Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.02.2014.

Кж1 По1 26/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 26/13
Дана 04.02.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и председника Апелационог суда у Београду судије Душка Миленковића, чланова већа, са самосталним саветником-записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против окривљеног АА и др., због кривичног дела продуженог дела тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 у вези члана 33 у вези члана 61 КЗ и др., решавајући по жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, браниоца окривљеног АА1 – адвоката АБ2 и браниоца окривљеног АА2 – адвоката АБ3, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 93/12 од 08.05.2013. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 ЗКП дана 27.12.2013. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Мирјане Илић, окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ4, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА3, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његовог браниоца адвоката АБ6 и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ6 по заменичком пуномоћју за адвоката АБ3, донео је дана 04. фебруара 2014. године


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ1 и АБ, браниоца окривљеног АА1 адвоката АБ2 и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ3, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 93/12 од 08.05.2013. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 93/12 од 08.05.2013. године, у ставу првом изреке побијане пресуде окривљени АА и АА1 су оглашени кривим због извршења по једног продуженог кривичног дела тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ у вези члана 61 КЗ, а окривљени АА2 да је извршио кривично дело тешка крађа помагањем из члана 204 став 2 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 35 КЗ. Исто пресудом у ставу два изреке, окривљени АА и АА3 су оглашени кривим да су као саизвршиоци извршили кривично дело прикривања из члана 221 став 3 у вези члана 33 КЗ.

Првостепени суд је окривљеном АА за продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 61 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ утврдио казну затвора у трајању од шест година, а за кривично дело прикривања из члана 221 став 3 КЗ у вези члана 33 КЗ казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, па му је применом члана 62 став 1 КЗ узео као утврђене казне затвора у трајању од три месеца на коју је осуђен пресудом Првог основног суда у Београду К.бр.4155/10 од 18.02.2010. године, правноснажна дана 01.02.2011. године, преиначена решењем о примени амнестије Првог основног суда у Београду К.бр.4155/10 – Ква.бр.309/12 од 22.11.2012. године и казну затвора у трајању од четири месеца и петнаест дана, на коју је осуђени пресудом Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 од 26.03.2012. године правноснажна дана 22.05.2011. године, преиначене решењем о примени амнестије Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 – Ква бр. 311/12 од 21.11.2012. године, па је окривљеног АА осудио на јединствену казну затвора у трајању од седам година и шест месеци, у коју казну је окривљеном сходно одредби члана 63 став 1 КЗ, урачунао и време проведено у притвору и то од 12.11.2009. године до 04.03.2013. године и по пресуди Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 од 26.03.2012. године од 30.12.2005. године до 24.02.2006. године, време проведено на издржавању казне по пресудама Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 од 26.03.2012. године и Првог основног суда у Београду К.бр.4155/10 од 18.02.2010. године.

Првостепени суд је окривљеном АА1 за продужено кривично дело тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 33 КЗ у вези члана 61 КЗ утврдио казну затвора у трајању од четири године, па му је применом члана 62 став 1 КЗ узео као утврђену казну затвора у трајању од једне године, седам месеци и седам дана, на коју је осуђен пресудом Окружног суда у Београду К.бр.1984/08 од 26.03.2009. године, а која је преиначена у погледу одлуке о кривичној санкцији пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.бр.352/2010 од 25.03.2010. године, као и решењем о примени амнестије Вишег суда у Београду К.бр.14145/10 – Кв.бр.1134/13 од 08.03.2013. године, па је окривљеног АА1 осудио на јединствену казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, у коју казну је окривљеном сходно одредби члана 63 КЗ урачунао време проведено у притвору од 02.10.2008. године до 26.03.2009. године по пресуди Окружног суда у Београду К.бр.1984/08 од 26.03.2009. године која је преиначена у погледу одлуке о кривичној санкцији пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр.352/2010 од 25.03.2010. године и од 12.11.2009. године до 30.01.2013. године, као време проведено на издржавању казне затвора по наведеној пресуди.

Првостепени суд је окривљеног АА3 осудио на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци у коју казну је окривљеном сходно одредби члана 63 КЗ урачунао време проведено у притвору од 12.11.2009. године до 28.04.2011. године.

  Првостепени суд је окривљеног АА2 осудио на казну затвора у трајању од једне године, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 23.04.2010. године до 05.07.2010. године.

  Првостепени суд је на основу члана 87 КЗ окривљенима изрекао меру безбедности одузимања предмета па је: од окривљеног АА одузео мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, гумирану црну рукавицу са црвено-црном ранфлом, три електронске кутије – „интерфејси“ једна без текстилног омота и две са текстилним омотом, две електронске картице – кључа за моторно возило марке „Рено Меган“, упутство за употребу интерфејса пет алата типа четвртки и текстилни умотај у коме се налазио у средини овални мали електронски део. Од окривљеног АА1 је одузет мобилни телефон марке „Сименс“ црне боје ИМЕИ број _..., мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Сименс“ ИМЕИ број _ са СИМ картицом број _, мобилни телефон марке „Самсунг“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _ са СИМ картицом и бројем 065/502-18-07, мобилни телефон марке „Нокиа“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Самсунг“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Самсунг“ ИМЕИ број _, мобилни телефон марке „Моторола“ сиво-црне боје ИМЕИ броја _, неотворена припејд СИМ картица _, пластично лежиште припејд СИМ картице у коме је била СИМ картица _, пластична картица са ПИН и ПУК шифрама за број _, једна СИМ картица _, хало картица серијски број _ и хало картица серијски број _. Од окривљеног АА3 је одузето: мобилни телефон марке „Самсунг“ модел SGM-E 200, ИМЕИ број _ са картицом серијског броја _, мобилни телефон марке „Самсунг“ модел SGM-E 250, ИМЕИ броја _ са картицом серијског броја _, а који предмети ће се по правноснажности пресуде предати Министарству унутрашњих послова Републике Србије на даље располагање.

Истом пресудом у ставу три изреке на основу члана 258 став 4 Закона о кривичном поступку, оштећени ОО је са својим имовинско правним захтевом који не прелази износ од 250 евра за наочаре и 9.000,00 динара за таксе упућен на парницу.

Оштећена СС је са својим имовинско правним захтевом (који не прелази износ од 22.000,00 динара) упућена на парницу.

Оштећени ОО2 је са својим имовинско правним захтевом (који не прелази износ од 30.000,00 динара) упућен на парницу.

Оштећена ОО3 је са својим имовинско правним захтевом (који не прелази износ од 600 евра) упућена на парницу.

Делимично је усвојен имовинско правни захтев оштећене ОО5, па су окривљени АА и АА1 обавезани да оштећеној исплате на име накнаде штете износ од 369.692,00 динара, а преко тог износа па до износа динарске противвредности од 9.500 евра на дан исплате са припадајућом законском затезном каматом, оштећена је упућена на парницу.

Делимично је усвојен имовинско правни захтев оштећеног ОО6, па су окривљени АА и окривљени АА1 обавезани да оштећеном исплате на име накнаде штете износ од 615.537,00 динара а преко тог износа, па до износа динарске противвредности од 6.500 евра на дан исплате са припадајућом законском затезном каматом оштећени је упућен на парницу.

Делимично је усвојен имовинско правни захтев оштећеног ОО4, па су окривљени АА и окривљени АА3 обавезани да оштећеном исплате на име накнаде штете износ од 279.195,03 динара, а што представља динарску противвредност у износу од 3.000 евра на дан 14.10.2009. године, а преко тог износа и то за износ од 183.000,00 динара на име оправке возила, оштећени је упућен на парницу.

На основу члана 264 став 1 ЗКП, окривљени АА, АА1, АА3 и АА2 су обавезани да накнаде трошкове кривичног поступка о чијој висини ће првостепени суд одлучити накнадно посебним решењем.

