Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.04.2012.

Кж1 Пo1 3/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 Пo1 3/12
дана 27.04.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа и Душка Миленковића, Мирјане Поповић, Наде Зец и Милене Рашић, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем, као записничарем, у кривичном предмету окривљених ЏЕЛАЛА СУЛЕЈМАНИЈА и др., због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, одлучујући о жалбама: тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, окривљеног Братислава Берића, окривљеног Радише Нешића, окривљеног Слободана Борића, његовог браниоца - адвоката ГА, браниоца по службеној дужности окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“ - адвоката ВА, браниоца окривљеног Џелала Сулејманија - адвоката АБ, браниоца окривљеног Фатмира Арифија - адвоката ДА, браниоца окривљеног Фарука Салихија - адвоката ЂА, браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија - адвоката ЕА, браниоца окривљеног Арсима Авдуловића - адвоката ЖА, браниоца окривљеног Дејана Дукића - адвоката ЗА, браниоца окривљеног Владана Дукића - адвоката ГА и браниоца окривљених ЈЈ и КК - адвоката КА1, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.број 1/10 од 30.05.2011.године, у седници већа одржаној дана 25.04, 26.04 и 27.04.2012.године, у присуству заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Драгана Често, окривљеног Братислава Берића и бранилаца: адвоката ЖА, адвоката ЗА, адвоката ГА, адвоката ЂА и адвоката КА1, а у одсуству уредно обавештених окривљених: Фарука Салихија, Арсима Авдуловића, Дејана Дукића и КК, као и уредно обавештеног браниоца адвоката ЕА, дана 27.04.2012.године, донео је

 

П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе: окривљеног Братислава Берића, окривљеног Радише Нешића званог ''Поле'', окривљеног Слободана Борића, његовог браниоца - адвоката ГА, браниоца по службеној дужности окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“ - адвоката ВА, браниоца окривљеног Џелала Сулејманија - адвоката АБ, браниоца окривљеног Фатмира Арифија - адвоката ДА, браниоца окривљеног Фарука Салихија - адвоката ЂА, браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија - адвоката ЕА, браниоца окривљеног Арсима Авдуловића - адвоката ЖА, браниоца окривљеног Дејана Дукића - адвоката ЗА и браниоца окривљеног Владана Дукића - адвоката ГА и тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у односу на именоване окривљене, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.број 1/10 од 30.05.2011.године у односу на окривљене Братислава Берића, Радишу Нешића званог ''Мачкић'', Радишу Нешића званог ''Поле'', Слободана Борића, Џелала Сулејманија, Фатмира Арифија, Фарука Салихија, Неџата Ибрахимија, Арсима Авдуловића, Дејана Дукића и Владана Дукића, ПОТВРЂУЈЕ.


II

УСВАЈА СЕ жалба браниоца окривљених ЈЈ и КК - адвоката КА1, па се УКИДА пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.број 1/10 од 30.05.2011.године у односу на окривљене ЈЈ и КК и у том делу предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

 

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.број 1/10 од 30.05.2011.године окривљени: Џелал Сулејмани, Фатмир Арифи, Арсим Авдуловић, Фарук Салихи, Неџат Ибрахими, Радиша Нешић звани „Мачкић“, Дејан Дукић, Братислав Берић, Владан Дукић, Слободан Борић и Радиша Нешић звани „Поле“ су оглашени кривим због продуженог кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2, у вези члана 61 став 1 КЗ, а окривљени ЈЈ и КК због једног кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, због чега су на основу члана 42, 45, 54, 60 и 63 КЗ осуђени на казне затвора и то: окривљени Џелал Сулејмани - у трајању од 4 (четири) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Фатмир Арифи - у трајању од 3 (три) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 28.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Арсим Авдуловић - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава и време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 18.03.2011.године; окривљени Фарук Салихи - у трајању од 1 (једне) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 20.05.2009. године до 30.05.2011.године (при чему је констатовано да је изречену казну издржао за време трајања притвора); окривљени Неџат Ибрахими - у трајању од 2 (две) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору почев од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Радиша Нешић звани „Мачкић“ - у трајању од 3 (три) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору почев од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Дејан Дукић - у трајању од 3 (три) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Братислав Берић - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 07.10.2009.године; окривљени Владан Дукић - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у полицијском задржавању од 15.07.2009.године до 18.07.2009.године (решење МУП Ку.49/09); окривљени Слободан Борић - у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) месеца, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 21.09.2009.године; окривљени Радиша Нешић звани „Поле“ - у трајању од 2 (две) године, у коју му се урачунава време проведено у полицијском задржавању од 15.07.2009.године до 18.07.2011.године (решење МУП Ку.бр.49/09); окривљени ЈЈ – у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) месеца, у коју му се урачунава време проведено у полицијском задржавању од 15.07.2009.године до 18.07.2009.године (решење МУП Ку.бр. 49/09) и окривљени КК - у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) месеца, у коју му се урачунава време проведено у полицијском задржавању од 15.07.2009.године до 18.07.2009.године (решење МУП Ку.бр. 49/09).

У ставу два првостепене пресуде, на основу чланова 91 и 92 КЗ, од окривљених је одузета имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела и то: од окривљеног Џелала Сулејманија - 2.650 евра, од окривљеног Фатмира Арифија - 6.900 евра, од окривљеног Арсима Авдуловића - 2.500 евра, од окривљеног Фарука Салихија - 240 евра, од окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“ - 3.920 евра, од окривљеног Дејана Дукића - 630 евра, од окривљеног Братислава Берића - 1.000 евра, од окривљеног Владана Дукића - 200 евра, окривљеног Слободана Борића - 120 евра, а од окривљеног Радише Нешића званог ''Поле' '- 200 евра, при чему су именовани окривљени обавезани да плате динарску противвредност наведених износа, у корист буџета Републике Србије, по званичном курсу Народне банке Србије на дан исплате, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења.

У ставу три предметне пресуде, на основу члана 350 ставови 3 и 4 КЗ, од окривљених су одузета средства употребљена за извршење кривичног дела и то: од окривљеног Џелала Сулејманија - 11 мобилних телефона који су одузети потврдом о привременом одузимању предмета МУП Републике Србије од 15.07.2009.године (наведени у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Арсима Авдуловића - путничко моторно возило марке „Голф 3“, регистарских ознака ROAC884, број шасије WVWZZZ1HZPW377728; од окривљеног Неџата Ибрахимија - 3 мобилна телефона (наведени у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“ - 6 мобилна телефона (наведени у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Дејана Дукића - путничко моторно возило марке „Мерцедес“, регистарских ознака ŠA 657-97, број шасије VDV123123-10264691 и 3 мобилна телефона (наведени у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Берић Братислава - 2 мобилна телефона (наведени у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Владана Дукића - мобилни телефон (наведен у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Слободана Борића - путничко моторно возило марке „Форд“, регистарских ознака ŠA 745-10, број шасије WFONXXDCANW26964 и мобилни телефон (наведен у изреци првостепене пресуде); од окривљеног Радише Нешића званог „Поле“ - мобилни телефон (наведен у изреци првостепене пресуде); од окривљеног ЈЈ - путничко моторно возило марке __ и два мобилна телефона (наведени у изреци првостепене пресуде); од окривљеног КК - путничко моторно возило марке __; од окривљеног Фатмира Арифија - два мобилна телефона (наведени у изреци првостепене пресуде) и од окривљеног Фарука Салиха - мобилни телефон (наведен у изреци првостепене пресуде).

