Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.03.2015.

Кж1 По1 27/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 27/14
дана 10.03.2015.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића, Милимира Лукића, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Жака Павловића, у кривичном поступку против окривљених AA и др., због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 и члана 33 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама: Тужилаштва за организовани криминал, браниоца окривљеног AA - адвоката АБ, окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ1, адвоката АБ2 адвоката АБ3, браниоца окривљеног АА2 - адвоката АБ3, бранилаца окривљеног АА3 адвоката - АБ4 и адвоката АБ5, изјављеним против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 35/11 од 24.02.2014.године, у седници већа одржаној у периоду од 03. до 06.03.2015.године, у присуству заменика тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, браниоца окривљеног АА адвоката АБ7(који се по заменичком пуномоћју јавио за адвоката АБ), окривљеног АА1 и његових бранилаца адвоката: АБ3, АБ2 и АБ2А (који се по заменичком пуномоћју јавио за адвоката АБ1), браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ3, окривљеног АА3 и његовог браниоца адвоката АБ5, браниоца окривљеног АА4 адвоката АБ6, окривљеног АА5 и његових бранилаца адвоката: АБ8, АБ10 и АБ9, а у одсуству уредно обавештених: окривљених АА2 и АА6, дана 10.03.2015.године, донео је:


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе: заменика Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ3 и бранилаца окривљеног АА3 адвоката АБ4 и адвоката АБ5, а пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 35/11 од 24.02.2014.године, у непреиначеном делу који се односи на окривљене: АА, АА2 и АА3, као и окривљене: АА4, АА6 и АА5, ПОТВРЂУЈЕ.


II

Уважавањем жалби окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ1, адвоката АБ2 и адвоката АБ3, УКИДА СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 35/11 од 24.02.2014.године у делу који се односи на окривљеног АА1 и у том делу предмет УПУЋУЈЕ првостепеном суду на поновно суђење.

III

Уважавањем жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ1, адвоката АБ3 и адвоката АБ2, браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ3 и бранилаца окривљеног АА3 адвоката АБ4 и адвоката АБ5, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 35/11 од 24.02.2014.године у делу одлуке о одузимању имовинске користи прибављене извршењем кривичног дела, па се, као неоснован, одбија предлог Тужилаштва за организовани криминал да се од правних лица ''АА9'' д.о.о. и ''DSD Товассо'' а.д. одузме имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела у износу од 736.000.000,00 динара, као и да се та правна лица и окривљени: АА, АА1, АА2 и АА3 обавежу да, у року од 30 (тридесет) дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, у корист буџетских средстава Републике Србије солидарно уплате 736.000.000,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр. 35/11 од 24.02.2014.године су, у ставу првом, окривљени: АА, АА1, АА2 и АА3 оглашени кривим због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 и члана 33 КЗ и на основу чланова 4, 5, 42, 45 и 54 КЗ осуђени на казне затвора и то: окривљени АА - у трајању од 6 (шест) година, окривљени АА1 - у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци у коју му је у смислу члана 63 КЗ урачунато време проведено у притвору од 13.10.2010.године до 16.09.2011.године, окривљени АА2 - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци у коју му је у смислу члана 63 КЗ урачунато време проведено у притвору од 13.10.2010.године до 12.11.2010.године и окривљени АА3 у трајању од 3 (три) године у коју му је у смислу члана 63 КЗ урачунато време проведено у притвору од 13.10.2010.године до 12.11.2010.године. На основу чланова 91 и 92 КЗ и чланова 538 ставови 1 и 2 и 541 ЗКП, од правних лица ''АА9'' д.о.о. и ''DSD Товассо'' а.д. је одузета имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела у износу од 736.000.000,00 динара, па су наведена правна лица и окривљени: АА, АА1, АА2 и АА3 обавезани да, у року од 30 (тридесет) дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, у корист буџетских средстава Републике Србије солидарно уплате 736.000.000,00 динара. Удружење малих акционара ''АА14 АА4'' а.д. Београд је, на основу члана 258 став 4 ЗКП, упућено да имовинско-правни захтев оствари у парници. На основу чланова 261, 262 и 264 ЗКП, окривљени: АА, АА1, АА2 и АА3 су обавезани да, у року од 15 (петнаест) дана од правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, солидарно плате на име трошкова кривичног поступка 160.213,00 динара, а на име паушала по 100.000,00 динара.

Истом пресудом, у ставу другом, окривљени АА4, АА6 и АА5 су, на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, ослобођени од оптужбе да су у периоду од 11.08.2006.године до 15.04.2008.године извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 и члана 33 КЗ, при чему је одређено да трошкови кривичног поступка у односу на тај део пресуде падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Заменик тужиоца за организовани криминал, у односу на окривљене АА, АА4, АА6 и АА5 - због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 став 1 тачка 1 у вези члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП и погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 став 1 тачка 3 у вези члана 440 ЗКП, а у односу на окривљене АА, АА1, АА2 и АА3 - због одлуке о кривичним санкцијама из члана 437 став 1 тачка 4, у вези члана 441 став 1 ЗКП; са предлогом да се првостепена пресуда: у делу који се односи на окривљене АА4, АА6 и АА5 укине и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење; у делу који се односи на окривљене: АА1, АА2 и АА3 преиначи и исти осуде на казне затвора у дужем временском трајању; а у делу који се односи на окривљеног АА укине и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење, или преиначи и исти осуди на казну затвора у дужем временском трајању;

- бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи тако што ће се у односу на окривљеног АА донети ослобађајућа, или одбијајућа пресуда, или да се иста укине и предмет врати на поновни поступак, или пак да се преиначи тако што ће се окривљеном АА изречи далеко блажа казна, при чему је тражио да буде обавештен о седници већа;
- окривљени АА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и он ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело, или да се укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, при чему је тражио да његов бранилац и он буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљеног АА1 адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и окривљени АА1 ослободи, или да се укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, при чему је тражила да њен брањеник и она буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о кривичној санкцији. са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и окривљени АА1 ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело, или да се иста укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, при чему је тражио да његов брањеник и он буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљених АА2 и АА1, адвокат АБ3, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казнама, одлуке о одузимању имовинске користи прибављене извршењем кривичног дела, одлуке о трошковима кривичног поступка и паушалним износима и одлуке о одштетном захтеву, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и окривљени АА1 и АА2 ослободе од оптужбе, а следствено томе и обавезе солидарног плаћања противправне имовинске користи и од трошкова кривичног поступка, или да се иста укине и предмет врати на поновно суђење и одлучивање, или пак да се преиначи, а окривљенима казне ублаже испод запрећеног законског минимума до најниже могуће, те да се ослободе од обавезе солидарног плаћања прибављене противправне имовинске користи, а да суд обрачуна трошкове који су они проузроковали, а који су реални, стварни и исплаћени из буџетских средставан суда, па да преиначи одлуку о паушалном износу и изрекне знатно нижи износ, при чему је тражио да његови брањеници и он буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ4, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се првостепена пресуда укине и предмет врати провстепеном суду на поновно суђење и

- бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ5, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 став 1 тачка 1 у вези члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, повреде кривичног закона из члана 437 став 1 тачка 2 у вези члана 439 став 1 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 став 1 тачка 3 у вези члана 440 став 1 и став 2 ЗКП и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама из члана 437 став 1 тачка 4 у вези члана 441 ЗКП, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и окривљени АА3 ослободи од оптужбе, или да се иста укине и предмет врати првостепеном суду на поновну одлуку, при чему је тражио да његов брањеник и он буду обавештени о седници већа.

Одговоре на жалбу заменика тужиоца за организовани криминал Кт 20/10 од 11.09.2014.године, поднели су:

- бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, са предлогом да се одбије као неоснована;

- бранилац окривљених АА2 и АА1, адвокат АБ3, са предлогом да се у делу који се односи на окривљене АА1 не уважи, при чему је тражио да његови брањеници и он буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ6, са предлогом да се одбије као неоснована, при чему је тражио да буде обавештен о седници већа.

- окривљени АА6, са предлогом да се одбије као неоснована;

- бранилац окривљених АА6 и АА5, адвокат АБ10, са предлогом да се у делу који се односи на окривљене АА6 и АА5, одбије као неоснована, при чему је тражио да окривљени и он буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљених АА6 и АА5, адвокат АБ8, са предлогом да се одбије као неоснована, при чему је тражио да буде обавештен о седници већа;

- бранилац окривљених АА6 и АА5, адвокат АБ9, са предлогом да се одбије као неоснована и првостепена пресуда потврди у делу који се односи на окривљене АА6 и АА5, при чему је тражио да се окривљени АА6 и АА5 и њихови браниоци обавесте о седници већа;

У поднеску Ктж 29/14 од 02.12.2015.године, заменик тужиоца за организовани криминал је предложило да се жалба заменика тужиоца за организовани криминал Кт 20/10 од 11.09.2014.године усвоји и првостепена пресуда укине у ослобађајућем делу, као и делу који се односи на окривљеног АА и у том делу врати првостепеном суду на поновно одлучивање, а да се у осуђујућем делу преиначи и окривљени осуде на казне затвора у дужем трајању; да се жалбе окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ1 и адвоката АБ2, браниоца окривљених АА2 и АА1 адвоката АБ3, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА3 адвоката АБ4 и браниоца окривљеног АА3 адвоката АБ5, одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа, у смислу члана 447 ЗКП (о којој су уредно обавештена сва лица, при чему је у записницима о седницама већа констатовано ко је приступио, а ко је изостао, тако да у овом делу образложења није наведена појединачна присутност странака седници већа), а на којој је размотрио спис, заједно са побијаном пресудом, жалбама, те одговорима на жалбу, па је након оцене жалбених навода и предлога, предлога из одговора на жалбу, те предлога ТОК из дописа Ктж 29/14 од 02.12.2015.године, нашао да ваља одлучити као у изреци ове пресуде под ставовима I, II и III, а ово из следећих разлога:

I

Окривљени АА, АА2 и АА3

По оцени овог суда, нису основани наводи из жалби: Тужилаштва за организовани криминал, браниоца окривљеног АА - адвоката АБ, браниоца окривљеног АА2 адвоката АБ3 и бранилаца окривљеног АА3 - адвоката АБ4 и адвоката АБ5, да је првостепена пресуда у делу који се односи на окривљене АА, АА2 и АА3 захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка, да је у том делу донета на основу непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, те да је то за последицу имало и повреду кривичног закона.

Пре свега, нису основани жалбени наводи бранилаца окривљених АА, АА2 и АА3 да је првостепена пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 5 ЗКП.

Наиме, супротно жалбеним наводима, главни претрес је одржан у присуству свих лица чије је присуство на главном претресу обавезно, јер се поступак против окривљеног АА водио у његовом одсуству, о чему је донето и решење о суђењу у одсуству, у коме су садржани разлози о оправданости да се том окривљеном суди у одсуству. Тиме није прекршено право на одбрану окривљеног, јер после доношења било које одлуке у време суђења у одсуству, он има право на понављање кривичног поступка. Са друге стране, окривљени АА је, пре доношења решења о суђењу у одсуству, 10.11.2010.године у просторијама Основног суда у Бања Луци саслушан од стране истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду, а првостепени суд је у доказном поступку правилно прочитао његову тако изнету одбрану.

Даље, неосновани су наводи из жалби, да је првостепена пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП

Наиме, изрека првостепене пресуде је разумљива, није противречна сама себи, разлозима пресуде, ни стању у списима и представља супстрат утврђеног чињеничног стања. У образложењу првостепене пресуде су дати јасни разлози за сваки став и сваку тачку из изреке, при чему део образложења који се односи на чињенично стање и оцену веродостојности доказа, представља целину која даје одговоре на сва битна питања, значајна за решење конкретне кривичне ствари. Самим тим су дати одговарајући разлози о одлучним чињеницама и чињеничним закључцима, који су потпуно, логично и детаљно образложени, а овај суд их у потпуности прихвата. Такође, у побијаној пресуди не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника. На крају, из побијане пресуде јасно и недвосмислено произлази да су правилни закључци првостепеног суда, по питању, времена, места и начина извршења кривичних дела за које су окривљени АА, АА2 и АА3 оглашени кривим, као и у вези са тим да њихове радње, онако како су описане у изреци побијане пресуде, представљају радње извршења тих кривичних дела, при чему су исте, као и кривица, на ваљан начин изложене, правилно анализиране, индивидуализоване и конкретизоване.

Стога, нису основани наводи из жалбе бранилаца окривљених АА, АА2 и АА3 да је, у односу на њих, изрека побијане пресуде неразумљива. Даље, супротно жалбеним наводима, и у изреци и у образложењу првостепене пресуде су дати довољни, јасни и непротивречни разлози по питању уговора о зајму и сврси закључивања истих, нарочито у вези са тим како је кроз анексе тих уговора мењана суштина уговореног, а самим тим и облигационоправни карактер међусобних престација. Притом, првостепени суд је у довољној мери образложио и умишљај окривљених, који засигурно није био усмерен на заштиту имовине ''АА4'', нити на редовно пословање, како се то пледира у појединим жалбама, посебно када се има у виду да су рачуни предузећа која су примила новац, били у блокади управо у време доспећа, па је јасно да се није радило о редовном привредном пословању и тренутној блокади рачуна и да би предузећа ''измирила обавезе истог тренутка кад се за то стекну услови''. Стога је јасно да се управо због тога, супротно жалбеним наводима, може говорити о противправној имовинској користи, те да пресуда није неразумљива, ни противречна, нити заснована на погрешно утврђеном чињеничном стању.

Даље, у наведеним жалбама се првостепена пресуда, у делу који се односи на окривљене: АА, АА2 и АА3, неосновано побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Наиме, првостепени суд је, током законито спроведеног доказног поступка, извео све потребне доказе, које је, као и одбране окривљених, потпуно и савесно анализирао и оценио (како појединачно, тако и у међусобној повезаности), па је правилно, свестрано и поуздано утврдио све чињенице и околности које су одлучне за исход ове кривично правне ствари и доношење законите и правилне одлуке. Предметна пресуда је стога резултат свеобухватне анализе процесног материјала и у њој су истинито и потпуно утврђене чињенице од важности за доношење законите и правилне одлуке, при чему из изведених доказа несумњиво и поуздано произилази да су окривљени АА, АА2 и АА3 извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 и члана 33 КЗ, у време, месту и на начин како је то ближе описано у изреци првостепене пресуде.

Наиме, током предметног кривичног поступка је из писане документације утврђено да је током 2005.године дошло до промене у структури власништва „АА4" АД, тако да су у власништву учествовала привредна друштва: „АА10" _ са 23,7 %, „АА2" _ са 19,05 %, „АА3 " 11,06 %, "АА15" са 1,69%, "АА16" са 0,11%, "АА17" са 0,11% и "АА18" са 0,11% учешћа; да је услед те промене дошло и до промене органа управљања у "АА4", јер су већински власници одредили нове чланове у статутарне органе (па је окр. АА2 09.11.2005.године изабран за генералног директора "АА4", у Управни одбор су ушли СС, окр. АА, СС14 - представници већинских акционара), окр. АА2 (по функцији као директор) и СС9.

Надаље, првостепени суд је утврдио да је 16.06.2006.године УО „АА4"-а у дневном листу „АА7", у делу за француско говорно подручје, упутио јавни позив за прикупљање понуда за продају дела имовине и то производно-пословног објекта са припадајућим правом коришћења грађевинског земљишта на локацији Београд, улица _, као и право ванкњижне својине на непокретностима стеченим по основу решења о експропријацији на означеним катастарским парцелама К.О. Београд 2.