Првостепеном пресудом у ставу четири изреке, окривљени АА3 је на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП-а, ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ.

Првостепеном пресудом у ставу пет изреке, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени АА4 и АА3 су ослобођени од оптужбе да су извршили и то окривљени АА4 кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ, а окривљени АА3 кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 у вези члана 34 КЗ.

Првостепеном пресудом је на основу члана 265 став 1 ЗКП одлучено да трошкови кривичног поступка окривљеног АА4 падну на терет буџетских средстава.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду одржи претрес у односу на ослобађајући део описан под тачкама 4 и 5 првостепене пресуде и након утврђеног чињеничног стања окривљеног АА3 огласи кривим због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 у вези члана 34 КЗ и утврди му за ова кривична дела казне затвора по закону, да окривљеног АА4 огласи кривим због кривичног дела одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ и изрекне му казну затвора по закону, а потом у преосталом делу првостепену пресуду преиначи, тако што ће окривљеног АА огласити кривим због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, окривљеног АА1 за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, окривљене АА и АА3 за кривично дело изнуде у саизвршилаштву из члана 214 став 1 у вези члана 33 КЗ и утврди им за ова кривична дела казне затвора по закону, а потом да их за извршена кривична дела осуди на строжије јединствене казне затвора по закону, а да окривљеног АА2 осуди на строжију казну затвора;

-бранилац окривљеног АА – адвокат АБ1, из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду преиначи и окривљеног блаже казни;

-бранилац окривљеног АА – адвокат АБ, из свих законом предвиђених разлога а према жалбеним наводима првостепена пресуда се побија због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи и окривљеног блаже казни. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа када се о жалбама буде одлучивало.

-окривљени АА из свих законом предвиђених разлога, а према жалбеним наводима првостепена пресуда се побија због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду преиначи и блаже га казни;

-бранилац окривљеног АА1 – адвокат АБ2 због погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу браниоца, првостепену пресуду преиначи и окривљеном АА1 изрекне блажу кривичну санкцију. У жалби је бранилац ставио захтев да заједно са окривљени буде обавештен о седници већа;

-бранилац окривљеног АА2 – адвокат АБ3 због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијану пресуду преиначи, окривљеног ослободи од оптужбе. У жалби је бранилац ставио захтев да буде обавештен о седници већа како би истој присуствовао.

Бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2 је суду доставио одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да се иста одбије као неоснована.

Бранилац окривљеног АА3 – адвокат АБ5 је суду доставио одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да се иста одбије као неоснована. У одговору на жалбу бранилац је ставио захтев да о дану одржавања седнице већа буде обавештен.

Бранилац окривљеног АА4 – адвокат АБ6 је доставио суду одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да се иста одбије као неоснована. У одговору на жалбу бранилац је ставио захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа.

Заменик тужиоца за организовани криминал је писменим поднеском Ктж.бр.26/13 од 26.09.2013. године предложио да се жалба ТОК-а уважи као основана, те да Апелациони суд у односу на ослобађајући део описан под тачкама четири и пет изреке првостепене пресуде отвори претрес те након тога окривљеног АА3 огласи кривим због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ и одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 у вези члана 34 КЗ и утврди му за ова кривична дела казне затвора по закону, да окривљеног АА4 огласи кривим због кривичног дела одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ и изрекне му казну затвора по закону, а потом у преосталом делу првостепену пресуду преиначи, тако што ће окривљеног АА огласити кривим због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, окривљеног АА1 за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ а окривљене АА и АА3 и за кривично дело изнуде у саизвршилаштву из члана 214 став 1 у вези члана 33 КЗ и утврди им за ова кривична дела казне затвора по закону, а потом их за извршена кривична дела осуди на строжије јединствене казне затвора по закону, а да окривљеног АА2 осуди на строжију казну затвора.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 447 ЗКП-а, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Мирјане Илић, окривљеног АА, његовог браниоца адвоката АБ4 по пуномоћју које је приложио суду, окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА3 адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његовог браниоца адвоката АБ6 и браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ6 по заменичком пуномоћју за адвоката АБ3, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, жалбама и одговорима на жалбу, те садржином поднеска АЈТ, а након што је испитао првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал побија се првостепена пресуда због повреде кривичног закона, тако што се истиче да је и поред измењене оптужнице остало спорно питање, да ли радње које су у њој описане могу истовремено представљати кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ у односу на окривљеног АА, односно став 2 КЗ у односу на окривљеног АА1, а да се окривљенима АА и АА1 истовремено ставља на терет и продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, обзиром да став 3 члана 204 КЗ у себи конзумира дело које је извршено од стране организоване криминалне групе, или ако вредност украдених ствари прелази износ од 1.500.000,00 динара. Првостепени суд је стао на становиште да чињеница да су окривљени АА и АА1 „испунили“ оба алтернативна услова из става 3 члана 204 КЗ, никако не значи да су извршили два кривична дела тешке крађе или да су извршили по два одвојена дела у стицају тешка крађа и злочиначко удруживање, већ да су извршили по једно продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ. У жалби тужиоца се указује да за овакав свој став првостепени суд није навео ниједан разлог због чега сматра да је кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ односно став 2 у вези става 1 КЗ конзумирано кривичним делом тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 КЗ, већ је само ту чињеницу без образложења констатовао, чиме је учинио и битну повреду одредаба кривичног поступка.

Насупрот овим жалбеним наводима Тужиоца за организовани криминал, првостепени суд је у образложењу пресуде (страна 57) дао разлоге за правну квалификацију дела, наводећи да је имајући у виду утврђено чињенично стање, анализом и оценом изведених доказа, нашао да су се у радњама окривљених АА и АА1 стекла сва законска обележја бића по једног продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 у вези члана 61 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, налазећи да је током поступка и поред измењене оптужнице остало спорно питање да ли радње које су у њој описане могу истовремено представљати кривично дело „злочиначко удруживање“ из члана 346 став 1 КЗ у односу на окривљеног АА, односно став 2 у односу на окривљеног АА1, а да се окривљенима АА и АА1 истовремено ставља на терет и продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 у вези члана 61 КЗ, обзиром да члан 204 став 3 у себи конзумира дело које је извршено од стране организоване криминалне групе, или ако вредност украдених ствари прелази износ од 1.500.000,00 динара.

Првостепени суд је оценом изведених доказа утврдио да је окривљени АА кривична дела у ставу првом од тачке 1 до тачке 9 изреке првостепене пресуде извршио као организатор организоване криминалне групе, а да је окривљени АА1 дела од тачке 4 до тачке 9 става 1 изреке првостепене пресуде извршио као припадник организоване криминалне групе.

Првостепени суд је такође имао у виду вредност украдених возила (у погледу оних која су описана од тачке 1 до тачке 9 става 1 изреке првостепене пресуде) у чијем одузимању је учествовао окривљени АА, било сам, било са саизвршиоцима или помагачем, која износи 5.285.678,00 динара, а вредност возила (од тачке 4 до 9) у чијем одузимању је учествовао окривљени АА1 је 3.289.744,00 динара, док је вредност возила (тачка 1) у чијем одузимању је окривљеном АА помагао окривљени АА2 била је 1.045.354,00 динара.

Првостепени суд је имајући у виду и одредбу члана 61 КЗ, нашао да су се у радњама окривљеног АА стекла сва законска обележја бића једног продуженог кривичног дела тешка крађа из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ, у чији састав су ушле радње извршења од тачке 1 до тачке 9 става 1 изреке првостепене пресуде, као и да је окривљени АА1 извршио једно продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ у чији састав су ушле радње описане од тачке 4 до тачке 9 става 1 изреке првостепене пресуде.

