Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.02.2016.

Кж1 По1 28/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 28/15
Дана: 04.02.2016. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа, судија Вучка Мирчића, Мирјане Поповић, Милене Рашић и Јасмине Васовић, чланова већа, уз учешће судског саветника Игора Рмандића, као записничара, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал Кто.бр.10/14 од 20.11.2015. године, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.24/2014 од 29.10.2015. године, у седници већа одржаној дана 04.02.2016. године, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована, жалба Тужиоца за организовани криминал Кто.бр.10/14 од 20.11.2015. године, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.24/2014 од 29.10.2015. године, се ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.24/14 од 29.10.2015. године окривљени АА је на основу одредби члана 423 став 1 тачка 2 Законика о кривичном поступку ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика. На основу одредби члана 265 Законика о кривичном поступку а у вези са чланом 261 Законика о кривичном поступку трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал Кто.бр.10/14 од 20.11.2015. године и то због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 тачка 1 у вези са чланом 438 став 2 тачка 2 и 3 ЗКП-а, и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 тачка 3 у вези са чланом 440 ЗКП-а, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење уважи жалбу Тужиоца за организовани криминал, тако што ће укинути побијану пресуду и предмет упутити првостепеном суду на поновно одлучивање и одредити да се нови претрес пред првостепеним судом одржи пред потпуно измењеним већем, сходно одредби члана 458 став 2 ЗКП-а.

Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал благовремено је поднео бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, са предлогом да се иста одбије као неоснована.

Тужилаштво за организовани криминал се у свом поднеску изјаснило да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Тужиоца за организовани криминал, те побијану пресуду укине и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење и да се главни претрес пред првостепеним судом одржи пред потпуно измењеним већем сходно одредби члана 458 став 2 ЗКП-а.

Разматрајући списе предмета и побијану пресуду, а након оцене навода изјављених у жалби и одговору на жалбу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 448 ЗКП-а, а у присуству вишег тужилачког сарадника Саше Минића, је нашао:

Жалба Тужиоца за организовани криминал је неоснована.

Побијајући првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка Тужилац за организовани криминал у својој жалби наводи да докази који се налазе у списима основног предмета Ки-По1.бр.309/10 који, доказују признање кривичног дела осуђених ББ и ББ1 и који доказују да су они продали алкохолна пића окривљеном АА, су службена белешка о обавештењу примљеном од грађана, страна 674-675 истражног списа, записник о саслушању осумњиченог ББ2, те налаз вештака Градског завода за вештачење од 16.03.2010. године, службена белешка ПУ Крушевац број 020-2/09 од 18.06.2010. године, извештај МУП УКП ССИМ Одељења за електронски надзор број 03/4-4СП413/10 од 07.12.2010. године, као и аудио разговори и СМС поруке, представљају доказе који уједно указују на то да је окривљени АА куповао алкохолна пића од осуђених ББ и ББ1.

  У својој жалби Тужилац за организовани криминал, надаље детаљно интерпретира горе наведене доказе, наводећи да исти у међусобној повезаности са садржином признања окривљених ББ и ББ1 датих у пресудама Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.83/11 од 06.12.2011. године и К-По1.бр.77/11 (СПК-По1.бр.31/12) од 04.06.2012. године неспорно потврђују да је окривљени АА дао лажан исказ због чега је погрешно првостепени суд применио одредбе члана 16 став 5 ЗКП-а, којим одредбама је предвиђено да ће суд у случају сумње у погледу чињеница од којих зависис вођење поступка, постојања обележја кривичног дела или примена неке друге одредбе кривичног закона, у пресуди решити у корист окривљеног. Такође у жалби се указује да првостепени суд није дао разлоге због чега горе наведене предложене доказе није могуће извести у овом кривичном поступку, односно због чега је извођење истих одбио.