Даље, првостепени суд је утврдио и чињенице везане за рад УО "АА4", редовне седнице које је одржавао, те одлуке које усвајао, као и да су тим седницама присуствовали и учествовали у одлучивању, поред осталих чланова УО, и окривљени АА и АА2. Притом је утврдио да је УО „АА4", на седници одржаној 28.06.2006.године донео одлуку о изменама и допунама Статута „АА4"-а АД Београд број 141 од 28.06.2006.године којом је, између осталих чланова, измењен и допуњен члан 60 Статута који се односио на начин доношења одлука, као и да је ова одлука ступила на снагу даном доношења. Ову одлуку је потписао председник УО СС и иста је достављена Скупштини акционара, Управном одбору, Надзорном одбору, генералном директору, секретару друштва, на огласу таблу друштва и у архиву. Такође је утврђено да је на седници УО 05.07.2006.године тема била процена дела имовине у _ улици у Београду од стране квалификоване фирме за процену, да су разматране и понуде које су приспеле након објављивања огласа о продаји те непокретности; за шта ће се употребити новац добијен од продаје /првенствено за санацију дугова према фондовима, банкама и радницима, за неизмирене обавезе из радног односа; за деблокаду рачуна, а део новца и за покретање производње/, а одлучено је и о заказивању Треће редовне седнице на дан 11.08.2006.године.

Такође, првостепени суд је током предметног кривичног поступка утврдио и то да је 11.08.2006.године одржана Трећа редовна седница Скупштине акционара "АА4", којој су, између осталих, присуствовали и окривљени АА (као члан УО „АА4") и окривљени АА2 (као генерални директор и члан УО „АА4"), те да је на тој седници, поред осталог, донета и одлука да се предузећу „АА13" прода непокретност у Београду у _ за износ од 9 милиона и 500 хиљада евра. Притом је детаљно и тачно означио ко је присуствовао седници, ко је водио скупштину, ко је био испред Управног одбора, ко је заступао већинске власнике акција "АА4" ("АА10"-а, 'АА2"-а и "АА3"-а), да су постојали законски услови за одржавање скупштине и кворум, да су присуствовали и чланови Надзорног одбора, Председник и представници Самосталног синдиката, као и један број акционара; како је текла скупштина, напуштање скупштине од стране 13 пуномоћника малих акционара, да је и након тога остало 6 пуномоћника малих акционара, да су исти са пуномоћницима већинских акционара чинили кворум од 58,3% довољан да се настави рад скупштине и да се доносе одлуке; те како су даље текле дискусије на тој скупштини, посебно дискусије окривљених АА и АА2.

Даље, је утврђено да је на основу одлуке са те Скупштине акционара, 15.09.2006.године закључен уговор о купопродаји предметне непокретности „АА4", а 06.12.2006.године и Анекс 2 којим је основни уговор измењен у погледу висине купопродајне цене и иста опредељена на 14.500.000,00 евра, те да су уговор и анексе потписали окр. АА2 као директор продавца ''АА4'' и СС28 као представник купца, при чему је у образложењу побијане пресуде исцрпно изложена садржина самог уговора (шта се продаје, у којој квадратури, на којим се парцелама налази предметна непокретност, за коју цену, услови плаћања, да је исти оверен код надлежног суда итд.). У вези са тим, првостепени суд је утврдио да је након тога уследила уплата дела купопродајне цене - 12.000.000,00 евра, односно 954.600.000,00 динара у динарској противвредности (потврда „АА19" од 06.02.2007.године да је дана 05.02.2007.године купац из уговора о продаји непокретности, предузеће „АА13" ДОО Београд, на девизни рачун за наменски депозит депоновало део укупно уговорене купопродајне цене од 14 милиона и 500 хиљада евра и то прву рату у напред наведеном износу), да су та средстава истога дана пренета на девизни рачун „АА4-а" АД код „АА19", с'тим што је део - 218.600.000,00 динара пренет на динарски рачун и потом искоришћен за намирење редовних трошкова пословања и деблокирање текућег рачуна ''АА4'' (195.000.000,00 динара), док је преостали део средстава (23.600.000,00 динара) највећим делом искоришћен за исплату заосталих зарада радницима (при чему се детаљно излаже када су вршене уплате од стране купца, где су паре легле, на који банковни рачун, када су и који новчани износи утрошени, шифре за шта је новац употребљен - трошкови пословања, деблокирање рачуна, измирење дугова према повериоцима, исплате заосталих зарада запосленим радницима из претходних година, шта је потписивао окр. АА2, шта је потписивао окр. АА као председник УО итд.), а што је све потврђено и основним налазом и мишљењем вештака економско-финансијске струке ВВ од 16.02.2011.године, који је првостепени суд правилно анализирао и оценио и правилно га у потпуности прихватио, налазећи да је дат стручно и објективно.

Надаље, током предметног кривичног поступка је утврђено и то да је, по налогу окр. АА (који је истовремено био председник УО и у ''АА4'' и у „АА1"), 14.02.2007.године закључен уговор о краткорочнoм зајму број 1/07 између „АА4" као зајмодавца и „АА1" као зајмопримца, да је предмет тог уговора био краткорочни зајам од 740.000.000,00 динара, а средства обезбеђења - 6 бланко меница и хипотека I реда на некретнинама предузећа „АА5" _, која ће се успоставити у року од 60 дана од дана пуштања зајма, да су у уговору означени и рокови враћања, да су исти потписали окривљени АА2 - као директор "АА4" и окривљени АА3 – као директор "АА1''-а, те да је 16.02.2007.године окривљени АА2, по налогу окривљеног АА, по основу тог уговора о зајму пребацио 736.000.000,00 динара са рачуна „АА4"-а на рачун „АА1"-а. Такође, првостепени суд је правилно утврдио и то да су одмах потом, истог дана - 16.02.2007.године, по налогу окр. АА, закључен и уговори о зајму ФС.1/07 и ФС.2/07 између привредних друштава "АА1" као зајмодавца и "АА9" као зајмопримца, да се радило о краткорочним зајмовима, без камате и без средстава обезбеђења, са роком враћања до 31.12.2007.године, да су потписници оба ова уговора окривљени АА1 - као власник и директор Привредног друштва „АА9" и окривљени АА3 - као директор „АА1", те да је окривљени АА3, по налогу окривљеног АА, истог дана (16.02.2007.године), по том уговору, са текућих рачуна "АА1" на рачун „АА9"-а пребацио и суму од 736.000.000,00 динара, коју је "АА1" позајмио од "АА4". Притом је несумњиво утврдио и то да закључењу ових уговора дана 14.02. и 16.02.2007.године није претходила седница УО „АА4" на којој би била донета било каква одлука о зајму, јер је последња седница УО „АА4" била одржана 10.01.2007.године (и на њој није расправљано о закључењу уговора о зајму), а прва наредна – 25.04.2007.године. Првостепени суд је притом утврдио и структуру власништва "АА1" АД у стечају на дан 16.02.2007.године: „АА8" - 24,999% акција „АА10" - 23,014% акцијa, друштвени капитал - 9,162% акција, Акцијски фонд Републике Србије - 7,724% акција, ПИО фонд РС 3,825% акција и „АА2" - 3% акција; као и то да су на редовној седници Скупштине акционара „АА1" одржане 29.06.2006.године, за чланове УО тог предузећа изабрани окр.АА, СС29, АА3, СС30, СС31, СС32 и СС33, при чему је окр. АА изабран за председника УО „АА1" (решење АПР од 20.10.2006.године), док је окривљени АА3 био генерални директор овог привредног друштва, све до 08.04.2008.године, када је поднео оставку.

Поред тога, првостепени суд је правилно утврдио да је део новца добијен продајом непокретности ''АА4'' употребљен за куповину 70% друштвеног капитала привредног друштва "АА5"АД _. Наиме, Република Србија је 25.04.2006.године објавила јавни позив за учешће на тендеру ради продаје 70% друштвеног капитала "АА5а", па је дана 28.09.2006.године формиран конзорцијум привредних друштава „АА9" и "АА8" ради учешћа на тендеру за приватизацију тог привредног друштва, да је окривљени АА постао представник тог конзорцијума, јер су се уговорне стране сагласиле да „АА8" у понуди за куповину учествује са 67% а „АА9" са 33%, да „АА8" ДОО Београд буде лидер конзорцијума, те да интересе конзорцијума у поступку тендерске приватизације заступа АА, председник УО „АА8", те да може у име и за рачун Конзорцијума да предузима све правне и фактичке радње. Окривљени АА је у том својству 25.12.2006.године са Агенцијом за приватизацију Републике Србије потписао уговор о куповини 70% друштвеног капитала привредног друштва „АА5" АД (у Агенцији за приватизацију Републике Србије заведен под бројем 1-2258/06-1890/С од 25.12.2006.године), а 16.02.2007.године се, као део купопродајне цене за привредно друштво „АА5", са рачуна привредног друштва ,,АА9" на рачун Агенције за приватизацију пребацују 736.000.000,00 динара, који су представљали позајмицу "АА1а" "АА9"-у. Првостепени суд је у побијаној пресуди детаљно изложио своја чињенична утврђења у вези са тим како је текла понуда и како је конзорцијум успео на јавној продаји акцијског дела капитала „АА5"-а да купи 70% власништва над истим, уз констатацију да је окр. АА практично завршио целокупни посао око куповине дела "АА5а". Првостепени суд је такође изложио и садржину уговора о приватизацији дела "АА5", као и то одакле су све прибављена средства за куповину тог предузећа, а што је све утврђено из писане документације и налаза вештака економско-финансијске струке.

На крају, током предметног кривичног поступка је утврђено и то да су предузећа ''АА4'' и ''АА1'' уз основни уговор о зајму број 1/07, закључили још три анекса, којима су изменили одредбе истог. Тако су 13.05.2007.године закључили Анекс 1 уговора о зајму ''АА4 1/07'' (''АА4'' је заступао окр. АА2 као генерални директор, а ''АА1'' окр. АА3 као тадашњи директор), којим су прописали другачије услове зајма - камату од 10% годишње, рок враћања 50% до шест месеци од дана уплате, а 50% до девет месеци од дана уплате, док су као средство обезбеђења одређени шест бланко соло меница и хипотека првог реда на некретнини «АА5», која ће се успоставити најкасније у року од шездесет дана од дана закључења Анекса 1 уговора о зајму ''АА4 1/07''. Даље, 15.04.2008.године су закључили Анекс 2 уговора о зајму број ''АА4 1/07'' (''АА4'' је заступао окр. АА2 као генерални директор, а ''АА1'' нови директор СС1), којим су измењени услови Анекса 1 и основног уговора у члану 2, па је рок враћања одређен тако да ће на ''први позив зајмодавца, зајмопримац извршити уплату у року од 30 дана на рачун који «АА4» АД Београд означи (према извршној судској пресуди), или на рачун «АА4» Београд»'', а да као средство обезбеђења остају издате бланко соло менице ''АА1'', чиме је успостављање хипотеке на некретнини ''АА5'', искључено као средство обезбеђења. Накнадно је закључен и Анекс 3 (''АА4'' је заступао окр. АА2 као ген. Директор, а ''АА1'' директор СС1), којим је поново промењена каматна стопа. Притом, првостепени суд је утврдио и то да је, након закључења основног Уговора о зајму 1/07, ''АА1'' дана 05.03.2007.године издао шест бланко соло меница (чији су бројеви таксативно набројани у одговарајућој потврди), а износ и доспеће означени као ''у корист «АА4» Београд'' (потврда о предаји меница трасанта – 435. страна списа Ки-По1.314/10), али да хипотека првог реда у корист привредног друштва ''АА4'' на непокретности ''АА5а'', која је као средство обезбеђења предвиђена у уговору о зајму 1/07, никада није уписана (што је утврђено из уверења Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности Сремска Митровица број 037-280/2013 од 25.11.2013.године у коме је констатовано да у периоду од 11.05.2007.године до 15.04.2008.године није била конституисана хипотека првог реда у корист привредног друштва ''АА4'' на непокретности ''АА5а'' по основу уговора о зајму 1/07).

Првостепени суд је, супротно наводима из напред наведених жалби, правилно и у потпуности анализирао изведене доказе и одбране окривљених, при чему је дао детаљне и исцрпе разлоге у вези са оценом њихове веродостојности, које у свему прихвата и овај суд.

Првостепени суд је, од седме, закључно са сточетрдесетпрвом страном побијане пресуде, детаљно интерпретирао одбране окривљених: АА - дате у просторијама Основног суда у Бања Луци, а пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду, АА1, АА2, АА3, те АА6 и АА5 - дате у полицији, у истрази и на главном претресу, исказа сведока: СС1 до СС27, извршио увид у исказ сведока СС34, као и писану документацију у спису, при чему је ваљано образложио разлоге због којих је прихватио, или није прихватио наводе из истих, дајући њихову јасну оцену (појединачна оцена, оцена о њиховој међусобној вези, као и у склопу са осталим изведеним доказима).

Стога, нису основани ни жалбени наводи који се односе на оцену доказа који се тичу окривљених АА, АА2 и АА3, јер је првостепени суд, након одговарајуће анализе како навода из њихових одбрана, тако и садржине изведених доказа (материјалних доказа и исказа сведока), извео правилне закључке које тврдње не одговарају истини, а које су истините, образложивши, како њихове међусобне противречности (пошто су се о неким битним чињеницама и околностима, током предметног кривичног поступка различито изјашњавали), тако и супротности са исказима сведока (који су детаљно и хронолошки описали инкриминисане догађаје) и материјалним доказима (одговарајућом писаном документацијом и др.), па је правилно оценио како одбране именованих окривљених, тако и изведене доказе.

Притом правилно није прихватио наводе одбрана окривљених: АА - који је своје радње, како то првостепени суд правилно закључује, представио као законите и уобичајене пословне потезе; АА2 – који је инсистирао да је све радње које је предузео, предузео ради спречавања наступања ненадокнадиве штете привредном друштву „АА4'' и да није знао да ће средства од продаје дела имовине привредног друштва „АА4'', а која су по основу уговора о зајму од 14.02.2007.године пренета на рачун „АА1"-а, бити коришћена за куповину дела друштвеног капитала привредног друштва „АА5"; те АА3 – да није знао да су средства, која су по основу уговора о зајму од стране „АА1"-а уплаћена „АА9"-у (а која су претходно била уплаћена на рачун „АА1''-а са рачуна привредног друштва „АА4'' такође по основу уговора о зајму од 14.02.2007.године), искоришћена за куповину дела друштвеног капитала привредног друштва „АА5", при чему их је правилно оценио као нелогичне, крајње неуверљиве и срачунате на избегавање кривице, посебно што су у питању лица која се дуги низ година баве привредним пословањем, па су по логици ствари у довољној и потребној мери упознати са законским прописима из те области, процедурама привредног пословања, својим овлашћењима и одговорностима итд..

Такође, првостепени суд је правилно анализирао и оценио и исказе испитаних сведока, из којих је утврдио битне чињенице и чији су наводи сагласни са писаном документацијом у спису. Притом је правилно прихватио исказе сведока: СС11, СС10, СС8, СС9, СС7, СС25, СС4, СС3, СС28, СС13, СС14, СС16, СС1, СС15, СС31 и СС27, правилно оценивши да им треба поклонити пуну веру, јер су јасно и објективно износили чињенице које су им биле познате, а посебно имајући у виду да им искази нису у супротносги и да су у потпуној сагласности са писаном документацијом, која је детаљно изложена у образложењу побијане пресуде.

Осим тога, нису основани ни наводи из жалби којима се првостепена одлука побија због повреда кривичног закона, а који су, у суштини, засновани на ставу да је иста донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, те да је због тога дошло до погрешне примене материјалног права и повреде закона.

Наиме, првостепени суд је, након што су наводи из оптужнице Тужилаштва за организовани криминал КТ 20/2011 од 12.04.2011,године, измењеној дана 15.04.2013.године проверени у контрадикторном поступку кроз анализу и оцену одбрана окривљених, исказа испитаних сведока и изведених писаних доказа, на несумњив и поуздан начин утврдио да се редослед догађаја у периоду од 11.08.2006.године до 15.04.2008.године хронолошки одиграо онако како је то и наведено у датом оптужном акту, тако да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио закон када је радње окривљених АА, АА2 и АА3 правно квалификовао као кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, с'обзиром да су у њима садржана обележја управо тог кривичног дела.

Током предметног кривичног поступка је утврђено да су окривљени били одговорна лица и то: АА - председник УО „АА1", председник УО „АА8" и фактички већински власник тог привредног друштва; АА2 - генерални директор привредног друштва „АА4'' и члан УО истог; и АА3 - генерални директор привредног друштва „АА1" и члан УО истог.