Стоји чињеница коју првостепени суд такође констатује у образложењу пресуде, да су окривљени АА и АА1 испунили оба алтернативна услова из става 3 члана 204 КЗ, што никако не значи и да су извршили два продужена кривична дела тешке крађе, или да су извршили по два одвојена дела у стицају – тешка крађа и злочиначко удруживање, већ су извршили по једно продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ, у вези члана 61 КЗ, док је окривљени АА2 у оквиру свог умишљаја извршио кривично дело тешка крађа помагањем из члана 204 став 2 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 35 КЗ. Првостепени суд је такође у образложењу пресуде (страна 59) дао разлоге наводећи да је имајући у виду одредбу члана 420 став 2 ЗКП којом је прописано да суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правне квалификације дела, утврдио правну квалификацију као у изреци пресуде, примењујући закон и то како у погледу временског важења, тако и у погледу правне квалификације дела према описаним радњама извршења из измењене оптужнице Тужиоца за организовани криминал.

Такође се жалбом Тужиоца за организовани криминал побија првостепена пресуда у погледу повреде кривичног закона по питању да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе у ставу два изреке примењен закон који се не може применити. У жалби се указује да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал од 10.02.2010. године, а која је измењена 15.04.2013. године, окривљенима АА и АА3 стављено на терет извршење кривичног дела изнуде из члана 214 став 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, док је првостепени суд сходно утврђеном чињеничном стању, окривљене огласио кривим због извршења кривичног дела прикривања из члана 221 став 3 у вези члана 33 КЗ, Међутим, у жалби се указује да се овакав закључак првостепеног суда не може прихватити, те да је првостепени суд на тај начин повредио кривични закон, јер је на основу изведених доказа утврдио да су окривљени у конкретном случају применили претњу и тако извршили кривично дело изнуде из члана 214 став 1 КЗ, а не кривично дело прикривања из члана 221 став 3 КЗ, па се сходно томе и предлаже као у жалби тужиоца.

Насупрот овим жалбеним наводима, првостепени суд је, и у погледу правне квалификације дела, а сходно утврђеном чињеничном стању нашао да су се у радњама окривљених АА и АА3 за које су оглашени кривим у ставу 2 изреке првостепене пресуде, стекла сва законска обележја бића кривичног дела прикривања у саизвршилаштву из члана 221 став 3 у вези члана 33 КЗ, обзиром да је током поступка неспорно утврђено, а што произилази и из изведених доказа, да су возило оштећеног ОО4 украла трећа лица, да је окривљени АА3 сазнао име и број телефона оштећеног, да је ангажовао окривљеног АА како би овај преко својих контаката сазнао код кога се украдено возило налази и за коју суму су та лица спремна да возило уступе, па када су то сазнали преко НН лица, ступили су у контакт са оштећеним и сазнали за коју цену је оштећени спреман да откупи – поврати возило, па када су прибавили све те информације, приступило се релизацији дела, тако што је прво наплаћено 3.000 евра од оштећеног, а потом је организована и предаја возила.

Првостепени суд је, имајући у виду одредбу члана 420 став 2 ЗКП-а, и у овом случају утврдио да се не ради о кривичном делу изнуде из члана 214 став 1 КЗ, већ о кривичном делу прикривања из члана 221 став 3 КЗ, у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, налазећи да кривично дело изнуде врши лице које силом или претњом принуди другог да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине, а у намери да себи или другом прибави имовинску корист. У конкретном случају, првостепени суд је утврдио да окривљени АА и АА3 нису применили силу или претњу, већ су у намери прибављања противправне имовинске користи захтевали накнаду за повраћај ствари за коју су знали да је прибављена кривичним делом.

Првостепени суд надаље утврђује да је за постојање кривичног дела изнуде из члана 214 став 1 КЗ потребно да су испуњена три услова, а то је да се примењује сила или претња, да оштећени под дејством те силе или претње учини нешто на штету своје или туђе имовине, а све у намери стицања имовинске користи, док је код кривичног дела прикривања из члана 221 став 3 КЗ за постојање истог потребно такође три услова, а то је да се захтева накнада за повраћај ствари, да онај који захтева накнаду зна (или је могао и био дужан да зна) да је ствар прибављена кривичним делом и да се то ради у намери прибављања противправне имовинске користи.

Првостепени суд надаље закључује да је разлика између ова два кривична дела следећа и то код изнуде имамо прво примену силе или претње, па тек потом штету, тј. одлуку оштећеног да нешто уради на штету своје или туђе имовине, док код кривичног дела прикривања имамо прво штету, дакле ствар која је одузета кривичним делом од стране трећих лица, па тек онда захтев за новчану надокнаду за повраћај ствари.

Суштинска разлика је у томе што код прикривања из члана 221 став 3 КЗ имамо ситуацију да је власнику већ нанета штета и онда се оштећеном нуди да умањи штету – захтева се новац за враћање украдених ствари и зато ту немамо силу или претњу, већ буквално имамо „ценкање“ тј. испитивање за који новац је оштећени спреман да ствар поврати тј. умањи своју већ претрпљену штету.

У конкретном случају првостепени суд надаље закључује да није у питању сила или претња, већ да се радило „о захтеву“ за повраћај ствари, о чему говори и чињеница да су се окривљени и оштећени у више наврата „ценкали“. У првом контакту НН лице је од ОО4 тражило за повраћај 5.000 евра, што је ОО4 у старту одбио, не желећи о тој цени уопште де разговара. Кроз десетак минута ОО4 поново зову, нуде му повраћај за 3.000 евра и он прихвата разговор за ту цену, али и услов да му врате и четири нове аутомобилске гуме које су биле у гепеку и пасош који је био у касети. По исказу оштећеног, када је он са парама стигао у Београд, био је још један покушај да се на име повраћаја тражи 5.000 евра, али је он то поново одбио и више се до краја према њему нису мењали услови.

Имајући у виду напред наведено, првостепени суд је радње окривљених правно квалификовао као кривично дело прикривање из члана 221 став 3 КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ, за које је окривљене АА и АА3 огласио кривим у ставу 2 изреке пресуде и сходно томе у погледу правне квалификације дела дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, а који се жалбеним наводим Тужиоца за организовани криминал у овом делу не доводе у сумњу.

Такође се жалбом Тужиоца за организовани криминал побија првостепена пресуда у ослобађајућем делу у односу на окривљеног АА3 и указује да је првостепени суд погрешно утврдио да није доказано да је окривљени АА3 постао припадник организоване криминалне групе и тиме учинио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ. У жалби се указује да првостепени суд није поступио по налогу Апелационог суда у Београду из решења Кж1 По1 бр. 17/12 од 16.10.2012. године, у коме и овај суд наводи бројне доказе из којих произилази да је окривљени АА3 имао улогу као припадник организоване криминалне групе, односно да је тиме учинио кривично дело из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ. Из правилно изведених доказа и исказа окривљених АА, АА1 и АА3, а највише из садржине прислушкиваних телефонских разговора произилази да је окривљени АА3 знао да се окривљени АА и АА1 баве одузимањем моторних возила на територији Београда, која се потом одвозе и продају у Републику Црну Гору. Изведеним доказима се утврђује чињеница да је окривљени АА3 био припадник организоване криминалне групе са улогом како је то и наведено у оптужници, те је погрешан закључак првостепеног суда да није доказано да је окривљени АА3 извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ.

Напред наведени жалбени наводи ТОК-а се такође оцењују као неосновани, обзиром да је првостепени суд и по оцени Апелационог суда, након правилно цењеног и утврђеног чињеничног стања које произилази из списа предмета правилном применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљеног АА3 у ставу четири изреке првостепене пресуде ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ.

Наиме, измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал, окривљеном АА3 је стављено на терет да је у периоду од јула до новембра месеца 2009. године, способан да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, свестан забрањености својих радњи, постао припадник организоване криминалне групе коју је организовао окривљени АА која је имала за циљ вршење кривичних дела за која се може изрећи казна затвора у трајању дужем од четири године.

