Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.01.2017.

Кж1 По1 23/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење за организовани криминал
Кж1 По1 23/16
Дана 23.01.2017. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Надежде Мијатовић, председника већа, судија Верољуба Цветковића, Милимира Лукића, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, са записничарем Јасном Билић, уз учешће вишег саветника Браниславе Муњић, у кривичном поступку окривљеног АА и др., због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављеној против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1 бр.23/14 од 17.03.2015. године, након претреса одржаног дана 30. октобра 2015. године, у смислу члана 449 Законика о кривичном поступку, дана 23. јануара 2017. године, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

УСВАЈАЊЕМ жалбе Тужиоца за организовани криминал, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1 бр.23/14 од 17.03.2015. године, тако што Апелациони суд у Београду,

окривљене АА, АА1, АА2, АА3 и АА4, са личним подацима као у изреци првостепене пресуде


ОГЛАШАВА КРИВИМ

I

Окривљеног АА1 и окривљеног АА2

Што су:

-дана 30.12.1997. године, у Косовској Митровици, окривљени АА1 са умишљајем подстрекао одговорно лице, директора оштећеног друштвено трговинског предузећа “ББ” из Косовске Митровице, окривљеног АА2, да искоришћавањем свог положаја и прекорачењем граница свог овлашћења, окривљеном АА1 прибави противправну имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара, при чему су били урачунљиви, свесни свог дела и његове забрањености, а чије извршење су хтели, тако што је окривљени АА1 навео окривљеног АА2, да као директор ДТП “ББ” из Косовске Митровице, у име и за рачун тог предузећа са окривљеним АА1, власником СУР “ББ2” из Косовске Митровице, као купцем, закључи фиктивни уговор о купопродаји објекта површине 324 м², који се налази у ул. аа2, власништво ДТП “ББ” из Косовске Митровице, што је окривљени АА2 и учинио, иако је знао да за то нема одлуку управног одбора оштећеног предузећа, као и да сачињени уговор не садржи цену као битан елемент тог уговора, по ком уговору купопродајна цена није одређена у складу са чланом 2 наведеног уговора, као и да продавцу ДТП “ББ” из Косовске Митровице, било каква цена продавцу неће бити исплаћена, након чега је окривљени АА1 овако сачињен уговор на коме је у Општинском суду у Косовској Митровици извршењем кривичног дела злоупотребе службеног положаја од стране окривљеног АА и кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању извршеног од стране окривљених АА3 и АА4, стављена клaузула да су под бројем Ов.302/98 02.04.1998. године окривљени АА2 и АА1 својеручно потписали наведени уговор пред судом, по ком уговору није покренут и вођен поступак за утврђивање пореза на пренос апсолутних права на непокретности, а који уговор је окривљени АА1 као доказ о власништву пословног простора у Косовској Митровици у ул. аа у површини од 324 м², искористио и уговором о купопродаји од 23.12.2002. године преко предузећа “ББ1” из Приштине, које је по његовом овлашћењу закључило уговор о купопродаји са купцем Универзитетом у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, који је оверен у Општинском суду у Косовској Митровици под Ов.бр.1477/02 дана 24.12.2002. године, продао за купопродајну цену од 20.040.000,00 динара који износ је окривљени АА1 дана 25.12.2002. године у Београду примио од предузећа “ББ1” из Приштине, а које предузеће је по основу наведеног уговора од Универзитета из Приштине примило новац у наведеном износу на име купопродајне цене, продатог пословног простора, чиме је окривљени АА1 прибавио противправну имовинску корист у износу од 20.040.000,00 динара, а ДТП “ББ” из Косовске Митровице нанета штета у наведеном износу,

-чиме је окривљени АА1 извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, а окривљени АА2 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика.

II

Окривљени АА, окривљени АА3 и окривљени АА4

Што су:

- неутврђеног дана у лето 2000. или 2001. године, у канцеларији Општинског суда у Косовској Митровици, која се тада налазила у Звечану, окривљени АА, председник Општинског суда у Косовској Митровици, као службено лице, искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем граница свог службеног овлашћења, свом пријатељу, окривљеном АА1 прибавио имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара, у чему су му са умишљајем помогли окривљени АА3 и АА4, при чему су сви били урачунљиви, свесни свог дела и његове забрањености, а чије извршење су хтели, тако што је окривљени АА у својству службеног лица, председника Општинског суда у Косовској Митровици, омогућио оверу фиктивног уговора о купопродаји од 30.12.1997. године, који је наводно сачињен између друштвено туристичког предузећа “ББ” из Косовске Митровице, као продавца, чији је директор био окривљени АА2 и СУР “ББ2” из Косовске Митровице, власништво окривљеног АА1, као купца, а тиме и преношење права својине на објекту у ул. аа, површине 324 м², окривљеном АА1, иако је знао да окривљени АА1 за предметни локал неће платити никакву цену, а која наведеним уговором није ни одређена, па је након захтева окривљеног АА1 да се изврши овера овако сачињеног уговора, у канцеларију позвао окривљеног АА3, судског извршитеља Општинског суда у Косовској Митровици, који је по његовом усменом овлашћењу у временском периоду од марта 1998. године, па до августа 1999. године, обављао послове референта овере Општинског суда у Косовској Митровици, а који у то време није био радно ангажован, па када је по позиву АА3 дошао, у присуству окривљеног АА4, такође референта овере истог суда, који је по налогу окривљеног АА отворио уписник за оверавање “Ов-I” и “Ов-II” за 1998. годину, Општинског суда у Косовској Митровици, на страни где се налазио број 302/98 од 02.04.1998. године, која рубрика је претходно била избељена коректором и то у колонама 3, 5, 6, 8, 9 и 10, након чега је окривљени АА3 такође по налогу окривљеног АА уписао податке: у колону 3 “АА1”, а испод “АА2”, у колони 5 потписао “АА2”, у колони 6 написао “уговор о купопродаји”, у колони 8 написао “лично познат” и број “_”, у колони 9 број “255/93” и у колони 10 “СУП.КМ”, а које податке му је претходно на цедуљици - папирићу лично предао окривљени АА, а све из разлога што је по његовом овлашћењу окривљени АА3 замењивао референта овере окривљеног АА4, који је у периоду март 1998. до август 1999. године, био ангажован на другим пословима, те да би рукопис у избељеној рубрици под редним бројем 302 био идентичан са рукописом у претходним и наредним бројевима овера које је уписивао окривљени АА3, иако у тренутку спровођења наведених радњи окривљенима АА3 и АА4 није био презентован наведени уговор, нити су били присутни потписници уговора, након чега је по наређењу окривљеног АА, окривљени АА4 на примерку сачињеног и потписаног уговора од 30.12.1997. године, писаћом машином исписао клаузулу овере, под бројем Ов.бр.302/98 од 02.04.1998. године и потписао референта “АА3”, клаузулу оверио округлим печатом Општинског суда у Косовској Митровици број II, а потом окривљени АА1, стекавши власништво на предметном локалу, овако сачињени и оверени фиктивни купопродајни уговор искористио и противправно уговором о купопродаји од 24.12.2002. године, предметни локал продао Универзитету у Приштини са седиштем у Косовској Митровици за купопродајну цену од 20.040.000,00 динара, те на тај начин себи прибавио имовинску корист у наведеном износу.

-чиме је окривљени АА извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а окривљени АА3 и окривљени АА4 по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика.

Па их суд, применом напред наведених законских прописа, и члана 4, 42, 43, 45, 54 и 63 Кривичног законика и члана 424 Законика о кривичном поступку,


О С У Ђ У Ј Е

-окривљеног АА, због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну му се урачунава време које је провео у притвору од 24.09.2011. године, када је лишен слободе, до 08.03.2012. године, када му је притвор укинут.

-окривљеног АА1, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 17.10.2011. године, када је лишен слободе, до 18.10.2011. године, када му је притвор укинут.

-окривљеног АА2, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 2 (две) године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 10.10.2011. године, када је лишен слободе, до 13.10.2011. године, када му је притвор укинут.

-окривљеног АА3, због извршења кривичног дела злоупотреба служеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 20.09.2011. године, када је лишен слободе, до 09.03.2012. године, када му је притвор укинут.

-окривљеног АА4, због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 2 (две) године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 20.09.2011. године, када је лишен слободе, до 15.03.2012. године, када му је притвор укинут.

На основу члана 85 Кривичног законика, окривљеном АА ИЗРИЧЕ СЕ мера безбедности забране вршења позива у области правосуђа (тужилачко и судијско) у трајању од 2 (две) године, рачунајући од правноснажности пресуде.

На основу члана 91 и 92 Кривичног законика, од окривљеног АА1 ОДУЗИМА СЕ имовинска корист прибављена кривичним делом из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, у износу од 20.040.000,00 динара, па се исти обавезује да назначени износ исплати буџету Републике Србије у року од 15 дана од правноснажности пресуде, под претњом извршења.

На основу члана 262 став 2 Законика о кривичном поступку, окривљени АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 обавезују се да суду накнаде трошкове кривичног поступка, о чијој ће висини првостепени суд одлучити посебним решењем.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 23/14 од 17.03.2015. године, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а, окривљени АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 ослобођени су од оптужбе да су, ставом I изреке пресуде, окривљени АА1 и окривљени АА2 извршили и то окривљени АА1 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, у вези са чланом 34 Кривичног законика, а окривљени АА2 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, ставом II изреке пресуде, окривљени АА, окривљени АА3 и окривљени АА4 извршили и то окривљени АА кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а окривљени АА3 и окривљени АА4 по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, а ставом III изреке првостепене пресуде, окривљени АА5 извршио кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика. На основу одредбе члана 265 ЗКП-а одређено је да трошкови кривичног поступка у односу на окривљене АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, сходно члану 437 став 1 тачка 1 у вези члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, сходно члану 437 став 1 тачка 3 у вези члана 440 ЗКП-а, са предлогом да Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, на основу члана 449 ЗКП-а, одржи претрес и пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 23/14 од 17.03.2015. године, преиначи тако што ће окривљене АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 огласити кривим за извршење кривичних дела која су им оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кт.бр. 21/11 од 05.12.2011. године, измењеном актом од 23.04.2013. године, стављена на терет и изрећи им казне затвора како је то током првостепеног поступка и предложено.

Одговоре на жалбу Тужиоца за организовани криминал, изјављену против пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.бр. 23/14 од 17.03.2015. године, поднели су окривљени АА, његов бранилац адвокат АБ, браниоци окривљених АА и АА5, адвокати АБ1, АБ3 и АБ4, бранилац окривљеног АА1 адвокат АБ, бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ5 и бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ6 и предложили да Апелациони суд у Београду наведену жалбу одбије као неосновану, а првостепену пресуду потврди.

Окривљени АА, његов бранилац адвокат АБ, браниоци окривљених АА и АА5 адвокати АБ1, АБ3 и АБ4, бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ и бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ6, у одговорима на жалбу Тужилаштва за организовани криминал такође су предложили да Апелациони суд у Београду у смислу члана 447 ЗКП-а, закаже јавну седницу и о истој обавести окривљене АА, АА1 и АА5 и наведене браниоце.

