Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.02.2015.

Кж1 По1 25/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 25/14
дана 20.02.2015.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Драгољуба Ђорђевића, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Жака Павловића, у кривичном поступку против окривљених АА и др., због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА1 и његових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3, бранилаца окривљеног АА - адвоката АБ и АБ1 и бранилаца окривљеног АА2 - адвоката АБ4 и АБ5, изјављеним против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 25/11 од 02.07.2014. године, у седници већа одржаној у периоду од 18. до 20.02.2015. године, у присуству заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Жељка Јочића, окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и адвоката АБ1, окривљеног АА1 и његових бранилаца, адвоката АБ2 и АБ3, окривљеног АА2 и његових бранилаца адвоката АБ4 и АБ5, окривљеног АА3 и његовог браниоца адвоката АБ6, за кога се по заменичком пуномоћју јавио адвокат АБ7, окривљеног АА5 и његовог браниоца адвоката АБ8, дана 20.02.2015. године, донео је:


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈА СЕ, као неоснованa, жалбa Тужиоца за организовани криминал, у делу који се односи на ослобађајући део пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 25/11 од 02.07.2014. године, и у том делу пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 25/11 од 02.07.2014. године, ПОТВРЂУЈЕ.

II

Уважавањем жалби окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3, бранилаца окривљеног АА - адвоката АБ и адвоката АБ1 и бранилаца окривљених АА2 - адвоката АБ4 и АБ5, УКИДА СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 25/11 од 02.07.2014. године у делу који се односи на окривљене АА, АА2 и АА1 и у том делу предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 25/11 од 02.07.2014. године, окривљени АА је оглашен кривим због кривичних дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ и недозвољена трговина у саизвршилаштву из члана 234 став 1 у вези члана 33 КЗ; окривљени АА2 је оглашен кривим због кривичних дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ и пореска утаја у помагању из члана 229 став 1 у вези члана 35 КЗ; а окривљени АА1 због кривичних дела одавања службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ и злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези члана 30 КЗ. На основу чланова 4, 42, 45 и 54 КЗ окривљенима су за предметна кривична дела утврђене појединачне казне затвора и то: окривљеном АА - за кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ у трајању од 1 године, а за кривично дело из члана 234 став 1 у вези члана 33 у трајању од 1 године и 6 месеци; окривљеном АА2 - за кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ у трајању од 6 месеци, а за кривично дело из члана 229 став 1 у вези члана 35 КЗ у трајању од 6 месеци и новчана казна од 100.000,00 динара; а окривљеном АА1 - за кривично дело из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ у трајању од 3 године, а за кривично дело из члана 359 став 1 у вези члана 30 КЗ у трајању од 1 године. Након тога, окривљени су, на основу чланова 60 и 63 КЗ, осуђени на јединствене казне затвора и то: окривљени АА - у трајању од 2 године и 4 месеца у коју му је урачунато време проведено у притвору од 18.09.2010. године до 13.12.2011. године; окривљени АА2 - у трајању од 10 месеци, у коју му је урачунато време проведено у притвору од 18.09.2010. године до 18.03.2011. године, као и на новчану казну од 100.000,00 динара, коју је обавезан да плати у три једнаке месечне рате, сваког 1 до 15 у месецу од правоснажности пресуде, под претњом принудног извршења, или ће у супротном бити замењена казном затвора, тако што ће се за сваки започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора; а окривљени АА1 у трајању од 3 године и 6 месеци у коју му је урачунато време проведено у притвору од 18.09.2010. године до 13.12.2011. године. На основу члана 262 став 2 ЗКП, окривљени АА, АА2 и АА1 су обавезни да суду надокнаде трошкове кривичног поступка, с тим што је одређено да ће висина тих трошкова бити одређена накнадно, посебним решењем.

Истом пресудом, у ставу 2, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени АА5 и АА3 су ослобођени од оптужбе да су у периоду од 21.09.2009. године до 10.09.2010. године извршили кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези става 1 и члана 35 КЗ, при чему су, на основу члана 265 став 1 ЗКП, ослобођени од обавезе плаћања трошкова кривичног поступка и одређено је да исти падну на терет буџетских средстава суда.

На крају, у ставу 3 првостепене пресуде, против окривљеног АА4 је, на основу члана 422 став 1 тачка 1 ЗКП, одбијена оптужба да је у временском периоду од 20.07.2009. године до 10.09.2010. године извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 1 КЗ, као и да је у периоду од 05.09.2009. године до краја августа 2010. године извршио кривично дело пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229 став 3 у вези става 1 и члана 33 КЗ, при чему је, на основу члана 265 став 1 ЗКП, ослобођен од обавезе плаћања трошкова кривичног поступка и одређено је да исти падну на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да се у осуђујућем делу преиначи у погледу одлуке о казнама и окривљени: АА, АА2 и АА1 строжије казне, а да се у ослобађајућем делу укине, и у том делу предмет упути првостепеном суду на поновно суђење;

- окривљени АА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи у делу у који се односи на њега и он, на основу члана 423 тачка 1 или 2 ЗКП, буде ослобођен од оптужбе, или пак да се у том делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, при чему је тражио да буде обавештен о седници већа;

  - његов бранилац адвокат АБ2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи у делу који се односи на АА1, исти ослободи од оптужбе и одлучи да трошкови кривичног поступка падну на терет буџетских средстава суда, при чему је тражио да се његов брањеник и он обавесте о седници већа;

- његов бранилац адвокат АБ3, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде закона, са предлогом да се првостепена пресуда у односу на овог окривљеног укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, при чему је тражио да његов брањеник и он буду обавештени о седници већа.

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, те одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда у делу који се односи на овог окривљеног укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, при чему је тражила да њен брањеник и она буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права, непотпуно и нетачно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да се првостепена пресуда у делу који се односи на овог окривљеног укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, при чему је тражио да његов брањеник и он буду обавештени о седници већа и

- браниоци окривљеног АА2, адвокати АБ4 и АБ5, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да се првостепена пресуда у делу који се односи на овог окривљеног укине или преиначи, тако што ће се исти ослободити од оптужбе, при чему су тражили да њихов брањеник и они буду обавештени о седници већа;

  Одговоре на жалбу Тужиоца за организовани криминал су поднели:
- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, са предлогом да се одбије као неоснована;

- браниоци окривљеног АА2, адвокати АБ4 и АБ5, са предлогом да се одбије као неоснована;

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ3, са предлогом да се одбије као неоснована;

- окривљени АА3, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована, при чему је тражио да буде обавештен о седници већа;

- његов бранилац адвокат АБ6, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована, при чему је тражио да његов брањеник и он буду обавештени о седници већа и

- бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ8, са предлогом да се жалба ТОК одбије као неоснована, при чему је тражио да његов брањеник и он буду обавештени о седници већа.

У поднеску Ктж 26/14 од 31.10.2015. године, Тужилаштво за организовани криминал је предложило да се жалба Тужиоца за организовани криминал Ктс.бр.19/10 од 29.09.2014. године усвоји, а да се жалбе окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3, бранилаца окривљеног АА – адвоката АБ и адвоката АБ1 и бранилаца окривљеног АА2 – адвоката АБ4 и АБ5, одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у периоду од 18. до 20.02.2015. године, одржао седницу већа у смислу члана 447 ЗКП (о којој је уредно обавестио сва лица, при чему је у записницима о седницама већа констатовано ко је приступио, а ко је изостао, тако да у овом делу образложења није наведена појединачна присутност странака седници већа), а на којој је размотрио спис, заједно са побијаном пресудом, жалбама, те одговорима на жалбу, па је након оцене жалбених навода и предлога, предлога из одговора на жалбу, те предлога ТОК из дописа Ктж 26/14 од 31.10.2015. године, нашао да ваља одлучити као у изреци ове пресуде под ставовима I и II, а ово из следећих разлога:


I

Нису основани наводи из жалбе Тужиоца за организовани криминал да су у ослобађајућем делу првостепене пресуде садржане битне повреде одредаба кривичног поступка, да је донета на основу непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, те да је то за последицу имало и повреду кривичног закона.

У жалби Тужиоца за организовани криминал се не наводи у чему се конкретно састоје битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 ставови 1 и 2 ЗКП, при чему би се из њене садржине могло закључити да надлежни тужилац сматра да побијана пресуда у ослобађајућем делу садржи повреду из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, јер су разлози ослобађајуће пресуде који су дати у образложењу нејасни и у знатној мери противречни.

Првостепена пресуда у односу на окривљене АА3 и АА5 не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка. Изрека исте је разумљива, није противречна сама себи, ни стању у спису, нити разлозима датим у образложењу, а у делу образложења који се односи на ове окривљене су о свим одлучним чињеницама дати ваљани, уверљиви, непротивречни и аргументовани разлози, који су потпуно, логично и детаљно образложени и нису у противречности са стањем у спису и изведеним доказима, при чему о чињеницама које су предмет доказивања не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини записника о исказима датим у поступку и самих тих записника. Стога, супротно жалбеним наводима ТОК, првостепени суд је одлуку да се окривљени АА3 и АА5 ослободе од оптужби базирао на одговарајућим разлозима о одлучним чињеницама и чињеничним закључцима, које је адекватно образложио.