Када је у питању службена белешка о обавештењу примљеном од грађанина АА, дата у полицијској управи у Крушевцу од 20.09.2010. године правилно је првостепени суд закључио да би вршењем увида у наведену службену белешку и читањем исте окривљени АА у овом кривичном поступку имао двоструко својство – својство оптуженог и својство сведока, а што би било противно одредбама Законика о кривичном поступку, будући да је истим предвиђено да једно лице у поступку може имати само једно својство, или својство сведока или својство окривљеног, дакле предвиђено је такозвано начело монофункционалности. У прилог оваквом закључку првостепеног суда иде и чињеница да оптужним предлогом Тужилаштва за организовани криминал окривљеном АА се и не ставља на терет да је приликом давања овог обавештења полицијским службеницима дао лажан исказ, у којем случају би се службена белешка могла прочитати као доказ о евентуалном извршењу кривичног дела. Када је у питању записник о саслушању осумњиченог ББ2, правилно је првостепени суд одбио извођење овог доказа, будући да је одредбом члана 406 став 1 тачка 5 ЗКП-а предвиђено да се суд може упознавати са садржином записника о исказу саоптуженог у односу на којег је кривични поступак раздвојен и правноснажно окончан. Обзиром да је окривљени АА у поступку вођеном против ББ2 имао својство сведока, а не саоптуженог, самим тим нису ни испуњени законски услови за упознавање са садржином наведеног записника о саслушању осумњиченог.

У погледу налаза вештака Градског завода за вештачење од 16.03.2010. године правилно је првостепени суд извођење наведеног доказа одбио из разлога што се ради о вештачењу које је обављено за потребе другог кривичног поступка везано за радње окривљеног у том поступку, у ком је окривљени АА био сведок. Такође, правилно је првостепени суд одбио извођење доказа – службене белешке ПУ Крушевац број 020-20-09 од 18.06.2010. године будући да службена белешка сачињена од стране полиције, не може бити доказ. Напред наведено из разлога што је Тужилац за организовани криминал приликом образлагања важности наведеног доказа указао да би се фотодокументацијом која је у прилогу службене белешке могло утврдити да је на тезги продавана ракија, а које чињенице и нису предмет доказивања, јер се оптужним предлогом окривљеном АА ставља на терет да је дао лажан исказ да од ЗЗ “АА” алкохолна пића није ни куповао, а не да ли је на тезги продавана ракија или не.

Што се тиче извештаја МУП-а РС – УКП ССИМ Одељења за електронски надзор број 03/4-4 СП 413/10 од 07.12.2010. године, из којег би се по тези Тужилаштва могла утврдити комуникација окривљеног АА и једног од окривљених из предмета ББ и др., и то да је окривљени АА куповао ракију без навођења о ком окривљеном из тог поступка се ради да ли ББ, ББ1 или евентуално неком трећем окривљеном без такође прецизно навођења конкретних чињеница то је правилно првостепени суд извођење наведеног доказа одбио будући да је правилно закључио да сама чињеница да у листингу нечијег телефона или послатим порукама постоји евентуално забележени неки позив или порука са броја телефона окривљеног АА, а без навођења кратког садржаја поруке која би евентуално указивала на основаност таквог доказног предлога и по оцени овога суда не указује као извесно да би се евентуално овим доказом несумњиво могле утврдити одлучне чињенице у кривично правној ствари против окривљеног АА због кривичног дела из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика који предмет овог кривичног поступка. У погледу СМС порука ББ, СМС поруке ББ1, аудио записа пресретнутих разговора ББ за дане таксативно наведене у образложењу побијане пресуде на страни 4 правилно првостепени суд закључује да се у конкретном случају ради о недозвољеним доказима који су прибављени посебним доказним радњама у другом кривичном поступку – Ки.По1 бр. 309/10 и то посао који је спроведен у односу на окривљене ББ и ББ1 за кривична дела за која је постојала основана сумња да су их извршили. Правилно првостепени закључује да наведеним доказним радњама није обухваћен ни окривљени АА, који је у том поступку вођен против окривљеног ББ др., испитан као сведок, те би због тога пресретнута комуникација ББ и ББ1 у односу на окривљену АА је могла представљати само случајни налаз у смислу одредби члана 164 ЗКП. Одредбом члана 164 ЗКП прописано је да ако се предузимају посебне доказне радње прикупљен материјал о кривичном делу и учиниоцу који није био обухваћен одлуком одређивања посебних доказних радњи такав материјал се може користити у поступку ако се односи на кривично дело из члана 162 ЗКП. Како је првостепени суд неспорно утврдио да у конкретном случају посебна доказна радња – мера тајног надзора може се односити на кривично дело давање лажног исказа које се окривљеном АА ставља на терет, будући да је у конкретном случају надлежно Тужилаштво за организовани криминал и обзиром да се окривљеном АА ставља на терет да је лажан исказ дао у вези са кривичним делом организованог криминала, али правилно закључио да у време када су посебне доказне радње предузимане према ББ и ББ1, кривично дело које се окривљеном АА ставља на терет није ни било извршено, нити је било у припреми, а што је неопходан услов за постојање случајног налаза сходно цитираној законској одредби из члана 164 ЗКП, због чега су и супротни жалбени наводи којима, се оспорава одлука првостепеног суда да одбије извођење наведених доказа, оцењени као неосновани.

