврђеним околностима. Чињеница коју истиче бранилац у жалби, да првостепени суд олакшавајућим околностима није дао значај који заслужује, с обзиром да се ради о лицу који није осуђиван, да је имао беспрекоран живот, да се против њега не воде кривични или прекршајни поступци, није довела до доношења другачије одлуке везано за казну, јер је првостепени суд све околности које су од утицаја на врсту и висину кривичне санкције у смислу члана 54 Кривичног законика правилно ценио, те нашао да је казна затвора у трајању од четири године и шест месеци адекватна, те да ће се истом постићи сврха кажњавања и сврха изрицања кривичних санкција, те ће се таквом казном утицати како на окривљеног, тако и на друге да убудуће не врше оваква или слична кривична дела.

Такође, жалбени наводи везано за изречену меру безбедности забране вршења позива као именовано или постављено лице у државним органима у трајању од три године, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, сматра правилном и на закону заснованом, те да је управо дужина трајања мере у складу са свим утврђеним околностима на страни окривљеног.


Закључак

Имајући у виду све напред изнето, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је жалбе одбио као неосноване, а првостепену пресуду применом одредбе члана 457 ЗКП потврдио.

Записничар        Председник већа - судија
Мирјана Новић,с.р.       Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)