Такође, нису основани ни жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима се првостепена пресуда у ослобађајућем делу побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са објашњењем да је првостепени суд због погрешне оцене доказа, дошао до погрешних чињеничних и правних закључака. У њима се притом не указује на постојање неке чињенице, или околности које нису цењене од стране првостепеног суда, а које би евентуално довеле у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, већ се износи сопствено виђење чињеничног стања у предметној кривично правној ствари и даје сопствена оцена изведених доказа и појединих навода из одбрана, које су неких од окривљених изнели током предметног кривичног поступка.

По оцени овог суда, првостепени суд је, током законито спроведеног доказног поступка извео све потребне доказе који се односе на ослобођајући део пресуде, које је, као и одбране окривљених АА3 и АА5, правилно анализирао и оценио, како појединачно, тако и у међусобној повезаности, након чега је правилно, свестрано и поуздано утврдио све чињенице и околности које су од важности за пресуђење ове кривичноправне ствари. Правилно закључивши да се из изведених доказа не може извући поуздан закључак да су окривљени АА3 и АА5 извршили кривично дело у време, месту и на начин, како им је то оптужним актом стављено на терет. Стога је првостепена пресуда у ослобађајућем делу резултат свеобухватне анализе процесног материјала, јер су у њој истинито и потпуно утврђене све чињенице од важности за доношење законите и правилне одлуке.

На крају, жалбом Тужиоца за организовани криминал првостепена пресуда се у ослобађајућем делу неосновано побија и због оцене изведених доказа, при чему се истиче да је првостепени суд погрешно оценио одбране окривљених и друге доказе који се односе на ослобађајући део пресуде. Првостепени суд је, супротно жалбеним наводима, детаљно размотрио доказе у вези са тим делом побијане пресуде, које је након исцрпне анализе, правилно оценио, а за своје разлоге зашто је неке прихватио а друге не, дао је одговарајуће и конкретне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Наиме, према наводима оптужнице ТОК Кт.19/10, која је последњи пут измењена 06.05.2014. године, окривљенима АА5 и АА3 је стављено на терет да су, стварањем услова и отклањањем препрека за извршење кривичног дела, са умишљајем помогли правноснажно осуђенима: ББ1 до ББ7, те окривљенима АА и АА5 у извршењу кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 3 у вези става 1 КЗ, тако што је окривљени АА3 посредовао у уговарању састанака окривљених АА5 и АА4 са окривљеним АА1, од кога су исти добијали информације о деловању, активности и оперативним сазнањима до којих су долазили припадници МУП у оквиру оперативне акције „Рубин“, а такође је обавештавао окривљене АА4 и АА5 о својим сазнањима да се према њима и осталим припадницима организоване криминалне групе примењују мере надзора и снимања телефонских разговора и преносио им упутства и савете, након чега су окривљени АА5 и АА4 о тим сазнањима и саветима даље обавештавали остале припаднике организоване криминалне групе.

Тужилац за организовани криминал је као доказ у прилог својим наводима понудило један број пресретнутих телефонских разговора између окривљених АА3, АА5, АА4 и АА1, при чему се посебно истичу телефонски разговори окривљених АА4, АА5 и АА3 од 22., 23. и 24.12.2009. године и разговори окривљених АА5 и АА1 у службеном возилу марке “Пежо”, регистарских ознака КШ 725-93 од 06.04., 15.06., 16.09 и 07.09.2010. године. Првостепени суд је предметне разговоре детаљно изложио од 190. до 208. стране првостепене пресуде, при чему је, супротно жалбеним наводима ТОК, правилно и детаљно анализирао и оценио њихову садржину. Притом је правилно нашао да из истих произилази да су се именовани окривљени познавали, да су били у контакту и повремено се виђали; да су окривљени АА4 и АА5 окривљеног АА3 звали када су у невољи, уз инсистирање да контактира окривљеног АА1 не би ли им исти помогао, почев од проблема око аутомобила марке „BMW“, које је одузето од окривљеног АА5, а припадало је окривљеном АА4, па надаље. Да је окривљени АА3 у неколико наврата посредовао сусретима између окривљеног АА5 и окривљеног АА1, што он није ни негирао, те да се одређени број разговора односи на предмет у суду у Крушевцу за који је био заинтересован окривљени АА3, као и на њихово међусобно дружење. Али, првостепени суд је такође правилно закључио, и то да су, предметни разговори сувише штури и уопштени да би се из њихове садржине поуздано утврдило да су предузете конкретне инкриминисане радње, пошто конспиративни начин комуникације између окривљених и њихови коментари, да се разговори слушају, сами по себи, не упућују на мотиве и радње које им се стављају на терет и, а priori, не морају да значе да они имају сазнања да су телефони које користе под мерама надзора. На крају, првостепени суд правилно налази да се изговарање конкретних реченица на којима инсистира ТОК, не може третирати као преношење поузданих информација, пошто су исте по садржини сувише неодређене, док су по квалитету сувише апстрактне да би могле представљати савете и информације дате у циљу помоћи да се изврши кривично дело пореска утаја.

Тако је, по налажењу овог суда, првостепени суд правилно нашао да се из транскрипата телефонских разговора окривљених од 22.12.2009. године, може поуздано закључити само то да се ради о уобичајеном разговору, између оца и сина, у ситуацији када се отац - окривљени АА4 нашао у невољи, па се обраћа за помоћ сину – окривљеном АА5, а потом и рођаку - окривљеном АА3, од ког тражи да га повеже са окривљеним АА1, не би ли му исти помогао да се извуче из дате ситуације, при чему њихова садржина потврђује општи закључак - да окривљени АА5 и АА4 сматрају да окривљени АА1 може да им помогне у свим ситуацијама, а да њихов рођак АА3, може да утиче на њега. Наиме, разговори окривљених од 22.12.2009. године се односе на случај када је у месту Стопања полиција зауставила камион којим је окривљени АА4 превозио одређену количину алкохолних пића и утврдила неисправност у пратећој документацији, није имао отпремницу за сву робу, јер у фактури није била уписана палета са боцама ликера „Горки горки“. Из тих разговора произилази, да је он о томе обавестио свог сина окривљеног АА5 и замолио га да позове окривљеног АА1, коме су полицајци који су га зауставили колеге. Окривљени АА5 је током тих разговора изразио спремност да помогне оцу, али није могао да успостави контакт са окривљеним АА1, па је због тога позвао окривљеног АА3, објаснио му да је окривљеног АА4 зауставила полиција са робом за коју није имао документацију и замолио га да га повеже са окривљеним АА1, да би након тога обавестио оца, да чак ни преко окривљеног АА3 не може ступити у контакт са окривљеним АА1. Пошто су полицајци, у међувремену, одузели робу, за коју није постојала документација, следе разговори окривљених усмерени на то да се уговори сусрет са окривљеним АА1, не били се нашло неко решење, за ту робу.

Стога је правилна је оцена првостепеног суда да се из напред наведених телефонских разговора не може, по аутоматизму, извући закључак да је окривљени АА3 имао сазнања о конкретној акцији, конкретним мерама које се у оквиру исте предузимају и конкретним лицима, према којима се те мере предузимају, па је правилно закључио да исти не могу бити довољан доказни материјал у прилог тврдњи из оптужног акта, да је окривљени АА3 од стране окривљеног АА1 добио податке о полицијској акцији “Рубин”, да је тиме дошао до сазнања да у оквиру исте полиција врши надзор и снимање телефонских разговора других окривљених и да је о томе обавестио АА5, мотивисан жељом да помогне свом брату окривљеном АА4, а преко њега и осталим окривљенима, а нарочито не да су та сазнања пренета у циљу да им се помогне да изврше кривично дело пореска утаја, јер се и не види због чега би окривљени АА3 и АА5 уопште били мотивисани да им у том смислу помажу.

Окривљени АА3 је у својој одбрани оспорио наводе из оптужног акта да је од окривљеног АА1 добијао информације о деловању, активности и оперативним сазнањима до којих су долазили припадници МУП током акције „Рубин“ и да је то даље саопштавао окривљенима АА5, АА4, АА и припадницима организоване криминалне групе ББ1, истакавши да није знао да се таква акција спроводи и да се у оквиру исте примењују мере прислушкивања и децидно негирајући да је другим окривљенима давао упутства у вези вођења пословних књига, све са циљем да се утаји порез. Притом је објаснио да познаје окривљеног АА1, да су били у контакту и да је у неколико наврата посредовао у контактима између њега и окривљеног АА5; а да су окривљени АА5 и АА4 његови рођаци који се брину о његовој мајци, да је са њима у телефонском контакту и да се виђају, али да није имао било каква сазнања у вези њихових послова, а камоли да се баве незаконитим радњама. Окривљени АА5 у својој одбрани није негирао да се састајао са окривљеним АА1, објаснивши да је то чинио некад самоиницијативно, а некад уз посредовање рођака окривљеног АА3, истакавши да је кроз разговор са окривљеним АА1 долазио до сазнања у вези рада полиције у оперативној обради “Рубин” и да је о својим контактима и разговора са окривљеним АА1 упознао свог оца окривљеног АА4, што је АА4 на главном претресу и потврдио.