Окривљени су обавезани да надокнаде трошкове кривичног поступка, при чему је одређено да ће висина истих бити одређена накнадно, посебним решењем.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- тужилац Тужилаштва за организовани криминал, због повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се побијана пресуда преиначи и окривљени огласе кривима и осуде - Џелал Сулејмани и за кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, а Фатмир Арифи, Арсим Авдуловић, Фарук Салихи, Неџат Ибрахими, Радиша Нешић званим ''Мачкић'', Дејан Дукић, Братислав Берић, Владан Дукић, Слободан Борић, Радиша Нешић званом ''Поле'', ЈЈ и КК и за кривично дело из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ, или да им се за кривично дело за које су осуђени изрекне казна затвора у дужем временском трајању;

- окривљени Радиша Нешић звани ''Поле'', без посебног навођења жалбених разлога, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и он ослободи од оптужбе, или укине и врати на поновно суђење, или да му се изрекне блажа казна;

- окривљени Братислав Берић, због одлуке о казни, са предлогом да му се казна смањи; тражио је да буде обавештен о седници већа;

- окривљени Слободан Борић, без посебног навођења жалбених разлога са предлогом да му се врати аутомобил и да му се изрекне блажа казна;

- бранилац окривљеног Слободана Борића, адвокат ГА, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о висини казне, са предлогом да се првостепена пресуда укине, или преиначи и окривљеном Владану Дукићу изрекне блажа казна; тражио је да буде обавештен о седници већа;

- бранилац по службеној дужности окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“, адвокат ВА, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и овај окривљени осуди на казну затвора у краћем временском трајању;

- бранилац окривљеног Џелала Сулејманија, адвокат АБ, због одлуке о казни, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи у погледу одлуке о казни и окривљени Џелал Сулејмани блаже казни;

- бранилац окривљеног Фатмира Арифија, адвокат ДА, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи, а Фатмиру Арифију ублажи изречена казна затвора;

- бранилац окривљеног Фарука Салихија, адвокат ЂА, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и окривљени Фарук Салихи или ослободи од оптужбе или да му се изрекне казна затвора у краћем трајању, или пак да се побијана пресуда укине, а предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање;

- бранилац окривљеног Неџата Ибрахимија, адвокат ЕА, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се првостепена пресуда укине у односу на овог окривљеног и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, или да се иста преиначи и окривљени осуди на казну затвора у трајању идентичном времену које је провео у притвору; тражила је да буде обавештена о седници већа;

- бранилац окривљеног Арсима Авдуловића, адвокат ЖА, због одлуке о кривичној санкцији и одлуке о одузимању имовинске користи, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи у погледу одлуке о казни и овом окривљеном изрекне казна затвора у краћем трајању, као и да се ''одреди одузимање имовинске користи у мањем износу и у више рата''; тражила је да окривљени и она буду обавештени о седници већа ;

- бранилац окривљеног Дејана Дукића, адвокат ЗА, због одлуке о казни, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и овај окривљени блаже казни, тражио је да окривљени и он буду обавештени о седници већа;

- бранилац окривљеног Владана Дукића, адвокат ГА, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о висини казне, са предлогом да се првостепена пресуда укине, или преиначи и окривљеном Владану Дукићу изрекне блажа казна; тражио је да окривљени и он буду обавештени о седници већа и

- бранилац окривљених ЈЈ и КК, адвокат КА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се првостепена пресуда укине и врати на поновни поступак; тражио је да окривљени КК и он буду обавештени о седници већа.

Тужилац Тужилаштва за организовани криминал је, у предлогу Ктж.бр. 32/12 од 03.02.2012.године, предложио да се жалбе окривљених и бранилаца окривљених одбију као неосноване, а да се уважи жалба тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и првостепена пресуда преиначи у смислу тих жалбених навода.

Бранилац окривљеног Џелала Сулејманја, адвокат АБ је, у одговору на жалбу тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, предложио да се иста одбије као неоснована.

Бранилац окривљеног Фарука Салихија, адвокат ЂА је, у одговору на жалбу тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, предложио да се иста одбије као неоснована, при чему је тражио да окривљени и он буду обавештени о седници већа.

Бранилац по службеној дужности окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“, адвокат ВА је, у одговору на жалбу тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, предложио да се иста одбије као неоснована;

Бранилац окривљених Владана Дукића и Слободана Борића, адвокат ГА је, у одговорима на жалбу тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, предложио да се иста одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, сходно члану 447 ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаном пресудом и жалбама, па је након оцене жалбених навода и предлога, предлога из одговора на жалбу, као и предлога из тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, нашао:

- жалба браниоца окривљених: ЈЈ и КК - адвоката КА1 је основана, а жалбе: тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, окривљеног Братислава Берића, окривљеног Радише Нешића, окривљеног Слободана Борића, његовог браниоца - адвоката ГА, браниоца по службеној дужности окривљеног Радише Нешића званог „Мачкић“ - адвоката ВА, браниоца окривљеног Џелала Сулејманија - адвоката АБ, браниоца окривљеног Фатмира Арифија - адвоката ДА, браниоца окривљеног Фарука Салихија - адвоката ЂА, браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија - адвоката ЕА, браниоца окривљеног Арсима Авдуловића - адвоката ЖА, браниоца окривљеног Дејана Дукића - адвоката ИА1, браниоца окривљеног Владана Дукића - адвоката ГА, су неосноване.

Неосновано се жалбама браниоца окривљених Слободана Борића и Владана Дукића - адвоката ГА, браниоца окривљеног Фарука Салихија - адвоката ЂА, браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија - адвоката ЕА, првостепена пресуда побија због битних повреда одредаба кривичног поступка.

Изрека првостепене пресуде у потврђеном делу је разумљива, није противречна сама себи, разлозима пресуде, ни стању у списима и представља супрстрат утврђеног чињеничног стања. У образложењу првостепене пресуде су дати јасни разлози за сваки став и сваку тачку из изреке, при чему део образложења који се односи на чињенично стање и оцену веродостојности доказа, представља целину која даје одговоре на сва битна питања, значајна за решење конкретне кривичне ствари. Стога су у истој дати одговарајући разлози о одлучним чињеницама и чињеничним закључцима, који су потпуно, логично и детаљно образложени, а овај суд их у потпуности прихвата. Даље, у побијаној пресуди не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника. На крају, из побијане пресуде јасно и недвосмислено произлази да су правилни закључци првостепеног суда, по питању, времена, места и начина извршења кривичног дела за које су осуђени окривљени Братислав Берић, Радиша Нешић звани ''Мачкић'', Радиша Нешић звани ''Поле'', Слободан Борић, Џелал Сулејмани, Фатмир Арифи, Фарук Салихи, Неџат Ибрахими, Арсим Авдуловић, Дејан Дукић и Владан Дукић, као и у вези са тим да њихове радње, онако како су описане у изреци побијане пресуде, представљају радње извршења кривичног дела, при чему су исте, као и кривица, на ваљан начин изложене, правилно анализиране, индивидуализоване и конкретизоване.

Обзиром на наведено, побијана пресуда има прописани садржај, а задовољена је и форма коју закон налаже. Стога се неосновано у жалби браниоца окривљеног Фарука Салихија истиче да је изрека првостепене пресуде неразумљива када је у питању одлучна чињеница да ли су у конкретном случају, илегални мигранти држављани Републике Албаније. Првостепени суд је о томе, у побијаној пресуди дао јасне и довољне разлоге, при чему је на одговарајући начин изложио из којих доказа је та чињеница утврђена. Такође, изрека првостепене пресуде није неразумљива ни по питању места где су страни држављани улазили на територију Републике Србије, а транзит преко неке државе се и врши преласком преко њене територије. Даље, нису основани ни жалбени наводи браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија да су у првостепеној пресуди садржане нејасноће у вези са тим које се кривично дело окривљеном Неџату Ибрахимију ставља на терет. Наиме, он је оглашен кривим и осуђен за продужено кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2, у вези члана 61 став 1 КЗ, због тога што га је извршио као припадник групе коју је организовао Џелал Сулејмани, а у вези са тим су у побијаној пресуди дати одговарајући разлози, указано је на доказе који то потврђују, као и на његову свест о постојању исте, свом чланству у њој и да је његово деловање у узрочно-последичној вези са деловањем других чланова, док се саизвршилаштво не помиње. На крају, нису основани ни наводи из жалби браниоца окривљених Слободана Борића и Владана Дукића. Тако, када је у питању ''прихватање и смештај'' илегалних мигранта, из садржине побијане пресуде је јасно да се то не односи искључиво на физичко прихватање и смештај, већ на својеврсну врсту задатка у оквиру делатности ове криминалне групе, који подразумева скуп свих активности у вези са тим, односно и радње које не подразумевају непосредни контакт са лицима која се ''прихватају и смештају'', али су усмерене на успешно извршење тог ''задатка'' (нпр. у његовом случају тзв.''чишћење пута'' након преузимања илегалних миграната и сл.). Даље, у побијаној одлуци нису садржане противречности у вези тога чија је колиба ''на имању код Богатића''. Наиме, чињенице везане за формалноправно власништво над том колибом, или то што Владан Дукић ''нема колибу у свом власништву'', нису од превасходне важности и утицаја на правилност закључка првостепеног суда - да је окривљени Владан Дукић, илегалним мигрантима који су били у транзиту кроз Републику Србију, омогућио да се сместе у ту колибу, а тиме и да не дозвољено бораве на подручју Републике Србије. Ради се о објекту у власништву оца окривљених Дејана и Владана Дукића - Радивоја Дукића, који су они користили, а суштина је да су илегални мигранти - страни држављани смештени у објекат на територији Републике Србије и да им је то омогућено од стране ових окривљених, при чему су, у вези са тим, у побијаној пресуди дати јасни закључци. Даље, нема противречности ни у вези са тим да ли је окривљени Владан Дукић сам примао илегалне мигранте у колибу, или их је у истој чувао ''на позив свог брата'' - окривљеног Дејана Дукића, односно да ли је од истог добијао налоге и да ли је одлука о смештају тих лица искључиво донета од стране окривљеног Дејана Дукића, посебно што је сам окривљени Дејан Дукић, у својој одбрани навео да је ''имао обавезу'' да обезбеди смештај за ове људе и да је одлучио да у ту сврху користи колибу која се налази на имању недалеко од куће у којој је живео. Уз све то, нису основани ни жалбени наводи браниоца окривљених Слободана Борића и Владана Дукића да у првостепеној пресуди постоји противречност у интерпретацији одбрана окривљених Владана и Дејана Дукића (страна 47 и др.) и записника о њиховом саслушању на главном претресу.