Тужилаштво за организовани криминал је, поднеском Ктж.бр. 9/15 од 20.05.2015. године, предложило да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу Тужиоца за организовани криминал Кт.бр. 21/11 од 17.04.2015. године, изјављену на пресуду Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 23/14 од 17.03.2015. године.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, у складу са одредбама члана 447 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, окривљених АА, АА1, АА2, АА3 и АА4, браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, браниоца окривљених АА и АА5, адвоката АБ1, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ5 и браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ6, а у одсуству уредно обавештених браниоца окривљеног АА, адвоката АБ3, окривљеног АА5 и његовог браниоца адвоката АБ4.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је, након одржане јавне седнице већа, одлучио да се одржи претрес пред другостепеним судом, јер је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а, будући да су разлози које првостепени суд даје у погледу чињеница које су предмет доказивања потпуно нејасни, при чему је чињенично стање погрешно утврђено, како се то основано жалбом Тужиоца за организовани криминал истиче, а укидање пресуде, сходно одредби члана 455 став 2 ЗКП-а није могуће, с обзиром да је у овом предмету првостепена пресуда већ једанпут укинута.

Након одржаног претреса Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је пресудом Кж1 По1 10/15 од 06.11.2015. године, усвојио жалбу Тужиоца за организовани криминал и преиначио пресуду Посебног одељења - Вишег суда у Београду К.По1 бр. 23/14 од 17.03.2015. године, тако што је окривљене АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 огласио кривим и то окривљеног АА1 због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 34 КЗ, окривљеног АА2 због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, окривљеног АА због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ и окривљене АА3 и АА4 због по једног кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 КЗ, па их је осудио и то окривљеног АА на казну затвора у трајању од 3 године, у коју казну му је урачунато време које је провео у притвору од 24.09.2011. године до 08.03.2012. године, окривљеног АА1 на казну затвора у трајању од 3 године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 17.10.2011. године до 18.10.2011. године, окривљеног АА2 на казну затвора у трајању од 2 године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 10.10.2011. године до 13.10.2011. године, окривљеног АА3 на казну затвора у трајању од 1 године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 20.09.2011. године до 09.03.2012. године и окривљеног АА4 на казну затвора у трајању од 2 године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 20.09.2011. године до 15.03.2012. године. Окривљеном АА изречена је и мера безбедности забране вршења позива у области правосуђа (тужилачко и судијско) у трајању од 2 године рачунајући од дана правноснажности пресуде. Од окривљеног АА1 одузета је имовинска корист прибављена кривичним делом у износу од 20.040.000,00 динара, па је исти обавезан да назначени износ исплати буџету Републике Србије у року од 15 дана од правноснажности пресуде, под претњом извршења. Окривљени АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 обавезани су да суду накнаде трошкове кривичног поступка, о чијој ће висини првостепени суд одлучити посебним решењем, док је одбијена као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал у односу на окривљеног АА5, па је пресуда Посебног одељења - Вишег суда у Београду К.По1 бр. 23/14 од 17.03.2015. године, у односу на овог окривљеног потврђена.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, у трећем степену, решењем Кж3 По1 број 2/16 од 12.05.2016. године, усвојио је жалбе окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ, АБ3, АБ1 и АБ8, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ2, окривљеног АА2 и његовог браниоца адвоката АБ5, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ6 и браниоца окривљеног АА4, адвоката АБ7 и укинуо пресуду Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 По1 бр. 10/15 од 06.11.2015. године, у осуђујућем делу и предмет у том делу вратио Апелационом суду у Београду, Посебном одељењу, на поновно суђење.

Стога је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, дана 15.12.2016. године, у поновљеном поступку одржао претрес пред другостепеним судом, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, окривљених АА, АА1, АА3 и АА4 и бранилаца окривљених адвоката АБ, АБ1, АБ2, АБ6 и АБ7, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА2, који је дописом обавестио суд да је сагласан да се претрес одржи без његовог присуства, и у одсуству браниоца адвоката АБ5 за кога се по заменичком пуномоћју јавио адвокат АБ7, па је након читања свих релевантних писмена у спису предмета Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 23/14 и у спису предмета Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж1 По1 бр. 10/15 и решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 бр. 2/16 од 12.05.2016. године, оценом одбрана окривљених и свих доказа појединачно и у међусобној вези, а имајући у виду налоге из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 бр. 2/16 од 12.05.2016. године, донео одлуку као у изреци пресуде.

Окривљени су током поступка оспорили наводе оптужнице, истичући да је оптужница неоснована, да су наводи произвољни, да тужилаштво није пружило ниједан ваљан доказ којим би потврдили чињеничне наводе из оптужнице да су окривљени предузели радње које представљају радње извршења кривичних дела која им се стављају на терет.

Окривљени АА негирао је да је предузео било коју радњу која му се оптужницом ставља на терет. Изнео је да површно познаје све окривљене, да окривљеног АА3 и АА4 познаје као запослене у суду, са којима је био у коректним службеним односима, да се у једном тренутку тај коректан однос са АА3 променио, а окривљене АА2 и АА1 познаје из неформалних контаката, АА2 преко спорта, а АА1 као угоститеља у чији је локал понекад свраћао и са којим је остао у контакту и по пресељењу у Београд. Окривљеног АА5 боље познаје, са њим се, за разлику од осталих окривљених, и приватно - породично дружио. Истакао је да је био председник Општинског суда у Косовској Митровици и то од 1992. године до 2001. године, када је фактички престао да ради као председник, а формално-правно и званично до априла 2002. године, када је дужност предао новоизабраном председнику. Изјашњавајући се о конкретним наводима оптужнице и радњама које се њему стављају на терет, изнео је да о овери спорног уговора нема никаквих непосредних сазнања, да у овери истог није учествовао, нити је службеницима суда, окривљенима АА3 и АА4, издао налог да то учине. У граду у коме су живели говорило се да је локал у ул. аа, који је предмет овог уговора издат у закуп, а било је прича да је продат, у једном тренутку му је и окривљени АА1 рекао да је он купио локал и показао му уговор о купопродаји и пратећу документацију, о тој купопродаји нешто је чуо и од тадашњег начелника СУП-а у Косовској Митровици, али је истакао да он у свему томе ни приликом састављања, нити приликом овере уговора ни на један начин није учествовао.

Окривљени АА је на претресу пред другостепеним судом остао у свему код одбране коју је изнео током поступка и додао да је тужилаштво пропустило да радње које су наведене у оптужници посматра кроз тадашњи важећи Закон о оверавању потписа, рукописа и преписа, који је тачно предвидео процедуре по којима се ове радње пред службеним лицима у суду врше и шта оне значе, те је првостепени суд у својој пресуди произвољно извео закључке, не консултујући одредбе тог закона.

Окривљени АА1 у својој одбрани негирао је извршење кривичног дела, на главном претресу поновио је да није крив за наведено кривично дело, а у исказима које је дао пред полицијом и истражним судијом, које је суд на основу закона прочитао на главном претресу, у доказном поступку, окривљени АА1 је изнео следеће: у децембру месецу 1997. године за потребе своје фирме СУР “ББ2” из Косовске Митровице закључио је уговор о закупу пословног простора са предузећем “ББ” из Косовске Митровице, који је за предмет имао локал у ул. аа, уговор је закључен на неодређено време и оверен код Општинског суда у Косовској Митровици. По наведеном уговору плаћао је закупнину у знатно већим номиналним износима од реалних - тржишних, имајући у виду стање у коме се локал налазио, јер је у адаптацију и реновирање уложио знатна материјална средства. Имајући то у виду након неког времена предложио је директору предузећа “ББ”, окривљеном АА2, да му прода, односно да он купи овај локал. Најпре му је АА2 рекао да не зна, да то мора да провери код надлежних у предузећу, а потом након извесног времена позвао га у просторије предузећа, дао му на увид сву потребну документацију и тада су приступили закључењу и овери уговора по коме је исплатио купопродајну цену. Купопродајну цену је исплатио у неколико рата, о чему постоје признанице, а о висини цене није могао да се изјасни. Почетком 1998. године, заправо у фебруару месецу, заједно са АА2 приступио је у просторије Општинског суда у Косовској Митровици, где су уз уобичајену процедуру - узимање на увид личних карата, потписивање самог уговора, уношење личних података у књигу овере и стављање својих потписа у књигу овере, оверили уговор, али није могао да се изјасни ко је од радника суда ову оверу уговора урадио. Истакао је да је то једини уговор који је оверио са АА2 у суду. Поред уговора на увид је суду приложио приликом овере и одобрење Министарства финансија и мишљење Фонда за развој од 22.12.1997. године, који се односе на одобрење за продају овог локала, а није могао да се изјасни да ли је у документацији постојало и одобрење, односно одлука Управног одбора предузећа “ББ”. Уговор о купопродаји није садржавао одређену висину купопродајне цене, јер је он кроз плаћање закупнине у трајању од 4 године, давању позајмица предузећу и у реновирање објекта и кроз исплату на рате, извршио исплату купопродајне цене. Окривљене АА, АА4 и АА3 познаје, истиче да АА није имао никаквог удела у овери овог уговора, а да је АА ситуација око уговора позната, јер му је он једном приликом показао решење ДП “ББ” и одобрење Министарства финансија, а све у намери да би чуо и АА мишљење о свему томе. Окривљени АА1 је на претресу пред другостепеним судом навео да остаје при свему што је изјавио у досадашњем току поступка, да сматра да није крив ни по једној тачки оптужнице, да није прибавио никакву материјалну корист, само је фирми из овог предмета помогао и дао много више нешто што су заслужили, а да је он колатерална штета у обрачуну између Министарства - госпође СС и господина АА и да то никакве везе нема са њим.