Првостепени суд је, супротно жалбеним наводима, детаљно анализирао одбране окривљених АА3, АА4, и АА5, па је исте прихватио, правилно оценивши да су искрене и логичне, да нису оповргнуте доказима изведеним током предметног кривичног поступка, прихвативши, притом, и њихова објашњења у вези пресретнутих разговора. Стога, нису основани жалбени наводи да је првостепени суд погрешно оценио њихове одбране и да из појединих фрагмената одбрана које су окривљени АА5 и АА4 дали на главном претресу 17.05.2013. године произилази да су контакти окривљених АА5 и АА1 служили да се припадници организоване криминалне групе, на време обавесте, о свим важним детаљима до којих су припадници МУП долазили током акције “Рубин” и да су сви припадници организоване криминалне групе, међу којима и АА, на тај начин дошли до сазнања да се спроводи акција “Рубин” и да према некима од њих МУП спроводи мере тајног надзора и снимања, нити се такав закључак може аргументовати појединим деловима одбране окривљеног АА.

Осим тога, нису основани ни жалбени наводи да умишљај окривљеног АА5 није био усмерен на то да податке добијене од окривљеног АА1 достави свом оцу АА4, већ да и друге обавести у вези са тим, при чему се то аргументује тврдњом да је тиме што је свом оцу АА4 рекао да се њихови разговори прислушкују, знао да помаже и осталим припадницима и организаторима криминалне групе, обзиром да је био запослен у предузећу свог оца. Наиме, животно је да окривљени АА5 на било који начин помогне оцу, па и преношењем информација добијених од окривљеног АА1. Међутим, не може се прихватити као логично објашњење дато у жалби да је помажући оцу, свакако знао да помаже, и осталим припадницима и организаторима организоване криминалне групе и то фактички само због тога што је био запослен у предузећу свог оца, посебно ако се има у виду да окривљени АА5 нема никакве везе са пословањем привредних друштава осталих окривљених (АА и др.), да није утврђено да му је било познато на који начин су они организовали производњу конкретног алкохолног пића, како је исто дистрибуирано, да ли су утајили порез или не, а нарочито што је поступак у односу на окривљеног АА4 обустављен управо због одустанка Тужилаштва за организовани криминал.

Самим тим, неосновани су и жалбени наводи да то што је тужилац одустао од кривичног гоњења окривљеног АА4 не може имати никаквог утицаја на одлуку која се односи на окривљене АА3 и АА5, јер су остали припадници и организатори осуђени за кривично дело које им се ставља на терет. Наиме, окривљени АА3 се терети да је информације у вези конкретне полицијске акције које је сазнао од окривљеног АА1, даље пренео окривљенима АА5 и АА4, а преко њих и припадницима организоване криминалне групе окупљене око ББ1, док се окривљени АА5 терети да је преко свог оца АА4 пренео припадницима организоване криминалне групе окупљене око ББ1 информације, у вези конкретне полицијске акције, и то како, оне које је сам сазнао од окривљеног АА1, тако и оне до којих је дошао преко окривљеног АА3, све са циљем помагања у извршењу кривичног дела утаје пореза. Током предметног кривичног поступка није несумњиво утврђено да су именовани окривљени били у контакту са окривљеним АА, или са било ким од организатора или припадника организоване криминалне групе окупљене око ББ1, нити да су непосредно било коме од њих пренели било какве поруке, податке, информације и упутства ближе описане у диспозитиву оптужног акта. Једино што је поуздано утврђено је да су такви подаци пренети АА4. Али, у односу на њега је поступак обустављен због одустанка Тужилаштва за организовани криминал, па је правилан закључак првостепеног суда да услед тога у конкретном случају није могло бити доказано постојање каузалног односа између наводних радњи помагања за које се окривљени АА3 и АА5 терете и извршења самог кривичног дела утаје пореза од стране других окривљених.

С'обзиром на изнето, првостепени суд је правилно нашао да током предметног кривичног поступка нису изведени докази који би на несумњив начин упућивали на закључак да су окривљени предузели противправне радње за које се терете у оптужници - да је окривљени АА3 долазио до сазнања о полицијској акцији “Рубин” у обиму који му је омогућавао, да дође до битних информација, посебно оних везаних за примену мера надзора и снимања телефонских разговора и комуникација конкретних окривљених, да је информације у вези тим добијао од окривљеног АА1 и да их је потом преносио окривљенима АА1 и АА4, као и савете на који начин да створе услове и отклоне препреке за извршење кривичног дела утаја пореза; а да су они све то даље преносили правоснажно осуђенима: ББ1 до ББ7, те окривљеном АА и на тај начин им омогућавали да ускладе и прилагоде своје активности.

Наиме, у конкретном случају постоји известан степен сумње да су они предузели противправне радње која им се стављају на терет, али не и докази, који би на поуздан начин потврдили наводе из оптужнице, пошто напред наведени разговори окривљених немају значај који им је дао ТОК, а други докази у прилог томе нису предложени. Стога је првостепени суд, по налажењу овог суда, правилно нашао да су тврдње из оптужног акта остале на нивоу претпоставки, па је правилно закључио да у конкретном случају нема довољно доказа да су окривљени АА3 и АА5 извршили кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 КЗ и правилно поступио када их је, руководећи се начелом, in dubio pro reo, у сумњи блаже по окривљеног, које је прописано чланом 16 ЗКП, ослободио оптужбе на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП.

Следствено изнетом, одлучено је као у изреци ове пресуде под ставом I.

II

  У жалбама окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3, бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1 и бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ4 и АБ5, се основано наводи да је првостепена пресуда у осуђујућем делу донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка, да је заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и да је услед тога дошло до погрешне примене материјалног права и повреде закона на штету окривљених АА, АА2 и АА1.


Окривљени АА2

Тако, у жалби бранилаца окривљеног АА2 се основано истиче да је у делу првостепене пресуде који се односи на овог окривљеног садржана битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП.

Наиме, члан 420 ЗКП прописује да суд није везан за предлог тужиоца у погледу правне квалификације дела, али и да се пресуда може односити само на лице које је оптужено, субјективни идентитет, и само на дело, које је предмет оптужбе, објективни идентитет оптужног акта. Стога, суд може изменити квалификацију из оптужног акта и на основу чињеница утврђених на главном претресу, уподобити чињенични опис дела, али, у границама оних чињеница и околности на којима се оптужба заснива. Све мимо тога, пред ставља прекорачење оптужног акта и битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 439 став 1 тачка 9 ЗКП.

У конкретном случају, овлашћени тужилац је до краја главног претреса остао при квалификацији и чињеничним описима из измењене оптужнице од 06.05.2014. године, а првостепени суд је, након тога, у односу на окривљеног АА2 и кривично дело пореска утаја у помагању, изменио чињенични основ из оптужног акта, тако што је у чињенични опис изреке првостепене пресуде навео да вредност утајеног пореза превазилази 150.000,00 динара. Тиме је у изреку пресуде унео одлучну чињеницу, о вредности утајеног пореза, која је од значаја за предметно кривично дело, јер представља елемент који је неопходан за његово постојање, али коју, оптужница пре тога није садржала, и о којој, у току предметног поступка није изводио доказе, односно није је ни утврђивао. Самим тим, не може се прихватити објашњење тих измена, које је дато на 165. страни образложења првостепене пресуде, ни закључак да се не ради о прекорачењу оптужбе, пошто је предметна оптужница прецизирана и уређивана четири пута, последњи пут пред сам крај првостепеног поступка, али вредност наводно утајеног пореза није била опредељена, јер у вези са тим није наведен ни један конкретан новчани износ.

Даље, у жалби бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ4 и АБ5 се основано истиче да је првостепена пресуда у осуђујућем делу захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП.

Тако, изрека осуђујућег дела првостепене пресуде која се односи на овог окривљеног је непотпуна и противречна.

Наиме, окривљени АА2 је првостепеном пресудом оглашен кривим да је извршио кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика, јер је у периоду од 20.07.2009. године до 10.09.2010. године био припадник организоване криминалне групе, окупљене око ББ1 и ББ2, у којој је имао задатак да по налогу организатора преко свог рачуна врши наплату продатог жестоког алкохолног пића произведеног без евиденције. Међутим, изрека побијане пресуде се у том делу своди на навођење организатора, чланова и циљева конкретне криминалне групе, без икакве конкретизације у односу на окривљеног АА2. Стога се у жалби његових бранилаца, основано наводи да у чињеничном опису, који је дат у изреци, улога окривљеног АА2 у инкриминисаном догађају и противправне радње које је наводно предузео, нису довољно јасно и конкретно описане и да је због тога, сем броја његовог рачуна, све остало потпуна непознаница, на пример, да ли је свесно прихватио активности организоване криминалне групе као своје, да ли је показао припадност истој у вршењу задатака који су му постављени од стране организатора и чињењу кривичних дела у оквиру планиране активности те групе, каква је била садржина налога организатора, те време и место у ком је дат, када и од којих купаца је окривљени извршио наплату, у којој вредности је извршена наплата, за које врсте и за коју количину пића, када је подигао новац са рачуна, када је, на ком месту и како тај новац предао организатору.

