Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.04.2012.

Кж1 По1 22/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 22/11
Дана 06.04.2012. године
Б е о г р а д

 

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Александре Златић, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Милене Рашић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Иреном Јушковић, као записничарем, у кривичном поступку против оптужених АА и ББ, због кривичног дела удруживање ради непријатељске делатности из члана 136 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ и др., одлучујући о жалбама бранилаца оптужених ББ и АА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.27/11 од 24.10.2011. године, након одржане јавне седнице већа у смислу одредбе члана 447 ЗКП-а, дана 06. априла 2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца оптуженог ББ, адвоката БА и браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.27/11 од 24.10.2011. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.27/11 од 24.10.2011. године, на основу одредбе члана 412 став 3 ЗКП-а, према оптуженом АА и оптуженом ББ одређено је да у целости остаје на снази правноснажна пресуда Окружног суда у Београду, Посебног одељења КП бр. 5/03 од 24.04.2007. године, правноснажна 17.09.2008. године, којом су оптужени АА и оптужени ББ оглашени кривим, те су им изречене јединствене казне затвора у трајању од по тридесет година, због извршења кривичних дела удруживање ради непријатељске делатности из члана 136 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ, убиство у покушају из члана 47 став 1 КЗ РС у вези члана 19 КЗ СРЈ и убиство највишег представника државне заједнице и држава чланица, у помагању из члана 310 КЗ у вези члана 35 КЗ.

Сходно одредби члана 63 Кривичног закона у изречене казне затвора у трајању од по тридесет година, оптуженом АА и оптуженом ББ урачунава се време проведено у лишењу слободе, притвору и издржавању казне затвора и то у односу на оптуженог АА, почев од 10.06.2010. године, па надаље, до другачије одлуке суда, а оптуженом ББ време проведено у екстрадиционом притвору од 24.08.2010. године до 25.08.2010. године.

О трошковима кривичног поступка суд ће одлучити накнадно посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-бранилац оптуженог ББ, адвокат БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу браниоца оптуженог, укине првостепену пресуду и врати предмет на поновно суђење, али другом већу или да оптуженог ББ ослободи од оптужбе или да преиначи првостепену пресуду у погледу правне оцене дела и огласи кривим оптуженог ББ и осуди га за кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 3 КЗ, те да бранилац и оптужени буду обавештени о седници другостепеног већа.

-бранилац оптуженог АА, адвокат АБ, због одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд преиначи побијану пресуду у погледу одлуке о казни у односу на оптуженог АА и истом изрекне затворску казну у краћем трајању, те да оптужени и његов бранилац сходно одредби члана 375 став 1 ЗКП-а, буду обавештени о седници другостепеног већа.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.бр.3/12 од 05.01.2012. године, предложио је да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе бранилаца оптужених АА и ББ и потврди пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 27/11 од 24.10.2011. године, имајући у виду да је веће првостепеног суда у законито спроведеном поступку правилно и потпуно утврдило чињенично стање и правилно применило кривични закон када је у односу на оптужене АА и ББ у целости оставило на снази правноснажну пресуду Окружног суда у Београду, Посебног одељења К.П.бр. 5/03 од 24.04.2007. године, правноснажну дана 17.09.2008. године, те је правилно применило и одредбе члана 63 КЗ, као и одредбе о трошковима поступка, као и да је првостепени суд правилно оценио да је оптужени АА својом одбраном допринео потврђивању утврђеног чињеничног стања и наведену околност третирао као олакшавајућу, али не стоје жалбени наводи да признање оптуженог АА суд није ценио у довољној мери.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао јавну седницу већа, дана 06.04.2012. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал, оптуженог АА, његовог браниоца, адвоката АБ, оптуженог ББ и његовог браниоца адвоката БА, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе члана 451 ЗКП-а, и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења Тужиоца за организовани криминал, датог у напред наведеном поднеску, нашао:

Жалбе су неосноване.

По оцени овог суда првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, на које се указује у изјављеној жалби браниоца оптуженог ББ, а које је бранилац на одржаној јавној седници ускладио са одредбама Законика о кривичном поступку, („Службени гласник РС“ бр.72 од 28.09.2011. године), који се примењује од 15.01.2012. године, у поступцима за кривична дела организованог криминала, сходно одредби члана 608 ЗКП-а, а којима се истиче да пресуда нема разлога о чињеницама, које су предмет доказивања, те да о чињеницама које су предмет доказивања постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде, о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника.