У погледу овог дела измењене оптужнице која се односи на окривљеног АА3, првостепени суд је у ставу првом изреке првостепене пресуде утврдио да је окривљени АА заиста у означеном периоду организовао организовану криминалну групу која је имала за циљ вршење кривичних дела, па је зато и радње извршења од стране окривљених АА и АА1 правно квалификовао као продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 КЗ.

Питање које се у конкретном случају у односу на окривљеног АА3 током поступка поставило као спорно јесте питање његовог припадништва организованој криминалној групи, те уколико јесте, која је била његова улога. Првостепени суд је током поступка утврдио да окривљени АА3 није учествовао у извршењу дела из тачке I-1 оптужнице, ни као саизвршилац, ни као помагач а ни као подстрекач, обзиром да му се то оптужницом и не ставља на терет. Њему се ставља на терет да је у оквиру те организоване криминалне групе имао улогу да преко окривљеног АА4 радника полиције добије информације о провери да ли је за неким припадником организоване криминалне групе, као и за другим лицима, расписана потрага, те да је имао улогу да ступа у контакт са оштећеним власницима противправно одузетих возила и уговара враћање возила за новчану надокнаду.

За првостепени суд није спорна чињеница да је окривљени АА3 заиста тражио од окривљеног АА4 да му саопшти податке да ли је за наведеним лицима, а то се пре свега мисли на АА5 и АА1, расписана потрага, али првостепени суд налази да ниједан доказ не упућује на то да је окривљени АА3 то радио као припадник групе. Ниједан понуђен доказ не доводи у везу окривљеног АА са лицем под именом АА5, па је нејасно на основу којих чињеница и доказа се тврди да је окривљени АА тражио од окривљеног АА3 да подстрекава окривљеног АА4 да се прибаве подаци за АА5. Дакле, не постоји ниједан доказ ни да је окривљени АА тражио, ни да је накнадно обавештен од стране АА3 о подацима за АА5, нити да је АА на крају тог ланца обавестио АА5 о резултатима провере. Током поступка окривљени АА3 није оспорио да је од њега окривљени АА једном тражио да му провери за окривљеног АА1 да ли је за њим расписана потрага, те да је он тај податак проверио и добио од окривљеног АА4 и саопштио га окривљеном АА. Међутим, сама та чињеница не значи аутоматски да је окривљени АА3 због тога постао припадник АА групе, јер сем те једне радње, ниједан други доказ не поткрепљује тезу да је то био трајни налог окривљеном АА3, те да је то била његова улога као припадника групе.

Измењеном оптужницом се такође тврди да је улога окривљеног АА3 као члана и припадника организоване криминалне групе била и да ступа у контакт са оштећенима власницима противправно одузетих возила и уговара враћање возила за новчану надокнаду. Првостепени суд налази да ни за ову тврдњу није понуђен, нити је изведен иједан доказ, обзиром да од стране тужилаштва није понуђен ниједан доказ из кога би се могло утврдити да је окривљени АА3 лично и непосредно ступао у контакт са оштећеним власницима и уговарао враћање возила за новчану надокнаду.

Измењеном оптужницом ТОК-а, окривљеном АА3 се ставља на терет да је добијао налоге од окривљеног АА да ступа у контакт са оштећенима, па тако и са сином власника возила марке „Рено Меган“ сиве металик боје, ознаке _, те са СС власником путничког моторног возила марке „Рено лагуна“ са циљем да се возило врати оштећеном уз новчану надокнаду.

Из исказа оштећених ОО и ОО1 произилази да њих заиста јесте неко позивао, али их је позивао како они кажу неко са снажним црногорским акцентом, а то сигурно није окривљени АА3, док оштећена СС ни не спомиње да је неко покушао да је контактира а у осталом на ту околност такође није понуђен ниједан материјални доказ.

Такође, у наведеном периоду постоји велики број пресретнутих телефонских разговора које је окривљени АА3 обављао са различитим саговорницима, али ниједан од тих разговора не указује да је он непосредно ступао у контакт са оштећеним власницима противправно одузетих возила и уговарао враћање возила за новчану надокнаду. У тим разговорима АА3 је са више саговорника причао о одузетим возилима, покушавајући да дође до података о власнику возила, али ни у једном од тих разговора окривљени АА3 не разговара непосредно са оштећенима како се то наводи у измењеној оптужници Тужилаштва за организовани криминал.

Првостепени суд надаље закључује да чињеница да је окривљени АА3 оглашен кривим због кривичног дела прикривање из члана 221 став 3 КЗ, за које је прописана новчана казна или затвор до две године и које дело се иначе и не може извршити од стране организоване криминалне групе, обзиром да је према члану 346 став 1 КЗ за постојање групе као нижег степена организације криминалних група, услов да се таква група организује за вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора до три године или тежа казна, док је према члану 3 става 2 Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, те према члану 112 став 35 КЗ „организована криминална група је група од три или више лица која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела, која постоји одређено време делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за које је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања посредно или непосредно финансијске или друге користи.

Надаље, имајући у виду све напред наведено, првостепени суд налази да није доказано да је окривљени АА3 постао припадник организоване криминалне групе, односно припадник злочиначког удружења како је то правно квалификовано од стране тужилаштва, а које је организовао окривљени АА, чиме би извршио кривично дело из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, па је стога и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, првостепени суд правилном применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП окривљеног АА3 ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ и за шта је у образложењу пресуде дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се жалбеним наводима Тужиоца за организовани криминал не доводе у сумњу.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал побија се пресуда и у ослобађајућем делу под тачком 5 изреке у односу на окривљеног АА4 и указује да је првостепени суд на основу погрешно утврђеног чињеничног стања погрешно закључио да није доказано да је овај окривљени извршио кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ, а окривљени АА3 кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 у вези члана 34 КЗ, погрешно закључујући да није доказано да је одавање службене тајне проузроковало или могло да проузрокује штетне последице за службу. У жалби тужиоца се указује да је током поступка неспорно утврђено да је окривљени АА4 оптуженом АА3 саопштавао податке који представљају службену тајну, што суд и констатује у образложењу пресуде, али по ставу суда овакво одавање службене тајне није проузроковало, нити је могло да проузрокује штетне последице за службу. Међутим, првостепени суд није ценио да су у зависности од добијених података који представљају службену тајну – да ли је за окривљеним АА1 расписана потрага или није, окривљени АА и АА1 планирали предузимање криминалних активности, јер је од тог податка зависило да ли ће ови окривљени извршити дело и кренути возилом у Црну Гору и предати га АА6 ради даље продаје, или то неће учинити. У жалби се указује да су штетне последице за службу наступиле, а свакако су могле да наступе, јер је у конкретном случају довољно да постоји апстрактна опасност како је то регулисано ставом 4 члана 369 ЗКП.

Насупрот овим жалбеним наводима Апелациони суд налази да је првостепени суд након правилно цењеног и утврђеног чињеничног стања, имајући у виду одбране окривљених АА4 и АА3 исте правилном применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП у ставу 5 изреке пресуде ослободио од оптужбе да су извршили и то окривљени АА4 кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ, а окривљени АА3 кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 у вези члана 34 КЗ.