Такође, окривљени АА2 је побијаном пресудом оглашен кривим и због кривичног дела пореска утаја у помагању, из члана 229 став 1 у вези члана 35 Кривичног законика, при чему се у изреци исте наводи да је: ''примањем на рачун износа од 200.000,00 динара, помогао ББ2 у прикривању података који се односе на утврђивање плаћања пореза по основу ПДВ и акциза за износ пореских обавеза које прелазе 150.000,00 динара''. Осим што се на овај начин у довољној мери не прецизира како је уопште окривљени АА2 помогао ББ2 да изврши конкретно кривично дело, неразумљивости изреке у овом делу доприноси и то што у истој није тачно опредељена висина утајеног пореза, односно колики је износ пореске обавезе по основу ПДВ, а колико по основу акциза, те да ли је исти већи од износа од 150.000,00 динара (који је неопходан, да би постојало наведено кривично дело).

При свему томе, у изреци првостепене пресуде се наводи да се ради о пићу које је произведено и продато без евиденције у пословној документацији, што води закључку, да се ради о производњи и продаји пића, на црном тржишту. Стога се у жалби са основом истиче да је изрека првостепене пресуде и по овом питању остала недоречена, јер се не може разлучити да ли је конкретна производња алкохолних пића легална или не, а самим тим ни да ли су приходи стечени продајом истог законити или незаконити, а управо од тога зависи постојање предметног кривичног дела.

Даље, у жалби бранилаца овог окривљеног се са основом наводи да је изрека побијане пресуде противречна образложењу и стању у спису.

Тако, када је у питању кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, у изреци се наводи да је окривљени АА2 био припадник криминалне групе која је организована са циљем чињења кривичних дела утаја пореза из члана 229 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, те да вредност пореза који су припадници исте утајили, прелази 7.500.000,00 динара, што је у ствари објективан услов да би предметно кривично дело уопште и постојало. Међутим, у образложењу побијане пресуде се на 166. страни наводи, да се умишљај окривљеног АА2 односи само на новчани износ од 200.000,00 динара, који је уплаћен на његов рачун 21.12.2009. године. То практично значи, да је код њега умишљај постојао само 21.12.2009. године и да се тога дана исцрпео, што је противречно са закључком да је у оквиру организоване криминалне групе учествовао у остваривању укупног износа утајеног пореза и да му је умишљај обухватао тај износ. Са друге стране, ако окривљени АА2 пријемом предметне уплате пружа помоћ, онда он може бити само помагач, а не члан групе, при чему на тај начин може да помогне само ББ2, а не организованој криминалној групи, што је опет противречно са закључцима из дела изреке првостепене пресуде који се односи на кривично дело пореска утаја.

Осим тога, у жалби бранилаца окривљеног АА2 се са основом наводи да су у побијаној пресуди изостали ваљани разлози о чињеницама које су предмет доказивања, а да су они који су дати, у знатној мери нејасни и противречни.

Наиме, окривљени АА2 је у својој одбрани негирао тврдње из оптужног акта, при чему је, поред осталог, изјавио да не познаје ни СС, ни СС1 и да са њима није био у контакту, али да познаје ББ2, да су другови из младости, да му је исти дуговао новац и да је очекивао уплату од њега. Предметне наводе, потврђују транскрипти пресретнутих телефонски разговора СС и ББ2, који су цитирани на 163. и 164. страни побијане пресуде, а из којих произилази да ББ2 дугује АА2 2.000 евра и да је, када је СС1 СС предао 200.000,00 динара, истој дао налог да цео тај износ уплати на рачун АА2, јер је прерачунао да представља противвредност од 2070,00 евра.

Првостепени суд, анализу одбране окривљеног АА2 даје на 152. и 153. страни побијане пресуде, при чему је оцењује као нелогичну, неистиниту и противречну са другим изведеним доказима, те срачунату на избегавање кривице или бар умањење кривице, али не даје довољно аргументоване разлоге за такву оцену, нити наводи који конкретни докази оповргавају наводе из одбране окривљеног.

Тако, свој закључак, да је окривљени без логичног образложења мењао свој исказ, прилагођавајући га фази поступка и изведеним доказима, првостепени суд образлаже чињеницама, које се, у суштини, не односе на предметну кривичноправну ствар, наводећи да окривљени приликом саслушања у полицији није определио износе које је његова тетка слала као помоћ породици, да је на главном претресу рекао да му је тетка у 2009. године послала 161.415 канадских долара, а то је заправо било у 2008. години, његовим односом са ''_' и слично. Притом, без обзира што њихове међусобне позајмице и финансијске релације нису предмет оптужбе и што није утврђено да имају било какве везе са продајом жестоких алкохолних пића, првостепени суд се, чак на три и по стране образложења пресуде, бави уплатама које је "_" вршио на рачун окривљеног АА1, иако није јасно какве то везе има са конкретном уплатом од 21.12.2009. године, за коју се окривљени АА2 терети.

Поред тога, првостепени суд налази да постоји несагласност између одбране окривљеног АА2 и исказа сведока СС7, али ни у вези са тим не даје конкретне разлоге, посебно код чињенице да је окривљени АА2 вршио превоз робе за фирму сведока СС7, “_” ДОО, да му је по потреби уступао свој комби и да је сведок СС7 на име трошкова превоза вршио уплате на рачун окривљеног АА2, при чему су у прилог ових тврдњи достављене и отпремнице које су део пословне документације “_” ДОО.

Такође, првостепени суд анализира, цени и у потпуности прихвата исказ сведока СС6 од 29.05.2014. године, али не даје ваљане разлоге како се наводима из исказа тог сведока доказује, било шта, везано за окривљеног АА2 и уплату од 21.12.2009. године. СС6 иначе не познаје окривљеног АА2, са њим нема никакве везе, нити контакт, а не постоји ни једна признаница са његовим потписом из које би недвосмислено произилазило да је уплатио било какав новац на рачун окривљеног АА2, пошто је сам сведок СС6 изричито изјавио да на признаници која је приложена у спис као доказ о наводној уплати на АА2 рачун, није његов потпис. На крају, није јасно како се из СМС поруке, коју првостепени суд цитира на 159. страни, може извући закључак да окривљени АА2 преко свог рачуна врши наплату од купаца жестоких алкохолних пића. Наиме, ради се о СМС поруци између ''сс6'', односно сведока СС6 и ''бб2'', односно ББ2, у којој помиње број рачуна у “Делта банци” (160-130-010003862275) на који је СС6 уплаћивао новац за куповину алкохолних пића. Међутим, окривљени АА2 нема рачун у “Делта банци”.

Даље, првостепени суд у побијаној пресуди закључује да је окривљени АА2 по налогу ББ2 наплаћивао алкохолно пиће које је продато без евиденције, тако што је преко свог рачуна примао уплате у готовини, а све са циљем да се утаји порез. Као аргументацију у прилог томе наводи пријем уплате од 200.000,00 динара дана 21.12.2009. године, али не даје разлоге да ли и из ког доказа произилази, да је окривљени АА2 знао одакле предметни новац потиче и у коју сврху му је уплаћен, да је тог или било ког другог дана, био у непосредном или посредном контакту са неким од купаца жестоких пића, или са ББ2 и да ли је и када, у своје име, или у име и за рачун ББ2, од било кога тражио да плати жестоко алкохолно пиће, као ни то из чега произилази да је наплаћени новац предавао ББ2.

Са друге стране, потпуно је нелогично да СС, која је запослена у фирми ББ2, уместо да новац наплаћен у готовини преда послодавцу на руке, исти уплаћује, на рачун другог физичког лица, окривљеног АА2 који живи у Суботици, да би га он подигао са рачуна и у готовини однео ББ2 у Нови Сад. На крају, као логично се намеће и питање због чега би неко у циљу утаје пореза, своју готовину уплаћивао другом лицу, на рачун преко банке, да би му овај вратио тај новац у готовини, посебно, што се на тај начин не прикривају подаци, већ се наплате чине видљивим, кроз систем банкарске евиденције. 

У побијаној пресуди нису дати, јасни и непротивречни разлози, на основу чега се дошло до закључака у вези умишљаја, код окривљеног АА2. Наиме, окривљени АА2 је оглашен кривим да је учествовао у извршењу кривичног дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ и у извршњу кривичног дела утаја пореза из члана 229 став 1, с' тим, да је у истом учествовао као саучесник – помагач. Притом, када је у питању кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, наводи се да је окривљени АА2 био припадник криминалне групе која је за циљ имала да утаји порез у износу од преко 7.500.000,00 динара, али и да се умишљај окривљеног АА2 односи само на новчани износ од 200.000,00 динара, који је уплаћен на његов рачун 21.12.2009. године, што је противречно са закључком да је у оквиру организоване криминалне групе учествовао у остваривању укупног износа утајеног пореза и да му је умишљај обухватао тај износ.


Окривљени АА1

У жалби окривљеног АА1 се основано истиче да је у побијаној пресуди садржана битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 Законика о кривичном поступку, јер се иста заснива на незаконитом доказу.