Надаље, неосновано се у жалбама: окривљеног Нешић Радише званог ''Поле'' и браниоца окривљених Слободана Борића и Владана Дукића - адвоката ГА, браниоца окривљеног Фатмира Арифија - адвокат ДА, браниоца окривљеног Фарука Салихија - адвокат ЂА, браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија - адвокат ЕА, првостепена пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. У њима се не указује на постојање неке чињенице, околности, или пак доказа који нису били цењени од стране првостепеног суда, а који би евентуално довели у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, већ се износи сопствена оцена изведених доказа и одбрана, које је првостепени суд правилно анализирао и оценио, при чему је за своје закључке дао јасне и логичне разлоге, које у свему прихвата и овај суд. Првостепени суд је, током законито спроведеног доказног поступка, извео све потребне доказе, које је, као и одбране окривљених, потпуно и савесно анализирао и оценио (како појединачно, тако и у међусобној повезаности), па је правилно, свестрано и поуздано утврдио све чињенице и околности које су одлучне за исход ове кривично правне ствари и доношење законите и правилне одлуке. Предметна пресуда је стога резултат свеобухватне анализе процесног материјала и у њој су истинито и потпуно утврђене чињенице од важности за доношење законите и правилне одлуке, при чему из изведених доказа несумњиво и поуздано произилази да су окривљени Братислав Берић, Радиша Нешић зв. ''Мачкић'', Радиша Нешић зв. ''Поле'', Слободан Борић, Џелал Сулејмани, Фатмир Арифи, Фарук Салихи, Неџат Ибрахими, Арсим Авдуловић, Дејан Дукић и Владан Дукић учествовали у извршењу продуженог кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2, у вези члана 61 став 1 КЗ, у време, месту и на начин како је то ближе описано у тачкама 1 до 14 изреке првостепене пресуде.

Наиме, из доказа које је извео током предметног кривичног поступка, првостепени суд је на несумњив начин утврдио да су ови окривљени, омогућили недозвољени прелазак државне границе, трансфер и боравак у Републици Србији за укупно 53 илегална мигранта држављана Републике Албаније, да је илегално пребацивање тих лица са територије Албаније, на територију Републике Србије, као и њихов прелазак из Републике Србије у Босну и Херцеговину, организован по договору који је окривљени Џелал Сулејмани постигао са лицима из Републике Албаније (НН ''Бени'' и НН ''Весељ''), да су, у сврху пребацивања илегалних миграната на територију Србије, ангажована лица са подручја општине Бујановац, чији је задатак био прелазак преко административне линије између АП Косова и Метохије и Србије, да су за њихов даљи превоз од места Кончуљ (Општина Бујановац, тзв. ''ужа Србија'') до Београда ангажовани окривљени Фатмир Арифи, Арсим Авдуловић и Фарук Салихи, да су их они превозили најчешће у ноћним или раним јутарњим сатима (04.30, 05.30) до паркинга иза наплатне рампе ''Бубањ поток'', да су их ту преузимали други окривљени, пошто је окривљени Џелал Сулејмани постигао договор са окривљеним Радишом Нешићем званим „Мачкић“ да организује даље пребацивање илегалних миграната од Бубањ потока до Босне и Херцеговине, да је исти у ту сврху ангажовао окривљеног Дејана Дукића, а овај окривљене Братислава Берића и Слободана Борића, са задатком да илегалне мигранте преузимају код Бубањ потока, да су по њих долазили са два аутомобила, с'тим што је у повратку једно возило ишло испред, празно, да би се проверило да ли на путу до Богатића има полиције, док су у другом превожени илегани мигранти, да их је у Богатићу преузимао окривљени Радиша Нешић зв. ''Мачкић'', да их је одвозио до колибе на имању браће Дукић, где су боравили до вечерњих сати, а потом до обале реке Дрине и где их је преузимао окривљени Радиша Нешић зв. „Поле“, који их је ноћу пребацивао чамцем на другу обалу, где их је преузимао НН Горан Поповић, који је са Муралеом Мустафићем организовао њихов даљи пролазак кроз Босну и Херцеговину. Првостепени суд је, када се имају у виду начин на који су окривљени предузели инкриминисане радње и њихови договори (како међусобни, тако и са лицима у иностранству (Албанији, Босни и Херцеговини, Словенији), правилно закључио да су предметне активности предузимали као организована група, са унапред одређеним улогама и задацима у оквиру плана и са циљем да се стекне незаконита добит, те да је групу организовао окривљени Џелал Сулејмани, а остали окривљени су постали чланови.

Тако, поред своје улоге у наведеном послу - да је учествовао у организовању илегалног пребацивања миграната из Албаније у ЕУ заједно са НН лицима из Албаније и Македоније, да су га они повезали са НН лицима из Словеније и БиХ, а ови са Радишом Нешићем (зв.''Мачкић''), са којим се потом договорио да преузима Албанце у Београду и спроводи их до Дрине, како би преко исте ушли у БиХ и да је телефоном координирао рад чланова групе из Србије, Босне и Херцеговине и Словеније, комуницирао са емигрантима који су желели да пређу на границу итд., окривљени Џелал Сулејмани је објаснио и ко му је слао новац из Албаније, начин слања и распоређивања истог, кога од окривљених познаје итд.. Притом, из његове одбране произилази да су лица из Албаније - НН ''Бени'' и НН ''Весељ'', у договору са њим, организовали превоз албанских држављана до Гњилана (АП Косово и Метохија), а да је он организовао њихов илегални транзит кроз Републику Србију. Даље, из одбране окривљеног Радише Нешића зв. “Мачкић”, произилази да је у фебруару 2009.године, са Муралеом Мустафићем из Босне и Херцеговине, постигао договор да обезбеди превоз албанских држављана, који илегално путују кроз Србију, од Београда до Бадовинаца, као и њихов прелаз преко Дрине у Босну и Херцеговину, те да је по договору и по упутствима која је касније телефоном добијао од окривљеног Џелал Сулејманија, организовао да се ови албански држављани преузимају код Београда, на наплатној станици Бубањ поток и превезу до Богатића, одакле их је он лично возио до обале реке Дрине, одакле их је окривљени Нешић Радиша зв. “Поле” чамцем превозио преко реке у БиХ. Из одбране окривљеног Братислава Берића произилази да је, по упутствима окривљеног Дејана Дукића и његовим аутомобилом (марке “Мерцедес 123”, зелене боје, који му је довозио увече за наредни дан, при чему му је доносио и картицу са телефонским бројем), у више наврата превозио илегалне мигранте од Бубањ потока до Богатића, да је притом долазио до паркинга испред наплатне рампе Бубањ поток, да је давао знак сиреном три пута, да су ти људи увек били у групама од троје или четворо, да су у аутомобил улазили из оближње шуме, да је схватио да су странци, јер су међусобно разговарали на албанском језику, да их је у Богатић довозио до сеоског пута близу колибе, где их је неко други преузимао, те да је по ове људе први пут ишао сам, а касније су ишли са два аутомобила, од којих је у повратку један ишао испред, празан, како би проверио да ли на путу има полиције. Окривљени Радиша Нешић зв. “Поле” је у својој одбрани, поред осталог, објаснио да је чамцем преко Дрине у више наврата, ноћу, илегално превозио лица за која му је речено да су из Албаније, а које је са друге стране преузимао извесни Горан Поповић.