Даље је утврђено и то да су окривљени АА, АА2 и АА3, у периоду од 11.08.2006. до 15.04.2008.године, у тим правним лицима искористили положаје и овлашћења која су имали по основу функције, власништва и уложених финансијских средстава, тако што је свако од њих, кроз унапред осмишљени план, вршио послове управљања у привредном друштву у коме је био одговорно лице и заједничким деловањем усмеравали њихову делатност (с'тим што су АА2 и АА3 поступали и по налозима АА), све са циљем да би извлачили финансијска средства из „АА4", а Конзорцијуму правних лица „АА9" и правног лица „АА8" прибавили противправну имовинску корист која прелази износ од милион и 500 хиљада динара, кроз плаћање купопродајне цене за предузеће „АА5"

Тако су куповином акција ''АА4'' на берзи, прво дошли до контролног пакета акција, а самим тим и до управљачких позиција у статутарним органима. Након тога су изменили Статут ''АА4'', између осталог, и у делу који се односи на већину која је потребна за изгласавање одлуке на Скупштини акционара (уместо квалификоване, проста) са циљем да се спрече представници удружења мањинских акционара да пролонгирају одлучивање. То се најбоље видело на Трећој редовној седници Скупштине акционара „АА4", која је одржана 11.08.2006.године, током које су окривљени АА, као председник УО тог предузећа, и АА2, као члан УО и директор тог предузећа, инсистирали на доношењу одлуке о продаји објекта „АА4" у _, не прихватајући захтев представника удружења малих акционара „АА14" за одлагање доношења те одлуке (јер се одлучује о располагању имовином велике вредности, а они са тим нису довољно упознати), па су представници тог удружења напустили скупштину, али је одлука о продаји непокретности у _ купцу „АА13" ипак донета уз помоћ гласова овлашћених представника већинских акционара „АА4", по основу које су закључени Уговор о купопродаји и Анекси уз исти.

Након закључења тог уговора о купопродаји, када је на рачун „АА4"-а извршена уплата дела купопродајне цене у износу од 954.600.000,00 динара, само су део те суме употребили за подмирење потреба „АА4"-а, док су већи део тог новца - 736.000.000,00 динара одмах пребацили на рачун привредног друштва „АА1" чији је директор окривљени АА3 и то као позајмицу на основу Уговора о зајму, који је закључен без претходне одлуке УО „АА4" (већ по налогу окр. АА), а у коме се констатује да ће „АА1'' као средство обезбеђења зајма успоставити хипотеку првог реда на некретнини „АА5" _ најкасније у року од 60 дана од дана пуштања зајма у течај. Истога дана 16.02.2007.године, окривљени АА3 је тај новац по налогу окривљеног АА пребацио на рачун привредног друштва „АА9" ДОО (које, у том тренутку, није повезано са „АА4") и то на основу уговора о зајму број ФС.1/07 од 14.02.2007.године и ФС.2/07 од 16.02.2007.године, који су, такође по налогу окр. АА и без претходне одлуке органа управљања, потписали окривљени АА3 и АА1 и у којима се констатује да се зајам даје без камате са роком враћања до 31.12.2007.године.

Са друге стране, окривљени АА је, као легитимни представник Конзорцијума, у циљу куповине привредног друштва „АА5" АД дана 25.12.2006.године са овлашћеним лицем Агенције за приватизацију Републике Србије потписао уговор о куповини 70% друштвеног капитала привредног друштва „АА5" АД, у коју сврху је 16.02.2007.године са рачуна привредног друштва „АА9", на рачун Агенције за приватизацију, уплаћен новац (међу којима 736 милиона динара од продаје некретнине ''АА4'') на име дела купопродајне цене за привредно друштво „АА5".

Уз све то, 15.04.2008.године, окривљени АА2, по налогу окривљеног АА, без одлуке органа управљања „АА4", са директором „АА1"-а СС1 потписује и Анекс 2 Уговора о зајму „АА4 број 1/07", којим као средство обезбеђења зајма уговарају само шест бланко соло меница „АА1а" и мењају рок враћања одређујући да ће „на први позив зајмодавца, зајмопримац извршити уплату у року од 30 дана". Тиме је конкретни зајам од краткорочног постао дугорочни, а као средство обезбеђења се фактички искључује раније постојећа хипотека на некретнини „АА5"-а АД, која никада није ни уписана. Већ у том тренутку, сва наведена правна лица су у финансијским проблемима, при чему су врло брзо након тога над тим предузећима отворени стечајни поступци, па „АА9" није вратио позајмицу „АА1"-у, нити је „АА1" вратио позајмицу „АА4".

Стога је првостепени суд правилно закључио да су окривљени предметним радњама Конзорцијуму привредних друштава "АА9" и "АА8" прибавили имовинску корист у износу од 736.000.000,00 динара, али и да су за тај износ оштетили привредно друштво „АА4" , пошто је изгубило и објекат у _ и 736.000.000,00 динара, а због отвореног стечаја су акције тог предузећа скинуте са берзе и немају никакву вредност (а посредно и мањинске акционаре тог предузећа, као и повериоце, банке, једноставно оне који имају потраживања према „АА4").

На крају, првостепени суд је правилно поступио када је обратио посебну пажњу на то што у време извршења конкретног кривичног дела, у тада важећем КЗ злоупотреба положаја одговорног лица формално-правно није била прописана као посебно кривично дело, већ је постојало само кривично дело злоупотреба службеног положаја. Наиме, одредбом члана 235 Закона о изменама и допунама Кривичног законика (Службени гласник Републике Србије број 121/2012 од 24.12.2012.године), које су ступиле на снагу 15.04.2013.године, прописано је да се у члану 359 став 1 КЗ, бришу речи „или одговоран". То фактички значи да је кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица настало издвајањем одговорног лица као учиниоца из кривичног дела злоупотреба службеног положаја, у засебно кривично дело - када одговорно лице искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи и другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе штету. Стога, како то првостепени суд правилно налази, постоји континуитет инкриминације противправних радњи које су раније биле инкриминисане у члану 359 КЗ са радњама прописаним чланом 234 КЗ, јер датим изменама није извршена декриминализација противправних радњи предузетих од стране одговорног лица из члана 359 Кривичног законика, већ је кривично дело злоупотреба службеног положаја, које се односило на кривицу и службеног и одговорног лица, сада регулисано кроз два одвојена кривична дела.

При свему томе, овај суд налази да је првостепени суд правилно утврдио да су окривљени АА, АА2 и АА3 приликом предузимања противправних радњи за које су оглашени кривим, поступали са умишљајем као обликом виности, јер су сви били способни да схвате значај свога дела и да управљају својим поступцима, били свесни свога дела, његове забрањености и хтели његово извршење, а није било ниједног разлога за искључење њихове урачунљивости.

Наиме, ови окривљени су знали да је новац добијен продајом непокретности „АА4"-а употребљен за куповину „АА5а" АД, те да стога „АА4-у" неће ни бити враћен, с'обзиром да су се рачуни привредног друштва „АА1'' АД, „АА9" ДОО и „АА8" АД налазили у блокади. Са друге стране, они су на тај начин свесно Конзорцијуму прибавили противправну имовинску корист у износу од 736.000.000,00 динара и истовремено за наведени износ оштетили привредно друштво „АА4" АД. Самим тим, нису основани жалбени наводи да првостепени суд није дао одговарајуће разлоге за кривицу окривљених и да није правилно и у потпуности разлучио све чињенице које су битне за доношење правилних закључака који се односе на то питање. Првостепени суд је, супротно наводима из жалби, своје чињеничне и правне закључке у вези са овим питањем донео како на основу делова одбрана појединих окривљених, тако и на основу чињеница које је суд несумњиво утврдио из других доказа, а за исте је дао детаљне и ваљане разлоге.

Тако, када је у питању окривљени АА, првостепени суд је, доносећи закључке у вези са његовим мотивима, намерама и свешћу, правилно узео у обзир да је од 28.10.2005.године, када је постао члан УО „АА4"-а, активно и свесно предузимао радње усмерене на остваривање плана и циља који су договорени, почев од присуства, учешћа у дискусијама и активном пропагирању онога што је у конкретном сегменту плана било неопходно остварити (учествује у доношењу одлуке УО „АА4"-а од 05.07.2006.године када је, између осталог, донета препорука Скупштини акционара да усвоји Одлуку о продаји дела имовине „АА4" предузећу „АА13", учествовао не само у раду Треће редовне Скупштине акционара „АА4"-а одржане 11.08.2006.године већ и активно учествовао у дискусији у прилог продаји конкретне непокретности ''АА4''), па до свесно кључне улоге у свим активностима везаним за учешће на тендеру за куповину „АА5"-а, прибављању средстава за то и закључењу уговора о продаји 25.12.2006.године, али и у закључењу Анекса 2 и 3 уз Уговор о продаји непокретности „АА4-а", који су потом уследили, а којима је у ствари промењена природа и суштина уговора о зајму који је служио као основ за пребацивање новца са рачуна ''АА4'' на рачун „АА1''. У прилог свему овоме говори чињеница да је у врло кратком року након што је купац уплатио део цене за непокретност „АА4"-а (05.02.2007.године), закључен уговор о зајму између „АА4"-а као зајмодавца и „АА1"-а као зајмопримца (14.02.2007.године), а већ 16.02.2007.године је, по основу тог уговора о зајму, извршен пренос новчаних средстава са рачуна „АА4"-а на рачун „АА1", које је та средства истога дана пренело на рачун предузећа „АА9" (такође по основу два уговора о зајму), а ово одмах на рачун Агенције за приватизацију по основу обавеза проистеклих из уговора о купопродаји дела капитала привредног друштва „АА5". На крају, и сам окр. АА је у својој одбрани навео да је све одлуке сам доносио, а што је у супротности са статутима и одредбама Закона о привредним друштвима, у којим су тачно опредељене обавезе и права свих управљачких органа привредних друштава. Све то јасно упућује да је првостепени суд дошао до правилних закључака у вези са кривицом овог окривљеног, односно његовим сазнањем и хтењем да управо средствима прибављеним од продаје непокретности „АА4" плати део цене друштвеног капитала „АА5"-а, што је свесно и учинио, при том имајући у виду и сазнања о бонитету „АА1"-а, односно да формално преузета средства по основу зајма не може вратити.

Даље, окривљени АА2 је, са мањим паузама био дугогодишњи директор привредног друштва „АА4", па је био детаљно упознат са финансијским стањем у истом. Учествујући у раду Треће редовне Скупштине акционара одржане дана 11.08.2006.године елаборирао је шта је потребно за покретање производње и да ће се средства од продаје поменуте непокретности искористити за санацију дугова „АА4"-а. Након седница УО и добијеног одобрења, потписао је Уговор о продаји непокретности „АА4"-а купцу „АА20", а потом и пратеће Анексе, тако да је у потпуности био упознат са свим елементима како основног уговора о продаји непокретности, тако и са свим елементима Анекса.

Поред тога, како је сам изјавио, знао је да је „Беобанка" имала великих потраживања према „АА4"-у па је могла увек дати налог за наплату појединих потраживања, да је у време закључења уговора о зајму, привредно друштво „АА1" било презадужено, али је ипак 14.02.2007.године потписао уговор о зајму са тим предузећем на износ од 736.000.000,00 динара, приставши и на средства обезбеђења - шест бланко меница „АА1а" и хипотека на непокретности привредног друштва „АА5" која ће се тек успоставити у року од 60 дана од дана пуштања зајма (без хипотекарне изјаве тог привредног друштва), да су по основу тог уговора о зајму средства у означеном износу са рачуна „АА4"-а пребачена на рачун „АА1а" дана 16.02.2007.године, да је тек након два месеца сачинио Информацију о активностима реализације уговора са „АА20", уз образложење да су средства од уплате купца пребачене на рачун „АА1а" ради спречавања ненадокнадиве штете за „АА4", уз навођење времена повраћаја тих средстава и средстава обезбеђења - шест бланко меница и предвиђена хипотека на „АА5у" Сремска Митровица, без напомене да се ради о неуспостављеној, већ будућој хипотеци „АА5"-а. Али, са друге стране, овај окривљени је без одлуке УО „АА4-а" потписао Анексе уговора о зајму којим је продужен рок за успостављање хипотеке „АА5а" на 60 дана од дана закључења, као и рок враћања, тако да је конкретни зајам, из краткорочног прешао у дугорочни и то у време када је привредно друштво „АА1" неликвидно. Када се уз све то, имају у виду неспорне чињенице - да производња у „АА4"-у није покренута, иако је била један од разлога за доношење одлуке о продаји дела имовине; да је окривљени АА2, као генерални директор привредног друштва „АА4", знао да по Статуту (у чијем је доношењу и учествовао) он одлучује и располаже са новчаним средствима; те да је био стално у контакту са окривљеним АА и поступао по његовим налозима иако је он био само члан УО „АА4"-а, првостепени суд је правилно закључио да је и овај окривљени знао да ће средства „АА4"-а добијена продајом непокретности бити искоришћена за куповину дела друштвеног капитала „АА5", а што је и реализовано.

На крају, првостепени суд је ваљано образложио постојање субјективних елемената и код окривљеног АА3. Наиме, он је као генерални директор предузећа „АА1'' дана 14.02.2007.године потписао уговор о зајму са „АА4", па је био детаљно упознат са свим елементима тог уговора, а самим тим и са подацима везаним за средства обезбеђења - шест бланко меница „АА1а" и хипотека над привредним друштвом „АА5" која ће се успоставити у року од 60 дана од дана пуштања зајма. Такође, истога дана је потписао и уговор о зајму са привредним друштвом „АА9", а два дана касније 16.02.2007.године и други уговор о зајму, што јасно указује да је био упознат и са свим елементима тих уговора, па и чињеницама да су закључени без средстава обезбеђења, без камате и без претходних одлука УО о томе, у време када је рачун привредног друштва „АА1'' био блокиран. Притом, управо је овај окривљени, телефонским путем обавештавао АА1, власника „АА9а" да ће на рачун тог привредног друштва бити уплаћена средства других правних лица уз доставу одговарајућих уговора о зајму. Такође, окривљени АА3 је потписао и Анекс 1 Уговора о зајму закљученог између привредног друштва „АА4" и привредног друштва „АА1", па је стога био упознат са садржином истог, а у склопу тога и са чињеницама које се односе на хипотеку првог реда на некретнинама „АА5а" - да је промењен рок у коме ће се иста успоставити (60 дана од дана закључења Анекса 1 уговора). Притом је знао да и за тај Анекс уговора не постоји одлука УО и да је привредно друштво „АА1" у блокади, али је свесно поступио по налогу АА, тада председника УО „АА1а" и исти потписао. У прилог таквом закључку говоре искази сведока: СС15 (који је првостепени суд правилно прихватио, оценивши да је дат јасно и уверљиво), а који је, између осталог, навео да је налоге за поступање добијао од генералног директора окр. АА3, па тако и налог везан за сачињавање уговора о зајму, а да је иницијатива око закључивања уговора о зајму између „АА4"-а и „АА1а" потекла од окривљених АА3 , АА2 и АА, јер се радило о великој суми новца па су се сва тројица договарала и исказа СС17 (који је првостепени суд такође правилно прихватио, оценивши да је дат јасно и уверљиво), а који је, поред осталог, навео да окривљени АА3 није доносио важне одлуке, као и да је добијао налоге од окривљеног АА, али да су са окривљеним АА имали честе састанке, па је правилно првостепени суд нашао да то указује да су обојица били информисани о активностима које се односе на привредно друштво „АА1''. На крају, окривљени АА3 је обављао функцију генералног директора у том предузећу, па је самим тим био упознат са свим обавезама које проистичу из те функције, у смислу Закона о привредним друштвима и других општих и појединачних аката. Стога, првостепени суд је правилно закључио да је окривљени АА3 имао сазнања и свест да 736.000.000,00 динара, која су уплаћена од стране привредног друштва „АА4" на рачун „АА1'' по основу уговора о зајму од 14.02.2007.године потичу од дела средстава које је то привредно друштво остварило по основу продаје имовине, односно да новац који се истог дана пребацује са рачуна привредног друштва „АА1'' на рачун привредног друштва „АА9" представља средства за куповину „АА5а", која неће бити враћена, с'обзиром на услове под којима су пренета на привредно друштво „АА9".