Окривљени АА2 је у својој одбрани навео да је постао генерални директор друштвеног трговачког предузећа “ББ” из Косовске Митровице 06. јуна 1995. године и да је фактички на том месту остао до 31.12.1997. године, а правно до пријема решења о престанку радног односа, поштом, на кућну адресу, дана 19. фебруара 1998. године. Након 31.12.1997. године, када је уз помоћ полиције истеран из предузећа и када му је забрањен улазак у “ББ”, више се тамо никада није враћао, никада више није ушао у предузеће. Иначе, када је изабран за директора, предузеће је било у тешкој економској ситуацији, из ког разлога је управни одбор донео одлуку да се један број објеката, међу којима је био и локал у ул. аа, изда у закуп и одредио само висину закупнине. С тим у вези, окривљеном је познато да је закупац тог локала био окривљени АА1, да је редовно измиривао новчане обавезе на име закупнине и то увек директно на благајни предузећа, а никада на други начин, па самим тим ни преко њега директно. У циљу финансијске консолидације окривљени АА2 се залагао и предлагао на збору радника и на седницама управног одбора предузећа да се један од локала прода. С обзиром да је окривљени АА1, као што је већ речено, од раније био у закупу локала, да је између њега и предузећа “ББ” постојао уговор о позајмици на износ од 200.000,00 динара и да је уговор о закупу са њим закључен на дужи рок - 18 месеци, то је окривљени АА2 предложио да се окривљеном АА1 понуди да локал купи, што је од стране предузећа “ББ” и учињено пред крај 1997. године, мисли 13. децембра. Окривљени АА1 се одазвао позиву за преговоре и окривљени АА2 је 30.12.1997. године у предузећу “ББ” са АА1 потписао један уговор о купопродаји локала у ул. аа, с тим што је по његовим речима, тај уговор био условног карактера, као неко упутство са процедуром, с обзиром да није садржавао битне елементе уговора - цену, рок и сл., већ је требало да се формира комисија која ће одредити те елементе. Такође, објаснио је да је у уговору који је лично сачинио наведено да је за продају локала потребна сагласност управног одбора, али да, с обзиром да је од Министарства финансија добио сагласност за продају локала, која је била потребна за све непокретности на Косову, приступио је сачињавању и потписивању уговора без одлуке управног одбора, сматрајући да иста, с обзиром на сагласност министарства, није ни потребна. Осим наведеног уговора, навео је да са окривљеним АА1 никада више није потписивао ниједан уговор. Такође, додао је да не зна како је овај уговор о купопродаји оверен у суду, јер он није ишао у суд да оверава уговор, а није му познато ни да ли је окривљени АА1 икада исплатио купопродајну цену за наведени локал.

Окривљени АА2 је на претресу пред другостепеним судом остао при својој одбрани коју је дао током поступка.

Окривљени АА3 је износећи своју одбрану пред овлашћеним службеним лицима полиције и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву, навео да је од 1992. године до почетка рата 1999. године, обављао послове судског извршитеља у Општинском суду у Косовској Митровици, а у случају потребе, када је судски оверитељ АА4 одсуствовао са посла, по усменом овлашћењу председника суда, окривљеног АА, радио на пословима овере. Почетком лета 2000. или 2001. године, у време када није био радно ангажован, преко колегинице са посла му је пренета порука да сутрадан дође у суд, што је и учинио. У канцеларији председника суда је затекао председника суда - окривљеног АА и референта овере окривљеног АА4. Окривљени АА му је тада пружио мали бели папирчић са именом и презименом окривљеног АА1 и окривљеног АА2 и њиховим матичним бројевима и рекао му је да те податке препише у књигу овере под редним бројем 302/98 у одговарајуће колоне, с тим што су неке од колона претходно избељене, како би се уклонио ранији упис, што је он, по упутствима окривљеног АА, за сваку колону и учинио. Претходно, а након што му је окривљени АА рекао шта треба да уради, окривљени АА4 је отворио књигу овере и показао му где треба да изврши тражени упис. АА4 му је и објаснио да се то од њега тражи јер је у периоду када је извршена овера под редним бројем 302/98 радио на оверама, његов рукопис је у колонама које претходе овој овери и које се налазе последње. Окривљени АА му је објаснио да ће странке накнадно потписати уговор и књигу овере ако буду средиле папире који су им потребни за само закључење уговора. Стога он није ни видео спорни уговор, па исти као референт овере није могао ни да потпише, из ког разлога је тврдио да је потпис на уговору “АА3” написао неко други. Након тога окривљени АА3 се више није чуо са окривљеним АА. Такође, у свом исказу пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву, окривљени АА3 је био изричит да је имена на цедуљи која му је дата у канцеларији председника суда написао сам председник суда - окривљени АА, да је то био његов рукопис, да је на цедуљи било уписано да се ради о уговору о купопродаји, да када је уписивао податке у рубрику под редним бројем 302 од 02.04.1998. године, да је то урадио по казивању председника суда, окривљеног АА, и да су, након што је уписао све тражене податке, папир на коме су се исти налазили и књига овере остали на столу.

Износећи своју одбрану пред истражним судијом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, а затим и на главном претресу, окривљени АА3 је раније дату одбрану делимично изменио и то на следећи начин: да му је, као што је и раније рекао, у кабинету председника суда дата цедуља, али да није сигуран да ли му је исту дао лично окривљени АА или да је цедуља остављена у кабинету и да се не сећа да ли је тада видео АА у кабинету, мисли да није био присутан, али да је окривљени АА4 сигурно био и да га је он обавестио, односно да му је предао цедуљу са председниковог стола и рекао шта треба да уради по налогу председника и да та лица са цедуље унесе у рубрике у књигу овере. Изнео је да сматра да је рукопис на цедуљици био рукопис председника АА, да је то било давно, па се са сигурношћу не сећа, а да му је за учињене измене полиција тако рекла.

Окривљени АА3 на претресу пред другостепеним судом остао је код своје одбране коју је дао на записнику о саслушању окривљеног састављеном дана 17. октобра 2011. године у Посебном одељењу Вишег суда у Београду, а идентичну одбрану је дао и на главном претресу. Навео је да је уговор који је предмет овог поступка први пут видео на саслушању код истражног судије Вишег суда у Краљеву, дана који стоји на том записнику и то је видео само задњу страну и тада је изјавио што је изјавио истражном судији. На предочавање његове изјаве, односно одбране са записника о саслушању осумњиченог, и то са четврте стране, четврти став, наводи да је он и 2003. године у полицијској станици и пред истражним судијом видео само оверу, а не и цео уговор. Истакао је да њему тада и пред полицијом и пред истражним судијом није био предочен целокупан уговор, већ само овера. Што се тиче његове одбране коју је дао пред МУП-ом и пред истражним судијом у Краљеву, навео је да је те изјаве, односно одбрану дао у некој врсти бунила, јер му је током доласка скочио шећер, није пио таблете, цео дан ништа није ставио у уста. Изјаву да је то изјавио због постојања гриже савести у односу на окривљеног АА дао је јер он није био присутан у канцеларији када је описивао конкретан догађај. Даље је навео да је од СС1 позван да дође у просторије Општинског суда Косовска Митровица да изврши одређену службену радњу, и то исправку уписа података у књизи овере, дошао је у просторију у којој се тада налазио Општински суд у Косовској Митровици и ту је затекао колегу АА4, он му је тада дао цедуљицу на којој су била уписана имена АА1 и АА2 и отворио му је уписник, односно књигу овере која је сада овде као доказ и рекао да то упише, јер је дошло до грешке приликом претходног неког уписа, при чему он није знао шта се налази испод а било је пребељено коректором. Тада је питао АА4 зашто то ради, а он му је објаснио да је дошло до неке грешке у претходном упису, а под тим бројем и под тим датумом је наводно била његова овера, јер је постојао континуитет његових радњи као оверитеља у тој књизи. Он је потом у тој књизи овере уписао АА1 као продавца, АА2 као купца, а у рубрици уговор о купопродаји. Странке нису биле присутне, уговор пред собом није имао, од података је имао само оно што је на папиру, све је то урадио и отишао кући. Тада је био извршитељ, а ова службена радња која је урађена, ради се по пропису који се зове Закон о оверавању потписа, рукописа и преписа, који је тада био на снази, међутим он тај закон није баш добро познавао. Био је упознат са радњама овере, међутим није био упознат са самим законом. Колико је њему познато различита је овера уговора и препис уговора и различит је текст који службеник уноси код саме овере и код преписа одређеног документа. Оно што је тада урадио у канцеларији када је унео ове податке радило се о поступку овере. Никада није извршио оверу на уговору и потписао тако што би унео текст овере уговора а затим и потпис службеног лица, то није урадио. Окривљени је изјавио да је у књигу овере унео податак да се ради о уговору о купопродаји покретних ствари, а када се односи на непокретност уносио је уговор о купопродаји непокретности и то наводећи које непокретности. Поводом овог догађаја није имао никакав контакт са окривљеним АА. Колико се сећа овај догађај везано за унос овере се одиграо 2000-те године, а више никада није отворио књигу овере на тој страни где се налази унос података, односно број уписа 302, 1998. година. Цедуљицу коју је добио од АА4 добио је са председниковог стола, а колега АА4 му је рекао: “Ево ти ова цедуљица, рекао ти АА да упишеш ове податке”, а да ли је он њему заиста рекао или не, окривљени у то заиста не улази, није сумњао у колегу. Није препознао рукопис на том писмену, оно чега се сећа само да се ради о латиници. Никада пре ни после овог догађаја није на такав начин уносио податке у књигу овере.

Окривљени АА4 у својој одбрани изнетој пред овлашћеним службеним лицима полиције и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву навео је да се сећа да је АА3 током 2000-те или 2001. године дошао у канцеларију председника суда, окривљеног АА, да је након доласка окривљени АА3 са полице, а по налогу АА и његовим упутствима о којој књизи се ради и где се налази, извукао књигу овере, да мисли да ју је он сам отворио код редног броја који му је окривљени АА рекао или је пак можда окривљени АА сам отворио књигу, чега се прецизно не сећа. Након отварања књиге АА је АА3 дао папир и рекао да податке са њега упише у рубрику која се налази на отвореној страни књиге, с тим што је та рубрика у којој је АА3 уписивао податке по његовим речима претходно пребељена. АА3 је питао АА да ли је документација на основу које се врши упис комплетна, те ако није он неће да изврши оверу. Сећа се да му је АА давао нека објашњења, али се не сећа конкретно шта. Након што је АА3 преписао тражене податке са папира, напустио је канцеларију, као и он сам, с тим што је он претходно вратио књигу овере на полицу са које је претходно исту узео. После два-три месеца од овог догађаја, када је дошао једно јутро на посао, на столу је нашао цедуљицу на којој је писало да треба извршити препис текста овере уговора и уговор на који се садржај цедуље односио. Цедуља није била потписана, а мисли да ју је написао или секретар суда или председник суда. Примерак уговора који је стајао поред цедуље представљао је фотокопију факсом послатог документа, био је слабо читљив и окривљени АА4 је уочио на уговору Ов.бр. 302/98, округли печат Општинског суда у Косовској Митровици са потписом окривљеног АА3, потпис окривљеног АА2 и печат ДП “ББ” и потпис за СУР “ББ2” окривљеног АА1, али без печата СУР-а. Поред наведеног на столу су биле још две-три фотокопије тог уговора о купопродаји, на једном од њих се налазио печат предузећа ДП “ББ” плаве боје са потписом за “ББ” окривљеног АА2, за СУР “ББ2” окривљеног АА1 и без печата СУР-а “ББ2”. На те две-три фотокопије уговора окривљени је откуцао потпуно исти текст овере који се налазио на уговору са потписом референта овере АА3, с тим што је објаснио да је датум на фотокопији достављеној факсом био нечитак, због чега је он као датум овере ставио 22.01.1998. године. На крају, као референт овере, потписао је, али није ставио печат, јер га није имао, печате су поседовали председник и секретар суда. Све примерке је оставио на столу и даље не зна шта је са њима било, нити ко их је узео и ко је ставио печате суда на њих.

