Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.02.2016.

Кж1 По1 25/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 25/15
Дана 25.02.2016. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина број 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа, судија Мирјане Поповић, Јасмине Васовић, Драгољуба Ђорђевића и Бојане Пауновић, чланова већа, са записничарем Јулијаном Таталовић, у учешће судског саветника Игора Рмандића, у кривичном поступку против окривљеног АА, због продуженог кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 и 61 Кривичног законика, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељења К.По1 бр. 39/2013 од 18.07.2014. године, након одржаног претреса дана 25.02.2016. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована, жалба Тужиоца за организовани криминал КТС.бр. 11/07 од 18.11.2014. године, изјављена против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 39/2013 од 18.07.2014. године, у односу на окривљеног АА, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 39/13 од 18.07.2014. године у ставу другом, у делу у коме је окривљени АА ослобођен од оптужбе да је извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 и 41 КЗ, ПОТВРЂУЈЕ.

Трошкови кривичног поступка сходно одредби члана 265 став 1 ЗКП, падају на терет буџетских средстава суда.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 39/13 од 18.07.2014. године, у ставу другом побијане пресуде на основу одредби члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени АА према коме је кривични поступак био раздвојен, ослобођен је од оптужбе да је извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 и 61 Кривичног законика.

  Истом пресудом је одређено да на основу одредби члана 265 став 1 ЗКП, трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

  Против наведене пресуде благовемено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал и то због битне повреде одредаба кривичног поступка у вези члана 438 став 2 тачка 1 и 2 у вези са чланом 437 тачка 1 ЗКП, због повреде кривичног закона из члана 439 тачка 2 у вези са чланом 437 тачка 2 ЗКП, и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 440 у вези са чланом 437 тачка 3 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду као другостепени суд, на основу одредби члана 449 ЗКП одржи претрес и пресуду Вишег суда у Београду Посебног одељења К.По1 бр. 39/13 од 18.07.2014. године, преиначи тако што ће окривљене огласити кривим за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужиоца за организовани криминал КТС бр. 11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет и изрекне им казне затвора како је то током првостепеног поступка предложено или да побијану пресуду преиначи у седници већа, у случају утврђивања повреде кривичног закона која је у жалби наведена тако што ће окривљене огласити кривим за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужиоца за организовани криминал КТС 11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет, и изрекне им казне затвора како је током првостепеног поступка предложено.

  Тужилац за организовани криминал у свом поднеску Ктж.бр.31/14 од 15.12.2014. године је предложио да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу Тужиоца за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 18.11.2014. године, те да као другостепени суд на основу одредби члана 449 ЗКП-а одржи претрес и пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године преиначи тако што ће окривљене огласити кривима за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет и изрекне им казне затвора како је то током првостепеног поступка предложено, или да исту пресуду преиначи у седници већа, у случају утврђивања повреде кривичног закона која је у жалби наведена, тако што ће окривљене огласити кривим за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет и изрекне им казне затвора како је то током првостепеног поступка предложено.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 448 ЗКП-а, дана 23.01.2015. године, и то у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Саше Иванића, након чега је одлучено да Апелациони суд у Београду, у смислу одредбе члана 449 ЗКП-а одржи претрес, који претрес је и одржан дана 22. и 23.10.2015. године, на коме претресу је раздвојен кривични поступак у односу на окривљеног АА, и у односу на кога је одржан претрес пред Апелационим судом у Београду Посебним одељењем, дана 25.02.2016. године, на ком претресу је извршен увид и прочитани су списи предмета Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.39/13 од 18.07.2014. године и извршен увид у доказе а нарочито оне који се односе на окривљеног АА, па је испитан присутни окривљени, након чега је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, донео одлуку као у изреци пресуде.