С'тога, нису основани наводи из жалбе браниоца окривљеног Фатмира Арифија, с'обзиром да је током поступка несумњиво утврђено да је он, по упутствима окривљеног Џелала Сулејманија, у Гњилану, код ресторана “Та шаће” (АП Косово и Метохија) у више наврата преузимао албанске држављане који су илегално путовали у земље Европске Уније и својим аутомобилом “Ауди” XNAE111 их превозио до Бујановца (у неколико наврата и до наплатне рампе Бубањ поток), а одатле их је његов рођак, окривљени Арсим Авдуловић, возио до Београда. И у жалби браниоца окривљеног Фарука Салихија, се неосновано истиче да је првостепени суд, из неспорне чињенице да је окривљени у два наврата превозио ова лица, извео погрешан закључак да је он члан организоване криминалне групе. Такође, нису основани ни наводи из жалбе браниоца окривљеног Слободана Борића, да му је првостепени суд ''додао'' радње и ''увећао'' његову улогу у извршењу овог кривичног дела, јер он није учествовао у договору са другим окривљенима који су предметни посао радили због новца, већ је у два наврата ''помогао'' пријатељу - окривљеном Дејану Дукићу. Првостепени суд је поуздано утврдио које је радње предузимао у координацији са окривљенима Дејаном Дукићем, Братиславом Берићем и Владаном Дукићем, при чему из изведених доказа произилази да је, са окривљеним Братиславом Берићем, учествовао у преузимању миграната код Бубањ потока и њиховом пребацивању до Богатића, да је имао задатак да се креће аутомобилом испред окривљеног Берића који је превозио мигранте и проверава има ли на путу полицијете, да је о свему томе обавештавао окривљеног Дејана Дукића, као и да је имао сазнање да се ради о страним држављанима, па није ни било потребе да ''застане на месту за преузимање миграната'' и да има контакте са њима. Нису основани наводи из жалбе браниоца окривљеног Владана Дукића да је његова улога ''битно другачија'' од оног што је наведено у првостепеној пресуди, да нема договора између њега и осталих чланова криминалне групе, већ да се ради о ''посебном односу'' који има са братом - окривљеним Дејаном Дукићем. Наиме, првостепени суд је поуздано утврдио које је радње овај окривљени предузео приликом извршења предметног кривичног дела, обзиром да је исти признао чињеничне наводе и објаснио да је његов задатак био да странце, који су путовали кроз Србију, а које је по доласку у Богатић, преузимао Радиша Нешић зв. “Мачкић” и довозио до колибе, смести у исту, обезбеди им храну и буде са њима док неко не дође да их преузме, те да је то чинио у више наврата (десет), а да су та лица у вечерњим часовима одвожена до реке Дрине и предавана Радиши Нешићу зв. “Поле”, који их је превозио на другу обалу, на подручје Босне и Херцеговине. Његова одбрана је проверена и потврђена изведеним доказима, посебно транскриптима снимљених телефонских разговора, при чему из истих јасно произилази који је положај у хијерархији групе имао окривљени Дејан Дукић, а који окривљени Владан Дукић. На крају, нису основани наводи из жалбе окривљеног Радише Нешића зв. ''Поле''. Првостепени суд је поуздано утврдио да је овај окривљени предузимао конкретне инкриминисане радње по претходном договору са окривљеним Радишом Нешићем зв. “Мачкић”, а не само када се ''игром случаја затекао на обали реке Дрине''.

Даље, када је у питању сазнање да су илегални мигранти страни држављани, првостепени суд је правилно закључио да су сви окривљени знали да се ради о држављанима Републике Албаније који, преко Србије, илегално путују у Европску унију. Наиме, то произилази из чињеница да су ти људи скривани (у шуми, у колиби), да су кроз Србију превожени ноћу или у раним јутарњим часовима, да је при том организовано ''осматрање'' да ли на путу има полиције итд.. Тако, та лица су, како је то првостепени суд правилно утврдио, искључиво ноћу преузимана и вожена од Гњилана до Бујановца, а затим од Бујановца до Београда, где су стизали у раним јутарњим часовима и по изласку из аутомобила одмах утрчавали су у шуму и скривали се, да су из шуме излазили тек на звук ауто-сирене којим је сигнализиран долазак аутомобила којим су превожени даље, да се испред тог аутомобила кретао други аутомобил, да би ''чистио пут'', односно обавештавао о патролама полиције на путу до Богатића, да су, по доласку у Богатић, до вечерњих часова скривани у горе поменутој колиби, а потом одвожени до обале реке Дрине и током ноћи, чамцем, превожени на другу обалу и територију БиХ.

Стога, првостепени суд правилно није прихватио тврдње из одбрана окривљених: Арсима Авдуловића, Дејана Дукића, Братислава Берића и Слободана Борића, да им није било познато да се ради о албанским држављанима и да су мислили да су то људи са Косова који путују кроз Србију, оценивши да су исте по том питању неубедљиве и у супротности са одбранама осталих окривљених, као и са изведеним доказима из којих недвосмислено произилази да су они знали да су превожена лица страни држављани, као и то чије су држављанство поседовали – Републике Албаније, Због тога се неосновано у жалбама истиче да током предметног кривичног поступка није извршена ''идентификација'' и понављају тезе да су окривљени знали да се ради о ''шиптарима'', али да су под тим подразумевали само Албанце са подручја АП Косова и Метихије (који су држављани Републике Србије). Тако, окривљени Фарук Салихи је признао да је за новац, заједно са окривљеним Фатмиром Арифијем, превозио албанске држављане до Бујановца и потом до Бубањ поток. Окривљени Слободан Борић је, са своје стране, такође знао да су лица која превози окривљени Берић страни држављани и да зато и управља аутомобилом испред њега и проверава има ли полиције на путу до Богатића, а то што ''није видео'' да су се ти људи скривали у шуми, што није имао контакте са њима и није знао њихова имена, није од битнијег утицаја, јер то нису једини начини да се сазна да ли је неко странац, а сазнања у вези са тим је имао и окривљени Радиша Нешић зв. “Поле”, који је у својој одбрани, потврдио да је у више наврата преко Дрине, чамцем, превозио лица за која му је речено да су из Албаније.

Првостепени суд је, у погледу субјективног односа учинилаца према кривичном делу, правилно определио улоге, свест и умишљај окривљених: Братислава Берића, Радише Нешића зв. ''Мачкић'', Радише Нешића зв. ''Поле'', Слободана Борића, Џелала Сулејманија, Фатмира Арифија, Фарука Салихија, Неџата Ибрахимија, Арсима Авдуловића, Дејана Дукића и Владана Дукића и у образложењу побијане пресуде о томе дао одговарајуће разлоге. Притом је правилно нашао да је код окривљеног Џелала Сулејманија постојала и свест да организује групу која ће омогућити транзит илегалним мигрантима из Албаније преко територије Републике Србије, јер му је намера била да се одређени број људи удружи да би вршили кривично дело из члана 350 став 2 КЗ, а све у циљу стицања незаконите имовинске користи. Наиме, из изведених доказа произилази да је код њих постојала свест и воља да буду чланови организоване групе, чији су се припадници удружили ради превоза, транзита, боравка страних држављана – илегалних миграната из Албаније и њиховог преласка преко државних граница, да су чланови организоване групе, да делују као група и да су њен део, да је све унапред организовано, да свако од њих предузима противправне радње у оквиру активности исте и обавља задатке који су му поверени, да је њихово деловање у узрочно-последичној вези са деловањем других чланова, те да на тај начин учествују у једном ланцу илегалног транзита албанских држављана ка земљама Европске уније и тиме врше кривична дела. Све то су чинили у стању урачунљивости и са директним умишљајем, јер су били свесни својих радњи и последица истих и хтели њихово наступање, а тиме и извршење дела.