Ово стога што је насупрот изнетим жалбеним наводима првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених доказа који су ближе означени у образложењу првостепене пресуде, а у склопу изнетих одбрана оптужених, правилно и у потпуности утврдио све чињенице, како оне које чине обележја кривичних дела у питању, тако и чињенице и околности које се тичу субјективног односа оптужених према учињеним делима. Такође изрека побијане пресуде је јасна и разумљива и садржи све оно што у смислу одредби ЗКП-а треба да садржи, док се увидом у списе предмета утврђује да не постоји знатна противуречност између онога што се наводи у разлозима пресуде, о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника, а у погледу свих оних околности које су релевантне за одлучивање у предметној кривично-правној ствари.

По оцени овог суда, правилно је првостепени суд одбио доказне предлоге браниоца оптуженог ББ да се саслушају осуђени ВВ и ГГ, те да се вештаци из ранијег поступка изјасне о дијагнози личности ГГ, те да се изврши психолошко – психијатријско вештачење сведока сарадника ДД, ЂЂ и ЕЕ, правилно нашавши да су ови предлози неосновани и сувишни, јер су одбране осуђених ВВ и ГГ већ биле предмет оцене раније правноснажне пресуде, а при томе одбрана није пружила ниједан аргумент везан за личности ових сведока сарадника, који би указао на потребу овакве врсте вештачења, а што у потпуности прихвата и овај суд. Наиме, предлози за извођење доказа подлежу оцени првостепеног суда у погледу њихове основаности, односно значаја за потпуно и правилно утврђење чињеница које су предмет доказивања, те у том циљу суд није обавезан да изведе све предложене доказе, па су супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

Жалбом браниоца оптуженог ББ у суштини се побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, те се указује на погрешну оцену доказа од стране првостепеног суда и у суштини даје сопствена анализа доказа, а која је у супротности са утврђеним чињеничним стањем од стране првостепеног суда, а посебно се оспорава учешће оптуженог ББ у кривично-правним радњама које су му стављене на терет, у вези са лишењем живота покојног председника Владе др. Зорана Ђинђића, те се у вези с тим у жалби на странама од 7 – 14, наводе искази сведока сарадника у вези са учешћем овог оптуженог као члана завере у убиству Премијера Ђинђића и истиче да је закључак суда резултат уопштавања и генерализовања.

Изнете жалбене наводе овај суд оцењује као неосноване, јер је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених свих доказа које је ценио како појединачно тако и у међусобној повезаности, а у склопу изнетих одбрана оптужених, правилно и у потпуности утврдио чињенично стање.

Наиме, чињенично стање у побијаној пресуди, које је истоветно као у ранијој пресуди, првостепени суд је правилно утврдио, тако да се чињенично стање у односу на оптуженог АА и оптуженог ББ у поновљеном поступку није променило. Што се тиче оцене одбране оптужених, првостепени суд је правилно прихватио признање оптуженог АА, имајући у виду да је исти већину радњи извршења које су ранијом пресудом утврђене признао, а овакво признање поткрепљено је осталим изведеним доказима. Правилно првостепени суд није прихватио одбрану оптуженог ББ, обзиром да је иста у супротности са осталим изведеним доказима, а који несумњиво указују да је оптужени био члан групе ЖЖ, као лице ангажовано на ликвидацијама, да је био члан завере, да је присуствовао договорима и расподели улога у извршењу и да је у предметним догађајима – покушајима атентата и самом атентату, имао задатак да пружа ватрену подршку непосредним извршиоцима, а посебно јер су сведоци сарадници детаљно изнели појединости око ЕЕ учешћа, боравка у становима, преласка из једног у други стан и ЖЖ наредби о сакривању након атентата.

Жалбене наводе браниоца оптуженог ББ у погледу доприноса оптуженог у убиству Премијера, овај суд је оценио као неосноване, налазећи да је првостепени суд дао недвосмислене разлоге о томе да је оптужени ББ био припадник криминалне организације ЖЖ, пре стварања завере, да је оптужени ББ као члан групе непосредно био ангажован и учествовао у бројним ликвидацијама и осталим кривичним делима која је група извршила, те да је постао члан завере, која је извршила убиство председника Владе Републике Србије Зорана Ђинђића, притом је првостепени суд правилно и децидирано описао његове задатке и улогу у оквиру плана завере, како у претходним покушајима лишења живота председника Владе, дана 16. 02. 2003. године, као и 21.02.2003. године, тако и на сам дан атентата 12.03.2003. године, а што је првостепени суд утврдио из исказа сведока сарадника ЕЕ, сведока сарадника ЗЗ и сведока сарадника ЂЂ, а који су потврдили учешће овог оптуженог у кривично-правним радњама које су му стављене на терет.