Притом се истиче да се ради о допису ПУ Крушевац 230-90/12 од 10.02.2012. године, са службеном белешком у којој је садржан исказ грађанина СС2, о томе да ли је окривљени АА1 био упознат са садржином Обавезних инструкција о оперативном раду полиције МУП РС од 07.12.2006. године, који није прибављен, по правилима кривичног поступка, јер именована није испитана у својству сведока, сагласно начелима непосредности и контрадикторности. Наиме, према доказном систему, који прописује важећи Законик о кривичном поступку, доказе на којима ће се заснивати пресуда, изводи суд у законом прописаном поступку. Али, првостепени суд је своју одлуку у односу на овог окривљеног, у суштини засновао на овом доказу, при чему је исти углавном користио у разлозима пресуде у циљу оспоравања његове одбране са главног претреса од 17.11.2011. године, као и ради објашњења оперативног рада полиције и евидентирања оперативних веза. Притом, поставља се питање, како се у спису могао наћи допис ПУ Крушевац 230-90/12 од 10.02.2012. године, ако се у оптужници од 25.07.2011. године не наводи нити предлаже као доказ, нити је то од стране надлежног тужиоца учињено касније, током излагања оптужнице на главном претресу.

Такође, у жалбама окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ2 се основано истиче да је и у делу првостепене пресуде који се односи на овог окривљеног садржана битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 Законика о кривичном поступку.

У конкретном случају, овлашћени тужилац је до краја главног претреса остао при квалификацији и чињеничним описима из оптужнице, која је последњи пут измењена од 06.05.2014. године, при чему је окривљеном АА1 ставио на терет, два кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 КЗ и члана 359 став 1 КЗ, ближе описана у ставовима 4 и 6 наведене оптужнице.

Међутим, првостепени суд је у односу на овог окривљеног изменио чињенични опис радњи извршења, огласивши га у изреци побијане пресуде кривим због кривичних дела злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 1 у вези члана 30 Кривичног законика и одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 Кривичног законика. Притом, у делу изреке побијане пресуде, који се односи на кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 2 у вези става 1 Кривичног законика, додао је одређене чињенице и околности, које представљају законска обележја тог кривичног дела, а које нису биле садржане у последњој измени оптужнице Тужиоца за организовани криминал од 06.05.2014. године, и то: „ ... непознатим лицима...“, „... означени су као строго поверљиви; тајни и сл. актима МУП, актима Тужилаштва за организовани криминал и наредбама суда, који акти су засновани на Уставу, закону и подзаконским актима“, ''...с обзиром да би њихово одавање проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице за службу''. Док је, са друге стране, изоставио чињенице и наводе који се односе на кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 Кривичног законика.

Када се упореде описи радњи кривичних дела који су садржани у изреци побијане пресуде, са онима садржаним у диспозитиву оптужног акта, произилази да су обележја кривичних дела, која су овом окривљеном стављена на терет у знатној мери промењена, при чему је исти, оглашен кривим за кривично дело одавање службене тајне, које је у квалитативном смислу различито од кривичног дела злоупотреба службеног положаја, за које је оптужен. Стога, не може се, као довољно, прихватити образложење измене чињеничног описа из оптужног акта, које је првостепени суд дао на 189. страни образложења, да кривично дело из члана 369 став 2 у вези става 1 КЗ спада у групу кривичних дела против службене дужности, као и кривично дело из члана 359 став 3 КЗ за које је окривљени био оптужен. Наиме, околност да та кривична дела спадају у исту групу кривичних дела, сама по себи не значи, да суд има овлашћење да врши измене садржаја чињеничног основа из оптужног акта, у мери, да кривично дело из оптужнице у првостепеној пресуди прерасте у сасвим друго кривично дело. Јер, између кривичног дела које је окривљеном АА1 стављено на терет и кривичног дела за које је првостепеном пресудом оглашен кривим и осуђен, постоје значајне разлике у погледу законских обележја, радњи извршења, објекта кривичноправне заштите, објекта радње извршења, итд..

Стога се, у напред наведеним жалбама основано наводи, да је првостепени суд модификовао садржај оптужног акта, у обиму, који није дозвољен, јер је извршио суштинску измену конститутивних елемената кривичних дела, чиме је прекорачио границе догађаја обухваћених оптужницом. Тиме, што је у битном изменио чињеничне описе радњи извршења из диспозитива оптужног акта, првостепени суд је прекорачио оптужбу и окривљеног АА1 огласио кривим за радње, за које није тужен, тако да нема идентитета између оптужбе и пресуде у објективном смислу, пошто се побијана пресуда не односи на дела која су предмет прецизиране оптужнице. Стога су основани жалбени наводи, да је првостепени суд и у односу на овог окривљеног учинио битну повреду из члана 438 став 1 тачка 9 Законика о кривичном поступку, поступивши супротно члану 420 Законика о кривичном поступку.

У вези са овим, основани су и жалбени наводи да је првостепени суд изменама чињеничног описа, фактички себи одредио предмет суђења, чиме је преузео улогу тужиоца и прекршио принцип одвојености кривичнопроцесних функција, доведећи таквим поступањем у питање, право на одбрану окривљеног, односно да током читавог поступка буде упознат са тиме, шта му се тачно ставља на терет, да би се од оптужбе могао бранити на један ефективан начин.

Поред тога, у жалбама окривљеног АА1 и његових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3 се са основом истиче да је првостепена пресуда у осуђујућем делу захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 Законика о кривичном поступку.

Окривљени АА1 је оглашен и кривим због кривичног дела из члана 359 став 1 у вези члана 30 Кривичног законика, јер као шеф Одсека за сузбијање привредног криминалитета није вршио своју службену дужност поступајући по акту МУП Р.Србије, Дирекције полиције, Управе криминалистичке полиције, Службе за сузбијање криминала 03/4-2-1 бр. “О” строго пов. број 230-32/08 од 26.02.2008. године и није предузео све потребне мере да би се проверили наводи из службене белешке УКП Одељење за криминалистичке и обавештајне послове и прикривене иследнике 03/4-5-1-2 бр.35/08 од 30.01.2008. године.

Своје закључке у вези постојања овог кривичног дела, првостепени суд износи од 179. до 188. стране, при чему их фактички образлаже тиме да, у спровођењу задатака из наведеног акта УКП окривљени није предузео све активности које је требао и да се самим тим, није придржавао ни Обавезних инструкција о оперативном раду полиције МУП РС од 07.12.2006. године, уз констатацију да је он службено лице, а не обичан човек, лаик, и да није приправник или почетник у служби, већ искусан полицајац, шеф Одсека за сузбијање привредног криминалитета, који се полицијским послом бави 20-ак година и више пута је награђиван. Притом се позива и на логику просечног човека, језичко тумачење садржине поменуте службене белешке, индиције проистекле из опсервације терена и чак на незнање окривљеног како треба поступати, а делом и на разговор у службеном возилу марке „Пежо“ _ од 07.09.2010. године, уз констатацију да је окривљени АА1 све радње учинио у намери да окривљеном АА4 омогући несметану производњу жестоких алкохолних пића без евиденције и без плаћања пореских обавеза.

Са друге стране, окривљени је, према стању у спису, о поступању по датом акту УКП сачинио нацрт извештаја Стр.Пов број 230-160/08 од 14.03.2008. године, у коме је навео да је предузео све потребне радње и мере, и ставио одређене предлоге наставка радњи, а тај нацрт извештаја је најпре преконтролисан и потписан од стране његовог претпостављеног главног полицијског инспектора СС3, а потом прослеђен надлежним органима МУП.

Првостепени суд не анализира тај нацрт извештаја у контексту Обавезних инструкција о оперативном раду полиције МУП РС од 07.12.2006. године и налога из предметног акта УКП, већ на 182. страни образложења констатује да су подаци у истом, у тој мери, општег карактера, да су могли да се сазнају увидом на сајт АПР и провером код надлежних тужилаштва, те да га је окривљени сачинио да би прикрио своје непоступање по наведеном акту УКП. Притом, уопште се не осврће на то, да ли је то што је окривљени у том извештају идентификовао објекте, привредне субјекте, власнике и одговорна лица, што је описао начин извршења кривичног дела, што је навео бројеве поднетих кривичних пријава и описао раније предузимане активности, у складу са налогом из поменутог акта УКП или не. Поред реченог, неминовно се намеће и питање, због чега до таквих закључака у вези предметног извештаја није дошао начелник Одељења криминалистичке полиције ПУ Крушевац сведок СС3, који је тај извештај прочитао, својеручно потписао, оверио печатом и доставио даље надлежним органима МУП. Притом се не могу, као ваљани и довољни, прихватити разлози којима првостепени суд, оправдава поступање сведока СС3, да због природе посла, без читања, потписује бројна акта која му достављају његови подређени и да је то учинио и у конкретном случају, посебно што се сведок о томе није изјашњавао, нити постоји било који други доказ, из ког би се могао извести такав закључак. Надаље, када се има у виду да се ради о важном полицијском предмету, који се доставља директно у седиште МУП-а у Београду, није ни логично ни уобичајено, да начелник извештај третира, као бројна друга акта која потписује, и да га потпише без увида и читања. На крају, дати извештај је достављен у више огране МУП, па се поставља и питање да ли су и ти полицијски службеници толико неискусни, непрофесионални и нестручни да не могу уоче да је општег карактера и да не садржи потребне податке. Код реченог, важно је истаћи, да је сведок СС3 у конкретној акцији имао службене задатке и овлашћења, међу којима су и контрола и провера нацрта извештаја које му потчињени достављају, што би водило закључку да их он потписује и експедује тек када је уверен у њихову материјалну исправност. Такође, у овој акцији учествују и други руководиоци МУП, који су хијерархијски на вишој лествици од окривљеног, па су могли да му дају конкретне налоге ради усмеравања акције.