Током поступка, неспорно је да је окривљени АА3 од окривљеног АА4 тражио да провери да ли је за лицима АА5 и АА1 расписана централна потрага, да је окривљени АА4 то проверио брзом претрагом у бази података уласком помоћу своје шифре – корисничког имена и лозинке у јединствени информациони систем МУП-а, да је добијене податке саопштио окривљеном АА3, да је АА3 добијени податак за АА5 саопштио АА5, а добијени податак за АА1 саопштио АА. Ове чињенице потврђују и окривљени АА3 и АА4 у својим одбранама, а што произилази из писаних доказа, те пресретнутих разговора обављених 15.09.2009. године, 29.09.2009. године, 15.10.2009. године и 16.10.2009. године. Наиме из извештаја из системског журнала јединственог информационог система МУП-а, произилази да је окривљени АА4 дана 16.10.2009. године вршио проверу за АА1 са захтевом ПДТ 10 (претрага по идентификационим подацима за лице, брза претрага два почетна слова презимена и имена и године рођења, задње две цифре по презимену и имену, по матичном броју, потражна делатност) и да је добио одговоре НЕ, те да је истога дана извршио исту такву проверу и за „АА5“ да је добио одговор „ЦП“ (централна потерница). Иначе начин рада у јединственом информационом систему, односно коришћење тог система су потврдили сведоци СС1 до СС8.

Првостепени суд је напред наведено утврдио на основу неспорних чињеница, и то на основу одбране окривљених АА3 и АА4, који су у својим одбранама наведено у целости потврдили, те суд налази да су њихови искази у том делу логични, уверљиви и поткрепљени осталим изведеним доказима. Напред наведено несумњиво произилази и из писаних доказа, те транскрипата пресретнутих разговора, а чија веродостојност током поступка није доведена у сумњу.

Окривљени АА4 у својој одбрани није спорио да је окривљеном АА3 саопштавао (одавао податке), али оспорава свест о противправности, тј. да је знао да су ти подаци проглашени за „службени тајну“ чланом 47 Обавезне инструкције о правилима и поступцима у коришћењу информационог система Министарства унутрашњих послова број 01 број 8130/09-2 од 17.08.2009. године. Да је окривљени АА4 имао свест о противправности радње, говори и начин на који он повратно обавештава АА3 и то дана 16.10.2009. године, тако што АА4 зове АА3 и јавља му да је „онај гадни дебели не може на фудбал“ мислећи притом на АА5. Дакле овај шифровани начин изражавања, такође потврђује свест о противправности радње, због чега и постоји потреба да се прикрије права садржина разговора. Са друге стране, првостепени суд није прихватио измењену одбрану окривљеног АА4 у којој тврди да није знао за постојање Обавезних инструкција, те да стога није ни имао свест о противправности.

Првостепени суд је имајући у виду утврђено чињенично стање, нашао да током поступка није доказано да су окривљени АА4 и АА3 извршили кривична дела које им се стављају на терет измењеном оптужницом ТОК-а. Наиме, кривично дело одавање „службене тајне“ из члана 369 став 1 КЗ, чини службено лице које неовлашћено другом саопшти, преда или на други начин учини доступним податке који представљају службену тајну, или које прибавља такве податке у намери да их преда непознатом лицу, а у ставу 4 истог члана прописан је и додатни услов и то да се „службеном тајном сматрају подаци и документи који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донетом на основу закона, проглашени службеном тајном и чије би одавање проузроковало, или би могло да проузрокује штетне последице за службу“.

За постојање овог кривичног дела поред неовлашћеног саопштавања – одавања података који су проглашени за службену тајну од стране службеног лица, неопходно је да је услед тога дошло, или је могло да дође до штетне последице за службу. У конкретном случају испуњени су следећи елементи из наведеног члана, а то је да службено лице АА4 неовлашћено саопштава другом – АА3 податке који су проглашени за службену тајну (члан 47 Обавезне инструкције о правилима и поступцима коришћења информационог система Министарства унутрашњих послова број 01 број 8130/09 – 2 од 17.08.2009. године), али током поступка није доказано и да је то одавање проузорковало или би могло да проузрокује штетне последице за службу.

Наиме, услов за постојање овог кривичног дела је да наступи или би могло да наступи – проузрокује штетне последице по службу. На ову околност тј. на околност штетне последице по службу, да је наступила, било да би могла да наступи, тужилаштво није понудило доказе. Како је првостепени суд током поступка утврдио да није доказано да је окривљени АА4 извршио кривично дело одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ, јер нема доказа да је наступила или је могла да наступи штетна последица по службу, самим тим нема ни кривичне одговорности окривљеног АА3 коме се измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал ставља на терет подстрекавање окривљеног АА4 на извршење кривичног дела одавање службене тајне из члана 369 став 1 КЗ.

Наиме, није спорно да је окривљени АА3 тражио податке из јединственог информационог система МУП-а Србије од окривљеног АА4, није спорно да је окривљени АА4 те податке саопштавао окривљеном АА3, али како није доказано да је због тога наступила или да је могла да наступи штетна последица по службу, то нема ни доказа да је окривљени АА3 извршио кривично дело одавање службене тајне подстрекавањем из члана 369 став 1 у вези члана 34 КЗ, са којих разлога је и по оцени Апелационог суда, првостепени суд правилном применом одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП окривљене АА4 и АА3 ослободио као у ставу пет изреке првостепене пресуде и у образложењу пресуде дао разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, док се супротни жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима се оспорава закључак првостепеног суда и оцене изведених доказа у погледу овог кривичног дела, оцењују као неосновани, јер се истима не доводи у питање правилност одлуке првостепеног суда из већ напред наведених разлога.

Жалбом браниоца окривљеног АА – адвоката АБ1 побија се првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, тако што се истиче да је став одбране да је окривљени АА извршио кривично дело за које је осуђен, практично да је предузео скоро све радње наведене у пресуди, па је у том случају сагласна одбрана сагласна са правном квалификацијом кривичног дела тешке крађе из члана 204 став 3 у вези члана 33 и 61 КЗ и прикривања из члана 221 став 3 у вези члана 33 КЗ, али се оспорава број предузетих радњи кривичног дела тешке крађе који не одговара учињеном, обзиром да окривљени АА није извршио радњу описану у ставу I под тачком 1 овог продуженог кривичног дела, док је осталих осам радњи предузео.

Жалбом се оспорава и указује да не постоје докази да је окривљени АА учествовао у извршењу радње од 11.08.2009. године описане у тачки 1 диспозитива, којом приликом је на штету окривљеног АА7 одузет аутомобил марке „Reno espace“ обзиром да окривљени не признаје извршење ове радње, а други докази не упућују на њега као извршиоца, обзиром да је возило власник пронашао у Београду, што указује да нису тачни наводи из оптужнице да је аутомобил одвежен у Црну Гору, а самим тим да је на наведени начин и одузето. У конкретном случају, код сумње у извршиоца и начина извршења, окривљеног је требало применом принципа „in dubio pro reo“ за ову радњу извршења ослободити од кривице, посебно што је он признао све остале радње извршења овог кривичног дела.

Да је окривљени АА у току ноћи 11.08.2009. године у Београду у улици Виноградарски венац испред броја 29, обијањем одузео моторно возило марке „Reno espace“ регистарски број _, на штету оштећеног АА7, првостепени суд је утврдио пре свега из исказа сведока оштећеног АА7, потом преслушавањем аудио записа прислушкиваних разговора, увидом у писане доказе, те налаз и мишљење вештака машинске струке, као и на основу одбране окривљеног АА коју је дао на главном претресу дана 11.04.2011. године када је признао извршење кривичног дела управо на штету овог оштећеног.

Сведок оштећени АА7 је у свом првом исказу на главном претресу дана 25.06.2010. године описао када је и по којој цени набавио предметно возило, те када и где је исто паркирано пре него што је нестало, наводећи да се то десило у ноћи 11.08.2009. године, а што је утврђено из разговора од 11.08.2009. године, који је у току вршења кривичног дела окривљени АА обављао са АА6 у Црној Гори. Наиме, у току одузимања возила окривљени АА је извештавао АА6 о врсти и типу возила, о техничким карактеристикама возила, па чак и о величини гепека о чему сведочи следећи транскрипт („кажем 1.9... ево сад сам га нашао... ко комби... па бре..., „ espace“, човече... 2004... има велики гепек, вамо два напред, три назад... ал има машине скроз назад за још два да се убаце...“). Вредност возила првостепени суд је утврдио на основу налаза и мишљења судског вештака машинске струке инжењера ВВ.