Износећи своју одбрану пред истражним судијом Посебног одељења, Вишег суда у Београду и током главног претреса окривљени АА4 негирао је извршење кривичног дела које му се ставља на терет, износећи да нису тачни ни наводи из исказа које је дао пред овлашћеним радницима полиције и истражним судијом Вишег суда у Краљеву, да је те исказе дао под притиском полиције, у великом страху за личну и безбедност његове породице. Изнео је да је нетачно да је он учествовао у овери овог уговора, напомињући да он о томе нема никаквих сазнања, нити сазнања о учешћу АА и АА4 у овери овог уговора. Тврдио је да није он потписао окривљеног АА3 на начин “АА3” на примерку уговора на коме стоји да је исти оверен 02.04.1998. године.

Окривљени АА4 на претресу пред другостепеним судом у свему је остао код своје одбране дате на записнику о саслушању окривљеног 15.11.2011. године пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду и на последњем главном претресу.

Браниоци окривљених у завршним речима, као и сами окривљени, навели су да у овом кривичном поступку није утврђено на основу изведених доказа чињенично стање из кога би се могло закључити да су окривљени извршили кривична дела која су им оптужбом стављена на терет и предложили суду доношење ослобађајуће пресуде у односу на све окривљене.

Браниоци окривљених, као и сами окривљени у својој речи на претресу пред другостепеним судом у свему су остали при одговорима на жалбу Тужилаштва за организовани криминал, као и при завршним речима на главном претресу пред првостепеним судом.

Одбрана окривљеног АА1, АА2 и АА, а што је посебно истицао бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, у завршној речи, у одговору на жалбу као и у својој речи на претресу пред другостепеним судом, тврдила је да се у конкретном случају кривични поступак води без захтева овлашћеног тужиоца. Наиме, по ставу одбране наведених окривљених поставља се као основно питање ко је био оштећени и ко је у име оштећеног предузећа “ББ” могао дати изјаву да наставља кривично гоњење, да ли је лице које је потписало изјаву о преузимању кривичног гоњења било по закону овлашћено, у време када предузеће као правно лице више није постојало, када је поступак стечаја правноснажно окончан 14.01.2011. године, а одређено у решењу о окончању стечаја да су имовинска права предузећа “ББ” прешла на Републику Србију, а имовинска права интереса Републике Србије штити Републичко правобранилаштво, те да је сходно важећим прописима суд морао да обустави кривични поступак против окривљеног АА1, с обзиром да СС2 није био овлашћен по одредбама ЗКП-а, тј. није могао да суду достави акт назван “захтев за наставак гоњења против окривљених на дан 02.08.2011. године”, нити је након одустанка ОЈТ у Краљеву од кривичног гоњења окривљених (па и окривљеног АА1) на дан 08.07.2011. године Републичко јавно правобранилаштво могло да благовремено преузме кривично гоњење, по протеку рока од 3 месеца, тј. на дан 14.10.2011. године.

Увидом у списе предмета утврђено је да је Републичко правобранилаштво поднеском од 14.10.2011. године обавестило Виши суд у Краљеву да преузима - наставља кривично гоњење окривљених АА1 и АА2. Увидом у писмену документацију у списима утврђено је да је Окружно јавно тужилаштво у Краљеву одустало од кривичног гоњења окривљених АА1 и АА2 због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242 став 4 у вези става 3 у вези става 1 КЗ и др., својим актом од 08.07.2011. године, а који је у Окружни суд у Краљеву примљен дана 19.07.2011. године. Окружни суд у Краљеву је послао обавест оштећеном ДТП “ББ” из Косовске Митровице, које је преузело кривично гоњење у законском року од 8 дана од пријема обавести. Више јавно тужилаштво у Краљеву, својим актом Кт.бр.68/10 од 21.09.2011. године, преузело је кривично гоњење од оштећеног као тужиоца ДТП “ББ” и искористило своје законско право и поново по службеној дужности наставило кривично гоњење окривљених АА1 и АА2. Из списа предмета и приложене документације неспорно је утврђено да у тренутку када је наводно ДТП “ББ” преузело кривично гоњење окривљених, то предузеће правно не постоји, јер је над њим правноснажно окончан стечајни поступак решењем Привредног суда у Нишу бр. СТ.93/2010 од 30.12.2010. године, које је правноснажно 14.01.2011. године. Међутим, како из списа предмета неспорно произлази да је Републичко јавно правобранилаштво, које се једино могло легитимисати у законском року, то и учинило када је у објективном року од 3 месеца од дана када је решење донето наставило кривично гоњење, то и по ставу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, како то правилно закључује и веће првостепеног суда, у конкретном случају кривично гоњење окривљених је на закону предузето, преузето и настављено, будући да је то учинило Републичко јавно правобранилаштво поднеском од 14.10.2011. године, дакле у року од 3 месеца (без претходне обавести од стране суда). Дакле, како је Републичко јавно правобранилаштво на наведени начин преузело гоњење окривљених, стога је и по оцени овога суда поновно укључивање и преузимање кривичног гоњења од стране Вишег јавног тужилаштва у Краљеву правно валидно, иако у том тренутну није овлашћени оштећени био обавештен, али је сам оштећени који се стара о имовинским правима оштећеног у стечају учинио то у објективном року од 3 месеца.

Дакле, да Републичко јавно правобранилаштво у законом предвиђеном року од 3 месеца, а у име државе Републике Србије, није преузело кривично гоњење окривљених АА1 и АА2, процесна радња Вишег јавног тужилаштва у Краљеву од 21.09.2011. године не би била од правног значаја, с обзиром да је у том тренутку Више јавно тужилаштво преузело кривично гоњење ових окривљених од стране правног субјекта који у том тренутку више није постојао, па се самим тим није ни могао легитимисати у својству оштећеног као тужиоца. Међутим, како је Републичко јавно правобранилаштво преузело кривично гоњење окривљених у законском року од 3 месеца, то је овим поступком Републичког јавног правобранилаштва преузимање кривичног гоњења од стране Вишег јавног тужилаштва у Краљеву правно валидно.

При том се и по оцени овога суда, како то правилно закључује првостепени суд, не може прихватити теза одбране окривљених АА1 и АА2 да је објективни рок од 3 месеца за преузимање кривичног гоњења почео да тече почев од 08. јула 2011. године, тј. од датума који носи акт Окружног тужилаштва у Краљеву. Наиме, и по ставу овога суда тај рок почиње да тече од момента када је Окружно јавно тужилаштво обавестило суд да одустаје од кривичног гоњења, дакле од дана када је тај поднесак примљен и заведен у суду, а то је било дана 19. јула 2011. године.

Стога, како су наводи из одбрана окривљених, да се у конкретном случају поступак води без захтева овлашћеног тужиоца, из напред изнетих разлога неосновани, а што је потврђено и решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 бр. 2/16 од 12.05.2016. године, то је овај суд као неосноване одбио предлоге окривљених и њихових бранилаца да се из списа предмета издвоје записници и докази прибављени у временском периоду од 08.07.2011. године до 14.10.2011. године, као докази прибављени без захтева овлашћеног тужиоца.

Чињенично стање

Најпре, полазећи од радњи које се стављају на терет окривљеном АА1 и окривљеном АА2, у овом кривичном поступку није спорно да је дана 30.12.1997. године у Косовској Митровици дошло до закључења уговора о купопродаји између ДТП “ББ” из Косовске Митровице, као продавца и СУР “ББ2” из Косовске Митровице, као купца, при чему је уговор испред ДТП “ББ” потписало у то време одговорно лице у том привредном друштву, директор, окривљени АА2, док је испред СУР “ББ2” овај уговор потписао власник и његов оснивач, окривљени АА1. Надаље, неспорно је да је предмет овог уговора објекат површине 324м² (према наводима уговора), који се налази у ул. аа у Косовској Митровици, као и да у предметном уговору није одређена купопродајна цена, већ да је наведено да ће ту цену утврдити комисија коју буде формирао Управни одбор ДТП “ББ” из Косовске Митровице.

Наведене чињенице у својој одбрани не спори окривљени АА2, нити окривљени АА1, нити исто спори одбрана окривљених током овог кривичног поступка. Поред тога, ове чињенице недвосмислено произлазе из самог примерка предметног уговора који се налази у списима предмета.

Оно што се најпре везано за овај уговор појавило као спорно у овом кривичном поступку јесте да ли је овај уговор фиктивног карактера, због тога што никада није дошло до исплате купопродајне цене, како то тврди јавна тужба, или је пак дошло до исплате купопродајне цене по основу овог уговора, како то тврди одбрана окривљеног АА1.

Приликом давања одговора на ово спорно чињенично питање, суд је најпре пошао од самог предметног уговора закљученог дана 30.12.1997. године. Наиме, у члану 2 предметног уговора је јасно дефинисано да се цена пословног простора утврђује на основу процене посебне комисије формиране од стране Управног одбора предузећа “ББ” као продавца, а што ће представљати у форми записника саставни део предметног уговора. Дакле, према наводима самог уговора, цена је требало тек да буде одређена и то од стране комисије коју је требало да формира Управни одбор ДТП “ББ”. Међутим, одбрана окривљеног АА1 не поседује предметни записник комисије којим је била одређена цена наведеног локала, већ само поседује одговарајућу признаницу као наводни доказ да је исплаћена купопродајна цена. Испитани у својству сведока чланови Управног одбора ДТП “ББ” у критично време, и то конкретно сведоци СС3, СС4, СС2, СС5 и СС6, децидни су у својој тврдњи да никада није била опредељена купопродајна цена на Управном одбору ДТП “ББ”, односно да никада то питање није ни било тема управног одбора овог предузећа у наведеном временском периоду.

Дакле, несумњиво је из исказа наведених сведока закључио да никада није испоштована одредба члана 2 предметног уговора о купопродаји од 30.12.1997. године, односно да Управни одбор ДТП “ББ” никада није донео одлуку којом би формирао комисију, а самим тим никада није ни дошло до одређивања купопродајне цене на начин опредељен предметним уговором.

Доносећи коначан закључак о томе да ли је предметни уговор о купопродаји од 30.12.1997. године фиктивног карактера, овај суд је имао у виду и писане доказе, конкретно записнике са седница Управног одбора ДТП ”ББ” од 11.12.1997. године, као и од 30.12.1997. године.

Према записнику са седнице Управног одбора ДТП “ББ” од 11.12.1997. године, на тој седници директор ДТП “ББ”, овде окривљени АА2, предложио је да се изврши продаја неког од локала у власништву ДТП “ББ”, али том приликом није желео да определи о ком локалу је тачно реч, иако су на томе инсистирали чланови управног одбора, па том приликом није ни донета одлука о продаји било ког локала ДТП “ББ”, па самим тим ни локала у ул. аа у Косовској Митровици. На следећој седници која је одржана 30.12.1997. године, питање продаје било ког локала уопште није ни разматрано, а према записнику са предметне седнице.