Осим тога, постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде у вези са изведеним доказима и садржином тих доказа.

Наиме, из акта МУП РС 03-/4-2-1 број “О” Строг.Пов.бр.230-32/08 од 26.02.2008. године, произилази да је окривљеном наложено да изврши одређене провере и да о предузетим мерама достави извештај. Притом се ни из тог акта, ни из службене белешке у прилогу не може закључити да се исти односе управо на АА4. Међутим, иако не постоји било који други доказ, на основу кога би првостeпени суд могао да изведе закључак да је окривљени добио конкретни налог да обави провере на терену, изврши увид у пословну документацију и објекте и производњу и слично, првостeпени суд је језичким тумачењем, дошао до закључка, да је овим актом окривљеном АА1, у ствари, дат баш такав налог, да мора да изађе на терен и изврши неопходне провере, да у вези са тим треба да упути инспекторе, да обаве проверу навода из службене белешке, да изврше увид у документацију и објекте за производњу и да предузму друге радње у циљу откривања кривичних дела, те да по потреби направи фотографије затеченог стања, узме изјаве од лица, која затекне и тек на основу свега тога сачини детаљан и свеобухватан извештај.

Поред тога, постоји знатна противречност између побијане пресуде и извештаја 03 Строг.Пов.бр.230-160/08 од 14.03.2008. године, јер се у том извештају јасно наводи да конкретном приликом инспектори Пореске полиције у Крушевцу нису утврдили постојање елемената кривичног дела, а у пресуди, изреци и образложењу, да окривљени АА1 није открио кривично дело.

Када се узме у обзир изнето, основани су жалбени наводи окривљеног АА1 и његових бранилаца да су у односу на овог окривљеног многе одлучне чињенице које су предмет доказивања остале неразјашњење, те да се, за сада, чињенично стање не може прихватити као поуздано утврђено, а самим тим ни закључак да је доказано да је извршио напред наведена кривична дела.


Окривљени АА

У жалбама браниоца окривљеног АА адвоката АБ се основано истиче да је и у делу првостепене пресуде који се односи на овог окривљеног садржана битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 Законика о кривичном поступку.

Члан 420 Законика о кривичном поступку прописује да суд није везан за предлог тужиоца у погледу правне квалификације дела, али и да се пресуда може односити само на лице које је оптужено, субјективни идентитет, и само на дело које је предмет оптужбе, објективни идентитет оптужног акта. Суд може изменити квалификацију из оптужног акта и на основу чињеница утврђених на главном претресу тако што ће уподобити чињенични опис дела, али, само у границама чињеница и околности на којима се заснива оптужба. Све мимо тога, представља прекорачење оптужног акта и битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 439 став 1 тачка 9 Законика о кривичном поступку.

У конкретном случају, овлашћени тужилац је до краја главног претреса остао при квалификацији и чињеничним описима из оптужнице, која је последњи пут измењена од 06.05.2014. године, а окривљеном АА је ставио на терет кривична дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ и злоупотреба службеног положаја из члана 359 КЗ.

Међутим, првостепени суд је, након тога, у односу на овог окривљеног изменио чињенични опис радњи извршења, огласивши га у изреци побијане пресуде кривим због кривичних дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика и недозвољена трговина из члана 234 Кривичног законика. Притом је у изреци побијане пресуде додао одређене чињенице и околности, које нису биле садржане у последњој измени оптужнице од 06.05.2014. године, а са друге стране, изоставио је чињенице и наводе који се односе на кривично дело из члана 359 Кривичног законика. Међутим, када се упореде описи радњи кривичних дела који су садржани у изреци побијане пресуде са онима садржаним у диспозитиву оптужног акта, произилази да су обележја кривичних дела која су овом окривљеном стављена на терет у знатној мери промењена, при чему је исти оглашен кривим за кривично дело недозвољена трговина, које је у квалитативном смислу различито од кривичног дела из члана 359 Кривичног законика, за које је првобитно оптужен.

Притом, образложење измена чињеничних описа из оптужног акта, да је окривљени оглашен кривим за кривично дело из групе кривичних дела против привреде, које је истородно са кривичним делом за које је био оптужен, се не може прихватити као правно ваљано аргументовано. Наиме, околност да та кривична дела спадају у исту област инкриминације, сама по себи, не значи да суд има овлашћење да врши измене садржаја чињеничног основа из оптужног акта, у мери, да кривично дело из оптужнице у првостепеној пресуди прерасте у сасвим друго кривично дело. Јер, између кривичног дела које је окривљеном стављено на терет и кривичног дела за које је првостепеном пресудом оглашен кривим и осуђен, постоје значајне разлике у погледу законских обележја, радњи извршења, објекта кривичноправне заштите, објекта радње извршења, итд..

Када се при свему томе има у виду, обавеза суда да окривљеном предочи оптужницу и сваку њену каснију измену, датим изменама је нарушено и право окривљеног на одбрану, јер није имао могућност да да одбрану у односу на кривично дело за које првостепеном пресудом оглашен кривим. Наиме, предметни кривични поступак је започет тако што је окривљеном АА стављено на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 Кривичног законика, да би се преко инкриминације за кривично дело из члана 229 Кривичног законика, дошло до кривичног дела недозвољена трговина из члана 234 Кривичног законика, што значи да је окривљени своју одбрану прво дао у вези са оптужбом за кривично дело из групе дела против службене дужности, затим за кривично дело из групе дела против привреде, а након тога, у вези кривичног дела пореска утаја, да би на крају био осуђен за кривично дело недозвољена трговина.

Стога се у напред наведеној жалби, основано наводи, да је првостепени суд модификовао садржај оптужног акта, у обиму који није дозвољен, јер је извршио суштинску измену његових конститутивних елемената, чиме је прекорачио границе догађаја обухваћених оптужницом. Тиме што је у битном изменио чињеничне описе радњи извршења из диспозитива оптужног акта, првостепени суд је прекорачио оптужбу и окривљеног АА огласио кривим за противправне радње за које није тужен, тако да нема идентитета између оптужбе и пресуде у објективном смислу.

Даље, у жалби бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ1 и адвоката АБ се са основом истиче да је првостепена пресуда захваћена битним повредама из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП.

Наиме, изрека првостепене пресуде је у делу који се односи на овог окривљеног неразумљива и противречна сама себи. Такође су и разлози пресуде противречни изреци, при чему у истој нису наведени разлози о свим чињеницама које су предмет доказивања, а они који су дати су нејасни и у знатној мери противречни.

Тако, окривљени АА је осуђен због два кривична дела, удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика и недозвољена трговина у саизвршилаштву из члана 243 став 1 у вези члана 33 Кривичног законика. Притом су за чињеничне описе радњи извршења, наведени исти временски периоди, иста места извршења, иста чињенична стања, што је првостепену пресуду учинило неразумљивом, а додатну конфузију у чињеничним утврђењима изреке пресуде, чини то, што је окривљени АА оглашен кривим да је кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика извршио тако што је био члан организоване групе чији је циљ био вршење кривичних дела пореска утаја, из члана 229 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, а са друге стране, побијаном пресудом, оглашен је кривим да је извршио кривично дело недозвољена трговина у саизвршилаштву из члана 243 став 1 у вези члана 33 Кривичног законика, које кривично дело, иначе, није било у делокругу криминалног рада организоване групе. Тиме се губи континуитет и логичност тврдњи и закључака првостепеног суда, јер ако је, окривљени извршио кривично дело недозвољена трговина из члана 234 у вези члана 33 Кривичног законика, није јасно зашто се удружио са осталима да врши кривично дело пореска утаја из члана 229 Кривичног законика, за које није осуђен.
Када је у питању кривично дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика, у изреци првостепене пресуде се наводи да је окривљени АА, у временском периоду од 20.07.2009. године до 10.09.2010. године, постао припадник криминалне групе која је организована у циљу вршења кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, да је прихватио активности исте као своје и да је припадност тој групи показао извршењем задатака, постављених од стране организатора организоване криминалне групе и чињењем кривичних дела у оквиру планираних активности исте, па је у намери потпуног избегавања плаћања пореза, у погону предузећа „_“ доо из _ организовао пуњење, паковање и дистрибуцију ликера „_“ у паковању од по једног литра у количини од 93.030 литара, без евиденције у књиговодственој документацији, те да је тиме учествовао у избегавању плаћања пореских обавеза у износу који прелази законски лимит од 7.500.000,00 динара.