Дакле, из исказа сведока сарадника произилази чланство оптуженог ББ у криминалној групи ЖЖ, обзиром да из исказа сведока сарадника ЕЕ произилази да га је исти упознао још 90-тих година у Медвеђи када је овај убио човека крампом, да се оптужени ББ није дружио много са осталим члановима групе, већ је боравио у Новом Саду по разним становима и кућама, а појављивао се једино када је по задатку ЖЖ некога требало убити, те је био члан групе и пре него што је ЕЕ приступио, пре 2000. године, а што је потврдио у свом исказу и сведок сарадник ДД, наводећи да је оптужени ББ био ЖЖ професионални убица, да је учествовао у скоро свим убиствима које је група извршила, да га је знао као “ББ1” и да је због повреда лежао у болници на Бежанијској коси, када је ДД замолио да му нађе бољи смештај, па је ДД преко свог познаника, доктора из болнице, оптуженом ББ обезбедио апартман који је платио ЖЖ, те да је виђао оптуженог ББ код ЖЖ у кући, што је потврдио и сведок сарадник ЗЗ, из чијег исказа је суд утврдио да је упознао оптуженог ЖЖ у _ улици, да му се он хвалио да су ИИ и он главни извршиоци убистава, да му је о томе причао и ДД, да га је знао као "ББ1" и да је прави идентитет сазнао са потернице, а о оваквој његовој улози је сазнао и од осталих чланова који су долазили у _, а што је потврдио и сведок сарадник ЂЂ, из чијег исказа произилази да је знао да постоји човек који учествује у убиствима, да га је непосредно упознао још 1999. године у Бугарској, али да је о његовом чланству у групи и идентитету подробније сазнао тек 2002. године у Новом Саду преко ЖЖ, поводом отмице ЈЈ, а томе му је причао и ИИ, помињући га као “ББ1”, те је напоменуо и да је др КК од ЖЖ добио стан на Новом Београду у коме је претходно живео оптужени ББ.

У погледу чињенице да ли је оптужени ББ био члан завере за убиство представника највиших државних органа, правилно је првостепени суд утврдио да је оптужени ББ као члан завере био упознат са организацијом, плановима и задацима, те да је учествовао у договорима да се Премијер лиши живота, односно да је присуствовао састанцима када су се делили конкретни задаци, те да је у догађају код Бубањ потока био присутан и да је његово задужење било да осуђенима ВВ и ЉЉ омогући безбедно напуштање лица места, пружањем ватрене подршке у случају да обезбеђење Премијера узврати ватром, а који задатак је био исти и код догађаја код хале “Лимес”, када је са ИИ био у обезбеђењу ватрене подршке, док се на дан атентата налазио са ИИ у ул. Адмирала Гепрата, наоружан аутоматским оружјем, са непосредним задатком да пружи ватрену подршку непосредним извршиоцима у случају акције снага безбедности, те је након атентата са ИИ отишао на Нови Београд, преузео ВВ и одатле отишао у стан у ул. _ бр. _, где се окривљени скривају.