Такође, председник управног одбора у критично време сведок СС2, као и чланови управног одбора, сведоци СС3, СС4 и СС5 су били потпуно децидни у својим исказима да Управни одбор ДТП “ББ” чији су они били чланови крајем 1997. и почетком 1998. године није било када донео одлуку о продаји било ког локала ДТП “ББ”, па самим тим ни локала у ул. аа у Косовској Митровици.

У својим исказима ово су потврдили и сведоци СС/, који је био ВД директора ДТП “ББ” од 05.02.1998. године, па до 15.04.1998. године, СС8, директор ДТП “ББ” од 15.04.1998. године, па надаље, као и СС9, руководилац правне службе у предузећу ДТП “ББ”. Наиме, сведок СС7 је објаснио да је за време свог кратког мандата вршио проверу у одговарајућим службама, управо у вези предметног локала, те да му је из одговарајуће службе потврђено да локал није продат. Сведок СС8 навео је да је он такође преко стручних служби вршио проверу и да је такође обавештен да је за предметни локал плаћена закупнина за пет година унапред, а да исти није продат, док је сведок СС9 објаснио да он као шеф правне служе није радио било какав уговор о купопродаји у критичном временском периоду, а што би било у опису његовог посла, па самим тим ни уговора о купопродаји предметног локала.

Дакле, из напред изведених доказа несумњиво произлази да Управни одбор ДТП “ББ” никада није донео одлуку о продаји предметног локала у ул. аа у Косовској Митровици, а што би морао учинити према статуту тог ДТП-а, те да овај управни одбор никада није ни формирао комисију која би у складу са чланом 2 купопродајног уговора од 30.12.1997. године формирала купопродајну цену.

Стога, имајући у виду да никада није испоштована одредба члана 2 предметног уговора о купопродаји, те да не само што није испоштована та одредба, него и да Управном одбору ДТП “ББ” уопште није ни презентован наведени уговор, нити је било ко од чланова управног одбора у критично време, као и лица која су након окривљеног АА2 обављала функцију директора ДТП “ББ”, било када видео предметни уговор или пак био упознат са њим, овај суд несумњиво закључује да је у конкретном случају реч о уговору фиктивног карактера, односно да по овом уговору није исплаћена купопродајна цена. Суд је имао у виду доказе које је понудила одбрана окривљеног АА1 за своју тврдњу да су обавезе из предметног уговора у свему испоштоване, и то конкретно признаницу број 168 ДД “ББ” од 03.03.1998. године, на име АА1, по којој је окривљени АА1 на име купопродајни цене за локал у ул. аа у Косовској Митровици овом друштвеном предузећу у више наврата у временском периоду од 31.12.1997. године па закључно са 05.02.1998. године, исплатио укупан износ од 1.924.560,00 динара, као и исказ сведока СС10 који је у предметном исказу навео да је у критично време радио за окривљеног АА1 и да је у више наврата био присутан када је окривљени АА1 новац од пазара носио у предузеће “ББ” ради исплате купопродајне цене за предметни локал у ул. аа, те да су сваки пут када би донели новац најпре отишли код директора, овде окривљеног АА2, који би их потом упутио код благајника где су предавали новац.

Међутим, ови докази одбране окривљеног АА1 су по налажењу овога суда неприхватљиви. Наиме, како је предметним уговором јасно предвиђено да најпре комисија коју ће формирати Управни одбор ДТП “ББ” мора одредити купопродајну цену, при чему из свих напред наведених доказа несумњиво произлази да та комисија никада није формирана, нејасно је на основу чега би окривљени АА1 исплатио баш наведени износ од 1.924.560,00 динара. Такође, наводи из предметне признанице, као и исказа сведока СС10, контрадикторни су са одбраном окривљеном АА2, тј. са његовим наводима да он већ од 01.01.1998. године није више долазио у просторије ДТП “ББ”, пошто му је забрањен приступ, а да су му формално сва права и обавезе престала са 04.02.1998. године, те да у том смислу никада и није код њега доношен било какав новац од стране окривљеног АА1 на име купопродајне цене за предметни локал, при чему је одбрана окривљеног АА2 у наведеном делу поткрепљена писаном документацијом, тј. одлуком ДТП “ББ” од 04.02.1998. године, по којој је исти разрешен са дужности директора и по коме истом престају сва права и дужности у ДТП “ББ” почев од 05.02.1998. године. При том су наведене признанице у супротности и са осталим изведеним доказима, односно према предметној признаници прва исплата се десила већ 31.12.1997. године, дакле дан после закључења уговора од 30.12.1997. године, што значи да је било фактички немогуће у тако кратком временском периоду одредити купопродајну цену у складу са купопродајним уговором, а по којој би окривљени АА1 потом вршио исплате, а што потврђује и чињеница да је дана 30.12.1997. године одржана седница Управног одбора ДТП “ББ”, а на којој продаја предметног локала уопште није помињана. Такође, имајући у виду одлуку о разрешењу са места директора окривљеног АА2 ДТП “ББ”, јасно је да 05.02.1998. године никако није могао бити ношен новац у ДТП “ББ”, а преко окривљеног АА2, како то тврди и сведок СС10, с обзиром да је формално своје дужности окривљени АА2 разрешен закључно са 04.02.1998. године, односно да му према предметној одлуци сва права и обавезе на дужности директора престају закључно са 04.02.1998. године, док на наведеној признаници стоји да је последња исплата износа извршена управо 05.02.1998. године.

Имајући у виду све напред наведене доказе, овај суд несумњиво закључује да је предметни уговор о купопродаји од 30.12.1997. године фиктиван, односно да по истом уговору није дошло до исплате купопродајне цене.

Следеће питање везано за закључење предметног уговора дана 30.12.1997. године јесте да ли је окривљени АА2 приликом закључења тог уговора, како му се то оптужницом ставља на терет, знао да је предметни уговор фиктивног карактера. По оцени овога суда, окривљени АА2 је знао да никада неће доћи до исплате купопродајне цене, имајући у виду чињеницу да је исти пристао на закључење овог уговора иако претходни Управни одбор ДТП “ББ” није одобрио продају било ког локала, па ни овог, што је њему било добро познато, с обзиром да је био присутан на седници управног одбора и да је изнео такав предлог, као што је знао да је према статуту ДТП “ББ” неопходна одлука управног одбора да би уопште дошло до продаје било ког локала који је у власништву ДТП “ББ”.

У прилог овом закључку суда говори и чињеница да је окривљени АА2 предметни уговор закључио свега два дана пре него што му је, по сопственом казивању забрањено да долази у просторије ДТП “ББ”, односно два дана пре него што је фактички престао да обавља дужност директора. У прилог наведеном говори и чињеница да на седници управног одбора од 30.12.1997. године, на којој је био присутан окривљени АА2, он уопште није презентовао члановима управног одбора чињеницу да ће тог дана доћи до закључења предметног уговора или да је већ дошло ако се то десило пре предметне седнице.

По оцени овога суда све наведене чињенице у својој свеукупности потврђују да је окривљени АА2 знао да је предметни уговор фиктивног карактера и да по њему неће доћи до исплате купопродајне цене од стране окривљеног АА1.

Надаље, када је у питању закључак суда да је предметни уговор фиктиван, овај суд је имао у виду и чињенице које су утврђене у овом кривичном поступку, а које се тичу овере предметног уговора.

Оно што је следеће спорно у овом кривичном поступку јесте да ли је предметни уговор о купопродаји, који је закључен дана 30.12.1997. године између ДТП “ББ” из Косовске Митровице и СУР “ББ2” из Косовске Митровице, оверен пред Општинским судом у Косовској Митровици дана 02.04.1998. године и то у присуству окривљеног АА2 и окривљеног АА1, како то тврди одбрана окривљеног АА1, или је пак до те овере дошло у лето 2000. или 2001. године, без присуства странака, како то тврди јавна тужба у свом оптужном акту, а такође је и спорна улога овде окривљених АА, АА3 и АА4 у предметној овери.

Суд је приликом давања одговора на ово спорно питање пошао од тога да на предметном уговору постоји клаузула овере Општинског суда у Косовској Митровици са датумом 02.04.1998. године и са Ов бројем 302/98. Увидом у књигу овере Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. године утврђено је да у тој књизи недостаје одређени број страна, укључујући и ону страну на којој би требало да се налазе подаци у вези са овером под редним бројем Ов.302/98.

Међутим, и поред чињенице да на предметном уговору постоји оригинални печат овере са датумом 02.04.1998. године и наведеним Ов.302/98, овај суд је на бази преосталих доказа у списима предмета дошао до несумњивог закључка да предметни уговор није оверен пред Општинским судом у Косовској Митровици дана 02.04.1998. године и то под Ов.302/98.

Наиме, из извештаја о криминалистичко-техничком прегледу лица места МУП-а РС, СУП Косовска Митровица од 03.02.2003. године са фотодокументацијом, која је саставни део овог извештаја, при чему је предмет обраде била књига овере Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. годину у оригиналу, произлази да је спорна рубрика под бројем 302 од 02.04.1998. године, те да је криминалистичко-техничким прегледом у колони број 3 поред имена “АА1 и АА2” констатовано присуство коректор лака, те да је применом метода продорног светла констатовано присуство словних ознака на подлози прекривеној коректор лаком, надаље у колони број пет испод потписа на коме највероватније стоји “АА2”, такође је констатовано присуство коректор лака, а применом метода продорног светла констатовано је присуство словних ознака на подлози прекривеној коректор лаком и том приликом је ишчитано име “Хасани Неџмедин”. Надаље, из наведеног извештаја произлази да је у колони број шест такође констатовано присуство коректор лака поред текста (уговор о купопродаји), с тим што применом методе продорног светла није ишчитан претходни текст, док је у колони број осам поред словних ознака у тексту и нумеричке ознаке која се највероватније односи на матични број 0104950__2001, са недостатком једне цифре констатовано присуство коректор лака, а применом методе продорног светла ишчитане су нумеричке ознаке 29029649__000__ које се највероватније односе на матични број претходно уписан, при чему девета и тринаеста цифра матичног броја нису ишчитане.

Одбрана окривљених АА, АА3 и АА4 предлагала је суду да се овај доказ издвоји из списа предмета као незаконито прибављен, а који предлог је овај суд одбио, будући да се ради о криминалистичко-техничкој обради књиге овере, као доказног средства изведеног од стране овлашћених радника МУП-а Републике Србије, СУП-а Косовска Митровица у предкривичном поступку, а коју радњу је у складу са законским одредбама ЗКП-а МУП Републике Србије и овлашћен да чини у правцу прикупљања и обезбеђивања доказа за вођење кривичног поступка. Стога је по ставу овога суда овај доказ прибављен у складу са одредбама ЗКП-а и не постоји ниједан законски разлог за његово издвајање из списа.