Да је окривљени АА ове радње извршио по претходном договору са АА6 против кога се води кривични поступак пред надлежним органима Републике Црне Горе, првостепени суд је утврдио из разговора од 07.08.2009. године, који је претходио извршењу овог дела из ког разговора произилази да је АА6 од АА наручио возило марке „Reno espace“, тако што му каже да има купца за такво возило и да је купац спреман одмах да исплати новац, под условом да му се возило довезе до Пријепоља, након чега се АА и АА6 ценкају око цене, те на питање АА6 „може ли 1.6 одмах да ти се да сав кеш?“, АА прихвата овај предлог речима „ал да да одмах“. Да 1.6 значи сома и шесто (1.600) ако да, а ако плате одмах.... што произилази из разговора окривљеног АА и АА6 обављеног у току вожње према Пријепољу дана 11.08.2009. године.

Имајући у виду све напред наведено, првостепени суд налази да су окривљени АА и окривљени АА2 дана 11.08.2009. године извршили дело које је описано под тачком 1 изреке првостепене пресуде на штету оштећеног АА7, налазећи да су њихове одбране срачунате на избегавање кривице, а оповргнуте су и осталим изведеним доказима, а пре свега исказом сведока оштећеног АА7, те писаним доказима, као и налазом и мишљењем вештака машинске струке.

Првостепени суд је ценио исказе оштећеног АА7 у погледу овог кривичног дела које је извршено на његову штету, како у првом тако и у поновљеном поступку, налазећи да је његов исказ логичан и уверљив и поткрепљен осталим изведеним доказима.

Са друге стране, првостепени суд није прихватио измењену одбрану окривљеног АА са поновљеног главног претреса у погледу возила са којим је отишао у Пријепоље, као ни одбрани окривљеног АА2 током целог поступка да није знао прави разлог одласка према Црној Гори, односно да је био у заблуди. Оно што је суд као неспорно утврдио, а што представља и неспорну чињеницу да су и окривљени АА и АА2 дана 11.08.2009. године са два возила отишли у Пријепоље а вратили се са једним, коју чињеницу није спорио ни окривљени АА, а ни окривљени АА2.

Првостепени суд измењену одбрану окривљеног АА, није прихватио, налазећи да је она нелогична и неубедљива и у супротности са осталим изведеним доказима, а срачуната је да се помогне и самом себи колико да помогне и куму. О ком возилу се заиста радило, првостепени суд несумњиво утврђује из пресретнутих разговора, јер током целе те вечери и јутра, односно током саме крађе и пута до Пријепоља, окривљени АА је уверавао АА6 да се ради о „Reno espace“, а овај га све време прозива да се случајно не ради о „Сенику“.

Имајући у виду напред наведено, првостепени суд је за утврђено чињенично стање у погледу радње извршења овог кривичног дела које је учињено на штету оштећеног АА7 дао разлоге у образложењу пресуде које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се жалбеним наводима браниоца окривљеног АА којима се оспорава радња извршења овог кривичног дела оцењују као неосновани, из већ напред наведених јасних и аругментованих разлога, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење.

Жалбом браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ3 побија се првостепена пресуда по основу битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 11 тачка 2 ЗКП, тако што се истиче да у пресуди нису наведени разлози о одлучним чињеницама, а разлози који су наведени су дати само паушално и исти су нејасни и у знатној мери противуречни. У жалби се указује да закључак првостепеног суда да окривљени АА2 није био у заблуди и да је имао претходни договор са АА око крађе предметног возила се не може прихватити и то због чињенице што је погрешном оценом и тумачењем транскрипата телефонских разговора извучено из контекста да се у појединим разговорима спомиње окривљени АА2, што је нетачно. Жалбом браниоца овог окривљеног побија се првостепена пресуда дакле у погледу учешћа окривљеног АА2, а у погледу радње извршења кривичног дела описаног у ставу првом под тачком 1 изреке првостепене пресуде у односу на оштећеног АА7 тако што се оспорава закључак првостепеног суда.

Окривљени АА2 је током поступка негирао извршење кривичног дела које му се ставља на терет, наводећи да је тачно да је 11.08.2009. године ишао заједно са окривљеним АА до Црне Горе, тачније до Пријепоља, како би АА свом оцу отерао кола. Том приликом он је возио „Рено Меган“ који је власништво АА1, док је АА возио друго возило које је требало да преда оцу и рођаку. Објаснио је да га је том приликом АА који је његов кум и кога познаје 5 – 6 година, позвао да иде са њим другим аутомобилом до Пријепоља, како би одвезао друго возило свом оцу и рођаку, а да се потом заједно врате једним возилом којим је он управљао. Иначе, тог дана се више пута видео са окривљеним АА, који га је приликом једног од тих сусрета и питао да ли хоће да иде са њим до Пријепоља, зато није добио никакву надокнаду. Током поступка је оспоравао извршење овог кривичног дела, наводећи да не постоји ниједан доказ да је он извршио исто. Оно што је неспорно да се окривљеном АА након одузимања овог моторног возила прикључио окривљени АА2 да су се заједно са два возила упутили ка Црној Гори тачније до Пријепоља није спорно, обзиром да и окривљени АА и окривљени АА2 потврђују да су дана 11.08.2009. године из Београда са два аутомобила отишли до Пријепоља, да је тамо АА предао возило којим је он управљао лицу које је дошло из Црне Горе којом приликом су се срели и са оцем окривљеног АА.

Оно што је спорно је да ли је окривљени АА2 по претходном договору помогао АА да већ украдено возило испоручи АА6 а ради даље продаје, а како се то тврди у измењеној оптужници и да је он био у заблуди „да помаже свом куму да врати возило рођаку из Црне Горе које је било на поправци – сервису у Београду“, а како то тврди окривљени АА2 у својој одбрани.

Да окривљени АА2 није био у заблуди, већ да је постојао претходни договор да је знао да АА вози украдено возило ради испоруке у Црну Гору, као и да је тачно да је знао коме се и зашто врши испорука (АА6) као и да је тачно знао каквим послом се баве и АА и АА6, првостепени суд је утврдио на основу пресретнутих разговора који су међусобно обављали окривљени АА, АА6, АА2 и НН „Ћира“ у периоду од 05. до 11.08.2009. године. Тих дана постоји интензиван телефонски разговор и дружење окривљеног АА и АА2, те као последицу тога и интензиван разговор окривљеног АА са Црном Гором, тј. са АА6 и НН „Ћиром“.

Првостепени суд налази да је имајући у виду све напред наведено као неспорно утврдио да је постојао претходни договор тј. да је окривљени АА2 и пре него што је окривљени АА одузео возило марке „Reno espace“ знао за план да АА то возило одмах одвози за Црну Гору, знао је са киме ће се тамо састати, знао је стварни разлог путовања – преузимање новца за већ отпремљеног „Реноа“ и за ово ново возило, па је истом унапред обећао помоћ, тако што се договорио да се њих двојица, одмах након извршења дела са два возила упуте према Црној Гори - Пријепољу, а ради испоруке возила марке „Espace“, при чему ће окривљени АА2 чистити пут тј. водити напред и обавештавати АА о евентуалним полицијским патролама које се могу очекивати на путу. Значај ове помоћи може се сагледати само ако се има у виду да је окривљени АА под потрагом тј. да је за њим расписана потерница и да га полиција стално тражи.

Првостепени суд је у конкретном случају оценом изведених доказа како појединачно, тако и у међусобној повезаности утврдио да је окривљени АА2 знао да ће окривљени АА украсти возило, да ће возило у току исте вечери одвести до Пријепоља ради испоруке АА6, па је пристао да помогне АА, тако што ће му чистити пут тј. возити напред и обавештавати га о евентуалним полицијским патролама које се могу очекивати на путу.