  Веће Апелационог суда у Београду, Посебно одељење је утврдило да је првостепени суд у пресуди Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.103/2010 од 28.10.2011. године (прва првостепена пресуда донета у овој кривично правној ствари) из изреке те пресуде изоставио радње описане у оптужници, а које се тичу чињеничних навода, да је у питању организована криминална група, па је тако изоставио да је у периоду од 1995. године до краја 1996. године окривљени ББ, организовао криминалну групу са циљем да ради стицања добити на дуже време, по унапред одређеним улогама и задацима, применом одређених правила интерне контроле и дисциплине чланова и применом насиља и застрашивања, коришћењем пословне структуре и утицајем дела организације на извршну власт, врше кривична дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ-а, за које је прописана казна затвора у трајању од 2 – 10 година и злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ-а, за које је прописана казна затвора у трајању од 2 – 12 година, при чему је био свестан свог дела, хтео његово извршење и знао да је забрањено, на тај начин што је окривљени ББ створио план деловања да користећи свој положај одговорног лица и пословну структуру свог предузећа “АА", од разних страних произвођача за ефективни страни новац купује цигарете, а потом да исте увезе без евидентирања увоза – уласка цигарета на територију Савезне Републике Југославије, да коришћењем царинских исправа са неистинитим садржајем лажно прикаже увоз цигарета на територију СРЈ за непостојеће правно лице, затим предметне цигарете транспортује до нерегистрованих закупљених магацинских простора предузећа “АА”, а потом да их складишти и продаје на територији Републике Србије физичким лицима за готов новац, без евидентирања тог промета у књиговодственој евиденцији предузећа, без обрачуна и плаћања јавних прихода, а да продајом цигарета крајњим корисницима на територији Републике Србије без обрачуна и плаћања царинских и других јавних прихода прибави себи и другим оптуженим припадницима криминалне групе противправну имовинску корист у укупном износу од 148.750.199,75 динара (противвредност од 50.641.431 ДЕМ и 6.415.415,98 УС долара), па су окривљени АА до АА13 постали припадници криминалне групе и прихватили активности криминалне групе као своје и извршавали одређене активности које су се у конкретним ситуацијама пред њих постављале и којима су са умишљајем битно допринели и помогли остварењу плана деловања и прибављања наведене противправне имовинске користи, при чему су били свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је забрањено.

  Надаље из изреке наведене пресуде такође произилази да је суд из изоставио радње описане у оптужници, а које се стављају на терет окривљеном АА да је преко сада покојног ПП обезбедио службене регистарске таблице М _ које су коришћене у пратњи транспорта, налазећи да на основу изведених доказа није утврђено да је ту радњу учинио оптужени АА, јер је сведок СС навео да је исте користио у поменутим ситуацијама након што их је добио од ПП - лично.

  Увидом у списе предмета Апелациони суд у Београду Посебно одељење је утврдио да је против пресуде Вишег суда у Београду – Посебног одељења К.По1 бр. 103/2010 28.10.2011. године, жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал дана 29.02.2012.године и то због битне повреде одредаба кривичног поступка, због погрешно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о кривичним санкцијама, а жалбе су изјавили и браниоци окривљених. Апелациони суд у Београду Посебно одељење је својим решењем Кж1 По1.бр.8/12 од 08.02.2013. године, а уважавајући како жалбу Тужиоца за организовани криминал тако и жалбе бранилаца окривљених пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године, укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

  Међутим Тужилац за организовани криминал у својој жалби КТС.бр. 11/07 од 29.02.2012. године, а побијајући горе наведену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, у образложењу своје жалбе прецизно и децидирано наводи на које делове те пресуде се жали, и то на ослобађајући део пресуде у односу на лица окривљене АА4 и АА10, а затим на изостављене радње из продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја и то радњу од 23.08.1996.године на граничном прелазу Прешево, радњу од 27.08.1996.године на граничном прелазу Прешево, радњу од 26.07.1996.године на граничном прелазу Прешево и радњу од 07.08.1996.године такође на граничном прелазу Прешево, као и на изостављена лица - окривљене АА2 и АА12 и то из радње од 11.10.1996.године у магацинском кругу ДП "АА1", док се на остале радње о којима је горе било реч,а које се односе и на окривљеног АА, а које су изостављене из изреке пресуде Вишег суда у Београду К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године, није жалио из чега произилази да своју жалбу није изјавио у том правцу.