Полазећи од чињенице да је окривљеном АА стављено на терет извршење кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, то јест да се окривљеном АА ставља на терет да је извршио кривично дело давање лажног исказа у кривичном поступку и то тако што је дао лажан исказ који је у потпуној супротности са битним чињеницама утврђеним у правноснажној пресуди Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.83/11 од 06.11.2011. године, као и правноснажној пресуди К-По1.бр.77/11 (СПК-По1.бр.31/12) од 04.06.2012. године, правилно је првостепени суд, а сходно начелу контрадикторности, изводио доказе како би могао да утврди да ли такав исказ окривљеног по својој садржини одговара стварности, односно да ли је исти у супротности са чињеничним стањем утврђеним у наведеним пресудама.

У циљу утврђивања чињеничног стања у овој кривично правној ствари првостепени суд је саслушао окривљеног АА, који је износећи своју одбрану навео да не признаје извршење кривичног дела, те да у предметном поступку није ништа лагао и да је све што је рекао истражном судији представља истину, при томе наводећи да се са ББриватно дружио, те да је његов кућни пријатељ, а да је отац ББ, ББ старији држао дечији фудбалски клуб, те да му је доста помогао у неколико наврата и да је рекао неку добру реч када је требало да напредује као фудбалски судија у супер лигу, док ББ млађег у то време није ни познавао већ га је упознао када је ББ старији запао у неке финансијске проблеме.

Надаље је првостепени суд извршио увид – прочитао пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 83/11 од 06.11.2011. године те у списе предмета Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. СП 77/11, СПК бр.По1 31/12 од 04.06.2012. године, а затим је ценио исказе сведока у овом поступку ББ и ББ1, који су доследни у току овог кривичног поступка и који у својим исказима нису указали на окривљеног АА као на лице које је куповало спорну ракију од њих.

Анализом напред наведених доказа, које је по ставу већа Апелационог суда у Београду, Посебног одељења правилно првостепени суд ценио, како посебно тако и у њиховој међусобној повезаности, правилно је првостепени суд закључио да нема доказа да је окривљени АА извршио кривично дело давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 КЗ које му је оптужним предлогом и стављено на терет, због чега га је на основу одредби члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе.

Наиме, првостепени суд је несумњиво утврдио да су окривљени ББ и ББ1 у току постука који је вођен против њих закључили споразуме о признању кривице, односно о признању кривичног дела, те да су на основу ових споразума донете пресуде, и то пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 83/11 од 06.12.2011. године којим окривљени Момчило ББ оглашен кривим због лишења кривичног дела из члана 346 став 2 КЗ и продуженог кривичног дела пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 и 61 КЗ, те да је овај окривљени осуђен не јединствену казну затвора у периоду од 3 године и 4 месеца и новчану казну у износу од 2.000.000,00 динара, као пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 77/11 (СПК По1 бр. 31/12) од 04.06.2012. године, којом је окривљени ББ1 оглашен због извршења кривичног дела из члана 346 став 4 у вези са ставом 2 КЗ и кривично дело из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ, те да је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 1 године и 10 месеци и новчану казну у износу од 7.000.000,00 динара. Такође је правилно првостепени суд неспорно утврдио да су према изрекама наведених пресуда ББ и ББ1 заједно у периоду од 02.12.2009. године до 18.03.2010. године продали купцу физичком лицу АА 14.338 литара разног жестоког алкохолног пића произведеног УЗЗ "АА" из _, огранку 2 у _, у паковању од једног литра са залепљеном акцизном маркицом, а које чињенице су утврђене на основу напред наведених пресуда, као и на основу исказа сведока ББ и ББ1.