Поред свега тога, првостепени суд је правилно окривљене АА, АА2 и АА3 огласио кривим да су конкретно кривично дело учинили као саизвршиоци, а своје закључке у вези са тим је у довољној мери образложио.

Наиме, члан 33 КЗ прописује да су саизвршиоци сви они који су учествовали у радњи извршења, као и они који су предузимали неке друге радње којима се битно доприноси извршењу кривичног дела, а дело су схватали као своје. То значи да саизвршилаштво представља свесно и вољно заједничко деловање више лица, од којих свако хоће, уз учешће других, да оствари кривично дело и сваки од саизвршилаца својом радњом доприноси извршењу кривичног дела и хоће дело као своје, при чему свему томе по правилу претходи договор учесника о извршењу дела и „подела рада". Изузетно, претходни договор не мора да постоји ако извршиоци делују заједнички у исто време и на истом месту, јер се воља о заједничком извршењу кривичног дела у таквој ситуацији изражава конклудентно - самим чином заједничког деловања (нпр, заједнички физички напад на жртву дела). У случајевима када радње саизвршилаца нису, или не могу бити истовремене, саизвршилаштво не може бити остварено без претходног договора. Претходни договор је утолико потребнији, ако се ради о незаконитим радњама везаним за злоупотребе службеног положаја или положаја одговорних лица, које се иначе врше под велом дозвољених делатности, јер без таквог договора поједини саизвршиоци не би знали за криминалну сврху радњи које предузимају, а самим тим код њих не би могла постојати свест о заједничком криминалном деловању.

Првостепени суд је дао разлоге зашто сматра да су окривљени у конкретном догађају противправне радње предузели као саизвршиоци, заједничким деловањем, свако у оквиру привредног друштва у коме је био одговорно лице, а навео је доказе из којих такав закључак произилази, па нису основани жалбени наводи да је то само уопштено констатовао. Притом, је у побијаној пресуди у довољној мери објашњен договор окривљених да се предузму конкретне противправне радње, а изложене су и чињенице из којих произлази њихова свест о заједничком криминалном деловању, као и то да је сваки предметно дело хтео као своје.

Испитујући део првостепене пресуде у коме су садржане одлуке о кривичним санкцијама, овај суд је нашао да је првостепени суд дао јасне и ваљане разлоге за своју одлуку да окривљене за учешће у извршењу предметног кривичног дела осуди на казне затвора и то: АА - у трајању од 6 (шест) година, АА2 - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци и АА3  у трајању од 3 (три) године, у које им је, у смислу члана 63 КЗ, урачунао и време које су провели у притвору. Притом је узео у обзир све чињенице и околности прописане чланом 54 КЗ, које су од важности да кривична санкција буде правилно изабрана, а њена висина правилно одмерена, и исте је правилно оценио и дао им одговарајући значај. Тако је, као олакшавајуће околности на страни окривљеног АА правилно ценио чињеницу да је отац троје деце, од којих двоје малолетних, да није осуђиван, а као отежавајућу околност - већи број радњи и значајнију улогу у извршењу предметног кривичног дела у односу на друге окривљене. Када је у питању окривљени АА2, првостепени суд је правилно као олакшавајуће околности ценио да није осуђиван, његову старосну доб, те здравствено стање, при чему није утврдио постојање отежавајућих околности. На крају, на страни окривљеног АА3 је правилно као олакшавајуће околности ценио да је породичан човек, отац једног детета и да није осуђиван, при чему ни код њега није утврдио постојање отежавајућих околности.

Када се узму у обзир околности конкретног случаја, личност окривљених као извршилаца и степен повређивања заштићеног добра, а посебно да се ради о кривичном делу које задире у питање функционисања привредног система Републике Србије, осуде на казне затвора у наведеном трајању су, и по налажењу овог суда, оправдане. Исте одговарају тежини и последици учињених кривичних дела и степену кривице окривљених и нужне су, али и довољне, да се, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 КЗ, постигне сврха кажњавања из члана 42 КЗ, пошто ће се њима остварити циљеви индивидуалне превенције (у смислу утицаја на окривљене да се убудуће не појављују као извршиоци кривичних дела), опште превенције (у смислу васпитног утицаја на друге да не испољавају асоцијално понашање и не чине тешка и друштвено опасна кривична дела), те изразити друштвена осуда за предметно кривично дело и поспешити јачање морала и учвршићавање обавезе поштовања закона.

С обзиром на наведено, жалбени наводи који се односе на део првостепене пресуде у коме су садржане одлуке о кривичним санкцијама, су оцењени као неосновани. Првостепени суд је, супротно жалбеним наводима правилно и на одговарајући начин ценио како околности из члана 54 КЗ које утичу да казна буде већа или мања (њихове личне породичне прилике, да имају малолетну децу, године живота и неосуђиваност), тако и кривицу окривљених, као и последице дела, побуде због којих су предметне противправне радње предузете, јачину угрожавања заштићеног добра и околности под којима је дело учињено. Стога, нису основани жалбени наводи ТОК да је првостепени суд дао исувише велики значај олакшавајућим околностима на страни окривљених и да није дао одговарајући значај отежавајућим околностима у односу на окривљеног АА, с'обзиром да је у том смислу ценио управо његову улогу у извршењу предметног кривичног дела и бројност радњи за које је оглашен кривим. Такође, супротно наводима из жалбе браниоца окривљеног АА2, првостепени суд је, као олакшавајуће околности на његовој страни, ценио да се ради о неосуђиваном, тешком болесном, старијем човеку, али истима правилно није дао значај особито олакшавајућих околности, па је самим тим искључена могућност за ублажавање казне испод законског минимума.

На крају, нису основани жалбени наводи који се односе на одлуку о трошковима кривичног поступка.

Наиме, првостепени суд је, на основу одредби чланова 261, 262 и 264 ЗКП, правилно обавезао окривљене АА, АА2 и АА3 да у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, солидарно плате 160.213,00 динара на име трошкова кривичног поступка и по 100.000,00 динара на име паушала. Притом је определио шта у конкретном случају улази у трошкове кривичног поступка (4.000,00 динара на име путних трошкова сведока СС15 и СС18, 1.600,00 динара путних трошкова сведока СС24, 4.000,00 динара на име путних трошкова сведока СС27, 120.271,00 динара на име трошкова за налаз и мишљење судског вештака ВВ, 10.543,00 динара на име трошкова за њен приступ на главни претрес 16.07.2013.године и 19.799,00 динара на име трошкова за њен приступ на главни претрес 21. и 22.11.2013.године), а такође је дао и разлоге којима се руководио када је одредио износ који свако од окривљених треба да плати на име паушалног износа (дужина и сложеност кривичног поступка, те материјалне прилике окривљених).

Стога је јасно да је првостепени суд у довољној мери образложио одлуку о трошковима, да иста није донета супротно одредбама ЗКП, нити је изрека пресуде у том делу неразумљива, па су неосновани жалбени наводи о нејасноћама у овом делу осуђујуће пресуде

Окривљени АА4, АА6 и АА5
  По налажењу овог суда, нису основани наводи из жалбе ТОК да су у делу првостепене пресуде у коме су окривљени АА4, АА6 и АА5 ослобођени од оптужбе, садржане битне повреде одредаба кривичног поступка, да је иста у том делу донета на основу непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, те да је то за последицу имало и повреду кривичног закона.

У жалби ТОК се не наводи у чему се конкретно састоје битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 ставови 1 и 2 ЗКП у ослобађајућем делу побијане пресуде.

Првостепена пресуда у односу на окривљене АА4, АА6 и АА5 не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка. Изрека исте је разумљива, није противречна сама себи, стању у спису, нити разлозима датим у образложењу. У делу образложења који се односи на ове окривљене су о свим одлучним чињеницама дати ваљани, уверљиви, непротивречни и аргументовани разлози, који су потпуно, логично и детаљно образложени и нису у супротности са стањем у спису и изведеним доказима, при чему о чињеницама које су предмет доказивања не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини записника о исказима датим у поступку и самих тих записника. Првостепени суд је у овом делу побијане пресуде јасно навео доказе које је извео (било на предлог тужилаштва, било на предлог одбране) и за сваку чињеницу наведену у чињеничном опису је определио доказ, а тим доказима је дао законито, потпуно и правилно тумачење. Стога, супротно жалбеним наводима ТОК, првостепени суд је одлуку да се ови окривљени ослободе од оптужби засновао на ваљаним разлозима о одлучним чињеницама и чињеничним закључцима, које је на одговарајући начин образложио.

Такође, нису основани ни жалбени наводи ТОК којима се првостепена пресуда у ослобађајућем делу побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињeничног стања. Наиме, у њима се не указује на постојање неке чињенице, или околности које нису цењене од стране првостепеног суда, а које би евентуално довеле у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, већ се износи сопствено виђење чињеничног стања у предметној кривичноправној ствари и даје сопствена анализа и оцена изведених доказа и појединих навода из одбрана које су окривљени изнели током предметног кривичног поступка.

По оцени овог суда, првостепени суд је, током законито спроведеног доказног поступка извео све потребне доказе, које је, као и одбране окривљених АА4, АА6 и АА5, правилно анализирао и оценио (како појединачно, тако и у међусобној повезаности), након чега је правилно, свестрано и поуздано утврдио све чињенице и околности које су од важности за пресуђење ове кривичноправне ствари, правилно закључивши да се из доказа који су изведени не може извући поуздан закључак да су окривљени предузели противправне радње у време, месту и на начин како им је то оптужним актом стављено на терет. Стога, првостепена пресуда је у ослобађајућем делу резултат свеобухватне анализе процесног материјала и у њој су потпуно и истинито утврђене све чињенице од важности за доношење законите и правилне одлуке, при чему током предметног кривичног поступка није доказано да су окривљени АА4, АА6 и АА5, у периоду од 11.08.2006. до 15.04.2008.године, извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 и члана 33 КЗ у време, месту и на начин како им је то оптужним актом стављено на терет.

У вези са овим, жалбом ТОК се првостепена пресуда у ослобађајућем делу пре свега побија због оцене изведених доказа, при чему се истиче да је првостепени суд погрешно оценио одбране окривљених и друге доказе који се односе на ослобађајући део пресуде и због тога дошао до погрешних чињеничних и правних закључака.

Првостепени суд је, супротно жалбеним наводима, детаљно размотрио доказе у вези са тим делом побијане пресуде, које је након исцрпне анализе, правилно оценио, дајући одговарајуће и конкретне разлоге зашто је неке прихватио, а неке не.

Наиме, окривљени АА6 и АА5 су у својим одбранама датим током предметног кривичног поступка децидно негирали наводе из оптужнице да су били одговорна лица у предузећима: „АА4", „АА1'' и „АА8", да су у предузећима ''АА4'' и ''АА1'' на било који начин учествовали у управљању, раду и одлучивању и да су имали намеру да се продајом дела имовине привредног друштва „АА4" и тзв. „извлачењем" финансијских средстава из истог, дођу до новца за куповину предузећа „АА5", као и да су уопште учествовали у приватизацији ДПП „АА5" и у ту сврху одобрили да се новац са рачуна „АА4" пребаци на рачун привредног друштва „АА1'', објаснивши да нису ни знали да је део тако добијеног новца позајмљен „АА1"-у и потом употребљен за куповину „АА5". Окривљени АА5 је притом објаснио да су у спорном периоду његов брат, окривљени АА5 и он били сувласници привредног друштва „АА3" (са по 50% учешћа); да су самим тим били и сувласници у привредном друштву „АА2" (јер је „АА3" био власник истог са 57% учешћа); да је у привредном друштву „АА3" генерални директор био окривљени АА5, док је он имао овлашћење за заступање без ограничења, а да је у привредном друштву „АА2" генерални директор био СС35, док је он био саветник генералног директора; да је привредно друштво „АА2" имало свега 3% учешћа у власништву привредног друштва „АА1"; да су привредна друштва „АА2" и „АА3" формално-правно имала учешћа у власништву привредног друштва „АА4" и то „АА2" - 19,05%, а „АА3" - 11,06%, али да су били тзв.''пасивни акционари'', јер су акције тих предузећа купљене средствима сведока СС25, који је и имао сва управљачка права; да је пре одржавања Треће редовне Скупштине акционара „АА4" (11.08.2006.године) добио позив и радни материјал са препоруком УО тог привредног друштва да се гласа за продају дела непокретности у _ да би се исплатила дуговања, а преостали део новца уложио у покретање производње; те да је био у потпуности сагласан са том препоруком, па су представници привредних друштава „АА2" и „АА3" то подржали на скупштини акционара ''АА4''. Окривљени АА5 је потврдио наводе окривљеног АА6 да је у спорном периоду био сувласник привредног друштва „АА2" и директор у привредном друштву „АА3", да је целокупан посао око куповине акција привредних друштава „АА4" и „АА1" водио окривљени АА6, да је у потпуности имао поверење у одлуке које је доносио, јер га је о свему обавештавао (што је окривљени АА6 у својој одбрани потврдио), те да је потписао пуномоћје за гласање на Трећој редовној Скупштини акционара привредног друштва „АА4", јер је био у потпуности сагласан са препоруком УО „АА4" да се изврши продаја дела имовне ради ревитализације тог привредног друштва и покретања производње, чиме би се стекли услови и за повећање вредности акција истог, уз напомену да окривљени АА није могао бити његов ''директни'' представник, јер га није овластио да га било где представља.

Наводи из одбрана окривљених АА6 и АА5 су проверени и потврђени изведеним доказима, пре свега писаном документацијом која се односи на куповину акција привредних друштава „АА4" и „АА1" од стране привредних друштава „АА2" и „АА3" (која је детаљно изложена и анализирана на 74., 75., 83. и 84. страни пресуде), исказима сведока СС35, СС25, СС и СС27 (које је првостепени суд правилно анализирао и правилно им поклонио веру у делу који се односи на окривљене АА6 и АА5, оценивши да су дати уверљиво и јасно и да су у битним чињеницама у сагласности са осталим изведеним доказима), наводима из одбрана окривљених АА и АА2, те налазом судског вештака ВВ.

Тако, када је у питању предузеће ''АА4'', сведок СС35 је у свом исказу, поред осталог, навео да је предузеће „АА2" брокерска кућа која се бави трговином хартија од вредности, да је у истом радио од 01.01.2003.године; да су власници били предузећа „АА3" (са око 57% акција), СС25 (са 6 или 7% акција) и др., а и сам је имао око 5% акција; да је налоге за пословање примао од окривљеног АА6, док окривљени АА5 није учествовао у пословној политици „АА2"-а; да су током 2005.године на Београдској берзи купили акције привредног друштва „АА4" које је продавао Акцијски фонд, да им је компанија „АА" дала зајам (око 19 до 20 милиона динара); да је ту позајмицу пратио Уговор о зајму са Анексом који се односио на продужење рока; да су те акције купљене преко брокерске куће „АА6'' чији су брокери могли да унесу налог за 4 или 5 секунди (очекивала се велика потражња, а Правилник о трговању Београдске берзе прописује да код куповине акција предност има налог који је брже унет у систем за трговање); да је неколико дана касније и привредно друштво „АА3" купило акције „АА4", па је на крају „АА2" имао око 18 %, а „АА3" око 11% акција „АА4"; да се привредно друштво „АА2" понашао као тзв.''пасивни'' акционар ''АА4'', јер није узело учешће у управљању тим предузећем; да је због тога само формално потписивао заступничка овлашћења и изјаве за Скупштине акционара тог предузећа, али се није упознавао са дневним редом, нити са тим ко заступао „АА2" на тим скупштинама, јер схватио да је „АА2" формални, а не стварни власник акција предузећа „АА4"; да се није интересовао ко је стварни власник тих акција, нити му је окривљени АА6 то рекао, али да су на то упућивали садржина уговора о зајму и извор средстава за њихову куповину. Сведок СС25 је у свом исказу потврдио да је стварни власник акција ''АА4'' које су биле у формалном власништву предузећа „АА2" и „АА3", при чему је изнео наводе који потврђују одбране окривљених АА6 и АА5, децидно наводећи да окривљени АА6 и АА5 ни на који начин нису учествовали у пословању и управљању тим привредним друштвом. Притом је детаљно објаснио ко је у ствари купио акције ''АА4'', зашто их није купио на своје име и са којом намером, ко је користио управљачка права из истих, ко је учествовао у Скупштинама акционара АА4 након куповине тих акција, ко је предложио и изгласао руководеће органе и чланове УО, ко је гласао за продају непокретности у _, истакавши да је 2005.године одлучио да акције предузећа ''АА4'' купи преко привредних друштава „АА2" и „АА3", да је новац за куповину истих тим предузећима дао кроз позајмицу, да је сам одлучио ко ће га представљати у „управљачком тиму" и на Скупштинама акционара ''АА4'' и како ће „гласати", да је управо у ту сврху послао СС у „АА4", те да је сам одлучио да се „повуче" из пословања ''АА4'', истакавши да је на крају он лично изгубио новац који је утрошен на куповину акција ''АА4''. Сведок СС је потврдио наводе из исказа сведока СС25, објаснивши да му је СС25 понудио место у УО „АА4" јер је имао контакте са SKF-ом и он је прихватио, с'тим што га је на то место формално предложила брокерска кућа која је за рачун СС25 купила акције „АА4", те да са окривљеним АА6 никада није имао било какав разговор у вези избора у УО „АА4", ни у вези пословања тог привредног друштва, већ је извештаје о раду "АА4" подносио СС25. На крају, и окривљени АА је у својој одбрани навео да окривљени АА6 и АА5 нису учествовали у управљању и пословању предузећа ''АА4'', а то је у својој одбрани посредно потврдио и окривљени АА2, наводећи да од власника „АА2"-а и „АА3"-а није добијао налоге.