Обзиром на то, нису основани жалбени наводи бранилаца окривљених Фарука Салихија и Неџата Ибрахимија да код њих није утврђен субјективни елемент бића кривичног дела, односно свест и воља да се изврши кривично дело. Даље, неосноване су и тврдње из жалби браниоца окривљених Слободана Борића и Владана Дукића и окривљеног Слободана Борића, које се односе на не постојање субјективног елемента у њиховим радњама, те да окривљени Слободан Борић да ''није знао'' да врши кривично дело тиме што вози испред Братислава Берића, јер је то учинио да би му ''помогао'', пошто му је аутомобил био неисправан и нерегистрован, па га је замолио да иде испред и опомене га ако наиђе на патролу саобраћајне полиције.

Првостепени суд је при томе, дао ваљане разлоге у вези са анализом и оценом веродостојности изведених доказа. Тако, када су у питању искази испитаних сведока, првостепени суд их је правилно оценио као логичне, међусобно сагласне и поткрепљене другим материјалним доказима, при чему је дао детаљне и исцрпе разлоге у вези са анализом и оценом њихове веродостојности. Сведоци чији су искази прихваћени су, и по налажењу овог суда, јасно, недвосмислено, детаљно и хронолошки описали битне чињенице и околности, које се односе на инкриминисане догађаје. Првостепени суд је прихватио и остале доказе (како писане доказе, тако и оне у форми и видео и аудио записа и друге), правилно оценивши да су сагласни, како међусобно, тако и са другим изведеним доказима, те да се махом ради о исправама, или писаним актима и документима, који су или издати од стране надлежних органа, или су настали у вези са овим поступком, а истинитост њихове садржине, па тиме и веродостојност, ничим није доведена у сумњу.

Наиме, првостепени суд је на адекватан начин оценио све изведене доказе, тако да су и аудио записи и транскрипти прислушкиваних телефонских разговора тумачени управо у ''корелацији'' са осталим, превасходно материјалним доказима. Притом је, након потпуне и правилне анализе снимљених телефонских разговора, исправно закључио да из садржине неких од тих разговора произилази да се поједини окривљени познају (договарају да се виде, разговарају о поверљивим стварима итд), да постоји и сложенија повезаност између њих - одређена организованост и међусобна координација, али и да се ради о тзв. ''шифрованим разговорима'', јер се користе поједини термини и скраћенице да се прикрије права садржина и циљ разговора, а у појединим случајевима се, уместо отвореног (експлицитног) разговора о догађајима и појавама (на којима су инсистирали у својим одбранама), претежно употребљавају уопштени и неодређени термини и флоскуле (“...роба стигла...”, “...тројка...”, “...четворка...”, “...са овим мојим...”, “...сутра увече код тебе ће да буду...” “...ујутру...”). Стога је, и по налажењу овог суда, очигледно да се ради о шифрама о којима су се окривљени претходно споразумели, јер саговорници, и поред непрецизности и недоречености у међусобној комуникацији, добро разумеју, о коме, или о чему говоре, односно да се предметни телефонски разговори, снимљени по наредби истржаног судије, односе управо на превоз, транзит и боравак илегалних миграната у Србији и омогућавање њиховог преласка границе са БиХ.

Првостепени суд је на правилан начин интерпретирао одбране окривљених, при чему је јасно и ваљано образложио разлоге због којих је прихватио, или није прихватио, наводе из истих, тако да је дао јасну оцену одбрана окривљених (појединачна оцена, оцена о њиховој међусобној вези, као и у склопу са осталим изведеним доказима). Тако, првостепени суд је правилно прихватио одбране окривљених: Џелала Сулејманија, Радише Нешића зв. “Мачкић” и Братислава Берића и поклонио веру појединим наводима из одбрана окривљених: Фатмира Арифија, Фарука Салихија, Дејана Дукића, Владана Дукића и Радише Нешића зв. “Поле” који су признали извршење кривичног дела, јер су у тим деловима њихове одбране у битном проверене и потврђене осталим процесним материјалом, превасходно материјалним доказима, при чему је јасно и детаљно објаснио, који су то докази, шта је утврђено из истих итд..

Са друге стране, првостепени суд је правилно поступио када није прихватио поједине наводе из одбрана окривљених, при чему је и за то дао детаљне и ваљане разлоге (који су ближе наведени у образложењу првостепене одлуке, у делу у коме су појединачно анализиране одбране). Наиме, након одговарајуће анализе одбрана окривљених, првостепени суд је нашао да одређене тврдње не одговарају истини, јер су не само међусобно противречне (пошто су се поједини окривљени, о неким битним чињеницама и околностима, током предметног кривичног поступка различито изјашњавали), него су и у супротности са одбранама окривљених који су признали извршење кривичног дела и детаљно и хронолошки описали противправне радње које су предузете, као и са изведеним доказима - исказима сведока и материјалним доказима (одговарајућим видео и аудио снимцима и транскриптима телефонских разговора), па је правилно закључио да су наводи из одбрана окривљених који су оповргнути изведеним доказима, неуверљиви и нелогични, па тиме неосновани и дати са циљем да се избегне, или умањи кривица за предузете противправне радње.

Обзиром на наведено, нису основани жалбени наводи браниоца окривљених Слободана Борића и Владана Дукића, да првостепени суд није јасно образложио зашто није прихватио тврдње из њихових одбрана да нису били припадници организоване групе, као ни жалбени наводи браниоца окривљеног Неџата Ибрахимија да одбрана овог окривљеног, у којој је негирао предузимање противправних радњи, ''није оповргнута ниједним изведеним доказом'' и да постоје ''само индиције'' да је он ''евентуално предузео неке радње које би се могле сматрати радњама неког кривичног дела''. Наиме, одбрана окривљеног Неџата Ибрахимија (да, и поред тога што је окривљеном Фатмиру Арифију преносио поруке окривљеног Џелала Сулејманија и што је за истог подизао новац слат путем “Вестерн Униона”, није знао о каквом се послу ради) је у супротности са одбраном окривљеног Џелала Сулејманија, али и са изведеним доказима (посебно транскрипата телефонских разговора), из којих јасно произилази да је свесно преносио поруке и преузимао новац, при чему је знао да то има везе са илегалним пребацивањем миграната – албанских држављана који кроз Србију.

  Поред тога, нису основани ни наводи из жалби: тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и бранилаца: окривљених Слободана Борића и Владана Дукића - адвоката ГА, окривљеног Фатмира Арифија - адвоката ДА, окривљеног Фарука Салихија - адвоката ЂА и окривљеног Неџата Ибрахимија - адвокат ЕА, којима се првостепена одлука побија због повреда кривичног закона, а који су, у суштини, засновани на ставу да је иста донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, те да је због тога дошло до погрешне примене материјалног права и повреде закона.

На правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио закон када је радње окривљених Џелала Сулејманија, Фатмира Арифија, Арсена Ардуловића, Фарука Салихија, Неџата Ибрахимија, Радише Нешића званог „Мачкић“, Дејана Дукића, Братислава Берића и Владана Дукића, Слободана Борића и Радише Нешића, званог „Поле“ правно квалификовао као продужено кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 2, у вези члана 61 став 1 КЗ, („Службени гласник Републике Србије 72/09“, које је било на снази у време извршења предметног кривичног дела, обзиром да нови закон није блажи по учиниоце), јер се у њима стичу сва субјективна и објективна обележја истог. Наиме, током предметног кривичног поступка је несумњиво утврђено да су они чинили групу коју је организовао окривљени Џелал Сулејмани са циљем да, ради стицања незаконите добити, у дужем временском периоду, омогуће недозвољен прелазак границе и боравак и транзит кроз Републику Србију лицима која нису државаљани Републике Србије, па су тако, са умишљајем и свесни да су њихове радње забрањене, у периоду од 06.04.2009.године до 05.07.2009.године омогућили илегалан прелазак 53 албанска држављана преко границе Републике Србије, њихов транзит и боравак у Републици Србији, а потом и прелазак у Босну и Херцеговину. Притом је свако од њих понаособ, у критичном периоду предузео више противправних радњи које, свака за себе, представљају више истоврсних кривичних дела, али обзиром да су исте предузете од стране истих лица, у временској повезаности, коришћењем исте ситуације и са јединственим умишљајем, правилан је закључак првостепеног суда да су извршили продужено кривично дело.