Правилно је првостепени суд на основу исказа сведока сарадника и одбране оптуженог АА, те чињеница правноснажно утврђених пресудама Окружног суда у Београду, Посебног одељења КПбр. 5/03 од 24.04.2007. године, и Врховног суда Србије, Посебног одељења Кж1 ОК 11/07 од 17.09.2008. године, као и изведених писмених доказа утврдио битне чињенице у погледу завере за убиство представника највиших државних органа, чланства окривљених, свести о постојању завере, циљевима и последицама, као и конкретним активностима, односно радњама које су оптужени предузели у оквиру злочиначког плана, а о улози оптуженог ББ у предметним догађајима из исказа сведока сарадника ЗЗ, ЂЂ и ЕЕ. Тако, сведок сарадник ЂЂ у свом исказу је посведочио о присуству оптужених састанцима када су се делили конкретни задаци, те да је управо од АА чуо о улози оптуженог ББ у предметним догађајима, а при том је сведок сарадник ЕЕ у свом исказу навео да је оптужени ББ био присутан на састанку када је саопштена одлука да се Премијер убије. У погледу навода жалбе браниоца оптуженог ББ да оптуженог други сведоци нису видели дана 12.03.2003. године, на дан атентата, овај суд налази да ова чињеница није од значаја, обзиром да из свих осталих доказа које је правилно утврдио првостепени суд произилази да је завера као криминални облик удруживања заснована на правилима интерне дисциплине чланова, са унапред утврђеним задацима и улогама, те да су оптужени имали конкретне активности, односно радње које су предузели у оквиру злочиначког плана са тачно подељеним улогама, па је тако првостепени суд правилно утврдио на основу исказа сведока сарадника ЕЕ да је 20.02.2003. године одржан састанак у стану "десетка" код Хајата, на коме су тачно подељене улоге, те да је његов задатак био да управљајући камионом “Мерцедес” заједно са АА који би управљао камионом “Там”, а ЛЛ путничким возилом, зауставе колону, како би ВВЉЉ и Тојага са узвишења пуцали зољама, док би ИИ и оптужени ББ пружали аутоматима “калашњиков” ватрену подршку у случају да обезбеђење узврати ватру, а да су сви учесници били распоређени по плану укључујући и оптуженог ББ, закључио је из телефонског контакта, када је чуо како ИИ саопштава да су "сви на песку". Даље је првостепени суд правилно утврдио из исказа сведока сарадника ЕЕ да је дана 09.03.2003. године одржан састанак у стану у ул. _ бр. _, где је ЖЖ издао наређења ко ће шта да ради следећег дана, а АА задатак је био да буде на вези са ММ, који је требало да га обавести када крене колона са Премијером, а он даље проследи информацију, док је ББ требало да са ИИ чува одступницу ВВ, НН и ЊЊ у случају интервенције полиције, те да су наредних дана свакодневно излазили на терен, али до 12.03.2003. године није се указала прилика за извршење, а при том је сведок сарадник ЂЂ потврдио да је дана 09.03.2003. године из стана у ул. _ бр. _ ЕЕ и оптуженог ББ пребацио у стан у ул. _ бр. _, те да је по добијању поруке дошао у стан у ул. _ бр. _, где је био оптужени АА, а где је дошао и оптужени ББ и у ком стану је настављен договор о извршењу.

Стога је правилно првостепени суд утврдио да је оптужени ББ учествовао у атентату и имао тачно одређену улогу, а што је суд утврдио на основу исказа наведених сведока сарадника, па и суочењем између оптуженог ББ и ЕЕ, а ценећи исказе сведока сарадника појединачно и у међусобној повезаности, као и у односу на изведене писмене доказе, као и одбране оптужених, обзиром да су се исти изјаснили на битне околности око утврђивања чињеничног стања у вези са чим је првостепени суд правилно нашао да су њихови искази логични, убедљиви и у битним детаљима идентични, те да се међусобно допуњују и потврђени су писменим доказима и деловима одбране оптуженог АА, обзиром да су они у својим исказима изнели непосредна и посредна сазнања, навели одакле су им познате одређене чињенице, а детаљи које су изнели у поновљеном поступку поклапају се са њиховим ранијим исказима, због чега је правилно првостепени суд прихватио исказе ових сведока сарадника и правилно закључио да је оптужени ББ био члан ЖЖ криминалне групе, учествовао у предузимању радњи у догађајима пре самог атентата са тачно одређеном улогом и потпуно извршавао поверене задатке, имао тачно одређен задатак да штити одступницу непосредним извршиоцима, како у покушајима атентата, тако и у самом атентату, па обзиром на његово присуство на свим састанцима на којима су се делили задаци члановима, као и чињеницу да се знала улога сваког од оптужених, односно да је имао конкретан задатак, то је правилно првостепени суд закључио да је оптужени ББ извршио инкриминисане радње за које је оглашен кривим.

Дакле, имајући у виду напред наведено, по оцени овог суда првостепени суд је правилно и у потпуности утврдио чињенично стање, па су супротни жалбени наводи браниоца оптуженог ББ оцењени као неосновани, у овој жалби се у суштини само даје другачија оцена изведених доказа од оне коју је дао првостепени суд, а који су по оцени овог суда правилно цењени како је то напред наведено.