Међутим, члан 229 Кривичног законика прописује, да кривично дело утаја пореза чини лице које у намери да потпуно и делимично избегне плаћање пореза, доприноса или других прописаних дажбина, даје лажне податке о законито стеченим приходима, предметима и другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање тих обавеза, или у случају обавезне пријаве не пријави законито стечени приход, односно предмете или друге чињенице које су од утицаја на утврђивање тих обавеза, или на други начин прикрива податке који се односе на утврђење наведених обавеза, при чему износ обавезе чије се плаћање избегава прелази 150.000,00 динара. То значи да се кривично дело из члана 229 Кривичног законика може извршити, са неколико алтернативно постављених радњи, давањем лажних података о законито стеченим приходима, предметима или другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање пореских обавеза; непријављивањем законито стечених прихода, предмета или друге чињенице које су од утицаја на утврђивање пореских обавеза у случају обавезне пријаве; прикривањем података који се односе на утврђивање пореских обавеза на други начин, али не и организацијом производње и дистрибуције конкретног алкохолног пића на горе описани начин. Управо наведено, изреку првостепене пресуде чини неразумљивом у делу који се односи на кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, јер се кривично дело из члана 229 КЗ не може извршити скривеном производњом, продајом на илегалном тржишту, или на било који други начин који упућује на противправност, већ искључиво у односу на законито стечене приходе који произилазе из законитих послова.

У вези са овим, један од објективних услова за постојање кривичног дела пореска утаја из члана 229 Кривичног законика је да се ради о законито стеченим приходима, предметима и другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање пореских обавеза. Међутим, у изреци побијане пресуде се наводи да производња ликера „Горки Горки“ у предузећу „_“ доо из _ није евидентирана у књиговодственој документацији, па се у жалби са основом истиче да је изрека првостепене пресуде у том смислу противречна, јер ако посао није легалан, нема ни кривичног дела пореска утаја из члана 229 Кривичног законика. Притом, не може се прихватити као одговарајуће објашњење дато на 146. страни образложења побијане пресуде, у коме првостепени суд, кроз теоретску расправу о неким случајевима, који се тичу обављања самосталне привредне делатности и слично, доноси закључке у вези инкриминисаног догађаја и покушава да конкретни производни процес ликера “_” у предузећу “_” из _, подведе под кривично дело пореска утаја, уз потпуно занемаривање чињенице да је наведено предузеће као порески обвезник било у систему ПДВ. Одредбом члана 229 Кривичног законика је изричито прописано да се кривично дело пореска утаја може извршити само у погледу законито стечених прихода и предмета, тако да не може постојати ово кривично дело ако се не поднесе пореска пријава о приходима који потичу од нелегалних послова, извршења противправног дела и слично, пошто у таквим случајевима и не постоји обавеза пријаве пореза.

Пошто је оваква противречност садржана и у образложењу првостепене пресуде, основани су и жалбени наводи да су дати противречни разлози и да је због тога у побијаној пресуди садржана битна повреда из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП. Наиме, и у образложењу побијане пресуде се наводи да је у конкретном случају криминална група организована ради вршења кривичног дела пореска утаја из члана 229 Кривичног законика, али и да предметна производња ликера ''_'' није евидентирана у пословним књигама предузећа окривљеног, из чега произилази да се приходи стечени продајом тог пића не могу сматрати легалним, па самим тим не подлежу опорезивању.

Поред тога, у жалбама бранилаца окривљеног се са основом наводи да је изрека првостепене пресуде неразумљива и због тога што у истој нису јасно, прецизно и конкретно описани улога окривљеног у инкриминисаном догађају и противправне радње које је наводно предузео, као ни објективна и субјективна обележја кривичних дела за која је оглашен кривим и осуђен.

Тако, када је у питању кривично дело из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика, у жалбама се са основом истиче да се у изреци побијане пресуде фактички само уопштено констатује, да је окривљени АА постао члан групе која је организована у циљу вршења кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, да је прихватио активности исте као своје и да је припадност тој групи показао извршењем задатака постављених од стране организатора организоване криминалне групе и чињењем кривичних дела у оквиру планираних активности исте, при чему је изостала, конкретизација чињеница и околности из које би произилазило да је окривљени заиста поступао као припадник те организоване криминалне групе. Наиме, чињенични опис који је у вези са овим кривичним делом дат у изреци се своди на навођење организатора, чланова и циљева конкретне криминалне групе, без икакве конкретизације у односу на окривљеног АА. Због тога је неразумљиво да ли је окривљени свесно прихватио активности организоване криминалне групе као своје, да ли је показао припадност истој у вршењу задатака који су му постављени од стране организатора и чињењу кривичних дела у оквиру планиране активности те групе, каква је била садржина налога организатора, те време и место у ком је дат, итд... У опису радњи извршења тог кривичног дела, мора се конкретно навести, у чему се огледају организација, хијерархија, план и циљ организоване криминалне групе, чињеница да су чланови групе повезани ради трајног или повременог вршења кривичних дела, свест о припадности групи и повезаности њених чланова и слично. Такође, у изреци побијане пресуде нема ни јасних и прецизних одредница које је конкретне радње окривљени АА предузео у оквиру организоване криминалне групе у циљу извршења кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 1 КЗ, нити су такве радње доведене у везу са противправним радњама окривљеног.

Пошто у изреци првостепене пресуде предметно није у потпуности и јасно опредељено, иста је у вези са тим питањима остала недоречена, а самим тим и неразумљива.

Даље, наводи из изреке првостепене пресуде да производња ликера „_“ у предузећу „_“ доо из _ није евидентирана у књиговодственој документацији у циљу утаје пореза, су противречни са садржином неких од доказа на којима првостепени суд у суштини засновао своју одлуку, пре свега са исказом сведока СС4, а посебно са налазом и мишљењем Градског завода за вештачење.

Наиме, у изреци првостепене пресуде је наведено да је окривљени АА, вршећи кривично дело утаја пореза у оквиру планиране активности организоване криминалне групе чији је члан био, у намери потпуног избегавања плаћања пореза, у погону „_“ доо из _, организовао пуњење, паковање и дистрибуирање ликера „_“ у паковању од једног литра и да је тако произвео 93.030 литара тог пића, при чему то није евидентирао у књиговодственој документацији.

Међутим, из исказа сведока СС4, који је првостепени суд прихватио као логичан, искрен и истинит, не произилази да су постојале неправилности у пословању предузећа „_“ доо из _, када је у питању производња поменутог ликера и евидентирање исте у пословној документацији тог предузећа. То потврђује и садржина налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке Градског завода за вештачење од 16.03.2011. године, али и писмена документација наведеног правног лица. Наиме, из истог произилази да је у књиговодственој евиденцији предузећа „_“ доо из _ преко магацина сировина евидентирана производња рафинаде (мешавине) за пелиниковац „_“ у укупној количини од 93.090 литара; да је преко производних листова број 59/09, 60/09 и 74/09 евидентирано да је сировину (етил алкохол) испоручио добављач АД „_“ _, Пословна јединица „_“; да је остале сировине (шећер, арому Гранчице и арому Пелин) испоручила Земљорадничка задруга „_“ из _, а помоћни материјал (флаше, затвараче, етикете, кутије и др.) Винарија „_“ ДОО из _ и Винарија „_“ ДОО _. Даље, из предметног налаза и мишљења произилази и то да је на основу одговарајућих налога извршено и задужење у магацину готових производа и то у периоду од 14.09. до 31.10.2009. године за количину од 57.144 литара, а у 2010. години за количину од 31.892,00 динара. Такође, у магацину готових производа је извршено и раздужење и то: у 2009.години - за укупну количину од 57.000 литара (на основу евидентиране продаје из достављених фактура и отпремница - 44.520 литара /за купца ДОО „_“ _ 40.800 литара, за купца ДОО Винарија „_“ 3.720 литара/, а по потврди Тржишне инспекције од 22.10.2009. године за производе искључене из промета - 12.480 литара), а у периоду од 01.01. до 31.08.2010. године - за укупну количину од 32.892 литра (на основу евидентиране продаје по испостављеним отпремницама и рачунима за купца ДОО „_“ _ и Винарија „_“ _).

На крају је констатовано да је на свим фактурама евидентиран обрачун прописане акцизе и пореза на додату вредност и да је о томе порески обавезник „_“ доо из _ поднео одговарајућу пореску пријаву како за 2009. годину, тако и за 2010. годину.

Стога су основани жалбени наводи бранилаца окривљеног АА да је изрека првостепене пресуде противречна разлозима пресуде, јер из предметних доказа фактички произилазе чињенице и околности које су сасвим супротне од чињеничних закључака датих у изреци побијане пресуде, да је у пословним књигама предузећа окривљеног АА приказан целокупан процес производње и дистрибуције ликера „_“ и да су притом обрачунати акциза и порез на додату вредност у укупном износу од 15.279.683,00 динара, што би водило и супротном закључку, да окривљени АА није предузео било коју противправну радњу, како у смислу неевидентирања те производње и дистрибуције, тако и у смислу непријављивања пореских обавеза.