Првостепени суд није у побијаној пресуди повредио кривични закон у корист окривљених, када их није огласио кривим за кривична дела из члана 346 став 1 КЗ (када је у питању окривљени Џелал Сулејмани) односно за кривична дела из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ (када су у питању остали окривљени), при чему је дао јасне и правилне разлоге због чега није прихватио правну квалификацију дату од стране тужиоца Тужилаштва за организовани криминал.

По налажењу овог суда првостепени суд је правилно нашао да се у радњама именованих окривљених не стичу и елементи кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 ставови 1 и 2 КЗ. Наиме, радње извршења кривичних дела из члана 346 ставови 1 и 2 КЗ се састоје у организовању групе или другог удружења за вршење кривичних дела за која се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа, односно у приступању таквој групи или удружењу, припадању истој и вршењу кривичних дела у оквиру те групе или удружења. Притом то ''организовање'' подразумева стварање групе (најмање три лица) или другог удружења (''банда'' и слична организација), плана за вршење кривичних дела, доделу улога појединим припадницима и предузимање свих других мера неопходних за функционисање организације, а дело је довршено самим организовањем или приступањем организацији и није потребно да је извршено кривично дело због ког је група, односно удружење организовано. Са друге стране, кривично дело из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ постоји када је кривично дело из става 2 – омогућавање лицима која нису државаљани Републике Србије недозвољен прелазак границе, или недозвољен боравак и транзит кроз Републику Србију, поред осталог, извршено од стране организоване групе, или када је кријумчарен већи број лица, при чему је за постојање овог квалификованог облика довољно да се удружи најмање два лица са тим циљем и да је предузета само једна радња у којој се стичу елементи бића кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ. Обзиром на чињенично стање које је утврђено у овој кривичноправној ствари, јасно је да у радњама именованих окривљених постоје неки од наведених елемената кривичног дела из члана 346 КЗ, али и сва обележја кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ, при чему се поједини елементи тих кривичних дела поклапају. Kaкo вршење кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ од стране организоване групе, као што је то овде случај, представља квалификаторну околност за постојање тежег облика тог кривичног дела из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, то је првостепени суд правилно закључио да се квалификаторни елементи једног кривичног дела – у овом случају из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, не могу истовремено сматрати и обележјима бића другог кривичног дела - из члана 346 КЗ, јер су већ конзумирани елементима бића оног првог кривичног дела.

Самим тим се неосновано у жалби тужиоца Тужилаштва за организовани криминал истиче да је првостепени суд занемарио чињеницу да је чланом 346 КЗ прописано посебно кривично дело, којим су санкционисане радње усмерене на само организовање криминалне групе или другог удружења за вршење кривичних дела за која се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа и да је исто свршено када настане неки од облика злочиначког удруживања. Кривично дело из члана 346 КЗ подразумева постојање групе са својом организацијом и хијерархијом, утврђеним начином функционисања, поделом улога и простором деловања и друга објективна обележја, као и постојање свести код сваког члана групе о припадности истој, улози, задацима у оквиру групе и друга субјективна обележја, при чему је степен организованости овакве групе много већи од оног који се тражи за кривично дело из члана 350 став 3 КЗ, које представља обично ''организовање'' ради вршења кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ, а што је управо случај у овој кривичноправној ствари. Поред тога, у конкретном случају је предметној криминалној организацији, стављено на терет да је организована само за вршење кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ, а не и неких других кривичних дела. Стога, то што код организатора постоји умишљај и свест да ствара групу која има за циљ вршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора од три године и тежа, а код припадника свест да су чланови групе која је организована ради вршења тог кривичних дела, није од превасходног значаја, посебно јер су њихови умишљаји усмерени и на организовано вршење кривичног дела из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ. На крају, у конкретном случају постоји истовременост радњи и јединство догађаја, обзиром да су радње организовања ове криминалне групе, предузете истовремено и у циљу чињења кривичног дела из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ.

Испитујући побијану пресуду у делу одлуке о казни, овај суд је нашао да жалбе тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, окривљених: Радише Нешића звани ''Поле'', Братислава Берића, Слободана Борића и бранилаца окривљених: Слободана Борића - адвоката ГА, Радише Нешића званог „Мачкић“ - адвоката ВА (по службеној дужности), Џелала Сулејманија - адвоката АБ, Фатмира Арифија - адвоката ДА, Фарука Салихија - адвоката ЂА, Неџата Ибрахимија - адвоката ЕА, браниоца окривљеног Арсима Авдуловића - адвоката ЖА, Дејана Дукића - адвоката ЗА и Владана Дукића - адвоката ГА, нису основане ни по том питању. Наиме, за своју одлуку о кривичним санкцијама – у конкретном случају казнама затвора на које је осудио именоване окривљене, првостепени суд је дао јасне и ваљане разлоге, које је за сваког од њих у довољној мери индивидуализовао и конкретизовао, а исте у свему прихвата и овај суд. Притом је узео у обзир све чињенице и околности предвиђене чланом 54 КЗ, које су релевантне и од утицаја на избор врсте кривичне санкције и њену висину, па их је правилно оценио и дао им адекватан значај, при чему је у довољној мери објаснио и које је околности конкретног случаја имао у виду када је одмеравао казне окривљенима и како су оне утицале на одлуку о висини истих

Тако је правилно на страни окривљеног Џелала Сулејманија, као олакшавајуће околности, ценио потпуно чињенично признање извршења кривичног дела, да је тиме допринео расветљавању инкриминисаног догађаја и олакшао утврђивање чињеничног стања, да је неосуђиван, породичан и отац петоро малолетне деце, док је од отежавајућих околности ценио да се ради о организатору групе.

Даље, на страни окривљеног Фатмира Арифија првостепени суд је, као отежавајућу околност ценио да се ради о осуђиваном лицу (2006.године за кривично дело из члана 348 став 1 КЗ), док је од олакшавајућих околности, правилно ценио признање. Притом, исту није преценио, већ је на одговарајући начин вредновао, јер представља допринос у расветљавању предметне кривично-правне ствари без обзира ''на квалитет и бројност'' других доказа. Наиме, окривљени се пред судом држао коректно и признао извршење датог кривичног дела и на тај је начин допринео разјашњавању спорних момената и бржем и ефикаснијем раду суда. Притом је испољио искрено кајање и свест о друштвеној неприхватљивости поступака за које је оглашен кривим, а тиме спремност да му буде изречена одговарајућа казна и да исту издржи, а своје понашање усклади са друштвено прихватљивим нормама. Са друге стране, околност да је током предметног поступка према овом окривљеном примењивана мера притвора није од утицаја, обзиром да се ради о процесној мери која служи за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка и у себи не садржи ''васпитно-корективни елемент'', па се не може сматрати ''да је сврха кажњавања, у смислу одвраћања од будућег чињења кривичних дела, већ остварена''. Стога, није основана тврдња да би, обзиром да је провео 2 године у притвору, да су услови у истом тежи ''због великог броја притвореника у истој просторији'' и ''одсуства корисних активности'', те ''неизвесности'' у вези трајања истог, његово поновно издвајање из средине у којој живи и упућивање на издржавање преосталог дела казне ''било без икаквог смисла, штетно, како за њега самог, тако и за породицу коју је у међувремену засновао, а тиме и за друштво у целини''. Даље, чињенице да се ради о лицу које потиче из средине која је ''најсиромашнија и најнеразвијенија'', да је без запослења и имовине, да се издржава од привременог рада, јер стално запослење никада није успео да добије, да је приликом извршења кривичног дела – превожења миграната, ''веровао да људима које је превозио чини добро'', јер су му то сами потврђивали, да је према њима показао ''хуманост и коректност'', јер је сваку вожњу коју је наплати заиста и обавио, а тешко болесне је у неколико наврата возио бесплатно, не могу да воде блажем кажњавању, посебно када се имају у виду друге релевантне чињенице и околности предметног случаја. Првостепени суд је имао у виду и ранији живот овог окривљеног, при чему је, као отежавајућу околност, правилно ценио чињеницу да је 2006.године осуђен због кривичног дела из члана 348 став 1 КЗ на новчану казну, тако да је узео у обзир да се не ради о истоврсном кривичном делу. Притом, та чињеница није имала ''неосновано велики утицај на изречену казну'', како се то погрешно у жалби браниоца истиче, посебно што су, у смислу отежавајућих околности на страни овог окривљеног, цењени и број предузетих радњи и степен кривице, чиме је на одговарајући начин вреднована и његова улога у инкриминисаном догађају. Стога, образложење пресуде у погледу изречене казне није ''штуро, нејасно и необразложено'', како се то неосновано у жалби браниоца овог окривљеног наводи.