  У свом изјашњењу на жалбе бранилаца окривљених КТЖ број 45/12 од 23.04.2012.године заменик ТОК-а, је чак навео да је првостепени суд у свему у делу којим су окривљени оглашени кривим правилно и потпуно утврдио чињенично стање.

  Прецизираном оптужницом Тужиоца за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године, АА су на терет поново стављене све радње које су изостављене у изреци претходне пресуде, чак и оне на које се тужилац није жалио (а како је то предходно наведено). С тога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење полазећи од саме природе института предвиђеног одредбом члана 453 ЗКП-а, забране преиначења на штету окривљеног, закључује да није довољно само постојање правног лека изјављеног на штету окривљеног од стране јавног тужиоца, па да забрана reformatio in peius - забрана преиначење на штету окривљеног, не важи.

  Забрана reformatio in peius, као институт кривичног процесног права, омогућава да се правни лек изјављен у корист окривљеног не може окренути против њега. Онa у суштини значи да се у поступку по правним лековима, не може донети одлука на штету окривљеног, по правном леку уложеном у његову корист.

  По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, дејство забране reformatio in peius је апсолутно, што даље значи да суд решавајући по правном леку уложеном у корист окривљеног не сме донети одлуку која би на било који начин ишла на штету окривљеног, што даље значи да је у поступку по правном леку доња граница промене положаја окривљеног нападнута пресуда, а што даље указује да се дејство забране reformatio in peius односи и на чињенично стање дато у побијаној пресуди.

   Када је јавни тужилац изјавио правни лек, поставља се питање да ли тада важи забрана преиначења на штету окривљеног. Дакле, ако је правни лек јавни тужилац уложио, поред правног лека уложеног од стране окривљених или њихових бранилаца, те ако су пак оба правна лека успела, поставља се питање, да ли важи забрана reformatio in peius.

  Када је јавни тужилац уложио правни лек против прве првостепене пресуде – напред наведене, из свих законских основа као што је случај у овом предмету, па и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, али само у односу на ослобађајући део и конкретно прецизиран осуђујући део пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.103/2010 од 28.10.2011. године, како је напред наведено али не и на одређен део пресуде који се односи на чињенично стање које је изостављено из изреке наведене пресуде, апсолутно дејство забране reformatio in peius се нужно намеће, јер би у противном било довољно да јавни тужилац уложи жалбу и побија пресуду из формалних основа, па да искључи примену ове забране, што свакако није у складу са разлозима увођења овoг института у кривични поступак. Из свега изложеног, се поново закључује да није довољно постојање правног лека изјављеног на штету окривљеног од стране јавног тужиоца па да забрана reformatio in peius не важи, и да се самим тим по налажењу Апелационог суда у Београду Посебног одељења, у таквим случајевима окривљени ни у ком случају не може доводити у неповољнији кривично правни положај.

  Наиме, у конкретној ситуацији када је пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године укинута, а усвајањем како жалбе Тужиоца за организовани криминал, тако и жалбе бранилаца окривљених, није од утицаја то што је побијана пресуда укинута и враћена на поновно одлучивање, будући да се забрана преиначења на штету окривљеног односи и на чињенично стање. Наиме, забрана преиначења на штету окривљеног суштински у себи подразумева, да утврђивање новог чињеничног стања може да иде само дотле док оно буде неповољније за окривљеног од оног које је било утврђено у побијаној односно у пређашњој пресуди, односно до граница одређених овом забраном.