Судски вештак ВВ је у свом исказу на главном претресу потврдила наводе из одбрана окривљених АА6 и АА5 и исказа сведока СС35, при чему је објаснила да је након прегледа целокупне документације привредних друштава „АА2" и „АА3" утврдила: да им је средства за куповину акција привредног друштва „АА4" позајмило привредно друштво „АА", да привредно друштво „АА3" није вратило ту позајмицу и да је у његовој документацији то дуговање и даље отворено, а да је привредно друштво „АА2" приликом узимања зајма издало менице, које је привредно друштво „АА" касније есконтовало у „АА21осигурању" и тако делимично наплатило потраживање, с тим да је привредно друштво „АА12" претходно пребацило новчана средства на рачун привредног друштва „АА2" како би се извршила исплата тих меница, па је формално остао дуг према предузећу „АА12", али да је на крају „АА" уплатило новац на рачун привредног друштва „АА12" да би исто вратило дуговањe „Кулској банци".

Када је у питању предузеће ''АА1'', сведок СС35 је у свом исказу, поред осталог навео да је привредно друштво „АА2" 2005. или 2006.године по налогу окривљеног АА6 купило око 2 до 3% акција тог привредног друштва, да је то предузеће тада било респектабилно, а његове акције су биле ''поприлично атрактивне'', да су за куповину тих акција добили зајам од предузећа „АА10" (који је, према сазнањима која има, враћен током 2010.године), те да „АА2" ни у „АА1"-у није учествовао управљању, бирању чланова Управног одбора, ни у раду Скупштине акционара. Предметно је сагласно са исказом сведока СС27, који је између осталог објаснио да привредна друштва „АА2" и „АА3" ни на који начин нису управљали привредним друштвом „АА1" и да му окривљени АА никада није споменуо да та привредна друштва имају било какве везе са одлуком да се финансира куповина ДПП „АА5".

С''обзиром на наведено, нису основани наводи из жалбе ТОК да су у прилог тврдњи окривљених АА6 и АА5 у вези са тим ко је стварни власник акција ''АА4'', осим исказа сведока СС25, не постоје други докази, јер је евидентно да исте потврђују и искази сведока СС35 и СС10, те одбране окривљених АА и АА2.

Окривљени АА4 је такође у својој одбрани негирао наводе из оптужбе да је у инкриминисаном периоду био фактички власник привредних друштава „АА11" ДОО, „АА10" ДОО и „АА8" и да је у циљу извлачења финансијских средстава из ''АА4'' наложио представнику свог предузећа да на Трећој редовној седници скупштине акционара тог предузећа гласа за одлуку о продаји непокретности у _.

Наиме, у прилог тврдњи из оптужног акта да је окривљени АА4 био фактички власник привредног друштва „АА10", надлежно тужилаштво наводи исказе сведока СС34 дате у полицији 14.10.2010.године и пред истражним судијом 25.01.2011.године, у које је првостепени суд, због чињенице да је исти преминуо, правилно извршио увид на главном претресу 21.09.2012.године и то: на основу члана 406 ЗКП када је у питању записник од 14.10.2010.године, односно на основу члана 504-ђ став 3 ЗКП када је у питању записник од 25.01.2011.године. Овај сведок је, између осталог, навео да је у предузећу „АА10" почео да ради 2004.године као саветник тадашњег власника СС36; да је од 2006.године власник „АА10а" предузеће „АА11" из Подгорице; да је генерални директор „АА11а" окривљени АА4 исте године поставио за директора „АА10а"; да је током 2006. или 2007.године од њега добио налог да купи акције привредног друштва „АА4''; да је покушао да га одговори од тога, али је добио наређење да се не меша у правне и извршне послове, уз образложење да је „АА11" заинтересован само за берзанску шпекулацију и трговину; да га није интересовало колико предузеће „АА10" има акција у привредном друштву „АА4" али мисли да је у питању било око 24%; те да је вероватно ''аутоматски потписао'' акте предузећа „АА10" из септембра месеца 2005.године и 05.10.2005.године којима је након куповине датих акција поднет захтев УО „АА4" за заказивање ванредне Скупштине акционара и предлог за избор чланова и председника УО и НО, али да и иза тих аката стоји окривљени АА4 као генерални директор „АА22"-а, јер је у то време то привредно друштво већ преузело „АА10". При свему томе, овај сведок није могао да објасни из ког разлога је ишао на Скупштине акционара „АА4" као представник привредног друштва „АА10", при чему је прво изјавио да претпоставља да је 2007.године присуствовао једној Скупштини акционара „АА4'' и да се не сећа шта је био предмет одлучивања на тој скупштини, сем да иста завршена неуспешно, јер су мали акционари блокирали рад, а када су му предочена пуномоћја за заступање предузећа „АА10" на Другој и Трећој редовној Скупштини акционара „АА4", навео је да је тако одлучио окривљени АА4, али да се не сећа да је добио било какве инструкције како да гласа на тој скупштини и како се определио да гласа, с'обзиром да је на истој дошло до физичког обрачуна.

И када је у питању предузеће „АА1'', надлежно тужилаштво у прилог својих тврдњи наводи исказе сведока СС34. У вези са овим, овај сведок је, између осталог, навео да су акције тог привредног друштва купљене пре акција привредног друштва „АА4", да је и за њихову куповину налог дао окривљени АА4 као власник „АА10а'', да су се договорили да се те акције купе на берзи преко брокерске куће ''АА2", да се након куповине тих акција упознао и пар пута срео са окривљеним АА покушавајући да утиче на политику привредног друштва „АА1'', а када му је, након изјаве да није присуствовао седницама Скупштине акционара „АА1", предочен записник са скупштине тог предузећа од 29.06.2006.године, објаснио је да се не сећа да је истој присуствовао и да сматра да је то ''неважно''. На крају је посебно истакао да је део средстава којима су купљене акције привредних друштава „АА4" и „АА1" дао „АА11", али да је већи део обезбеђен узимањем кредита од „АА24 банке" и „АА23 банке" (с'тим што није знао шта је дато као средство обезбеђења).

Првостепени суд је правилно анализирао исказ овог сведока, па истом није поклонио веру, оценивши да је нејасан, неуверљив и у супротности са доказима који су изведени током кривичног поступка, о чему су дати јасни разлози на 166. и 167. страни побијане пресуде.

Тако, наводи из исказа овог сведока су пре свега у колизији са чињеницама које су несумњиво утврђене увидом у писану документацију. Наиме, првостепени суд је из писане документације истражних списа Ки-По1бр.314/10 (од 313. - 316. стране) утврдио: да је привредно друштво „АА10" уписано у одговарајући регистар 01.12.2004.године; да је као оснивач уписан СС36, а као лице за заступање без ограничења СС34 (за пословну јединицу у _) и СС36 (за пословну јединицу у Подгорици); да је то привредно друштво од 26.04.2006.године уписано у Регистар привредних субјеката АПР; да је као оснивач уписан СС36, а као директор СС34; те да су на основу Решења АПР од 05.09.2006.године уписане промене и као оснивач је уписано предузеће „АА11" ДОО из Подгорице са 100 % удела у капиталу. Стога је првостепени суд правилно закључио да нису прихватљиви наводи сведока СС34 да га је окривљени АА4 поставио за директора тог предузећа, с'обзиром да из писане документације произилази да је и пре него што је ''АА11'' имао било какве везе са тим предузећем, у истом имао овлашћени потпис, био овлашћен за заступање без ограничења и био уписан као законски заступник-директор. Такође, првостепени суд правилно није прихватило ни тврдње овог сведока да је по налогу директора „АА11а" окривљеног АА4 предузеће 'АА9' 2006.године купило акције ''АА4''-а и ''АА1''-а, јер из писаних доказа произилази да је привредно друштво „АА10" акције „АА1"-а купило у периоду од 21.12. до 23.12.2005.године и 09.08.2006.године, а акције „АА4"-а 03.08.2005.године, дакле пре 05.09.2006.године када је ''АА11'' постало власник тог привредног друштва. На крају, нису могли бити прихваћени ни његови наводи да је по одлуци окривљеног АА4 учествовао на Скупштинама акционара „АА4" као представник привредног друштва „АА10", јер су и те седнице одржане када је власник привредног друштва „АА10" био СС36, а лице за заступање - СС34.

Даље, наводи сведока СС34 су оспорени и другим изведеним доказима и исказима сведока (које је првостепени суд правилно прихватио, оценивши их као јасне и уверљиве). Тако, сведок СС37 је, између осталог, објаснила да су акције предузећа „АА4" купљене током 2005.године, да су средства за куповину потицала од привредног друштва „АА8" и да их је одобрио окр. АА, те да је тај посао закључио управо покојни СС34, који је у то време био директор привредног друштва „АА10". Сведок СС14 је, у вези власништва над акцијама ''АА4'' које су се водиле на 'АА9', изјавио да му је окривљени АА причао да има акције ''АА4'' које се формално воде на предузеће 'АА9' и да је на Скупштинама акционара ''АА4'' гласао као представник 'АА9'-а, а да му је директор 'АА9'-а сада покојни СС34 причао да је инсистирао да АА пребаци те своје акције на своје име. Такође, сведок СС24 је, између осталог, навео да му је окр. АА за позајмљени новац намењен докапитализацији „АА8" гарантовао управо акцијама ''АА4'' и ''АА1''-а које су се водиле на 'АА9', а да му је управо директор 'АА9'-а СС34 потврдио да су то АА акције и да су остале његове и након промене власништва над 'АА9'. На крају, и други сведоци који су се изјашњавали у вези предузећа ''АА4'' и ''АА1'' (нпр. СС25 и СС31) су били сагласни да ''АА11'' није имао, нити је могао имати било какве везе са одлуком Скупштине акционара ''АА4'' о продаји горе поменуте непокретности, јер је управљачка права из акција ''АА4'' које су биле у власништву 'АА9'-а заправо вршио окривљени АА.

На крају, првостепени суд је приликом анализе и оцене исказа овог сведока узео у обзир и да је по питању неких одлучних чињеница био недовољно јасан и недоречен (нпр. не сећа се како су прибављена средства за куповину акција ''АА4'' и ''АА1'', чиме се руководио приликом гласања на скупштинама акционара и сл.), у вези са неким чињеницама неуверљив (јер је прво говорио једно, да би након предочавања писаних доказа и документа, давао изјаве које су у супротности са његовим претходним излагањима, нпр. у вези односа окривљених АА и АА4, у вези његовог односа са окр. АА4 итд.), а у вези неких је контрадикторан како сам себи, тако и са осталим доказима (нпр. по питању улоге АА4 и АА у управљању ''АА4'', јер је то у колизији са његовом тврдњом да се у ''АА4''-у и ''АА1''-у за све питао окривљени АА).

Даље, када је у питању привредно друштво „АА8", у прилог тврдњи из оптужног акта да је окривљени АА4 био фактички власник истог, надлежно тужилаштво наводи исказ сведока СС38, једног од сувласника ''АА8'', која је између осталог истакла да је окр. АА дошао у ''АА8" као представник „АА11а" и АА4, да је тражио да се пре докапитализације одређени број сувласника сусретне са окр. АА4 (власником или сувласником „АА11а", како им је било пренето), да су се између маја и јуна месеца 2005.године тројица или четворица сувласника срели са њим, да мисли да су то били СС23, СС39, покојни ''ПП'' и СС40 из Велике Плане и да су јој по повратку лично пренели информацију да су се договорили са АА4 да се ''АА8"докапитализације.

Међутим, првостепени суд правилно није прихватио ове наводе из исказа сведока СС38, јер су оповргнути исказима сведока који су били или формално-правно уписани као сувласници привредног друштва „АА8", или запослени у истом - СС21, СС20, СС19, СС23, СС37 и СС24. Наиме, они су негирали да су били упознати да „АА11" купује „АА8" и да је окривљени АА4 уопште био учесник преговора, при чему су били сагласни да је састанке у вези докапитализације држао окривљени АА. Првостепени суд је исказе ових сведока правилно анализирао и прихватио, с'обзиром да су износили чињенице које су им биле познате и којих се сећају, оценивши их као уверљиве, јасне и детаљне, у битним чињеницама сагласне са изведеним доказима, а за своје закључке у вези са тим је дао исцрпе разлоге.

Тако је сведок СС21 оспорио наводе СС38 да је од њега добила информацију о састанку са окр. АА4, објаснивши да су СС20 и СС39 познавали окр. АА па су ступили у контакт и заказали састанак, да су се неколико пута срели са њим и његовим партнером - АА4А, да су преговори у вези са докапитализацијом фактички завршени на првим састанцима јер је прихваћена цена коју су као сувласници раније одредили, те да се АА4А у каснијим преговорима није појављивао, при чему је појаснио и разлике у својим исказима датим у различитим фазама предметног кривичног поступка, објаснивши да је на састанцима окривљени АА углавном наступао у своје име, а да је АА4А био представник „АА11а". Надаље, сведок СС19 који је, између осталог истакао да, колико је њему познато, предузеће „АА8" није имало пословне односе са привредним друштвом „АА11", да је окривљени АА помињао да зна људе из ''света цигарета'' па и власника привредног друштва „АА11", али да није помињао окривљеног АА4 (сем да је брат АА4А), те да лично зна да привредно друштво „АА8" није имао било какве везе са окривљеним АА4. Такође, сведок СС23 је навео да је апсолутно сигуран да је априла или маја месеца 2005.године одржан састанак у вези докапитализације, да том састанку није присуствовао, да је информације о истом добио од сувласника који су били на састанку, те да му је ПП или СС19 рекао да је био ''неки АА4'', али није сигуран да ли је у питању окривљени АА4 или неко други из те породице, јер је и у самом позиву за састанак било наведено да ће доћи ''господин АА4'', али није прецизирано име. Даље, сведок СС24 је изјавио да је новац за куповину предузећа "АА8" позајмио окривљеном АА лично, а не као било чијем представнику, и да му је за позајмљени новац гарантовао акцијама ''АА4''-а и ''АА1''-а које су се водиле на предузеће 'АА9'. Сведок СС37 је изјавила да је руководила финансијама "АА8", да је у то предузеће довео окривљени АА, а да окривљеног АА4 не познаје. На крају, и сам сведок СС38 је у свом исказу навела да је управо са окривљеним АА постигнут договор око продаје предузећа „АА8", објаснивши да је након уплате од стране сведока СС24 на име докапитализације, управо окривљени АА преузео управљање тим привредним друштвом, при чему је описала атмосферу која је у том предузећу након тога завладала, долазак сведока СС37 за финансијског директора, искључење осталих сувласника из доношења било каквих пословних одлука у „АА8", избор АА за председника Управног одбора и коначно потпуно преузимање предузећа са његове стране, истакавши да се према имовини предузећа опходио као према својој личној имовини.