На бази овог доказа суд је несумњиво утврдио да је у књизи овере Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. годину, и то конкретно на оном месту где су заведени подаци који се односе на оверу под Ов.бр.302/98 а која је управо и од значаја за овај кривични поступак, извршена преправка и то на тај начин што су у одређеним рубрикама коректором избрисани претходни подаци који очигледно немају везе са уговором о купопродаји закљученим између ДТП “ББ” и СУР “ББ2”, дана 30.12.1997. године, и потом унети подаци који се односе на предметни уговор и то конкретно имена АА1 и АА2, предмет овере тј. да је реч о уговору о купопродаји, као и матични број окривљеног АА2, обзиром да је исти рођен 01.04.1950. године, односно да се све видљиве цифре из унетог матичног броја поклапају са цифрама из његовог матичног броја који гласи 0104950920017.

Надаље, када је у питању доношење већ поменутог закључка од стране суда да предметни уговор о купопродаји није оверен дана 02.04.1998. године пред Општинским судом у Косовској Митровици, овај суд је имао у виду и наводе из одбране окривљеног АА2 који је био све време децидан у истој у погледу тога да он никада није оверавао предметни уговор пред Општинским судом у Косовској Митровици, а у својству директора ДТП “ББ” из Косовске Митровице, поготово не дана 02.04.1998. године, с обзиром да је он фактички са места директора наведеног ДТП био смењен још 01.01.1998. године, а док му је функција званично престала дана 04.02.1998. године. Приликом прихватања овог дела одбране окривљеног АА2, суд је имао у виду да је иста поткрепљена са једне стране и материјалним доказима, односно одлуком ДТП “ББ” од 04.02.1998. године о његовом разрешењу са места директора ДТП “ББ”, а са друге стране исказима сведока СС7, СС8 и СС2, ВФ директора, новог директора и члана Управног одбора ДТП “ББ”, који су у својим изјавама потврдили да је окривљени АА2 престао да обавља функцију директора почетком 1998. године.

Оваква одбрана окривљеног АА2 поткрепљена је и одбраном окривљеног АА3 датом у својству осумњиченог пред овлашћеним радницима полиције, као и у својству окривљеног пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву, где је изнео да је позван у суд у време када није био радно ангажован у лето 2000. или 2001. године, те да је он лично потом са цедуљице коју му је лично предао окривљени АА, на његов захтев, у рубрици Ов.бр.302/98 са датумом 02.04.1998. године, која је претходно била избељена коректором, унео одговарајуће податке у колони три АА1, а испред АА2, у колони шест написао уговор о купопродаји, у колони број осам написао “лично познат” и број “0104950920017”, у колони број девет “255/93” и у колони десет “СУП КМ”. Из његовог исказа такође је утврђено да је он био позван да ово упише, јер је током 1998. и 1999. године обављао послове референта овере и да се на тој страни налазио његов рукопис изнад и испод спорног уписа, а што је окривљени АА3 потврдио на главном претресу, да је предузео све ове радње у лето 2000. или 2001. године, и то у присуству окривљеног АА4.

Исти закључак овај суд је извео из одбране окривљеног АА4, који је пред радницима полиције у Краљеву и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву у потпуности потврдио наводе које је у истом том својству дао и окривљени АА3 пред радницима полиције у Краљеву, као и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву. Наиме, у овим исказима окривљени АА4 је у свему потврдио наводе окривљеног АА3 у погледу околности под којима је дошло до уношења података у књигу овере под редним бројем 302/908, односно ко је унео те податке, по чијем налогу је то учињено и ко је томе присуствовао. Касније, окривљени АА4 је променио своју одбрану, односно пред истражним судијом Вишег суда у Београду, Посебног одељења и на главном претресу у потпуности је негирао било какво своје учешће у предметним догађајима, а када су у питању искази које је претходно дао, навео је да је исте дао под притиском.

У вези са наведеним, суд истиче да је на претресу пред другостепеним судом одбио предлог одбране окривљеног АА3 да се из списа предмета издвоји записник о саслушању осумњиченог АА3 од 20.09.2011. године, састављеним пред овлашћеним органима МУП-а у Краљеву. Наиме, по оцени овога суда, окривљени АА3 је пре давања овог исказа био уредно поучен о свим својим законским правима, исказ је дао у присуству браниоца, а на записнику о давању исказа није ставио ниједну примедбу, дакле наведени записник о саслушању осумњиченог урађен је у свему у складу са Закоником о кривичном поступку и овлашћењима МУП-а Републике Србије у форми како је то било тада предвиђено. При том је овај суд имао у виду извештај о јављању у хитну службу од 20.09.2011. године, пацијента АА3, која фотокопија извештаја је прочитана као доказ на претресу пред другостепеним судом, из које произлази да се пацијент АА3 дана 20.09.2011. године у 23.10 часова јавио у Службу хитне медицинске помоћи Краљево, да је доведен у пратњи СУП-а, због повишеног шећера, те да му је прописана терапија. Међутим, по оцени овога суда исто не представља доказ да је окривљени АА3 приликом саслушања у полицијској станици у Краљеву претрпео тортуру, како то одбрана окривљеног АА3 истиче, већ насупрот, по ставу овога суда ове радње осликавају професионално понашање државних органа који су на појаву одређених здравствених тегоба код окривљеног предузели све неопходне мере да се оне отклоне у одговарајућој здравственој установи. Такође, суд није могао прихватити ни одбрану окривљеног АА4 да је био изложен евентуалном притиску приликом давања својих изјава, будући да је окривљени АА4 пре давања својих исказа у својству осумњиченог лица пред радницима полиције у Краљеву и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву био уредно поучен о свим својим законским правима, исказе је дао у присуству браниоца, а на записнике о давању исказа није ставио ниједну примедбу, па је по оцени овога суда позивање на евентуални притисак приликом давања исказа паушално и није поткрепљено ниједним доказом.

Стога, када су у питању наводи из исказа које је у току овог кривичног поступка дао окривљени АА3, изузимајући део исказа који је променио пред истражним судијом Вишег суда у Београду, Посебног одељења и на главном претресу, овај суд прихвата наводе његовог исказа, будући да је он у тим својим исказима био веома детаљан и јасан, да је у погледу битних детаља у више наврата поновио исти исказ, те да је његов исказ поткрепљен и другим изведеним доказима. Наиме, исказ окривљеног АА3 у наведеном делу поткрепљен је и са два исказа које је у својству осумњиченог дао АА4, а такође је потврђен и материјалним доказима, тј. извештајем о криминалистичко-техничком прегледу лица места од 03.02.2003. године, из кога, како је то већ речено, несумњиво произлази да је дошло до преправљања података у књизи овере Општинског суда у Косовској Митровици за 1998. годину, под Ов.бр.302/98.

Искази које је окривљени АА3 дао поткрепљени су и одбраном окривљеног АА2 у делу у коме је овај окривљени био децидан да никада није присуствовао овери предметног уговора у суду, а који део одбране окривљеног АА2 је суд из напред наведених разлога у потпуности прихватио.

Промену одбране окривљеног АА3 у делу у коме је пред истражним судијом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, и на главном претресу довео у сумњу присуство окривљеног АА приликом уношења података у наведену рубрику, суд није могао прихватити, јер окривљени АА3 није дао јасне и логичне разлоге за такву измену, већ је по оцени овога суда оваква промена одбране искључиво усмерена на олакшавање положаја окривљеног АА у овом кривичном поступку.

Суд такође није могао прихватити ни потпуну промену одбране окривљеног АА4 пред истражним судијом Вишег суда у Београду, Посебног одељења и на главном претресу, имајући у виду да ни овај окривљени није дао ниједан логичан разлог за промену одбране, па је стога закључак суда да је оваква промена његове одбране искључиво срачуната на избегавање његове одговорности, као и одговорности окривљеног АА.

Када је у питању промена одбране окривљеног АА4 и његова улога у уношењу предметних података, суд је посебно имао у виду графолошко вештачење сталног судског вештака графолога ВВ, по коме је спорни потпис на уговору закљученом дана 30.12.1997. године, а на коме се налази печат овере са датумом 02.04.1998. године, на месту предвиђеном за потпис референта, а на коме стоји потпис “АА3”, исписао управо окривљени АА4, а не окривљени АА3, при чему је наведени потпис настао покушајем имитације веродостојног потписа. Наведени налаз и мишљење судског вештака графолога ВВ суд је прихватио, будући да је исти дат на крајње објективан и стручан начин, а судски вештак је у свом налазу и мишљењу дао јасне и недвосмислене одговоре на сва кључна питања од значаја за овај кривични поступак из домена његове струке.

Дакле, из напред наведеног вештачења несумњиво је утврђено да је окривљени АА4 имао везе са наведеном овером и да је управо на предметном уговору о купопродаји од 30.12.1997. године, а на коме стоји печат овере са датумом 02.04.1998. године, на месту на коме се потписује референт овере његов потпис, а не потпис окривљеног АА3.

Стога управо овај доказ потврђује и наводе из одбране окривљеног АА3, који је све време тврдио да је окривљени АА4 присуствовао наведеном уношењу података, а такође овај доказ, заједно са осталим напред наведеним доказима, недвосмислено указује на то да предметни уговор о купопродаји није оверен у Општинском суду у Косовској Митровици дана 02.04.1998. године, како то тврди одбрана окривљеног АА1.

Када је у питању улога окривљеног АА у овери предметног уговора, суд је исту утврдио на основу исказа који је дао окривљени АА3 у својству осумњиченог пред радницима полиције и пред истражним судијом Вишег суда у Краљеву, као и делимично из исказа који је исти дао пред истражним судијом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, као и на главном претресу, те на основу исказа које је у истом својству пред истим органима дао окривљени АА4, при чему од стране одбране окривљеног АА није спорно да је он критичном приликом обављао функцију председника Општинског суда у Косовској Митровици.

Имајући у виду напред наведене одбране окривљеног АА3 и окривљеног АА4, овај суд није могао прихватити наводе из одбране окривљеног АА да он са наведеном овером нема никакве везе, односно да није дао било какав налог окривљеном АА3, ни окривљеном АА4, и по оцени овога суда, оваква одбрана окривљеног АА искључиво је срачуната на избегавање његове кривице.

Дакле, из напред наведене анализе доказа овај суд је несумњиво утврдио да предметни уговор о купопродаји није оверен дана 02.04.1998. године у Општинском суду у Косовској Митровици, како то тврди одбрана окривљеног АА1, и то у присуству окривљеног АА1 и окривљеног АА2, већ је несумњиво утврђено да је до овере овог уговора дошло накнадно, и то у лето 2000. или 2001. године, и то у супротности са законским одредбама, с обзиром да овери тог уговора нису присуствовали окривљени АА1, и у то време овлашћено лице ДТП “ББ”, односно његов директор, затим да је иста извршена, а да окривљеном АА3 као оверитељу није презентован сам уговор, као и да је ова незаконита овера извршена од стране окривљеног АА3 и окривљеног АА4, а по налогу окривљеног АА, на напред описани начин, и то у просторијама Општинског суда у Косовској Митровици, које су се налазиле у Звечану.