Стога првостепени суд није прихватио одбрану окривљеног АА2 и то како у делу који се односи на његове тврдње да није имао претходни договор, тако и у делу где се изјашњава којим возилима су ишли за Пријепоље, те коме су возило предали. Првостепени суд је оценом изведених доказа утврдио да је окривљени АА2 знао шта намерава да уради АА па му је унапред обећао помоћ у извршењу дела, тако што ће му помоћи да се возило непосредно након одузимања одмах и отпреми за Црну Гору, а ради предаје АА6, да га исти прода и уновчи у Црној Гори, те да је његова улога била да АА обезбеди да неометано стигне до Пријепоља, тиме што ће му он чистити пут, па је на то и пристао све до примопредаје возила у Пријепољу. Имајући у виду напред наведено, првостепени суд закључује да је одбрана окривљеног АА2 нелогична и неуверљива, срачуната на избегавање кривице и оповргнута је изведеним доказима, па је суд сходно наведеном за утврђено чињенично стање у образложењу пресуде у погледу кривице окривљеног АА2 дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, Посебно одељење, а који се жалбени наводима његовог браниоца не доводе у сумњу.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепни суд је правилно применио кривични закон када је нашао да су се радњама окривљеног АА2 ближе описаним у ставу првом под тачком 1 изреке пресуде, стекла законска обележја бића кривичног дела тешке крађе помагањем из члана 204 став 2 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 35 КЗ и за шта је у образложењу пресуде првостепени суд дао разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд.

Жалбом браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2 побија се првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и указује да је првостепени суд приликом оцене чињеничног стања био дужан да узме у обзир само оне радње за које је несумњиво утврдио да их је извршио окривљени АА1, те да те радње прецизно опише. Међутим, првостепени суд поред радње одузимања и препаркиравања аутомобила које је окривљени признао, суд му ставља на терет и „друга мање значајна задужења и слично“, при чему је нејасно зашто суд не наводи која су то задужења и због чега иста није ни описао.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, изнете жалбене наводе браниоца окривљеног АА1 оцењује као неосноване, обзиром да је првостепени суд чињенично стање које се односи на дела из става 1 од тачке 4 до 9, утврдио на основу одбране окривљеног АА1, који је признао сва дела која му се стављају на терет, иако се претходно у предкривичном поступку, затим у истрази па и на главном претресу на 16 главних претреса бранио ћутањем, док је на претресу од 11.04.2011. године изнео своју одбрану и признао извршење свих дела описаних у ставу 1 изреке пресуде под тачкама 4 до 9.

Да је окривљени АА1 извршио наведене радње произилази не само из одбране окривљеног, већ и из осталих изведених доказа и то пре свега из исказа оштећених саслушаних у својству сведока на околности набавке, вредности, начина, времена отуђења возила, те исказа мајстора испитаних у својству сведока који су отклањали оштећена настала приликом обијања – одузимања возила, исказа полицијских службеника испитаних у својству сведока који су осматрали и пратили окривљене док су вршили кривична дела, препакивали их и одвозили возила у Црну Гору, те извештаја овлашћених сервиса који су вршили дијагностику начина покретања или заобилажења кодираних брава и дефектажу оштећења насталих приликом извршења дела, те материјалних трагова добијених применом мера надзора и снимање телефонских и других разговора или комуникација по наредбама истражног судије Окружног суда у Београду, Посебно одељење, као и по наредбама истражног судије Вишег суда у Бијелом Пољу – Црна Гора које је овај суд добио путем међународне правне помоћи, те извештаја о кретању окривљених по базним станицама, извештаја о међусобним комуникацијама између окривљених, вештачење вредности одузетих возила, те видео записа и фотодокументација о кретању окривљених о одузимању, препаркиравању и одвожењу возила за Црну Гору, па се сходно томе супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања у односу на кривично правне радње окривљеног АА1 које је признао, жалбеним наводима не доводе у сумњу из већ напред наведених разлога.

Такође се жалбом браниоца окривљеног АА1 оспорава и улога окривљеног АА1 који је фигурирао као члан групе, јер од тога зависи и његов кривично правни статус, на крају и одлука о казни. Одбрана указује да је суд био дужан да утврди да ли је од извршења првог дела, одузимања моторног возила односно 16.10.2009. године, окривљени АА1 постао члан предметне групе, јер је очигледно да се пре тог датума његово име чак нигде и не помиње, а све у прилог закључка првостепеног суда да је група постојала од јула до новембра 2009. године.

Напред наведени жалбени наводи браниоца окривљеног АА1 се такође оцењују као неосновани, обзиром да је за разлику од окривљеног АА који је организовао организовану криминалну групу, остала лица су се прикључивала овој групи, те је свако од окривљених у њој добијао или имао „одређену улогу“, па је тако окривљени АА1 имао улогу да непосредно одузима возила, да их након одузимања одвози и сакрива у „штекове“ да их препаркирава и превози до Црне Горе, као и друга мање значајна задужења на пример преузимање послатог новца из Црне Горе (догађај од 06.11.2009. године, видео запис број 9 Б и фотографије 9А) и слично. Сходно томе, супротни жалбени наводи браниоца окривљеног да првостепени суд није навео у чему се састоје задужења и зашто их није описао, оцењују као неосновани, обзиром да је првостепени суд управо на страни (56 пресуде), дао разлоге, те објаснио која су то друга мање значајна задужења окривљеног, наводећи конкретно пример једног од задужења и налазећи да постоје и таква слична друга задужења.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал побија се првостепена пресуда у осуђујућем делу у погледу одлуке о изреченим кривичним санкцијама, тако што се истиче да оне нису примерене степену кривице, тежини извршених кривичних дела које су окривљени АА, АА1, АА3 и АА2 починили, због чега се и не може очекивати да ће се истима постићи сврха кажњавања. Жалбом се указује да је у односу на окривљеног АА првостепени суд превелик значај дао олакшавајућим околностима које је навео у образложењу пресуде, узимајући у обзир брачне и породичне прилике окривљеног, док је у већој мери морао да цени отежавајуће околности, његов ранији живот, односно осуђиваност за истоврсна кривична дела. Када је у питању окривљени АА1, тужилац у жалби указује да је првостепени суд такође превелик значај дао олакшавајућим околностима, а ипак је требао у већој мери да цени његов ранији живот, осуђиваност и број предузетих радњи и висину прибављене противправне имовинске користи. У односу на окривљеног АА3, жалбом се указује да је суд погрешно ценио као олакшавајућу околност старосну доб окривљеног, јер ова околност нема карактер олакшавајуће околности, док његову ранију осуђиваност није у довољној мери ценио. У односу на окривљеног АА2, жалбом се указује да је суд превелик значај дао олакшавајућим околностима које се односе на породичне прилике окривљеног, чињеницу да је отац троје малолетне деце, док је као отежавајућу околност у већој мери морао да цени ранији живот окривљеног, односно његову осуђиваност, као и његово држање током поступка, обзиром да је негирао извршење кривичног дела. Имајући у виду напред наведено, жалбом тужиоца се предлаже да овај суд првостепену пресуду преиначи и окривљене осуди на строжије казне затвора.

Жалбом окривљеног АА и његових бранилаца адвоката АБ1 и АБ, такође се побија првостепена пресуда у погледу одлуке о кривичној санкцији и истиче да првостепени суд није у довољној мери ценио све олакшавајуће околности на страни окривљеног, које се односе на његове личне и породичне прилике, а уопште није ценио признање извршења кривичних дела, те му је превисоко одмерио казну затвора и огласио га кривим. У жалбама се указује да на страни окривљеног АА постоје бројне олакшавајуће околности које се односе на његове породичне прилике, брачни статус, чињеницу да је отац двоје малолетне деце, да његово дете – син има хроничних здравствених проблема, да је он признао извршење кривичних дела, чиме је допринео расветљавању и утврђивању чињеничног стања у овој кривично правној ствари, па се сходно томе и предлаже као у жалбама да се исте усвоје и првостепена пресуда преиначи у делу одлуке о кривичној санкцији.