Поред свега тога, и окривљени АА је био децидан да окр. АА4 није имао никакве везе са било којом одлуком донетом у вези пословања привредних друштава „АА1'' и „АА8" и формирањем Конзорцијума са привредним друштвом „АА9", као и да истом сасвим сигурно није било познато да је новац „АА4" „послужио" за куповину ДПП „АА5", уз објашњење да се окривљени АА4 никада није ни распитивао о привредним друштвима „АА4" и „АА1", да није ни имао свог представника у Управном одбору тих привредних друштава и да му је било битно само да се повећа вредност акција тих предузећа. Првостепени суд није имао разлога да не прихвати ове наводе из одбране окривљеног АА, с'обзиром да су у сагласности са скоро свим изведеним доказима.

На крају, у жалби тужиоца се неосновано наводи да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање и због тога извео погрешан закључак да нису доказане тврдње из оптужног акта да су окривљени АА6, АА5 и АА4 предузели противправне радње за које се терете у оптужници, а смаим тим ни да су извршили кривично дело за које се терете.

Наиме, по оцени овог суда, првостепени суд је правилно нашао да током предметног кривичног поступка нису изведени докази који би на несумњив начин упућивали на закључак да су у инкриминисаном периоду окривљени АА6 и АА5 преко својих привредних друштава „АА2" и „АА3", а окривљени АА4 као фактички власник привредних друштава „АА11" ДОО, „АА10" ДОО и „АА8", на основу власништва и контролних пакета акција које су та предузећа заједно имала у „АА4" и „АА1", заједнички постављали представнике у статутарним органима тих привредних друштава и преко њих утицали на избор осталих органа, управљање тим предузећима и доношење пословних одлука, те да су тако учествовали и у изгласавању одлуке о продаји непокретности „АА4'' у _ на Трећој редовној Скупштини акционара и у крајњем исходишту, након продаје те непокретности и искоришћавања дела тако добијених средстава за куповину 70% капитала предузећа ''АА5'', Конзорцијуму правних лица „АА8" и „АА9" прибавили противправну имовинску корист од 736.000.000,00 динара.

Taко, у инкриминисаном периоду, окривљени АА6 и АА5 су били власници привредних друштава „АА2" и „АА3", а та привредна друштва су били формални власници акција предузећа ''АА4'' („АА2" - 18,97% акција, а „АА3" - 11,06% акција), а привредно друштво „АА2" и 3% акција предузећа ''АА1''. Такође, предузеће ''АА11'', у коме је окривљени АА4 био директор, је у септембру месецу 2006.године постало власник привредног друштва „АА10", које је формално имало 23,77% акција у ''АА4'' и 23% акција у ''АА1''. Али, током предметног кривичног поступка није доказао да су именовани окривљени имали и стварно власништво над тим акцијама, а самим тим ни могућност учешћа у управљању, пословању и одлучивању у њима.

Даље, нису основане ни тврдња из жалбе тужиоца да, самим тим што окривљени имају у власништву одређени број акција поменутих предузећа, у истима имају и статус одговорних лица, посебно што се у аргументацији која се у вези са тим износи мешају појмови ''власника'', ''акционара са контролним пакетом акција'' и ''одговорног лица'', те ''права на управљање''. Наиме, формално власништво над акцијама и формални статус одговорног лица не морају имати везе са управљањем, па сама чињеница да је неко лице уписано као „формални" власник акција одређеног предузећа, не значи да је исто уједно и одговорно лице у том предузећу, нити да у истом учествује у управљању. Стога, то што су окривљени власници или одговорна лица у „АА2", „АА3" и „АА10" која поседују акције предузећа ''АА4'' и ''АА1'', не значи да они по аутоматизму учествују у одлучивању и у управљању ''АА4'' и ''АА1'', нити да су у њима одговорна лица.

У вези са овим, а супротно жалбеним наводима заменика тужиоца за организовани криминал, чињеница да привредна друштва која су у власништву горе именованих окривљених, формално поседују одређени број акција предузећа ''АА4'' и ''АА1'' који у збиру дају контролне пакете акција од 51% акција, сама по себи, не доказује тврдњу из оптужбе - да су окривљени АА6 и АА5, заједно са окривљенима АА и АА4, преко својих привредних друштава имали „контролни пакет акција" у предузећима ''АА4'' и ''АА1'' и да су, користећи права која из тога проистичу, "заједнички деловали" приликом избора статутарних органа и на тај начин вршили „контролни утицај" у управљању и доношењу пословних одлука у тим предузећима. Супротно жалбеним наводима, не може се само ''анализом'' структуре формалног власништва над акцијама тих предузећа, извести закључак да је доказано постојање ''контролног утицаја''. Са друге стране, берзанско и привредно пословање, у вези са управљањем и одлучивањем у привредним субјектима, не познаје појам "контролни утицај", већ институт ''контролног пакета акција'', који представља број акција једног привредног друштва који омогућава да се на скупштини акционара располаже надполовичним бројем гласова које носе акције. То значи да се мора поседовати одређени минимални број акција да би се стекло право гласа на скупштини акционара, а тек одређени проценат акција омогућава поседовање одређеног броја гласова и могућност учествовања у одлучивању, што се за конкретно предузеће може утврдити на основу Извода из Централног регистра и Списка акционара, јер управо из Списка акционара произилази колико предузеће укупно има акционара, број акција којим сваки акционар располаже, проценат учешћа и број гласова за сваког акционара.

Осим тога, током предметног кривичног поступка није било спорно да су директори привредних друштава „АА2" и „АА3" (СС35 и окривљени АА5) потписали пуномоћја за учешће представника тих предузећа на Трећој редовној Скупштини акционара „АА4" (СС16 за „АА2" и СС15 за „АА3") и да су на тој скупштини представници тих предузећа гласали за одлуку да се прода непокретност тог предузећа у _ (након објашњења представника УО „АА4" да ће део новца од те продаје бити искоришћен за повраћај дугова, исплату заосталих зарада, плата, отпремнина и сл., а део за покретање производње). Али, формално учешће представника предузећа окривљених у раду Треће редовне скупштине акционара привредног друштва "АА4" и доношењу одлуке о продаји објекта „АА4", само по себи, не може несумњиво указивати да су основани наводи из оптужног акта да су они, "заједнички деловали" у доношењу пословних одлука и управљању "АА4"-ом. Ово посебно што је та седница Скупштине акционара заказана и одржана по процедури прописаној Статутом „АА4", и што је конкретна одлука такође донета у складу с'тим актом.

На крају, и у самој жалби се наводи да су окривљени АА и АА2, како пре предметне седнице Скупштине акционара, тако и на самој седници, присутним представницима акционара (и малим и великим) представили да ће новац добијен продајом горе наведеног објекта "АА4" делом бити употребљен за покретање производње „АА4", а нема доказа да су окривљени знали да се читав поступак одлучивања на Скупштини акционара покреће са другим циљем, а не ради покретања производње у „АА4" и да су конкретне радње у вези са одржавањем ове скупштине (потписивање пуномоћја за заступање и др.) предузимане са циљем да се новац добијен продајом непокретности касније утроши супротно датој одлуци Треће скупштине акционара (за куповину ДПП „АА5", али тако да власник буде Конзорцијум привредних друштава „АА8" и „АА9", а не „АА4").

Са друге стране у жалби надлежног тужиоца се даје паушално тумачење неких одлучних чињеница које произилазе из изведених доказа и упућују на то ко је одлучио да се купе акције тих предузећа, чијим су новцем купљене, ко је поставио председнике УО у њима и самим тим имао управљачку улогу у ''АА4'' итд., а самим тим ко су стварни власници акција предузећа "АА4" и ''АА1''.

Тако, према стању у спису компанија ''АА'' је позајмила новац привредним друштвима „АА2" и „АА3" за куповину акција ''АА4'' и у вези са тим су закључени и одговарајући уговори о позајмици; куповина тих акција је обављена преко брокерске куће „АА6" па у Књизи примљених налога „АА2"-а није ни могао бити евидентиран налог СС25 да се у његово име и за његов рачун купе акције „АА4"; при чему се те акције ''АА4'' нису могле формално завести у портфељу акција у власништву предузећа „АА", јер су „АА2" и „АА3" у Централном регистру хартија од вредности били уписани као власници истих. Са друге стране, то што те акције формално нису пренете у власништво предузећа „АА", не значи да СС25 није њихов фактички власник, посебно када се има у виду његово активно учешће у одлучивању, управљању и пословању у предузећу ''АА4'' преко СС, а да се формални власници акција („АА2" и „АА3") понашају као тзв.''пасивни'' акционари, јер у поменутом предузећу не учествују у одлучивању, управљању и пословању.

Даље, током предметног кривичног поступка је утврђено да је привредно друштво окривљених АА6 и АА5 „АА2" имало свега 3% акција у предузећу ''АА1'' и да, према Записнику са Прве скупштине акционара тог предузећа одржане 28.06.2005.године, исто није учествовало у предлагању и изгласавању „управљачког тима", што само по себи значи да нема доказа да су окривљени АА6 и АА5 лично, или преко „представника" имали било какве везе са избором АА за председника УО ''АА1''. Такође, супротно жалбеним наводима ТОК, нема доказа ни да је „АА2" након тога узело учешће у доношењу било које одлуке УО или Скупштине акционара ''АА1''-а, што пак води правилном закључку првостепеног суда да окривљени АА6 и АА5 нису утицали на пословну политику тог предузећа и нису могли имати било какве везе са пребацивањем новца добијеног од "АА4" на треће предузеће.

На крају, окривљени АА6 и АА5 су знали за продају објекта „АА4" у _ улици, пошто су представници њихових привредних друштава на скупштини акционара ''АА4'' гласали за то. Али, надлежно тужилаштво није дало аргументе који би указивали на постојање каузалне везе између њиховог сазнања да се дати објекат продаје и наводне директне заинтересованости да се спречи да се на оглас о продаји јаве сви заинтересовани купци. Гаранција томе свакако не могу бити чињенице везане за то у којим дневним новинама и у ком периоду је оглас о продаји објављен. Јер, то што је оглас за продају објекта „АА4" објављен у дневном листу „АА7", за француско говорно подручје, на српском језику и то средином јуна месеца, није апсолутна гаранција да се на тај оглас неће јавити нико мимо наводног договора, при чему је везивање за ''летњу паузу и годишње одморе'' још од јуна месеца потпуно паушално, пошто су у питању приватна предузећа код којих се пословне активности не прекидају у летњем периоду, а посебно не у трајању од више месеци, како се то пледира у жалби. У вези са тим, нису основани ни жалбени наводи да је окривљени АА6 потврдио своје учешће у кривичноправним радњама, када је преко свог предузећа ''АА12'' дао понуду за куповину објекта ''АА4'' у _. Наиме, окривљени АА6 је у својој одбрани (која је изложена на 25. страни побијане пресуде) дао објашњење зашто је ''АА12'' дао ту понуду, а првостепени суд је исто правилно прихватио.

Поред тога, првостепени суд је правилно нашао да није доказано да је окривљени АА4 у било ком од привредних субјеката који су предмет оптужбе - ''АА4'', ''АА1'', "АА8", "АА9" имао својство одговорног лица у смислу члана 112. став 5. КЗ, нити да је предузео било коју фактичку радњу која се може довести у контекст догађаја који су предмет оптужбе. Наиме, током предметног кривичног поступка је утврђено да, у периоду који је обухваћен оптужбом, овај окривљени није имао никакве везе са „већинским пакетом акција" у предузећима ''АА4'' и ''АА1'', јер су акције тих предузећа, које су се формално водиле као власништво предузећа "АА10", у ствари биле у власништво окривљеног АА и пре него што је ''АА11'' преузео 'АА9', тако да окривљени није ни могао да користи било какво право које из њих следује, а самим тим ни да преко њих има било каквог утицаја на управљање и пословање у предузећима ''АА4'' и ''АА1''.

Такође, првостепени суд је, супротно жалбеним наводима, правилно закључио да није доказано да је окривљени АА4 још од краја 2005.године имао ''фактичко власништво'' над предузећем „АА10", да је управљао њиме и пре формалног уписа у АПР, а преко њега и предузећима ''АА4'' и ''АА1'' и да је, поред осталог, дао налог представнику „АА10"-а како да гласа на Трећој редовној Скупштини акционара ''АА4'' приликом одлучивања о продаји непокретности ''АА4''. Наиме, нико осим сведока СС34 (чији исказ првостепени суд правилно није прихватио), није навео да је окривљени АА4 имао било какве везе са привредним друштвом „АА10" пре септембра месеца 2006.године (када је предузеће ''АА11'', у коме је био директор, постало власник тог привредног друштва), а тврдње овог сведока се у жалби фактички аргументују његовим другим наводима и сопственим тумачењем правне природе уписа података о статусним променама у правном лицу у одговарајући регистар АПР.

Међутим, у конкретном случају, с'обзиром на датум уписа промене оснивача у АПР (05.09.2006.године), „АА11" није био власник „АА10" у августу месецу 2006.године, па окривљени АА4, као директор „АА11"-а, у време доношења одлуке о продаји непокретности ''АА4'' - 11.08.2006.године није могао да има било каква управљачка права у том привредном друштву, нити ''представника'' на Трећој редовној Скупштини акционара ''АА4''. Самим тим, представник 'АА9'-а на тој седници Скупштине акционара ''АА4'' није ни могао да по налогу окривљеног АА4 гласао за одлуку о продаји непокретности ''АА4''. Са друге стране, одбрана окривљеног АА није оспорила да је управо он био фактички власник тих акција, а то потврђује и чињеница да, ни након што је предузеће ''АА11'' постало власник 'АА9'-а, окривљени АА4 није узео учешће у управљању привредним друштвом ''АА4'', док је, са друге стране, окривљени АА остао на функцији председника УО ''АА4'', на коју је изабран управо по основу акција ''АА4'' које су формално биле у власништву 'АА9'-а.

На крају, супротно жалбеним наводима ТОК, надлежно тужилаштво није изведеним доказима аргументовало тврдњу да окривљени АА4 фактички управља привредним друштвом „АА11" и доноси све одлуке унутар те породичне фирме. Са друге стране, првостепени суд је из писане документације у спису која се односи на привредно друштво „АА11" (од 425. до 432. стране истражних списа Ки-По1бр.314/10), правилно закључио да је оснивач и власник тог привредног друштва АА4Б, извршни директор окривљени АА4, а да су лица овлашћена за заступање: ГГ, ГГ1 и окривљени АА4.

Осим тога, првостепени суд је правилно нашао да није доказано да је окривљени АА у "АА4"-у и "АА1"-у био представник већинских акционара „АА2"-а, „АА3"-а, „АА10"-а и „АА8" и да је фактички управљајући ''АА4''-ом и ''АА1''-ом у ствари спроводио одлуке окривљених АА4, АА6 и АА5.

Наиме, окривљени АА је у својој одбрани навео да је у тим предузећима био ''представник већинских власника'' унутар привредних друштава ''АА4'' и „АА1", али притом није прецизирао које власнике је представљао (што се и у самој жалби наводи), па се из тога не може извести закључак да је доказано да окривљени АА у „АА4" представља управо власнике привредних друштава „АА2", „АА3" и „АА10", а у „АА1"-у власнике привредних друштава „АА2", „АА10" и „АА8" и да је самим тим у „АА4" и „АА1" реализовао њихове одлуке у вези управљања и пословања (све у циљу куповине „АА5а" средствима „АА4" преко Конзорцијума правних лица која немају директне везе са ''контролним акционарима''), посебно у ситуацији када не постоји ни један доказ да је баш од њих примио било какав налог да предузме било какву радњу или активност из оптужнице.