Првостепени суд је такође неспорно утврдио да је окривљени АА, а пре него што је дана 02.11.2010. године дао свој исказ од стране истражног судије и био опоменут и упозорен у смислу одредби члана 100 и 102 тада важећег ЗКП, да је дужан да говори истину и да не сме ништа да прећути, да је давање лажног исказа кривично дело и да је упозорен да није дужан да одговара на питања која би га могла изложити тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу, а који окривљени у напред наведеном исказу навео да од земљорадничке задруге "АА" никаква алкохолна пића није куповао нити у периоду од друге половине 2009. године, нити прве половине 2010. године, нити икада пре а ни после тога.

Следом изнетог, имајући у виду да се окривљеном Аа ставља на терет извршење кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, те обзиром да остале чињенице које не обухватају субјективне и објективне елементе кривичних дела за која су лица, која су сачинила споразум о признању кривице оглашени кривим, а који споразум се користи у другом кривичном поступку, морају у сваком случају бити поткрепљене и другим доказима, не само садржином пресуде донете након усвојеног споразума о признању кривице, то правилно првостепени суд закључује да постојање наведених правоснажних пресуда у недостатку других доказа не представљају довољан доказ који би указивао на окривљеног АА као на извршиоца кривичног дела које му се ставља на терет.

Наиме, правна природа споразума о признању кривице и чињеница да сам окривљени слободном вољом прихвата услове понуђене од стране тужиоца у погледу кривичног дела и казни, као и друге елементе које предвиђа закон (чињеница да споразум закључује окривљени заједно са јавним тужиоцем, а која чињеница за последицу има и право окривљеног да у кривичном поступку говори истану, али и право окривљеног да не говори истину зарад одређених бенефита – најчешће блаже казне), обавезује суд да у поступку који се води против било ког окривљеног, па и у поступку против окривљеног АА, због извршења кривичног дела давање лажног исказа из члана 335 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, кривицу окривљеног поткрепи и утврди другим доказима осим пресуда донетих након усвојеног споразума о признању кривице.

Имајући у виду да је првостепени суд након анализе свих изведених доказа у овом кривичном поступку нашао да нема других доказа који би указивали да је окривљени АА извршио кривично дело на начин како му се ставља на терет, то га је правилно првостепени суд применом одредби члана 423 тачка 2 ЗКП и ослободио од оптужбе. Ово тим пре што се код пресуда којим се усваја споразум о признању кривице, чињеничног утврђења изрека морају рестриктивно тумачити и користити из разлога што је контрадикторни поступак у тим случајевима изостао, због чега битним чињеницама могу сматрати само оне које се односе на битне елементе кривичног дела за које је окривљени у споразуму о признању кривице оглашен кривим.

Приликом доношења одлуке веће Апелационог суда у Београду је имало у виду и жалбене наводе Тужиоца за организовани криминал који се односе пре свега на руковођење председника већа кривичним поступком, али је нашао да су исти жалбени наводи у конкретном случају беспредметни, а у датој процесној ситуацији када овај суд одлучује поводом жалбе на првостепену пресуду, будући да исти нису од утицаја на правилност и заклонитост побијане пресуде.

Из изнетих разлога на основу одредби члана 467 став 4 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење донео је одлуку као у изреци пресуде.

Записничар,       Председник већа-судија, Игор Рмандић, с.р.      Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)