  Другим речима, у поступку по правним лековима, а поводом правног лека уложеног у корист окривљеног забрана reformatio in peius важи и за чињенично стање. Дакле, доња граница промене кривичноправног положаја окривљених је побијана пресуда. Према томе суд не сме применити строжи закон, тј.све одредбе тог закона и то одредбе о кривичном делу, кривици, казни, процесним претпоставкама итд., ако су испуњени услови за примену принципа забране reformatio in peius. Сама природа наведеног института имплицира да је исти и уведен у позитивно законодавство, да би се окривљени заштитио од ситуације да се његов правни лек евентуално може окренути против њега, што даље имплицира да забрана важи како у случају друкчије правне квалификације и строжијег кажњавања базираног на чињеничном стању из побијане пресуде, тако и у случају новоутврђеног чињеничног стања. Дакле, из свега овога се закључује да суд, у поновном поступку не сме утврђивати нове чињенице и околности.

  С` обзиром на напред наведено, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да, имајући у виду да Тужилац за организовани криминал у својој прецизираној оптужници Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године, дакле оптужници која је измењена након укидања пресуде Вишег суда у Београду К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године, у диспозитив исте поново инкорпорира радње које су напред наведене, које су биле изостављене и на које се није жалио и самим тим повећава киминалну количину у односу на окривљеног АА, то је Апелациони суд у Београду Посебно одељење применом одредби члана 453 ЗКП нашао да у конкретној ситуацији Тужилац за организовани криминал то није могао учинити. Посебно је при том Апелациони суд у Београду Посебно одељење имао у виду да су у претходној пресуди били изостављени чињенични наводи везани за организовање организоване криминалне групе чији је како то тужилац тврди иАА члан, а на који део пресуде Тужилац за организовани криминал се није жалио, те да с тога није имао овлашћење у смислу позитивних законских одредби да у својој прецизираној оптужници поново окривљеном АА на терет стави и те радње (а нарочито ако се има у виду непостојање института организоване криминалне групе у време извршења кривичних дела која се окривљенима стављају на терет, за које радње би чак и у случају да су биле инкриминисане у то време, наступила застарелост кривичног гоњења).

  Пажљивом анализом и оценом доказа за догађаје на граничном прелазу Келебија, 20.08. 1996. године, а везано за радње кривичног дела које се окривљеном АА стављају на терет и то да је исти а по наредби из МУП-а, утицао да се дозволи улазак 4 теретна возила са цигаретама, суд је дошао до закључка да су неспорно утврђене чињенице да су, а према подацима добијеним из евиденције царине Републике Мађарске, камиони бројева наведених у изреци оптужнице, превозили цигарете на име предузећа “Succes” из Новог Сада као купца истих, те да су цигарете изашле и иступиле из Републике Мађарске, као и да из исказа саслушних сведока произилази да су камиони ушли на територију СРЈ, и да је улазак праћен доласком џипова са лицима која нису хтела да се легитимишу, што је поткрепљено за дан 20.08.1996.године извештајима ВВ, ВВ1 и ВВ2 чија је аутентичност садржине потврђена и исказима сведока. Уз све то везано за догађај на граничном прелазу Келебија, утврђено је и да роба и подаци из сачињених ЈЦИ, а које су, према наводима сведока СС14, уништене, нису унете у рачунски систем Савезне управе царина тадашње СРЈ.

У светлу чињенице непостојања организоване криминалне групе (као што је то већ напред образложено) и у светлу чињенице да је кривично дело а онако како је окривљеном стављено на терет оптужним актом тужиоца за организовани криминал, свршено оног момента када су камиони (за које је то доказано) ушли на територију СРЈ, јер је у том моменту прибављена противправна имовинска корист власнику цигарета неплаћањем царинских и других јавних прихода (а како је то наведено оптужним актом), суд је нашао да нема доказа ни за радње које су окривљеном АА стављене на терет за дан 20.08.1996. годинеонако како је то описано оптужним актом.