Са друге стране, током предметног кривичног поступка је утврђено да се у ствари окривљени АА наметнуо као особа која је одлучивала о свему унутар тих предузећа и да је имао утицај на генералне директоре тих привредних друштава - окривљене АА2 (''АА4'') и АА3 („АА1"), који су спроводили одлуке Управних одбора у којима је он био председник и одлуке које су по његовом упутству доношене на Скупштинама акционара. Даље, акције ''АА4'' и "АА1" које су се формално водиле на „АА10" биле фактичко власништво самог АА, који је управо захваљујући њима и изабран за председника УО "АА1"-а и то пре него што је „АА2" стекао акције тог предузећа. Шта више, „АА2" није користио права из акција које је поседовао у "АА1"-у, није слао свог представника на скупштине акционара "АА1"-а, нити је на било који други начин непосредно или посредно учествовао у управљању тим привредним субјектом. „АА3" није ни имао власничка права у том привредном субјекту, па није ни могао да учествује у доношењу било каквих одлука. На крају, акције ''АА4'' које су се формално водиле на „АА2" и „АА3", биле су фактичко власништво СС25, који је и користио управљачка права (што произилази не само из одбрана окривљених АА6 и АА5, већ и из исказа сведока СС25, СС10, СС28, налаза вештака финансијске струке.

Стога, супротно жалбеним наводима ТОК, није доказана тврдња из оптужбе да је окривљени АА представљао окривљене, спроводио њихове одлуке и у њихово име управљао пословањем међусобно повезаних привредних друштава у којима су они били већински акционари, а која су у инкриминисаном периоду чинила читав један систем и служила за извлачење новца из привредних друштава купљених у процесу приватизације.

Поред свега тога, нису основани ни жалбени наводи ТОК да тврдње из оптужбе потврђује чињеница да окривљени АА6, АА5 и АА4 нису у име привредних друштава која су били власници акција предузећа ''АА4'' и „АА1" иницирали покретање било каквог судског поступка против одговорних лица у тим предузећима - АА, АА2 и АА3, већ су ''остали потпуно незаинтересовани за губитак АА4''. Наиме, било би животно да већински власници коју су највише изгубили покажу заинтересованост и поднесу тужбе за претрпљену штету, с'тим што приватни власници и немају обавезу да судским путем штите интересе своје имовине, већ је то њихово право, а самим тим и ствар избора, који не подлеже инкриминацији. Али, током предметног кривичног поступка није доказано да су окривљени уопште били власници акција "АА4" и „АА1" и да су стварно претрпели штету, па је самим тим њихово пасивно понашање потпуно логично и у складу са њиховом улогом у стицању и продаји акција тих предузећа. Са друге стране, управо је ова чињеница још један доказ да је реч о акцијама у власништву лица која су имала контролу у тим привредним друштвима и која су њима као имовином располагала по сопственом нахођењу, па је у том смислу сасвим јасно зашто поступци нису покренути.

На крају, правилан закључак првостепеног суда да нема доказа да су окривљени АА6 и АА5 и АА4 на било који начин били повезани са приватизациом "АА5а". Наиме, у жалби ТОК се не опредељује у чему се састоји евентуално учешће окривљених у Конзорцијуму "АА8" и "АА9"-а, нити наводе докази који упућују на било какву улогу окривљених у куповини "АА5а" (активну или пасивну). Са друге стране, из изведених доказа не произилази да су привредна друштва у којима су окривљени имали власништво или део власништва - „АА2", „АА3", „АА10", имала било какве везе са конзорцијумом који је учествовао у приватизацији "АА5а" („АА8" и ''АА9''), нити да су окривљени знали да је новац добијен продајом непокретности ''АА4''-а прво пребачен на рачун ''АА1''-а, а потом са рачуна ''АА1''-а на рачун ''АА9''-а и након тога употребљен за куповину ''АА5а'' и да неће бити враћен ''АА4''-у. Самим тим се намеће питање, са којим би мотивом окривљени уопште учествовали у пословном односу који је предмет оптужбе, када из њега нису могли ни за себе, ни за своја предузећа да прибаве било какав профит, који је примарни циљ сваке пословне активности.

На крају, нису основани ни жалбени наводи да је ослобађајућа пресуда у односу на окривљене АА6, АА6 и АА4 последица ''погрешног поступања суда'', јер је радње које су им стављене на терет издвојио из чињеничног описа за остале окривљене. Наиме, првостепени суд је радње предузете од стране свих окривљених анализирао и посматрао „у склопу једне логичне целине". Сами тим, ни радње окривљених АА4, АА6 и АА5 није анализирао одвојено од радњи осталих окривљених, већ, супротно жалбеним наводима - у оквирима инкриминисаног догађаја и у контексту радњи предузетих од стране других окривљених, тако да није занемарио да им је на терет стављено да су конкретне противправне радње предузимали као саизвршиоци са другим окривљенима. Али, првостепени суд је притом нашао да тужилаштво није презентовало доказе на основу којих би се ван сваке разумне сумње закључило да су ови окривљени предузели противправне радње које им се стављају на терет, тако да је ослобађајућа пресуда последица тога, а не издвајања њихових радњи из скупа радњи осталих окривљених.

Имајући у виду изнето, првостепени суд је, супротно жалбеним наводима тужиоца, а држећи се оквира оптужног акта, имајући притом у виду и одредбе Закона о привредним друштвима које прописују ко су органи управљања у ДОО и АД, као и одредбе КЗ које дефинишу појам одговорног лица са аспекта тог закона, правилно нашао да у конкретном случају постоји само известан степен сумње да су окривљени АА6, АА5 и АА4 предузели противправне радње које им се стављају на терет, али не и докази који би на поуздан начин потврдили наводе из оптужнице, пошто докази који су изведени у прилог наводима из оптужбе немају значај који им је дао ТОК, а други докази у вези са тим нису предложени. Такође, није било доказа да су они у инкриминисаном периоду били свесни радњи других окривљених и заједничког деловања и да су поступали у намери остварења истог циља - да се финансијским средствима обезбеђеним продајом објекта „АА4" купи предузеће ДПП „АА5" и тако прибави имовинска корист Конзорцијуму привредних друштава „АА9" и „АА8". Стога је правилно нашао да су тврдње из оптужног акта остале на нивоу претпоставки, па је правилно закључио да у конкретном случају нема довољно доказа да су окривљени АА4, АА6 и АА5 извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 и члана 33 КЗ и правилно поступио када их је, руководећи се начелом in dubio pro reo (''у сумњи блаже по окривљеног'') које је прописано чланом 16 ЗКП, ослободио оптужбе на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП.

Због свега напред наведеног, овај суд је одлучио као у ставу I изреке ове пресуде.

II

Основани су жалбени наводи окривљеног АА1 и његових бранилаца да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП, јер је изрека првостепене пресуде неразумљива и противречна како сама себи, тако и разлозима наведеним у пресуди и стању у спису.

Тако, у жалбама које се односе на окривљеног АА1 се са основом наводи да је изрека побијане пресуде у односу на њега неразумљива, због тога што у чињеничном опису који је дат у истој, нису на одговарајући начин описана субјективна и објективна обележја кривичног дела из члана 234 КЗ за које је оглашен кривим, није јасно, прецизно и конкретно описана његова улога у инкриминисаном догађају, нити противправне радње које је наводно предузео.
Наиме, у чињеничном опису датом у изреци првостепене пресуде, се пре свега износи след догађаја и наводе улоге осталих окривљених који су оглашени кривима, али не и конкретне противправне радње окривљеног АА1. За њега се, у суштини, наводи само то да је у периоду од 11.08.2006.године до 15.04.2008.године, као одговорно лице у предузећу „АА9", искористио свој положај и овлашћења у том правном лицу, и усмеравао његову делатност вршећи послове управљања и надзора над њим и његовом имовином, а по основу функције, власништва и уложених финансијских средстава, прибавивши себи и другом правном лицу противправну имовинску корист чија вредност прелази износ од 200.000.000,00 динара и то тако што је дана 28.09.2006.године његово привредно друштво „АА9" са предузећем ,,АА8" формирало Конзорцијум у циљу куповине Привредног друштва „АА5" АД, па је по налогу окр. АА, као власник „АА9", са окр. АА3 као директором ,,АА1", потписао Уговоре о зајму ФС 1/07 од 14.02.2007.године и ФС 2/07 од 16.02.2007.године (у којима се констатује да се зајам даје без камате и са роком враћања до 31.12.2007.године), те да је дана 16.02.2007.године, по налогу АА, на име куповине 70% друштвеног капитала Привредног друштва „АА5" АД са рачуна „АА9" на рачун Агенције за приватизацију пребацио 736.000.000,00 динара, које му је пре тога, по основу наведених уговора пребацио ,,АА1", при чему је могао да управља својим поступцима и да схвати значај свог дела и његове забрањености и хтео је његово извршење, јер је знао да је у питању новац добијен продајом непокретности ,,АА4"-а и да неће бити враћен, чиме је Конзорцијуму прибавио противправну имовинску корист у износу од 736.000.000,00 динара и за тај износ истовремено оштетио ,,АА4". Али, из тога се не види у чему се огледа противправност његових евентуалних радњи, која овлашћења је имао као власник и директор „АА9" ДОО, на који начин их је прекорачио или злоупотребио, да ли је и како искористио свој положај и овлашћења и којом конкретном радњом, што је побијану пресуду у односу на њега учинило непотпуном и недореченом, а самим тим и неразумљивом.

Такође, у чињеничном опису изреке првостепене пресуде је наведено да је окривљени АА1 предметно кривично дело извршио као директор и власник „АА9а" и то у периоду од 11.08.2006.године до 15.04.2008.године. Али, из доказа које је првостепени суд прихватио неспорно произилази да је 27.02.2008.године у АПР као директор „АА9а" уписан ГГ2, што значи да два месеца пре истека инкриминисаног периода окривљени више није имао својство директора тог предузећа и у коме је наводно предузео противправне радње за које је оглашен кривим и осуђен. Стога се у жалбама које се односе на овог окривљеног са основом наводи да је изрека првостепене пресуде у односу на окривљеног АА1 противречна разлозима, у вези са тим у ком својству је окривљени АА1 учествовао у чињењу предметног кривичног дела почев од 27.02.2008 године када му је престала функција власника и директора „АА9" и да ли је уопште могао да се сматра извршиоцем кривичног дела из члана 234 КЗ до истека инкриминисаног периода 15.04.2008.године, посебно када се има у виду да је радња извршења финализована управо 15.04.2008,године када је, по налогу окривљеног АА, окривљени АА2 - директор ,,АА4" са СС1 - директором „АА1", потписао Анекс 2 уговор о зајму ,,АА4" број 1/07 од 15.04.2008.године који је тиме од краткорочног постао дугорочан, а уместо хипотеке као средство обезбеђења је остало само 6 бланко соло меница.

Поред тога, у жалбама које се односе на овог окривљеног се такође са основом наводи да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, јер уопште нема разлога о чињеницама који су предмет доказивања, а разлози који су дати су нејасни и у знатној мери противречни.

Пре свега, у жалбама се са основом наводи да првостепени суд у побијаној пресуди није дао одговарајуће разлоге за анализу и оцену навода из одбране окривљеног АА1, коју је у образложењу првостепене пресуде изложио од 37. до 45. стране. Окривљени АА1 је у својој одбрани негирао наводе из оптужбе, истакавши да није знао да новчана средства уплаћена на рачун „АА9"-а потичу од продаје зграде ,,АА4" и да је био убеђен да су то средства ,,АА1"-а, објаснивши да је у цео поступак ушао на молбу свог дугогодишњег пословног партнера и пријатеља СС31 који га је замолио да помогне његовом пријатељу АА да купи „АА5", јер испуњава услове да учествује на тендеру, да му је притом објаснио да ће све да среди АА, а да ће сву документацију припремити адвокатска канцеларија СС27, да он само треба да преузме и потпише документацију и да се појавити на тендеру за рачун ,,АА1"-а, који ће заправо платити купопродајну цену средствима из кредита од ,,АА25 банке" _, те да ће се након 60 дана све пребацити на „АА1". Истакао је да је имао велико поверење у СС31 и адвоката СС27 (са којим се такође познаје још од факултетских дана), па је без читања потписао гомилу припремљене документације и исту оверио печатом своје фирме, да није активно учествовао у поступку припреме и сачињавања понуде за куповину „АА5"-а, да га је СС31 обавестио да ће га звати директор ,,АА1"-а АД АА3 ради пребацивања новца за куповину ,,АА5"-а на рачун „АА9"-а и да ће та трансакција папиролошки бити покривена уговором о позајмици, да му је потписани примерак уговора о позајмици послат преко факса, да иницијални договор није обухватао прелазак новца преко рачуна његове фирме, па је био против тога, да му је СС31 објаснио да „АА1" не може да директно изврши уплату, јер Агенција не прихвата да прими уплату цесијом, да је након тога исти принцип примењен и на друге трансакције које су у исту сврху уплаћиване на рачун његовог предузећа у периоду од 16.02.2007.-07.03.2007.године, те да је сав новац који је преношен на рачун његове фирме истог тренутка пребациван на рачун Агенције за приватизацију. Поред тога, окривљени је навео да га је након свега тога СС31 обавестио да средства уплаћена на име купопродајне цене за ,,АА5" нису довољна и да је потребно да код „АА23-банке" подигне кредит од 103.000.000,00 динара, јер је „АА1" исцрпео кредитну способност, али да ће пружити средства обезбеђења, да је након неколико дана отишао у „АА23-банку" ради подизања кредита и тада је упознао окривљеног АА, кога до тада није познавао, није био у контакту са њим, нити примао налоге од њега. На крају је изјавио да није имао никакву корист од датог посла, већ само штету, јер је његова фирма „АА9", која је годинама пословала са успехом, постала оптерећена огромним обавезама, што је довело до њене блокаде, па је био принуђен да је без накнаде пренесе на друго лице.

Наводи из одбране окривљеног АА1 су, у битном, потврђени исказима сведока СС31 и СС27 и наводима из одбране окривљеног АА.

Тако, сведок СС31 је, између осталог, изјавио да га је окривљени АА замолио да направе конзорцијум за куповину „АА5а", па је одлучио да његова фирма „АА9" ДОО учествује у томе, да је све ишло преко адвокатске канцеларије СС27, да је договорено да се на тендер за куповину „АА5"-а поднесу две понуде, па су направљена два конзорцијума, да је као пријатељ и пословни партнер замолио окр. АА1 да са својом фирмом „АА9" ДОО учествује у формирању једног од Конзорцијума, да су један сачињавала предузећа „АА8" и фирма АА1 „АА9", а други његова фирма „АА9" и „АА1", да је окривљени АА обезбедио потребна средства уз објашњење да потичу из кредита ''АИК'' банке", да је лично обавестио АА1 ''да ће му неке паре стићи на рачун и да их пребаци Агенцији за приватизацију'', те да у том тренутку АА1 и АА нису имали директне контакте. При свему томе, овај сведок је посебно истакао да је окривљени АА1 у посао око куповине ,,АА5" АД ушао на његову молбу, да није имао никакав интерес нити корист, већ само штету, при чему је потврдио његове наводе у вези са пословањем фирме „АА9"-а.

Сведок СС27, чији је исказ сагласан са исказима окр. АА и сведока СС31, је такође у потпуности потврдио наводе из одбране окр. АА1.

Окривљени АА је, између осталог, потврдио да са окривљеним АА1 није имао никакве контакте, да га је упознао тек у фебруару 2007.године, те да није имао потребу да га раније упозна, пошто је истог СС31 замолио да учествује на тендеру као члан конзорцијума, а комплетну тендерску документацију је радила канцеларија СС27.

Међутим, иако су одбрану окривљеног АА1 потврдили и окривљени АА и сведоци СС31 и СС27, првостепени суд је није прихватио, закључивши да је окривљени АА1 знао да новчана средства, која су преко привредног друштва „АА1" АД пребачена на рачун „АА9"-а ДОО, потичу од продаје дела имовине привредног друштва ,,АА4" АД.

Притом не само што није дао конкретне разлоге зашто не прихвата одбрану окривљеног АА1, већ није дао ни ваљане разлоге за анализу и оцену делова исказа сведока СС31. Наиме, првостепени суд је на 124. страни побијане пресуде наводи да је анализирао и оценио исказе сведока, међу којима и сведока СС31, и да им је поклонио пуну веру, јер су сведоци јасно и објективно износили чињенице које су им биле познате, а њихови искази нису у супротности једни са другима и сагласни су са писаном документацијом, да би потом у даљем тексту образложења навео да је прихватио само део исказа сведока СС31, па је остало нејасно да ли је исказ СС31 прихваћен у потпуности или само у делу, а у том случају у ком делу је тај исказ прихваћен.