Такође, неосновани су наводи жалбе браниоца оптуженог ББ, којима се истиче да првостепени суд није дао јасно објашњење, те је погрешно утврдио чињенично стање у погледу тога што није прихватио исказ сведока ББ2, имајући у виду да је првостепени суд правилно закључио да се исказ сведока ББ2 о сусрету са оптуженим ББ не може прихватити као веродостојан, обзиром да је супротан исказима сведока сарадника, из којих произилази да је оптужени ББ био члан ЖЖ криминалне групе, да је учествовао у предузимању радњи у догађајима пре самог атентата са тачно одређеном улогом и задатком и потпуно извршавао поверене задатке, како је то напред наведено, из чега је правилно првостепени суд закључио да је нелогично и неживотно да оптужени ББ на дан атентата када му је поверен тачно одређени задатак, не извршава наредбу ЖЖ, већ да седи у стану и не зна да се било шта дешава, а посебно имајући у виду да је овакав сусрет оптуженог ББ и сведока ББ2 временски немогућ, како је то правилно закључио првостепени суд, обзиром да је сведок навео да је из блока 45 кренуо око 11,50 или 12,00 часова ка Бањици и да му је до места сусрета требало 45 минута, а оптужени ББ је у својој одбрани навео да је добио позив од ЕЕ око 12,30 до 13,00 часова, из чега произилази да би до наведеног сусрета дошло пре или у време када је оптужени тек добио позив да дође на Нови Београд, па како се искази оптуженог ББ и сведока ББ2 не поклапају у погледу времена сусрета, то правилно првостепени суд није прихватио исказ сведока ББ2, а посебно имајући у виду да је од овог догађаја протекло осам година, те да би оптуженом ББ овај сусрет био познат од самог почетка, да га је било, па је правилно закључио првостепени суд да је нејасно и нелогично да о овом сусрету није обавестио браниоце или суд пре доношења осуђујуће пресуде, посебно ако је реч о чињеници која би могла отклонити његову кривичну одговорност.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама оптужених ББ и АА, стичу субјективни и објективни елементи кривичних дела удруживање ради непријатељске делатности из члана 136 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ, кривичног дела убиства највишег представника државне заједнице и држава чланица у помагању из члана 310 КЗ у вези члана 35 КЗ и кривичног дела убиства у покушају из члана 47 став 1 КЗ РС у вези члана 19 КЗ СРЈ, а који жалбеним наводима браниоца оптуженог ББ нису доведени у сумњу.

Такође, неосновани су наводи жалбе браниоца оптуженог ББ да у конкретном случају нема помагања на страни овог окривљеног, обзиром да се исто односи на индивидуално одређено кривично дело, а окривљени није знао да ће се догодити атентат, а имајући у виду све напред наведено, односно да је окривљени поступао у оквиру криминалне групе, као члан завере, да је био упознат са плановима, средствима и местом извршења, те је имао одређену улогу, како је то напред наведено, те да је предузео појединачне радње квалификоване као помагање, а са циљем да предупреди и олакша извршење овог кривичног дела, а које радње обухватају не само свест о проузроковању смрти представника највишег државног органа Председника Владе, већ и намеру да се тиме угрози уставни поредак и безбедност земље, како је то правилно закључио првостепени суд. Такође је правилно првостепени суд закључио да се у радњама оптуженог стичу сви елементи кривичног дела убиство у покушају, обзиром да је приликом атентата на Премијера дошло до угрожавања живота, односно тешко телесно је повређен његов пратилац ОО, а које повреде су биле опасне по живот, а како је првостепени суд изнео јасне, уверљиве и логичне разлоге за своју одлуку, које је у свему прихватио и овај суд, то су супротни жалбени наводи браниоца оптуженог у погледу повреде кривичног закона оцењени као неосновани.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом изјављених жалби бранилаца оптужених АА и ББ, овај суд налази да су жалбе бранилаца оптужених неосноване.