   У конкретном случају, услед непостојања организоване криминалне група, суд имао у виду институт помагања односно да је одредбом члана 35 став 1 Кривичног законика предвиђено да ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела казниће се казном прописаном за то кривично дело или ублаженом казном, те да се као помагање у извршењу кривичног дела сматра се нарочито: давање савета или упутстава како да се изврши кривично дело, стављање учиниоцу на располагање средства за извршење кривичног дела, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, као и унапред обећана прикривања кривичног дела, учиниоца, средстава којима је кривично дело извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављена кривичним делом, и најзад да сваки помагач одговара у границама свог умишљаја, и у том контексту радњу окривљеног АА посредовање ради омогућавања уласка нелегалних цигарета на територију Србије.

Одредбом члана 234 Кривичног законика предвиђено је да ово кривично дело чини одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења, или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету.

  Имајући у виду да је кривично дело како је то описано оптужним актом ТОК-а свршено на самој граници при уласку цигарета, неплаћањем царинских и других дажбина, то окривљени АА својом радњама нје могао бити помагач било коме за кога би се доказало да је извршио основно кривично дело, јер су његове радње од 20.08.1996. године, а онако како су описане уследиле тек након извршења кривичног дела и могле би евентуално представњати радње неког другог, посебног кривичног дела, уколико би као такве од стране тужилаштва биле описане (што није учињено). Ово тим пре што сваки помагач одговара у границама свог умишљаја, што се односи како на њихове радње, тако и на прибављену противправну имовинску корист (од које не ретко зависи и квалификација кривичног дела).

  Када су у питању радње кривичног дела које се окривљеном АА стављају на терет, а везано за догађај од 11.10.1996.године у Руменци, и то да је окривљени АА а по налогу ББ, наложио окривљенима ББ1, АА2 и АА8 употрбу насиља и употребу ватреног оружја а ради лишења слободе радника Републичке Управе јавних прихода, овај суд је утврдио да је несумњиво да из исказа сведока СС1 и СС2 произилази да су АА12 и АА10 прекидали акције контроле, као и да је разлог за то био што Државна безбедност наставља са даљим радом, затим да из исказа сведока СС3, СС4, СС5, СС6 и СС7 такође произилази да је окривљени АА12 прекинуо акцију контроле магацина у Руменци и да је навео да ће даљи посао преузети Државна безбедност, док из исказа сведока СС8, СС9, СС10, СС11, СС12 и СС13 произилази да су у магацину у Руменци лица наведена у оптужном акту лишена слободе од стране наоружаног момка у цивилу у току ноћи 11.10.1996.године и задржана до сутрадан поподне, али је овај суд нашао да се у конкретном случају, у ситуацији када нити постоји организована криминална група (подсетимо да је тужилац пропустио да се жали у том делу на пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.103/2010 од 28.10.2011. године, из чије су изреке изостављене радње описане у оптужници, а које се тичу чињеничних навода да у питању организована криминална група, те да с тога овај чиљенични опис ни по том основу није могао поновити у својој прецизираној оптужници, а како је то већ образложено у овој ове пресуди), нити она може постојати према законодавству у време извршења кривичног дела, овако описане радње које се окривљеном АА стављају на терет, без контекста организоване криминалне групе, не могу представљати радње кривичног дела за које је окривљени оптужен, већ радње од 11.10.1996.године могу бити радње кривичног дела противправно лишење слободе из члана 63 став 2 КЗ РС, за које кривично дело је свакако наступила застарелост кривичног гоњења, и због чега су жалбени наводи јавног тужиоца у овом делу оцењени као неосновани.

  Трошкови кривичног поступка сходно одредби члана 265 став 1 ЗКП-а падају на терет буџетских средстава суда.

  Имајући у виду све напред наведено Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као изреци пресуде, сходно одредби чл. 457 ЗКП-а.

Записничар      Председник већа-судија
Јулијана Таталовић, с.р.    Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)