Даље, првостепени суд није дао ни одговарајуће разлоге у прилог чињеничним закључцима које је изнео на 147. и 148. страни побијане пресуде - да је окривљени АА1, при закључивању уговора о Конзорцијуму „АА8" и „АА9", имао сазнања да је продата зграда ,,АА4" са намером да се добијена средства искористе за куповину „АА5а" и да новац који је ,,АА1"-а уплатио на рачун „АА9"-а потиче управо од продаје тог дела имовине ,,АА4", а не од кредита из ,,АА25 банке", те да постоји намера да се тај новац не врати ''АА4''-у.

Наиме, објашњење које се у вези са тим даје, је неразумљиво и противречно, без конкретних разлога за то како се дошло до закључка да је окривљени АА1 уопште знао како ће окривљени АА да купи ''АА5'' и којим средствима, да 736.000.000,00 динара које му је пребацио ,,АА1" у ствари припада ,,АА4-у" и да потичу од продаје дела имовине тог привредног друштва, како ће доћи до реализације уплате цене Агенцији за приватизацију која је временски ограничена и тд..

Осим тога, у вези са тим је у образложењу побијане одлуке садржано и потпуно неразумљиво објашњење да је окривљени АА1 имао и посредна и непосредна сазнања у вези са тим на који начин ће бити обезбеђена средства за куповину ''АА5а''. Тако, првостепени суд истиче да је окривљени АА1 до ''посредних сазнања'' да део новца за куповину ''АА5'' потиче од продаје непокретности предузећа ''АА4'' дошао преко окривљеног АА (који је у вези са тим имао ''егзактна'' сазнања), уз објашњење да је окривљени АА1 имао број телефона окривљеног АА. Међутим, притом не даје разлоге из којих доказа је ту чињеницу поуздано утврдио, а са друге стране пренебегава да је окривљени АА1 био децидан да није имао АА број (са објашњењем да се истом није јављао на телефон ни почетком 2007.године, јер му није био познат број, па га је назвао сведок СС31 и рекао му да га ''зове Ћопо на телефон'' и да треба да оде до ''АА23'' банке да потпише уговор о кредиту, те да су се тек тада њих двојица и упознали). Ове његове тврдње су потврдили и окривљени АА који је такође навео да су се упознали тек у фебруару 2007.године у „АА23" банци и сведок СС31 који је навео да је он читаво време комуницирао са АА, а не АА1, јер се АА и АА1 нису познавали, нити су имали размењене бројеве телефона. На крају, првостепени суд није образложио ни то на основу чега је закључио да је окривљени АА о свему обавестио окривљеног АА1.

Такође, у побијаној пресуди је изостало и ваљано објашњење ''непосредних сазнања''. Наиме, првостепени суд истиче да је окривљени АА1 до непосредних сазнања у вези са напред наведеним чињеницама дошао на основу објективних околности - брзине пребацивања новца са једног рачуна на други, фингираних уговора о зајмовима и велике количине новца коју је требало исплатити за ''АА5'' и коју окривљени АА није могао ''испратити'', јер је био временски ограничен. Наиме, из извода са текућег рачуна ,,АА1"-а АД у ,,АИК'' банци и ,,АА19'' банци од 19.02.2007.године, произилази да је са тог рачуна на рачун „АА9"-а по основу Уговора о зајму ФС1/07 од 16.02.2007.године уплаћено 316.000.000,00 динара, а из одговарајуће документације за „АА9"-а ДОО произилази да је тај новац истог дана пренет на рачун Агенције за приватизацију Републике Србије, па је окривљени из те писане документације могао стећи само поуздана сазнања да је са рачуна ,,АА1"-а на рачун његовог предузећа у два наврата уплаћен новац, укупан износ уплаћених средстава и чињеницу да су иста одмах пребачена на рачун Агенције за приватизацију Републике Србије ради куповине''АА5''-а, али не и сазнања о пореклу новца који је са рачуна ,,АА1"-а уплаћен на рачун „АА9"-а. Такође, није спорна ни чињеница да новац који је са свог рачуна пренео на рачун Агенције за приватизацију није био довољан, јер је управо због тога затражен и кредит од „АА23-банке". Даље, првостепени суд није доказима аргументовао закључак који је донео - да је окр. АА1 имао сазнања да новац потиче од продаје непокретности '''АА4'', нити се у првостепеној пресуди наводе докази који би несумњиво упућивали да је он присуствовао или учествовао на било каквом састанку или договору, током којих се говорило о продаји непокретности ''АА4'', о утрошку тако добијеног новца, пореклу новца који ће се уплатити његовом предузећу, да ли ће новац бити враћен или не, нити су током кривичног поступка предлагани и извођени докази у том правцу. Са друге стране, изведени докази потврђују његове наводе да му је СС31 рекао да је новац за куповину ,,АА5"-а обезбеђен узимањем кредита у ,,АИК'' банци, на шта је указивало и објашњење које му је дато приликом подизања кредита у ''АА23'' банци - да „АА1" не може да подигне кредит за уплату до пуног износа купопродајне цене за ,,АА5", јер је исцрпео своју кредитну способност.

С'обзиром на изнето, основани су жалбени наводи да су у образложењу побијане пресуде изостали јасни и конкретни разлози на основу чега је закључено да је окр. АА1 знао за продају дела имовине ,,АА4"-а, да ће део новца за куповину ''АА5а''-а бити обезбеђен из тог правног посла и да је баш тај новац са рачуна „АА1"-а пребачен на рачун „АА9"-а. Наиме, по налажењу овог суда, првостепени суд није дао одговарајуће разлоге у вези са тим из чега произилази да је окривљени АА1 имао било каква сазнања о дешавањима у ''АА4'' и продаји дела имовине тог предузећа (непосредна или посредна), посебно што из изведених доказа не произилази да је икада присуствовао некој од седница УО или Скупштине акционара ,,АА4"-а, нити да је имао било какве контакте са актерима продаје дела имовине ''АА4'', већ само са сведоком СС31, док је окривљеног АА упознао тек средином фебруара 2007.године.

У вези са изнетим, у жалбама окривљеног АА1 и његових бранилаца се такође са основом наводи да, када је он у питању, првостепени суд у побијаној пресуди није дао одговарајуће разлоге о субјективном елементу.

Наиме, субјективни елемент кривичног дела (виност) представља психички однос учиниоца према кривичном делу и огледа се у постојању свести (представе) код учиниоца дела о предузетој радњи извршења (чињењу или нечињењу), узрокованој последици (као промени или стању у спољном свету) и узрочном односу између њих, као и у постојању воље, хтења или пак само пристајања у односу на произведену последицу. Виност у односу на последицу кривичног дела означава да код учиниоца постоји свест и хтење последице, као одређене промене у спољном свету.

Првостепени суд је нашао да су у радњама окривљеног АА1 садржани сви елементи кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, при чему разлоге у вези његове виности износи на 146. страни побијане пресуде и у прилог свом закључку да је у конкретном случају окривљени поступао са умишљајем наводи да је утврђено да је дана 28.09.2006.године потписао уговор о Конзорцијуму правних лица између „АА8" и „АА9" који је формиран ради куповине предузећа „АА5", да је у томе био активан јер је његово предузеће „АА9" откупило тендерску документацију за учешће на тендеру за куповину тог предузећа, да је знао да ће средства за то обезбедити окривљени АА и да ће их уплатити на рачун „АА9", као и да ће та средства истог дана бити пребачена на рачун Агенције за приватизацију и да ће по договору његово предузеће „АА9 " после 60 дана бити искључено из конзорцијума, што све аргументује чињеницама да је било 11 уплата на рачун „АА9", да у уговорима о зајму који су те уплате пратили нису предвиђена средства обезбеђења ни камата, да су примљени новац истог дана пребачена на рачун Агенције за приватизацију и да је окр. АА1 27.02.2008.године своје привредно друштво „АА9" уступио ГГ2.

Међутим, није јасно како је на основу ових чињеница првостепени суд могао поуздано да утврди да је окривљени АА1 знао да део средстава за куповину „АА5а" потиче управо од продаје зграде „АА4" у _ и да је знао за потписивање Анекса 2 Уговора о зајму „АА4" број 1/07 од 15.04.2008.године, а самим тим и да та средства неће бити враћена „АА4". Првостепени суд није образложио на основу чега је закључио да је умишљај окр. АА1 био да нанесе штету ''АА4"-у и прибави корист поменутом Конзорцијуму, а из изведених доказа не произилази да је он имао било каква сазнања у вези са „АА4", већ информацију да му се новац уплаћује са рачуна различитих фирми, да је намењен куповини ''АА5а'' и да га треба истог дана пребацити на рачун Агенције за приватизацију. Притом, првостепени суд ни у овом делу не анализира наводе из одбрана окривљених и исказа сведока који су учествовали у свему томе, пренебегнувши да се окривљени АА1 и АА нису познавали у моменту продаје имовине ''АА4'' и пребацивања дела тако добијених средстава прво на рачун „АА1"-а, а потом на рачун „АА9"-а и да је организација саме куповине ''АА5а'' од стране Конзорцијума у коме је учествовало и предузеће окривљеног АА1 ''АА9'' у потпуности ишла преко сведока СС31, што потврђује и сведок адвокат СС27.

Када се узме у обзир изнето, основани су жалбени наводи окривљеног АА1 и његових бранилаца да су у односу на овог окривљеног многе одлучне чињенице које су предмет доказивања остале неразјашњење, те да се, за сада, чињенично стање не може прихватити као поуздано утврђено, а самим тим ни закључак да је доказано да је извршио напред наведено кривично дело.

Наиме, у жалбама се са основом истиче да првостепени суд у случају овог окривљеног није на потпун и правилан начин разлучио: чиме се окривљени АА1 руководио када је пристао да његово предузеће учествује у приватизацији ''АА5а'', са ким је све у вези са тим контактирао и да ли је учествовао у било каквим договорима око организације учешћа на тендеру за приватизацију ''АА5а'', да ли је имао сазнања да је продата зграда ,,АА4" са намером да се тако добијена средства искористе за куповину „АА5а".

Из свега напред наведеног јасно да су основани жалбени наводи да је првостепена пресуда у делу који се односи на окривљеног АА1, захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка, да се ни чињенично стање у односу на њега не може узети као правилно и у потпуности утврђено, те да се самим тим ни примена материјалног права, за сада, не може сматрати правилном. Због тога је овај суд усвојио жалбе окривљеног АА1 и његових бранилаца и првостепену пресуду укинуо у делу који се односи на њега и том делу предмет упутио првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити недостатке и повреде на које је указано у овој одлуци и поступити по примедбама овог суда, а изведене доказе ће на правилан начин изложити, анализирати и оценити, како појединачно, тако и у међусобној повезаности и у склопу са одбраном окривљеног, при чему ће на јасан и недвосмилен начин утврдити да ли је окривљени АА1 учинио кривично дело за које се терети, након чега ће донети правилну и закониту одлуку.

Због напред изнетих разлога, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у ставу II изреке ове пресуде

III

По налажењу овог суда, основани су жалбени наводи браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, окривљеног АА1, његових бранилаца адвоката АБ1 и адвоката АБ2, браниоца окривљених АА2 и АА1 адвоката АБ3, бранилаца окривљеног АА3 адвоката АБ4 и адвоката АБ5 којима се првостепена пресуда побија у делу у коме је садржана одлука о одузимању имовинске користи.

Наиме, имовинска корист представља чисту добит коју је учинилац себи или другом прибавио извршењем кривичног дела. Из чланова 91 и 92, чланова 538 – 541 ЗКП, као и других законских одредби који се односе на меру одузимања имовинске користи, произилази начелан став о природи те мере и обавези њене примене – да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом. Али, то пак са друге стране значи да се њоме примарно одузима оно што је прибављено кривичним делом и да се може применити само према физичком или правном лицу коме је корист прибављена, било да се ради о учиниоцу кривичног дела или о другом лицу. Самим тим, имовинска корист мора бити утврђена за свако лице појединачно (макар и по слободној оцени, што закон допушта), јер само у тако утврђеном обиму може бити одузета применом ове мере.

У конкретном случају, првостепени суд је, усвојивши предлог заменика тужиоца за организовани криминал, на основу одредби чланова 91 и 92 КЗ и чланова 538 ставови 1 и 2 и 541 ЗКП, од правних лица „АА9" ДОО и „АА26" АД одузео 736.000.000,00 динара, са објашњењем да се ради о имовинској користи прибављеној извршењем кривичног дела, при чему је та правна лица, али и окривљене АА, АА1, АА2 и АА3 обавезао да наведени износ солидарно уплате у корист буџетских средстава Републике Србије, у року од 30 (тридесет) дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

Оваква одлука о одузимању имовинске користи је, како се то у жалбама основано наводи, неразумљива. Наиме, њоме се прво два привредна друштва "АА9" и "АА8" обавезују да прибављену корист од 736.000.000,00 динара уплате у буџет Републике Србије, а потом се и окривљени који су оглашени кривим обавезују да исти износ плате солидарно, па није јасно према коме је мера одузимања противправно прибављене имовинске користи у ствари изречена и ко је обавезан да плати наведени износ - да ли и привредна друштва и окривљени, или је само одређено да се може извршити и у односу на окривљене, при чему додатну конфузију уноси и солидарно обавезивање истих. Притом, када се има у виду закључак првостепеног суда у изреци пресуде - да је противправна имовинска корист прибављена привредним друштвима "АА9" и "АА8", иста се може одузети само од њих, па је предметна одлука и противречна, пошто се и окривљени обавезују да врате имовинску корист прибављену тим привредним друштвима.

Али, поред тога, у напред наведеним жалбама се основано наводи и то да приликом доношења предметне одлуке првостепени суд није правилно применио одредбе чланова 91 и 92 КЗ, као ни одредбе чланова 538 и 541 ЗКП.

Наиме, у конкретном случају, је на несумњив начин утврђено да износ од 736.000.000,00 динара представља део новца који је добијен продајом непокретности „АА4", а потом употребљен за куповину „АА5а", који није враћен „АА4"-у, а који је првостепени суд третирао као противправну имовинску корист прибављену Конзорцијуму „АА9"-а и ,,АА26". Према стању у спису, сав тај новац је, у виду фингираних позајмица, у истом дану пребачен са рачуна "АА4"-а на рачун "АА1", потом са рачуна "АА1"-а на рачун „АА9"-а и на крају уплаћен на рачун Агенције за приватизацију Републике Србије као део купопродајне цене за куповину државног капитала у предузећу ''АА5''. Међутим, у току поступка је утврђено и то да куповина дела акција предузећа "АА5" није спроведена у дело, да је приватизација раскинута, а тај новац се, према стању у спису, и даље налази на рачуну Агенције за приватизацију, тако да га нису задржала ни поменута предузећа, нити било ко од окривљених. То практично значи да је новац уплаћен преко рачуна "АА9"-а завршио у корист буџета Републике Србије, при чему је она и даље власник имовине "АА5а".

С'обзиром на изнето, јасно је да се одлука о имовинској користи није могла донети на начин како је то учињено у првостепеној пресуди. Јер, у ситуацији када је приватизација раскинута, предузеће „АА5" одузето, купопродајна цена уплаћена, а новац који суд третира као противправну имовинску корист и за коју сматра да треба да буде уплаћена у корист буџета Републике Србије, заправо већ у поседу државе, није било никаквог основа да се мера одузимања исте изрекне према окривљенима, нити да се они обавежу да је солидарно изврше.

Због тога је овај суд уважио горе наведене жалбе у делу који се односи на одлуку о одузимању имовинске користи и у том делу преиначио првостепену пресуду, одлучивши као у ставу III изреке ове пресуде.

Имајући у виду разлоге изнете у образложењу ове пресуде, Апелациони суд у Београду је, на основу чланова 457, 458 и 459 ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде у ставовима I, II и III.

Записничар        Председник већа – судија
Жак Павловић       Верољуб Цветковић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)