Код окривљеног Арсима Авдуловића, првостепени суд је правилно, као олакшавајуће околности, ценио да се ради о неосуђиваном лицу и чињенице везане за његово здравствено стање. Притом, његова младост, чињеница да је у пекари где је радио до притварања, остваривао јако мала примања, која нису била довољна за најелементарније потребе његове многобројне породице, јер издржава болесне и старе родитеље, сестру, брата, снају и њихово малолетно дете, са којима живи у заједници, јер су сви незапослени, не могу бити оправдање за испољено асоцијално понашање и разлог за блаже кажњавање.

Код окривљеног Фарука Салихија је као олакшавајуће околности, правилно узео признање одређених чињеница, као и да је породичан човек и отац двоје малолетне деце, док је од отежавајућих околности, правилно ценио да се ради о осуђиваном лицу. Притом је правилно ценио да је он, иако се не ради о потпуном признању, ипак признао неке битне чињенице инкриминисаног догађаја и да је то помогло при утврђивању постојања кривичног дела

Када је у питању окривљени Неџат Ибрахими, првостепени суд је, као олакшавајуће околности, правилно ценио да је породичан човек, ожењен, отац троје малолетне деце и до сада неосуђиван. Притом, чињеница је да је овај окривљени провео извесно време у притвору. Међутим, боравком у притвору се не може остварити сврха кажњавања, тако да тврдња да би његов одлазак на издржавање казне затвора ''угрозио егзистенцију породице, имајући у виду тешку економску ситуацију у целој земљи'', нису довољне да доведу до смањења изречене казне, посебно када се има у виду урачунавање притвора у исту.

Код окривљеног Радише Нешића зв. ''Мачкић'', првостепени суд је, као олакшавајуће околности, ценио његово потпуно признање извршења кривичног дела, а као отежавајућу околност његову ранију осуђиваност, којој није дао ''превелик значај''. Са друге стране, то што је наводно ''своје обавезе пребацивао на друге окривљене'' и што ''није имао свест о тежини радње које је предузимао, јер живи уз границу'' (река Дрина), па има ''сасвим другачији однос према недозвољеним прелазима преко исте'', те да су се ''такви прелази решавали у прекршајним поступцима'', не умањују његову кривицу за учињено. То исто се односи и на ''тешку материјалну и породичну ситуацију'', јер то никако не може бити оправдање за извршење кривичног дела.

Код окривљеног Дејана Дукића првостепени суд је, као олакшавајуће околности, правилно ценио признање одређених битних чињеница, што је помогло суду у утврђивању постојања кривичног дела, као и да је породичан човек и отац двоје малолетне деце, док је од отежавајућих околности, правилно ценио да се ради вишеструко осуђиваном лицу, којој није дао ''превелик значај''.

Код окривљеног Братислава Берића је правилно, као олакшавајуће околности, ценио да је породичан човек, отац двоје малолетне деце и да до сада није осуђиван, па околност да је приликом извршења кривичног дела ''био мотивисан'' тиме што сам издржава породицу од повременог рада, јер му је мајка болесна, а супруга чува малолетну децу, не може довести до тога да му се казна на коју је осуђен, смањи.

Код окривљеног Владана Дукића је правилно, као олакшавајуће околности, ценио признање кривичног дела, да је породичан човек и отац двоје малолетне деце (једно са сметњама у развоју), а од отежавајућих да је осуђиван. Код окривљеног Слободана Борића, првостепени суд је правилно, као олакшавајуће околности, ценио да је запослен, породичан човек и отац двоје малолетне деце, те да до сада није осуђиван.

На крају, када је у питању окривљени Радиша Нешић зв. ''Поле'', првостепени суд је правилно, од олакшавајућих околности, ценио да је породичан човек и да до сада није осуђиван, те да је у потпуности признао кривично дело. При свему томе, првостепени суд, приликом одмеравања казне овом окривљеном, није могао да цени чињеницу да је у међувремену постао отац малолетног детета. Међутим, по налажењу овог суда, та чињеница, не може да доводе до другачије осуде у његовом случају, док ''тешко материјално стање'', живот у граничном појасу, где су ''уобичајени масовни прелази људи на суседну обалу (чамцима ради лова, риболова, експлоатације шуме, шљунка, песка итд)'' и однос према томе (да је то ''у његовим очима замагљавало чињеницу да врши кривично дело''), нису оправдање за извршено кривично дело и не могу утицати на висину изречене казне.

Када се узму у обзир околности конкретног случаја, ранији животи окривљених, понашање након извршења кривичног дела и степен повређивања заштићеног добра, исти су, и по налажењу овог суда, оправдано осуђени на ефективне затворске казне и то: окривљени Џелал Сулејмани - у трајању од 4 (четири) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Фатмир Арифи - у трајању од 3 (три) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 28.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Арсим Авдуловић - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава и време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 18.03.2011.године; окривљени Фарук Салихи - у трајању од 1 (једне) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 20.05.2009. године до 30.05.2011.године (при чему је констатовано да је изречену казну издржао за време трајања притвора); окривљени Неџат Ибрахими - у трајању од 2 (две) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору почев од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Радиша Нешић звани „Мачкић“ - у трајању од 3 (три) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору почев од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Дејан Дукић - у трајању од 3 (три) године, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 30.05.2011.године; окривљени Братислав Берић - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 07.10.2009.године; окривљени Владан Дукић - у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у полицијском задржавању од 15.07.2009.године до 18.07.2009.године (решење МУП Ку.49/09); окривљени Слободан Борић - у трајању од 1 (једне) године и 3 (три) месеца, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 15.07.2009.године до 21.09.2009.године и окривљени Радиша Нешић звани „Поле“ - у трајању од 2 (две) године, у коју му се урачунава време проведено у полицијском задржавању од 15.07.2009.године до 18.07.2011.године (решење МУП Ку.бр.49/09). Овако одмерене казне затвора одговарају тежини и последици извршеног кривичног дела и степену кривице окривљених, тако да ће се њима остварити сврха кривичних санкција из члана 4 КЗ, као и сврха кажњавања из члана 42 КЗ. Ради се о казнама које су нужне и довољне да се оствари сврха индивидуалне превенције у односу на сваког од окривљених појединачно, у смислу да убудуће не чине кривична дела, као и сврха опште превенције, односно васпитни утицај на друге да не испољавају асоцијално понашање и изражавање друштвене осуде за предметно кривично дело, те јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона.

При свему томе, као неосновани су оцењени наводи из жалбе окривљеног Слободана Борића у погледу одлуке о мери безбедности. Наиме, првостепени суд је правилно, на основу члана 350 ставови 3 и 4 КЗ, од истог одузео путничко моторно возило марке „Форд“, регистарских ознака ŠA 745-10, број шасије WFONXXDCANW26964 и мобилни телефон (наведен у изреци првостепене пресуде), јер се ради о средствима употребљеним за извршење предметног кривичног дела. Стога, на ту одлуку нису од утицаја чињенице везане за то како је поменуто возило стечено, чије је, колико вреди у односу на незакониту добит, да ли је, када и кога окривљени у истом возио, да ли га је уредно регистровао, да ли му је ''тешко да води самосталну радњу без аутомобила'' итд..