Такође, а имајући при том у виду наводе из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 бр. 2/16 од 12.05.2016. године, да је нејасно на основу којих доказа суд утврђује да су окривљени АА, АА3 и АА4 знали да се ради о фиктивном уговору о купопродаји, чију су оверу омогућили, у време када су те радње предузимали, овај суд закључује да су сви окривљени који су учествовали у овери тог уговора, тј. окривљени АА, окривљени АА3 и окривљени АА4, знали да је предметни уговор фиктиван, и то окривљени АА с обзиром на чињеницу да је издао својим радницима противзаконит налог да овере уговор, а да им тај уговор у том тренутку није ни презентиран, а окривљени АА3 и окривљени АА4 управо из разлога што су пристали да изврше наведену оверу без презентирања тог уговора и у рубрици која је претходно коректором избрисана, без присуства лица чији се потписи оверавају, већ су податке преписали са цедуље коју им је дао окривљени АА, дакле незаконито, а обављали су посао референата за оверу и добро им је позната законска процедура овере уговора, а што у својој одбрани потврђује и сам окривљени АА3 наводећи да приликом спорне овере није имао увид у лична документа уговарача, а да странке нису присуствовале овери уговора, при чему је окривљени АА4 касније и на примерку тог уговора који носи печат овере 02.04.1998. године фалсификовао потпис оверитеља, окривљеног АА3, а све то су урадили по налогу окривљеног АА.

Овај суд је, приликом доношења оваквог закључка, имао у виду и наводе из исказа сведока СС10, сведока одбране окривљеног АА1, његовог радника у критичном временском периоду, који је у свом исказу навео да је лично испред суда током зиме 1998. године видео окривљеног АА1 и окривљеног АА2, који су потом по његовом сазнању извршили оверу спорног уговора у Општинском суду у Косовској Митровици.

Међутим, овакви наводи овог сведока су по оцени овога суда у потпуности неприхватљиви, будући да су оповргнути свим осталим изведеним и прихваћеним доказима, те чињеницама утврђеним на бази тих доказа, тј. конкретно у супротности су са неспорно утврђеном чињеницом да окривљени АА2 у време када је наведени уговор наводно оверен, није ни био директор ДТП “ББ”, па самим тим није ни могао у том својству оверити предметни уговор, затим са самим наводима одбране окривљеног АА2 у делу у коме је суд исте прихватио, у којима је навео да он никада није присуствовао овери предметног уговора, као и са материјалним доказом, извештајем о криминалистичко-техничком прегледу лица места који потврђује да је дошло до преправки у књизи овере, као и са наводима из исказа окривљеног АА3 и окривљеног АА4, и то оних исказа и у оним деловима које је суд прихватио, из напред датих разлога, а на основу којих је утврђено на који начин је дошло до овере предметног уговора. Стога исказ наведеног сведока није могао бити прихваћен, и по оцени овога суда исказ овог сведока није истинит и дат је искључиво у намери да помогне окривљеном АА1 да избегне кривицу.

У овом кривичном поступку неспорна је чињеница да је окривљени АА1 предметни пословни простор, тачније локал у Косовској Митровици, у ул. аа, површине од 324 м² продао преко предузећа “ББ1” О.Д., из Приштине, Универзитету у Приштини, по основу уговора од 23.12.2002. године, а који је оверен у Општинском суду у Косовској Митровици под Ов.бр. 1477/02, дана 24.12.2002. године и то за купопродајну цену од 20.040.000,00 динара, која му је исплаћена дана 25.12.2002. године, као и да је приликом закључења овог уговора о купопродаји као свој доказ о власништву над предметним локалом употребио уговор који је закључен дана 30.12.1997. године, а који је на себи имао печат овере број 302/98 од 02.04.1998. године, односно уговор који је споран у овом кривичном поступку. Ове чињенице не спори ни сама одбрана окривљеног АА1, а исте су потврђене и писаном документацијом, тј. предметним уговором о купопродаји од 24.12.2002. године, те преосталом документацијом која је суду достављена од стране Универзитета у Приштини, а која је пратила предметну купопродају, те исказом сведока СС12, представника Универзитета у Приштини, из чијег исказа произлази да су преговори са окривљени АА1 трајали од почетка 2002. године.

Из свих напред наведених и прихваћених доказа у овом кривичном поступку утврђено је да је дана 30.12.1997. године дошло до закључења уговора о купопродаји чији је предмет локал у Косовској Митровици, у ул. аа, између ДТП “ББ” и СУР “ББ2”, те да је предметни уговор испред ДТП “ББ” потписао окривљени АА2, а испред СУР “ББ2” окривљени АА1, затим да је предметни уговор фиктиван, односно да по њему није дошло до исплате купопродајне цене, те да је окривљени АА2 знао да је овај уговор фиктиван и да неће доћи до исплате купопродајне цене, затим да је предметни уговор оверен у просторијама Општинског суда у Косовској Митровици у лето 2000. или 2001. године, по налогу окривљеног АА, а уз помоћ окривљеног АА3 и окривљеног АА4, и то тако што је уписан у књигу овере за 1998. годину, под Ов.бр. 302/98, при чему је претходна овера под тим бројем коректором избрисана, као и да је крајем децембра 2002. године, користећи овај фиктивни уговор, окривљени АА1 продао предметни локал Универзитету у Приштини за износ од 20.040.000,00 динара.

Дакле, из изведених и прихваћених доказа овај суд је утврдио да је окривљени АА1, дана 30.12.1997. године подстрекао окривљеног АА2 да закључи фиктивни уговор о купопродаји предметног локала, на који начин је окривљени АА2, с обзиром да је поступао у својству директора, искористио и прекорачио положај одговорног лица, те да је окривљени АА у лето 2000. или 2001. године, искоришћавањем и прекорачењем свог службеног положаја и то положаја председника Општинског суда у Косовској Митровици, оверио предметни фиктивни уговор на начин како је то напред описано, а у чему су му помогли окривљени АА3 и окривљени АА4.

Приликом доношења оваквог закључка суд је имао у виду и остале доказе које је извео у вези са предметним чињеницама, али исте није посебно образлагао, јер нису посебног доказног квалитета, а такође не доводе у сумњу несумњиве закључке суда, нити су у супротности са доказима на основу којих је суд дошао до таквих закључака.

Када је у питању пријатељски однос окривљеног АА са окривљеним АА1, по оцени овога суда неспорно је, а што произлази из саме одбране окривљеног АА, да окривљеног АА1 познаје као угоститеља у чији је локал свраћао и са којим је остао у контакту и по пресељењу у Београд.

При том је овај суд имао у виду наводе из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 бр. 2/16 од 12.05.2016. године, да суд није ценио садржину пресретнутих телефонских разговора. Међутим, наведени телефонски разговори не односе се на период за који су окривљени оглашени кривим (2000. или 2001. година), али се из садржине пресретнутих телефонских разговора управо оповргава одбрана окривљеног АА да површно познаје окривљеног АА1 и да са истим није у пријатељским односима.

При овако утврђеном чињеничном стању првостепени суд налази да јавна тужба није доказала да су својим незаконитим радњама окривљени АА1, АА2, АА, АА3 и АА4, прибавили самом окривљеном АА1 противправну имовинску корист у износу који прелази 1.500.000,00 динара, а који износ представља квалификаторну околност неопходну да би окривљени АА1 и окривљени АА2 одговарали за најтежи облик кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, а окривљени АА, АА3 и АА4, за најтежи облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, због чега је, сходно одредби члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а, наведене окривљене услед недостатка доказа ослободио од оптужбе да су извршили кривична дела која су им стављена на терет.

Овакав свој закључак првостепени суд образлаже тиме да би окривљени у овом кривичном поступку могли одговарати за најтеже облике кривичних дела која су им стављена на терет, а који су квалификовани одређеним износима имовинске користи, тачније износом од преко 1.500.000,00 динара, неопходно је у овом поступку било утврдити колика је била вредност предметног локала у време предузимања радњи извршења, односно колика је била вредност предметног локала на дан 30.12.1997. године, као и у лето 2000. или 2001. године. По ставу првостепеног суда, умишљај окривљених у овом кривичном поступку може обухватити само онај износ имовинске користи који представља вредност предметног локала у време када су они према оптужном акту предузели радње извршења кривичног дела.

Из тог разлога првостепени суд је тржишну вредност предметног локала на дан 30.12.1997. године, као и у лето 2000. или 2001. године, утврђивао уз помоћ судских вештака грађевинске и економске струке, и на основу наведених налаза и мишљења утврдио да је тржишна вредност предметног локала на дан 30.12.1997. године, износила 1.329.588,90 динара, а у лето 2000. године 1.093.337,50 динара, а у лето 2001. године 1.191.788,45 динара, због чега је коначан закључак првостепеног суда да у овој кривично-правној ствари јавна тужба није доказала да је умишљај окривљених АА1, АА2, АА, АА3 и АА4, приликом предузимања радњи извршења које им је јавна тужба ставила на терет, била обухваћена и противправна имовинска корист у износу од преко 1.500.000,00 динара, тачније од 20.040.000,00 динара, налазећи да нема ниједног доказа да су окривљени АА1 и АА2 знали да ће предметни локал бити продат крајем 2002. године за наведени износ, нити су то окривљени АА, АА3 и АА4 знали у лето 2000. године.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, не може се прихватити овакав закључак првостепеног суда.

Наиме, имовинска корист представља чисту добит која се састоји у вишку имовине извршиоца или другог лица, коју је прибавио извршењем кривичног дела.

Овај суд је имао у виду да налаза и мишљења судских вештака грађевинске и економске струке произлази да је тржишна вредност предметног локала у лето 2000. године 1.093.337,50 динара, а у лето 2001. године 1.191.788,45 динара.

Међутим, при неспорно утврђеној чињеници да је окривљени АА1 предметни пословни простор продао преко предузећа “ББ1” из Приштине, Универзитету у Приштини, по основу уговора од 23.12.2002 године, а који је оверен у Општинском суду у Косовској Митровици под Ов.бр.1477/02 дана 24.12.2002. године, и то за купопродајну цену у износу од 20.040.000,00 динара, која му је исплаћена дана 25.12.2002. године, то је по ставу овога суда тржишна вредност предметног пословног простора у лето 2000. или 2001. године, само могла бити иста или приближна вредности за коју је након релативно кратког временског периода (децембар 2002. године) исти и продат за износ од 20.040.000,00 динара, а у сваком случају већа од 1.500.000,00 динара, па стога овај суд није прихватио налаз и мишљења судских вештака грађевинске и економске струке.

Па како је окривљени АА1 приликом закључења уговора о купопродаји којим је Универзитету у Приштини продао предметни пословни простор, као свој доказ о власништву употребио управо уговор закључен дана 30.12.1997. године, који је на себи имао печат овере број 302/98 од 02.04.1998. године, за који је на несумњив начин утврђено да је фиктиван и да је оверен у просторијама Општинског суда у Косовској Митровици у лето 2000. или 2001. године, по налогу окривљеног АА, а уз помоћ окривљених АА3 и АА4, то је несумњива чињеница да је у конкретном случају вредност противправне имовинске користи коју је окривљени АА1 прибавио извршењем кривичног дела 20.040.000,00 динара, будући да је предметни локал добијен без исплате било какве купопродајне цене, па је стога цео износ добијен кроз продају предметног локала противправна имовинска корист.