Жалбом браниоца окривљеног АА1 адвоката АБ2, побија се првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији, тако што се истиче да је она високо одмерена и указује да је првостепени суд окривљеног осудио на јединствену казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, а која му је изречена на основу утврђених казни у трајању од четири године и казне по пресуди Окружног суда у Београду К.бр.1894/08 у трајању од једне године, седам месеци и седам дана, па је у складу са наведеним неспорно да је у односу на збир ових казни, јединствена казна умањена за један месец и седам дана. У жалби се указује да је суд требао да се придржава неких мерила и критеријума код утврђивања јединствене казне, па се у вези са тим и поставља питање зашто је суд јединственом казном збир казни умањио само за један месец и седам дана, док је ранијом пресудом од 10.02.2012. године, која је укинута од стране Апелационог суда у Београду, Посебно одељење збир јединствених казни био умањен за два месеца, па се у жалби браниоца окривљеног предлаже изрицање блаже казне.

Такође се жалбом браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ3 побија првостепена пресуда у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што се истиче да је одлука првостепеног суда у делу одлуке о изреченој кривичној санкцији неприхватљива и указује да првостепени суд није навео како је ценио степен кривице окривљеног, побуде из којих је наводно окривљени учинио кривична дела, те околности под којима је дело учињено и указује да је она престрого одмерена, чак и погрешно квалификована као кривично дело тешке крађе, па се сходно томе и предлаже као у жалби блаже кажњавање.

Насупрот овим жалбеним наводима Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА, његових бранилаца адвоката АБ1 и АБ, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ3, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је првостепени суд приликом одлучивања о избору врсте и висине кривичне санкције коју ће изрећи окривљенима имао у виду све околности из члана 54 КЗ које су од утицаја да кривична санкција буде правилно одабрана и њена висина правилно одмерена.

Првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА ценио његове брачне и породичне прилике, чињеницу да је ожењен, отац двоје малолетне деце, да му је супруга незапослена, да његов малолетни син има хроничних здравствених проблема, да је окривљени незапослен, док је од отежавајућих околности на страни окривљеног ценио његову ранију осуђиваност између осталог и за истоврсно кривично дело. Првостепени суд је имајући у виду наведене како олакшавајуће, тако и отежавајуће околности окривљеном АА за продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 33 КЗ у вези члана 61 КЗ утврдио казну затвора у трајању од шест година, за кривично дело прикривање из члана 221 став 3 КЗ у вези члана 33 КЗ казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, па му је применом одредби члана 62 став 1 КЗ узео као утврђену казну затвора у трајању од три месеца, на коју је осуђен пресудом Првог основног суда у Београду К.бр.4155/10 од 18.02.2010. године, која је постала правноснажна 01.02.2011. године, преиначена решењем о примени амнестије Првог основног суда у Београду К.бр.4155/10 – Ква. бр. 309/12 од 22.11.2012. године, затим је применом члана 62 став 1 КЗ узео окривљеном као утврђену казну затвора у трајању од четири месеца и 15 дана, на коју је осуђен пресудом Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 од 26.03.2012. године, а која је постала правноснажна дана 22.05.2012. године која је преиначена решењем о примени амнестије Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 – Ква бр. 311/12 од 21.11.2012. године, па је окривљеног применом члана 60 КЗ осудио на јединствену казну затвора у трајању од седам година и шест месеци, а у коју казну је окривљеном урачунао и време проведено у притвору сходно одредби члана 63 став 1 КЗ од 12.11.2009. године до 04.03.2013. године, по пресуди Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 од 26.03.2012. године и то од 30.12.2005. године до 24.02.2006. године, као и време проведено на издржавању казне по пресудама Првог основног суда у Београду К.бр.9039/10 од 26.03.2012. године и Првог основног суда у Београду К.бр.4155/10 од 18.02.2010. године.

Првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА1, ценио његове имовинске прилике, чињеницу да је незапослен, без имовине, док му је као отежавајућу околност ценио његову ранију осуђиваност. Првостепени суд је имајући у виду наведене како олакшавајуће, тако и отежавајуће околности, окривљеном АА1 за продужено кривично дело тешке крађе из члана 204 став 3 у вези става 1 тачка 1 КЗ у вези члана 33 КЗ у вези члана 61 КЗ утврдио казну затвора у трајању од 4 године, па је окривљеном применом члана 62 став 1 КЗ узео као утврђену казну затвора у трајању од једне године, седам месеци и седам дана на коју је осуђен пресудом Окружног суда у Београду К.бр.1984/08 од 26.03.2009. године, која је преиначена у погледу одлуке о кривичној санкцији пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр. 352/10 од 25.03.2010. године, као и решење о примени амнестије Вишег суда у Београду К.бр.14145/10 – Кв.бр. 1134/13 од 08.03.2013. године, па је окривљеног осудио на јединствену казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, у коју казну је окривљеном урачунао време проведено у притвору од 02.10.2008. године до 26.03.2009. године, по пресуди Окружног суда у Београду К.бр.1984/08 од 26.03.2009. године која је преиначена у погледу одлуке о кривичној санкцији пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр. 352/10 од 25.03.2010. године и од 12.11.2009. године до 30.01.2013. године, као и време проведено на издржавању казне затвора по наведеној пресуди.

Првостепени суд је од олакшавајућих околности на стани окривљеног АА3 ценио његову старосну доб, чињеницу да је у време извршења кривичног дела имао 63 године, док је од отежавајућих околности ценио његову ранију осуђиваност, при чему је имао у виду да је осуђиван због кривичног дела тешке крађе из члана 166 КЗ РС; дакле кривичног дела чије је битно обележје прибављање противправне имовинске користи. Првостепени суд је окривљеног АА3 осудио на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, у коју казну му је урачунао време проведено у притвору од 12.11.2009. године до 28.04.2011. године.

Првостепени суд је од олакшавајућих околности на страни окривљеног АА2 ценио његове породичне прилике, чињеницу да је отац троје малолетне деце док је од отежавајућих околности ценио његову ранију осуђиваност при чему је имао у виду да се не ради о истоврсним кривичним делима. Првостепени суд је имајући у виду наведене како олакшавајуће, тако и отежавајуће околности, окривљеног АА2 осудио на казну затвора у трајању од једне године, у коју казну је окривљеном урачунао време проведено у притвору од 23.04.2010. године до 05.07.2010. године.

Првостепени суд је налазећи, а имајући у виду степен повреде заштићеног друштвеног добра, те степен кривице окривљених, окривљене АА, АА1, АА3 и АА2 осудио на казне затвора као у изреци првостепене пресуде и за шта је у образложењу пресуде првостепени суд дао разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд, а који се жалбеним наводима како Тужиоца за организовани криминал, тако окривљеног АА и бранилаца окривљених АА, АА1, АА3 и АА2 не доводе у сумњу, правилно налазећи, а имајући у виду степен повреде заштићеног друштвеног добра, те степен кривице окривљених, да ће се казнама затвора на које су окривљени АА, АА1, АА3 и АА2 осуђени, у потпуности остварити сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ.

По оцени Апелационог суда, Посебно одељење, правилна је одлука првостепеног суда када је окривљенима АА, АА1 и АА3, на основу члана 87 КЗ изрекао и меру безбедности одузимања предмета који су ближе и означени у изреци првостепене пресуде и за шта је у образложењу пресуде дао разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење.

Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци пресуде на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Записничар       Председник већа-судија
Тања Славковић, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)