Наиме, првостепени суд је одлучујући о врсти и висини кривичних санкција које ће изрећи оптуженима од олакшавајућих околности на страни оптуженог АА правилно ценио његово признање у односу на поједине радње које је предузео приликом извршења кривичног дела, његову младост у време извршења кривичног дела, чињеницу да је отац двоје малолетне деце, те да је својом одбраном допринео потврђивању раније утврђеног чињеничног стања, а на страни оптуженог ББ да је отац малолетног детета, док је као отежавајуће околности на страни оба оптужена суд ценио ранији живот, посебно чињеницу да је оптужени АА раније долазио у сукоб са законом, учешће у криминалној организацији ЖЖ, која је деловала дуг временски период уз примену аката насиља, изражену упорност у спровођењу радњи, које су имале за последицу лишење живота Премијера, изузетну мотивисаност, описане побуде због којих су извршена кривична дела, однос према жртви, те држање по учињеном кривичном делу у виду дугогодишњег скривања и наставка криминалних активности, па је ценећи степен заштићености угроженог добра, чињеницу да је реч о најтежим кривичним делима која су проузроковала угрожавање уставног поретка и безбедности земље, несумњиво изазвала узнемиреност грађана и осећај личне несигурности, правилно првостепени суд задржавајући ранији став суда о степену кривице и одговорности оптужених, степену угрожености заштићеног добра и насталим последицама утврдио и прихватио појединачне утврђене казне затвора оптуженима, за кривично дело удруживање ради непријатељске делатности из члана 136 став 2 у вези става 1 КЗ СРЈ, казне затвора од по 3 године, за кривично дело убиство највишег представника државне заједнице и државе чланице из члана 310 КЗ у вези члана 35 КЗ, казне затвора у трајању од по 30 година, а за кривично дело убиство у покушају из члана 47 став 1 КЗ РС у вези члана 19 КЗ СРЈ, казне затвора у трајању од по 5 година, те је правилно осудио оптужене ББ и АА на јединствене казне затвора у трајању од по 30 година, у које им се урачунава време проведено у лишењу слободе, издржавању казне по правноснажној пресуди и притвору, како је то ближе наведено у изреци првостепене пресуде.

По налажењу овог суда, овако одмереним како појединачним казнама оптуженима АА и ББ, тако и јединственим казнама на које су оптужени осуђени, у потпуности ће се остварити сврха кажњавања, прописана одредбом члана 42 Кривичног законика и исте су у свему у складу са тежином учињених кривичних дела и степеном кривице оптужених као учинилаца.

Како је првостепени суд у образложењу пресуде за овакву одлуку дао јасне и уверљиве разлоге, које је у свему као правилне прихватио и овај суд, то су жалбени наводи бранилаца оптужених у овом делу одбијени као неосновани.

Жалбене наводе браниоца оптуженог АА којима се истичу олакшавајуће околности на страни оптуженог, те указује да суд признање оптуженог није ценио у довољној мери, као ни чињеницу да се оптужени АА предао државним органима Републике Србије, да је показао искрено кајање, жаљење и извињење, овај суд је оценио као неосноване, имајући у виду чињеницу да је улога оптуженог АА у извршењу кривичних дела била већа у односу на улогу оптуженог ББ, због чега су им правилно одмерене једнаке казне, посебно имајући у виду да је оптужени АА по свом положају у оквиру криминалне организације ЖЖ заузимао високо место у хијерархији, одмах после ЖЖ и ИИ, као лице од њиховог посебног поверења, а у оквиру плана завере оптужени АА имао је овлашћење организатора да издаје наређења осталим припадницима, углавном преко "специјал" телефона преко којих је остваривана и посредна веза осталих чланова са организаторима, те је остваривао везу са осуђеним ММ, који га је снабдевао информацијама о кретању Премијера, а које је прослеђивао покојном ЖЖ, а у оквиру припрема за атентат предузимао је конкретне радње, тражење локација за извршење, преузео је од сведока сарадника ЂЂ возило “Пасат” ради лепљења тамних фолија, које возило је касније коришћено за бег атентатора са лица места, налагао набављање возила коришћених ради остварења плана, учествовао на састанцима када су се доносиле одлуке о убиству Премијера и других високих владиних службеника и делиле конкретне улоге и задаци у циљу реализације. Имајући у виду овакву његову улогу, а посебно имајући у виду његов однос према жртви, обзиром да је оптужени у својој одбрани навео да је за њега убиство Премијера било само још једно убиство од бројних које је група извршила, то је по закључку Апелационог суда без обзира на признање оптуженог и олакшавајуће околности које је бранилац у жалби навео, правилна одлука првостепеног суда у погледу одлуке о кривичној санкцији у односу на оптуженог АА, обзиром да наведене олакшавајуће околности нису од толиког значаја у присуству горе наведених отежавајућих околности, а посебно имајући у виду његову улогу у извршењу ових кривичних дела, због чега су супротни жалбени наводи браниоца оптуженог АА оцењени као неосновани. Ово тим пре ако се има у виду да је признање оптуженог као и његово кајање због извршеног кривичног дела уследило тек након доношења пресуде којом је оптуженом суђено у одсуству, а којом пресудом је већ утврђено чињенично стање, због чега су по оцени Апелационог суда у Београду са ове временске дистанце овакви жалбени наводи браниоца оптуженог без утицаја на доношење другачије одлуке.

Са свега напред наведеног, а на основу одредбе члана 457 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци ове пресуде.


ЗАПИСНИЧАР     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Ирена Јушковић, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)