Дакле, по оцени овога суда, умишљај окривљених АА1 и АА2, дана 30.12.1997. године био је да се окривљеном АА1 прибави власништво над локалом, а који локал је потом продат и за њега добијен новчани износ од 20.040.000,00 динара, што представља вредност прибављене противправне имовинске користи. Истовремено, и умишљај окривљених АА, АА3 и АА4 такође је био усмерен на прибављање имовинске користи окривљеном АА1, а која се огледала у прибављању власништва на локалу. Наиме, својим радњама окривљени АА3 и АА4, а по налогу окривљеног АА, 2000. или 2001. године, оверили су предметни фиктивни уговор који је оваквим противправним поступањем “постао" пуноважан за правни промет, дакле тек извршеном овером купац из уговора, окривљени АА1, је постао власник предметне непокретности - пословног простора, на који начин је окривљеном АА1 омогућено да преговара са Универзитетом у Приштини, а који преговори су текли од почетка 2002. године, да би по основу уговора од 23.12.2002 године, овереног дана 24.12.2002. године, предметни пословни простор продат за купопродајну цену у износу од 20.040.000,00 динара, која је окривљеном АА1 исплаћена дана 25.12.2002. године.

Окривљени АА је, искористивши свој службени положај и прекорачивши границе свог службеног овлашћења, наложивши окривљенима АА3 и АА4 да изврше оверу фиктивног уговора, прибавио окривљеном АА1 имовинску корист у виду власништва на предметном локалу, који је окривљени АА1 у децембру 2002. године продао Универзитету у Приштини за износ од 20.040.000,00 динара, а што представља вредност прибављене имовинска користи.

При том су својим радњама окривљени АА3 и АА4, тј. незаконитом овером уговора, помогли окривљеном АА, стварањем средства за остваривање циља - прибављања имовинске користи купцу из уговора, овде окривљеном АА1, у виду власништва на предметном локалу, који је окривљени АА1 у децембру 2002. године продао Универзитету у Приштини за износ од 20.040.000,00 динара, а што представља вредност прибављене имовинска користи.

Дакле, ово веће ценило је умишљај извршиоца кривичног дела у време предузимања радње извршења, а умишљај саучесника у време предузимања радње саучесништва, ценећи умишљај окривљених АА, АА3 и АА4 управо у лето 2000. или 2001. године.

Овај суд је при том имао у виду наводе из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж3 По1 бр. 2/16 од 12.05.2016. године, у погледу умишљаја окривљених АА, АА3 и АА4, у односу на висину имовинске користи која је у конкретном случају прибављена окривљеном АА1.

Кривично дело из члана 359 став 1 КЗ чини службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности, прибави себи или другом какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог.

По оцени овога суда окривљени АА, председник Општинског суда у Косовској Митровици, је био свестан да као службено лице, искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем граница свог службеног овлашћења, окривљеном АА1 прибавља какву корист, што је и хтео, а такође, окривљени АА3 и АА4 су били свесни да незаконитом овером уговора помажу окривљеном АА, да окривљеном АА1 прибави какву корист, што су и хтели, чиме су извршене радње инкриминисане чланом 359 став 1 КЗ, а како је у конкретном случају извршењем наведених радњи окривљеном АА1 прибављена имовинску корист у виду власништва на предметном локалу, а чија вредности прелази износ од 1.500.000,00 динара, што представља објективни услов инкриминације из става 3 члана 359 КЗ, то се по оцени овога суда умишљај цени само у односу на основну радњу кривичног дела, дакле на свест о томе да се предузима радња која је противна закону и другим прописима, као и интересима службе, ради остваривања последица кривичног дела - прибављања користи, у конкретном случају, другом лицу, а што је на несумњив начин током поступка и утврђено.

Оценом изведених доказа појединачно и у међусобној вези, анализирајући изведене доказе у склопу навода одбрана окривљених, овај суд је на несумњив начин утврдио чињенично стање описано у изреци пресуде.

Наиме, ценећи психички однос окривљених према учињеним кривичним делима, суд је нашао да су окривљени АА1 и АА2 поступали са директним умишљајем, односно били су урачунљиви, свесни свог дела и његове забрањености, чије извршење су хтели, односно окривљени АА1 је са умишљајем подстрекао одговорно лице, директора оштећеног друштвено-трговинског предузећа “ББ” из Косовске Митровице, окривљеног АА2, да искоришћавањем свог положаја и прекорачењем граница свог овлашћења окривљеном АА1 прибави противправну имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара, што је окривљени АА2 и учинио, на начин ближе описан у ставу I изреке пресуде, чиме је окривљени АА1 прибавио противправну имовинску корист у износу од 20.040.000,00 динара, а ДТП “ББ” из Косовске Митровице нанета штета у наведеном износу, док је окривљени АА, председник Општинског суда у Косовској Митровици, као службено лице, искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем граница свог службеног овлашћења, окривљеном АА1 прибавио имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара, у чему су му са умишљајем помогли окривљени АА3 и АА4, при чему су сви били урачунљиви, свесни свог дела и његове забрањености, чије извршење су хтели, на начин ближе описан у ставу II изреке пресуде.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, а имајући у виду психички однос окривљених АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 према делу, овај суд налази да су се у радњама окривљеног АА1 стекла сва битна обележја кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, да су се у радњама окривљеног АА2 стекла сва битна обележја кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, да су се у радњама окривљеног АА стекла сва битна обележја кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а да су се у радњама окривљених АА3 и АА4 стекла сва битна обележја по једног кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, па како је реч о урачунљивим учиниоцима, свесним својих дела чије су извршење хтели и свесним њихове забрањености, а како није било околности које би искључиле њихову кривицу, то је суд ове окривљене огласио кривим за наведена кривична дела.

Приликом одлучивања о избору врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљенима АА, АА1, АА2, АА3 и АА4, Апелациони суд у Београду је имао у виду све околности из члана 54 Кривичног законика, од којих зависи врста и висина кривичне санкције.

Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА суд је ценио протек времена од извршења дела, затим чињеницу да је породичан човек, ожењен, отац једног пунолетног детета (друго дете му је преминуло), као и његову ранију неосуђиваност, док отежавајуће околности на страни овог окривљеног суд није нашао.

Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА1 суд је ценио протек времена од извршења дела, као и чињеницу да је до сада неосуђиван, док отежавајуће околности на страни овог окривљеног суд није нашао.

Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА2 суд је ценио протек времена од извршења дела, затим чињеницу да је ожењен, отац четворо пунолетне деце, као и његову ранију неосуђиваност, док отежавајуће околности на страни овог окривљеног суд није нашао.

Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА3 суд је ценио протек времена од извршења дела, затим чињеницу да је породичан човек, ожењен, отац двоје деце, од којих је једно малолетно, као и његову ранију неосуђиваност, док отежавајуће околности на страни овог окривљеног суд није нашао.

Од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА4 суд је ценио протек времена од извршења дела, затим чињеницу да је породичан човек, ожењен, отац троје деце, од којих је једно малолетно, као и његову ранију неосуђиваност, док отежавајуће околности на страни овог окривљеног суд није нашао.

Ценећи све напред наведене олакшавајуће околности на страни окривљених, у одсуству отежавајућих околности, овај суд је окривљеног АА због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика осудио на казну затвора у трајању од 3 (три) године, окривљеног АА1, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 3 (три) године, окривљеног АА2, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 2 (две) године, окривљеног АА3, због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и окривљеног АА4, због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, у вези са чланом 35 Кривичног законика, на казну затвора у трајању од 2 (две) године, налазећи да су ефективне казне затвора, у наведеном трајању, нужне, али и довољне мере кривично-правне заштите, сразмерне тежини извршених кривичних дела, степену кривице окривљених, личности окривљених као њихових учинилаца, побудама због којих су дела извршена, и да ће се наведеним казнама у потпуности остварити сврха кажњавања из члана 42 Кривичног законика, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 Кривичног законика, тј. да ће се на окривљене у довољној мери утицати да убудуће не чине кривична дела, као и да ће се утицати на друге да не чине кривична дела и изразити друштвена осуда за предметна кривична дела кроз јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона.

На основу члана 63 Кривичног законика суд је окривљенима АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 у казну затвора урачунао време проведено у притвору.

Имајући у виду кривично дело за које је окривљени АА у овом кривичном поступку оглашен кривим извршио као председник Општинског суда у Косовској Митровици, те да је судијска функција и уопште професија од изузетног значаја и осетљива када је у питању заштита интереса друштва, суд је на становишту да би његово даље вршење судијске функције и уопште позива у области правосуђа било опасно, па му је, на основу члана 85 Кривичног законика, изрекао меру безбедности забране вршења позива у области правосуђа у трајању од 2 (две) године, рачунајући од дана правноснажности пресуде.

На основу члана 91 и 92 Кривичног законика суд је од окривљеног АА1 одузео имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика у у износу од 20.040.000,00 динара, коју је окривљени обавезан да исплати буџету Републике Србије у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. Имајући у виду да је сходно напред наведеним законским одредбама суд у обавези да одузме имовинску корист прибављену кривичним делом, те да је током овог кривичног поступка на несумњив начин утврђено да је окривљени АА1 извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, на начин како је то и описано у диспозитиву ове пресуде, за које је и оглашен кривим, да је након спроведеног доказног поступка из одбране окривљеног АА1 и писмених доказа прочитаних на главном претресу, неспорно утврђено да је окривљени АА1 предметни пословни простор продао преко предузећа “ББ1” О.Д. из Приштине, Универзитета у Приштини, по основу уговора од 23.12.2002. године, а који је оверен у Општинском суду у Косовској Митровици под Ов.бр. 1477/02 дана 24.12.2002. године, и то за купопродајну цену у износу од 20.040.000,00 динара, а како је предметни локал добијен без исплате било какве купопродајне цене, како је то несумњиво изведеним и прихваћеним доказима утврђено, то цео износ добијен кроз продају предметног локала представља противправну имовинску корист прибављену кривичним делом, због чега је одлучено као у изреци ове пресуде.

На основу члана 262 став 2 Законика о кривичном поступку, окривљени АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 обавезани су да суду накнаде трошкове кривичног поступка у износу о чијој ће висини првостепени суд одлучити посебним решењем, с обзиром да овај суд не располаже потпуним и прецизним подацима од значаја за доношење одлуке у овом делу.

На основу свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је применом одредбе члана 459 став 1 Законика о кривичном поступку, донео одлуку као у изреци пресуде.

Записничар          Председник већа-судија
Јасна Билић, с.р.         Надежда Мијатовић, с.р.

ПРАВНА ПОУКА:
Против ове пресуде дозвољена је жалба
Апелационом суду у Београду у року од
15 дана од дана пријема писменог отправка
пресуде, а преко Вишег суда у Београду,
Посебног одељења.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)