Такође, ова противречност је садржана и у самом образложењу првостепене пресуде, па су основани и жалбени наводи да су закључци који су дати у образложењу у супротности са изведеним доказима, пре свега са наведеним исказом сведока и налазом и мишљењем вештака економско-финансијске струке.

При свему томе, првостепени суд у образложењу пресуде износи тврдње које су у супротности са закључцима о чињењу напред наведених кривичних дела. Тако, првостепени суд прво налази да начин пословања саокривљених представља резултат претходног договора да се избегне плаћање пореза, па се позива на решење о усвајању привремене мере Трговинског суда у Новом Саду П.бр.2756/09 од 06.11.2009. године, правноснажно 11.03.2010. године, и након тога закључује, да производња и продаја ликера „_“ на начин ближе описан у изреци пресуде не спада у законито стечене приходе који подлежу пореском опорезивању. Притом, на 145. страни образложења побијане пресуде објашњава да је производњом и продајом 93.030 литара ликера „_“, извршен чин нелојалне конкуренције и да се због тога приходи од те производње не могу сматрати законитим.

Треба имати у виду, да нелојална конкуренција представља сваку радњу пословног субјекта, која је учињена у пословном надметању, а која је противна добрим пословним обичајима и којом се наноси или потенцијално може нанети штета конкуренту, потрошачима и другима. Али, између нелојалне конкуренције и противправности нема знака једнакости, поготово не у смислу кривице. Стога су предметни разлози потпуно нејасни и противречни, а потпуно је наразумљиво инсистирање првостепеног суда на чињеници да се не ради о законито стеченим приходима, када се на тај начин искључује постојање кривичног дела пореска утаја, за које тврди да је извршено у оквиру активности организоване криминалне групе.

Првостепени суд не даје ваљане разлоге за оцену одбране окривљеног АА, коју није прихватио, са објашњењем да је окривљени мењао и прилагођавао своје изјаве зависно од фазе поступка. Међутим првостепени суд пренебегава околност да је овом окривљеном у истрази стављено на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја, оптужницом кривично дело пореска утаја, а на крају кривично дело недозвољена трговина, па је и логично да своју одбрану донекле уподоби, ако ничем другом, онда бар променама правне квалификације.

Даље, првостепени суд своју одлуку у вези окривљеног заснива и на пресуди Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1 82/11 од 06.12.2011. године, којом је усвојен је споразум о признању кривице закључен између ТОК и окривљеног ББ1 и из исте утврђује да је окривљени АА, био члан организоване криминалне групе и да је његова улога била да у погону ''_'' доо из _ без евиденције у књиговодственој документацији флашира, пакује и дистрибуира ликер “_” у паковању од 1 литар.

Међутим, Споразум о признању кривице другог окривљеног, сам по себи, не може имати доказну снагу која му се даје у побијаној пресуди. Наиме, члан 314 ЗКП прописује да Споразум о признању кривичног дела садржи: опис кривичног дела, признање окривљеног да је исто учинио, споразум о врсти мере или распону казне или других кривичних санкција, споразум о трошковима кривичног поступка, о одузимању имовинске користи прибављене кривичним делом, о имовинско-правном захтеву, уколико је поднет, изјаву о одрицању странака и браниоца од права на жалбу против одлуке којом суд у потпуности прихвати споразум, потписе странака и браниоца, као и да поред тога, може да садржи и изјаву јавног тужиоца о одустајању од кривичног гоњења за друга кривична дела, изјаву окривљеног о прихватању обавезе из члана 238 став 1 ЗКП, споразум у погледу имовине проистекле из кривичног дела итд.

Пресуда којом се прихвата споразум и окривљени оглашава кривим се доноси на рочишту пред председником већа, при чему поред елемената из члана 428 ставови 2, 3 и 5 ЗКП (увод, изрека и подаци из члана 424 ЗКП), садржи разлоге којима се суд руководио приликом прихватања споразума. То фактички значи да пресуда којом се оптужени оглашава кривим на основу Споразума о признању кривичног дела, не подразумева одржавање главног претреса, односно да се не доноси на основу било каквог доказног поступка, већ на основу истраге коју спроводи надлежни тужилац и суштински представља резултат нагодбе јавног тужиоца и окривљеног, који тиме обично жели да себе доведе у повољнији положај у погледу висине казне или заштите имовине. Из првостепене пресуде се не види да ли је приликом анализе и оцене пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1 82/11 од 06.12.2011. године, првостепени суд узео у обзир значај и смисао института Споразума о признању кривичног дела и пресуде која се доноси на основу таквог споразума, као и то да се кривица окривљеног не може утврђивати искључиво на основу признања кривичних дела других окривљених. Пресуда која је резултат споразума о признању кривице, не може по аутоматизму, своју правну снагу и резултате проширити и на лица која у том поступку нису учестовала, посебно не у делу који се односи на незаконите радњи које им се стављају на терет.

Поред свега тога, првостепени суд је остао недоречен и у образложењу закључка да окривљени АА својим радњама доприносио остваривању плана организовања криминалне групе. Наиме, у прилог овим тврдњама првостепени суд наводи да је окривљени у лажним фактурама приказао да је 40.800 флаша ликера „_“ продао предузећу _'', које је ББ1 прокњижио у пословној документацији тог предузећа. Али притом, не даје разлоге, да ли је и на основу чега утврдио, да се ради о лажним фактурама и какве везе има окривљени АА са фактурама које сачињава ББ1.

Иако је у делу изреке који се односи на кривично дело недозвољена трговина у саизвршилаштву из члана 243 став 1 у вези члана 33 КЗ. од стране другостепеног суда уочена напред наведена битна повреда одредба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП, важно је истаћи, да није јасно, због чега је првостепени суд изједначио улоге предузећа „_“ доо из _ и окривљеног АА као физичког лица, и да ли сматра да је окривљени АА исто извршио као физичко лице, или као власник предузећа „_“ доо из _. Тако, у прилог својих закључака првостепени суд наводи Уговор о уступању права на коришћење, који је закључен 01.09.2009. године између „_“ доо из Новог Сада и „_“ доо из _ и резултате увида у спис Привредног суда у Новом Саду. Међутим, из поменутог уговора произилази, да у моменту закључења истог, окривљени није имао овлашћења за заступање предузећа „_“ доо из _, јер је исто имало свог законског заступника, директора, док се у поступку, пред Привредним судом у Новом Саду не појављује у било ком својству, у том предмету тужена страна је предузеће „_“ доо из _. Са друге стране, спорни ликер је производило и продавало предузеће „_“ доо из _, које је сачињавало и издавало отпремнице, фактуре и рачуне, а предметну производњу и дистрибуцију је приказало у својим пословним књигама. Стога је првостепени суд требало да да јасне и недвосмислене разлоге због чега је окривљеног АА довео у везу са извршењем овог кривичног дела, као и да јасно определи његову функцију, положај и улогу у предузећу „_“ доо из _

Осим тога, окривљени АА је оглашен кривим да је кривично дело недозвољена трговина из члана 243 став 1 учинио у саизвршилаштву у вези члана 33 Кривичног законика. Међутим, за свој закључак о чињењу предметног кривичног дела у саизвршилаштву првостепени суд не даје одговарајуће разлоге, јер исте не образлаже аргументацијом која се односи на обележја саучесништва, већ кривичног дела из члана 346 Кривичног законика, да је окривљени АА неколико пута имао припремни договор са ББ1.

Поред тога, пошто код кривичног дела пореска утаја из члана 229 КЗ износи који се односе на умањење или потпуно избегавање пореске обавезе у ствари представљају штету на страни буџета Републике Србије, било је неопходно на поуздан начин утврдити тачан износ утајеног односно умањеног пореза и да ли је због тога на страни буџета РС наступила штета.
 
Из свега напред наведеног је јасно да су основани жалбени наводи да је првостепена пресуда у делу који се односи на окривљене АА1, АА и АА2 захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка, да се ни чињенично стање у односу на њих не може узети као правилно и у потпуности утврђено, те да се самим тим ни примена материјалног права, за сада, не може сматрати правилном. Због тога је овај суд усвојио њихове жалбе и укинуо првостепену пресуду у делу који се односи на oве окривљене и том делу предмет упутио првостепеном суду на поновно суђење. Притом није посебно излагао и образлагао наводе из жалбе ТОК који се односе на осуђујући део пресуде, пошто су исти за сада беспредметни, с'обзиром на разлоге због којих је првостепена пресуда морала бити укинута.

У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити недостатке и повреде на које је указано у овој одлуци и поступити по примедбама овог суда, а изведене доказе ће на правилан начин изложити, анализирати и оценити, како појединачно, тако и у међусобној повезаности и у склопу са одбранама окривљених, те позвати стране да предложе извођење и других доказа за којима се укаже потреба, при чему ће на јасан и недвосмилен начин утврдити да ли су именовани окривљени учинили кривична дела за која се терете, након чега ће донети правилне чињеничне и правне закључке и за исте дати јасне, конкретне и аргументоване разлоге, које ће на ваљан начин изложити и образложити и донети правилну и закониту одлуку.

Због свега напред наведеног Апелациони суд у Београду је, на основу чланова 457 и 458 ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде у ставовима I и II.


Записничар       Председник већа – судија
Жак Павловић, с.р.      Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)