Такође нису основани ни наводи из жалбе браниоца окривљеног Арсима Авдуловића, који се односе на одузимање имовинске користи од истог, са предлогом да буде одређена у мањем износу и у више месечних рата. Одлука првостепеног суда да се од овог окривљеног, сходно члановима 91 и 92 КЗ, на име имовинске користи која је прибављена извршењем кривичног дела, одузме 2.500,00 евра у динарској противвредности, није ''произвољна'', јер је, супротно оном што се наводи у предметној жалби, заснована на доказима. Наиме, из побијане пресуде је јасно како је првостепени суд дошао до конкретног износа, при чему није ни постојала обавеза да се рачунају ''трошкови за гориво'', да се посебно узима у обзир чињеница да је окривљени имовинску корист остваривао ''сукцесивно, у више наврата и у мањим износима'' и да је новац трошио ''одмах када га је и добијао''.

Међутим, у жалби браниоца окривљених ЈЈ и КК, адвоката КА1 се основано наводи да првостепена пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, јер је изрека исте неразумљива у односу на ове окривљене, док у образложењу истог нису дати јасни разлози о одлучним чињеницама у односу на њих, како у вези са правном квалификацијом противправних радњи које су предузели, тако и у вези са питањем њихове урачунљивости критичном приликом.

Наиме, изрека побијане пресуде је неразумљива када је у питању чињенични опис радњи ових окривљених и правна квалификација тих радњи, јер у чињеничном основу нису на одговарајући начин назначене чињенице и околности које чине обележја кривичног дела из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, за које су оглашени кривим. Тако, у изреци предметне пресуде се пре свега истиче да је окривљени Џелал Сулејмани организовао групу ради вршења кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ, да је иста деловала од почетка априла до почетка јула месеца 2009.године, да су њени чланови постали између осталих и окривљени ЈЈ и КК те да су били свесни припадности истој и да су споразумно и са умишљајем прихватали налоге организатора, а потом се, на страни 14, описују конкретне радње које су окривљени ЈЈ и КК предузели током ноћи између 04. и 05.04.2009.године - да су омогућили четворици албанских држављанина недозвољен прелаз границе Републике Србије из правца Републике Албаније, тако што је исте, на аутопуту Београд-Ниш, код наплатне рампе Бубањ поток, преузео окривљени КК у свој путнички аутомобил, док је окривљени ЈЈ својим аутомобилом ишао испред, како би га обавестио да ли на путу има полиције и затим констатује да су тиме извршили једно кривично дело недозвољени прелаза границе и кријумчарење људи из члана 350 став 3 у вези става 1 КЗ. Међутим, из чињеничног описа њихових радњи датог у изреци предметне пресуде се не може закључити које су конкретне налоге од организатора групе прихватили, да ли уопште знају ко је организатор групе којој наводно припадају, да ли организатор познаје њих, да ли познају још неког од окривљених, сем Дејана Дукића, као ни друге чињенице које би указивале да се у њиховим радњама, поред елемената кривичног дела из члана 350 став 2 КЗ, стичу и обележја неопходна за постојање квалификованог облика тог кривичног дела, за које су иначе оглашени кривим.

Такође се у жалби са основом истиче да предметна пресуда, када су у питању ови окривљени, не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а да они који су дати, нису потпуно јасни, јер у образложењу није на одговарајући начин разјашњено на основу чега је првостепени суд закључио да се у њиховим радњама стичу сва обележја кривичног дела из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, као ни то зашто сматра да су окривљени били урачунљиви приликом предузимања противправних радњи у ноћи између 04. и 05.04.2009.године, када се има у виду да постоји велика вероватноћа да су непосредно пре тога конзумирали опојне дроге (окривљени ЈЈ) и алкохол (КК).

Наиме, када је у питању кривично дело из члана 350 став 3 у вези става 2 КЗ, исто постоји када су радње кривичног дела из члана 350 став 2КЗ, предузете од стране више лица која су се организовала у групу ради вршења тог кривичног дела. То је обавезан услов и његово одсуство искључује постојање квалификованог облика датог кривичног дела. Притом, за постојање предметног кривичног дела није потребно да се окривљени, као чланови групе, лично познају, али је неопходно да постоји одређена повезаност. Са друге стране, окривљенима се ставља на терет да су инкриминисане радње предузели само једном - у ноћи 04./05.04.2009.године, при чему из списа произилази да пре тога, а ни после, до лишења слободе 15.07.2009.године, нису учествовали у било чему сличном. Поред тога, у побијаној пресуди нису наведене чињенице које би указивале на постојање свести о припадности организованој групи код ових окривљених, као ни воље да се противправне радње предузимају у оквиру исте, а из стања у спису произилази да између окривљених ЈЈ и КК и других окривљених не постоји никаква веза, осим са окривљеним Дејаном Дукићем. Стога, из образложења није јасно на основу чега је првостепени суд закључио да се они могу сматрати члановима организоване криминалне групе у смислу квалификованог облика предметног кривичног дела, како је утврдио да је код њих постојала свест о заједничком деловању у оквиру групе на основу учешћа у само једном догађају, како је ценио чињеницу, да њих двојица након тога нису извршли ни једну кривичноправну радњу и сл..

Даље, првостепени суд није на одговарајући начин изложио и образложио на основу чега је закључио да су окривљени противправне радње за које су оглашени кривим предузели у урачунљивом стању. Наиме, окривљени су у својим одбранама били децидни да су критичном приликом били у алкохолисаном стању и под утицајем психотропних средстава. Тако је окривљени ЈЈ, приликом саслушања у полицији 15.07.2009.године и у истражном поступку 17.07.2009.године навео да је зависник од наркотика, да је критичном приликом био под утицајем опојне дроге ''хероин'', а у вези са тим се изјашњавао и на главном претресу (страна 51 записника о главном претресу од 08.07.2010.године). И окривљени КК је, са своје стране, изнео тврдње да је критичном приликом био под дејством алкохола, при чему је на главном претресу (записник од 08.07.2010.годинео, стране 62 и 63), јасно изјавио да је критичне вечери 04./05.06.2009.године био пијан, а да је ЈЈ био дрогиран, да се то види и на видео запису са паркинг простора иза наплатне рампе Бубањ поток МУП-а Србије, СБПОК од 05.06.2009.године по начину на који се крећу и управљају аутомобилима, при чему је објаснио да се током вечери 04.06.2009.године напио, да га је 05.06.2009.године, између 03,00 и 04,00 телефоном контактирао окривљени ЈЈ и позвао да иду за Београд, да је по гласу схватио да је дрогиран, те да је због тога и кренуо са њим, опредељујући да обојица нису били при чистој свести. Првостепени суд ове наводе није детаљније проверавао, а посебно не када су окривљени користили опојне дроге и алкохол и које врсте, те како су исте могле утицати на њихову способност да схвате значај свог дела и управљају својим поступцима.

Обзиром на изнето, у предметној жалби се са основом наводи да је било неопходно да се путем вештака неуропсихијатријске струке утврди да ли су окривљени, у време извршења предметног кривичног дела, могли да схвате значај свог дела, те каква им је била способност управљања поступцима, да је, због тога, у вези са овим питањем чињенично стање остало непотпуно и погрешно утврђено, да је то довело до погрешне правне оцене радњи извршења кривичног дела и погрешне примене закона, те да је то утицало на правилност и законитост побијане одлуке. Због наведених разлога, овај суд је нашао да је жалба браниоца окривљених ЈЈ и КК основана, те да првостепену пресуду у односу на њих треба укинути и у том делу предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити повреде на које му је указано у овој одлуци и поступити по примедбама из исте, при чему ће посебно, на јасан и недвосмилен начин утврдити да ли су и од када окривљени ЈЈ и КК постали чланови предметне организоване групе, који су им били задаци у оквиру исте, преко кога су и на који начин добијали налоге, као и чињенице везане за њихову урачунљивост у време предузимања противправних радњи, односно да ли су критичном приликом били под утицајем психоактивних супстанци и алкохола и како се то манифестовало на њихову урачуњивост, па ће по потреби извести доказ вештачењем од стране вештака неуропсихијатријске струке, а потом ће и у односу на окривљене ЈЈ и КК донети правилну и на закону засновану одлуку, за коју ће дати јасне, недвосмислене и на правилан начин образложене разлоге о одлучним чињеницама.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 457 и 458 ЗКП, одлучио као у изреци.


Записничар-судијски помоћник     Председник већа-судија
Жак Павловић с.р.       Зоран Савић с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)