Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.04.2016.

Кж1 По1 3/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 3/16
Дана 22.04.2016. године
Б Е О Г Р А Д, ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Драгољуба Ђорђевића, Надежде Мијатовић и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић Недић, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА и др, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ и др, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљених АА, АА1 и АА2, адвоката АБ, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1 и стечајног управника ПД „АА“ АД у стечају, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.66/15 од 03.12.2015. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 447 став 2 ЗКП-а, дана 15.04.2016. године, а након већања и гласања дана 22.04.2016.године, већином гласова, донео је


П Р Е С У Д У

УСВАЈАЊЕМ жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1, а поводом жалбе браниоца овог окривљеног, адвоката АБ по службеној дужности у смислу одредбе члана 451 став 2 ЗКП, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.66/15 од 03.12.2015. године у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, окривљеног АА, због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, применом наведених законских прописа и одредби члана 4, 42, 45, 54, 56 и 57 КЗ ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, у коју му се на основу одредбе члана 63 КЗ урачунава време проведено у притвору почев од 29.04.2013. године до 07.05.2013. године, док се жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1 у преосталом делу, као и жалбе браниоца овог окривљеног и окривљених АА1 и АА2, адвоката АБ, Тужиоца за организовани криминал и жалба стечајног управника ПД „АА“ АД у стечају, ББ ОДБИЈАЈУ као неосноване и првостепена пресуда у неипреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.66/15 од 03.12.2015. године, ставом првим, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, за које је применом наведених законских прописа и одредби члана 4, 42, 45, 54 и 63 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 2 (две) године, у коју му се на основу одредбе члана 63 КЗ урачунава време проведено у притвору од 29.04.2013. године, по решењу истражног судије Основног суда у Пожаревцу Кри.бр. 449/13-69 од 29.04.2013. године, па до 07.05.2013. године, када му је притвор укинут. Истом пресудом, ставом два, окривљена АА1 и окривљени АА1 оглашени су кривим због извршења кривичног дела фалсификовања службене исправе из члана 357 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ, за које су применом наведених законских прописа и одредби члана 4, 42, 45 став 5, 54 и 63 КЗ осуђени на казне затвора у трајању од по десет месеци, које казне ће се извршити у кућним условима уз примену електронског надзора у стану у којем окривљена АА1 станује у _, односно у стану у којем окривљени АА2 станује у _, а у које казне се окривљенима на основу одредбе члана 63 КЗ урачунава време проведено у задржавању у трајању од по једног дана, које задржавање им је одређено решењима Одељења криминалистичке полиције ПУ Пожаревац, Одсек за сузбијање привредног криминалитета – Одељење за сузбијање организованог општег криминала од 11.07.2013. године, с тим да, ако окривљена АА1 и окривљени АА2, којима је одређено извршење казне затвора на начин предвиђен одредбом члана 45 став 5 КЗ, једном у трајању од дванаест часова или два пута у трајању од по шест часова самовољно напусте просторије у којима станују, суд ће одредити да остатак казне затвора издржавају у затвору. На основу одредбе члана 91 став 1 КЗ, члана 92 став 3 КЗ и члана 538 и 541 ЗКП-а, одлучено је да се од ПД „АА“ АД у стечају одузме имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела у износу од 328.512.066,40 динара, а на основу одредбе члана 258 став 4 ЗКП-а оштећена Републичка дирекција за робне резерве Републике Србије из Београда, улица Дечанска бр. 8а, је, ради остваривања имовинско-правног захтева упућена на парнични поступак преко износа од 328.512.066,40 динара,, а до траженог износа од 386.367.685,00 динара. На основу одредбе члана 261 став 2 тачка 1, члана 262 и 264 ЗКП-а, окривљени АА, окривљена АА1 и окривљени АА2 обавезани су да на име трошкова кривичног поступка плате износ од по 19.305,00 динара, од чега на име трошкова вештачења износ од по 9.305,00 динара и трошкова судског паушала износ од по 10.000,00 динара, све у року од три месеца од дана правноснажности пресуде.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду тако што ће окривљене осудити на строжије казне затвора,

-бранилац окривљених АА, АА1 и АА2, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, истовремено захтевајући да заједно са окривљенима буде обавештен о седници већа другостепеног суда и

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно утврђеног чињеничног стања, а из садржине жалбе произлази да је жалбу изјавио и због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, истовремено захтевајући да заједно са окривљеним буде обавештена о седници већа другостепеног суда и

-стечајни управник ПД „АА“ АД у стечају из Пожаревца, ББ, због одлуке о одузимању имовинске користи, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине првостепену пресуду у наведеном делу или да исту преиначи тако што неће изрећи одлуку о одузимању имовинске користи.

Тужилац за организовани криминал је, у поднеску Ктж.бр.4/16 од 03.02.2016. године, предложио да се усвоји жалба Тужиоца за организовани криминал, тако што ће Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, окривљене осудити на строжије казне затвора, а да се жалбе бранилаца окривљених, као и жалба стечајног управника ПД „АА“ АД у стечају одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 447 став 2 ЗКП у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал, Мирјане Илић, окривљеног АА, окривљене АА1 и њиховог браниоца, адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештених окривљеног АА2 и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом коју је испитао у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, а имајући у виду и предлог Тужиоца за организовани криминал, одлучио као у изреци пресуде.

Жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1 побија се првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП, тако што се истиче да је изрека пресуде неразумљива и противречна самој себи, при чему се у образложењу жалбе не наводи у чему се конкретно састоји неразумљивост и противречност изреке, већ се овај жалбени основ суштински своди на оспоравање правилности утврђеног чињеничног стања, о чему ће у наставку образложења бити више речи.

Жалбом браниоца окривљених АА, АА1 и АА2, адвоката АБ којом се побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступк аз члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, тако што се наводи да је првостепени суд пропустио да оцени доказе у смислу одредбе члана 428 став 8 ЗКП, јер пресуда не садржи разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, с обзиром да се у истој само наводе садржине исказа окривљених, сведока и писаних доказа, али не и оцене истих у смислу које чињенице и из којих разлога су из тих доказа узете као утврђене, нити се у пресуди даје опис чињеничног стања који је утврђен, већ се само интерпретирају изведени докази, при чему се исти не анализирају појединачно и у међусобној повезаности, нити се наводи која чињенице се из ког доказа узима као утврђена, због чега, коме од саслушаних сведока је првостепени суд поклонио веру и у ком делу, нити се даје оцена појединачних доказа, посебно исказа сведока.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, који се суштински своде на интерпретацију одредбе члана 428 став 8 ЗКП-а, по оцени Апелационог суда у Београду, у образложењу побијане пресуде су дати довољни, јасни и аргументовани разлози о чињеницама које су предмет доказивања, који не садрже никакве нејасноће, нелогичности нити противречности, те их у свему као правилне прихвата и овај суд. Наиме, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде навео конкретне доказе на основу којих је утврдио чињенично стање из изреке побијане пресуде у односу на сваког од окривљених, при чему је детаљно ценио одбране окривљених, наводећи у ком делу је поклонио веру њиховим исказима и из којих разлога, као и у којим деловима није прихватио одбране, а такође је навео којим разлозима се руководио при решавању спорних правних питања, а нарочито при утврђивању да ли су окривљени учинили кривична дела која су им стављена на терет, а све у складу са одредбом члана 428 став 8 ЗКП.

Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања жалбом браниоца окривљеног АА, окривљене АА1 и окривљеног АА2, адвоката АБ, као и жалбом браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1 оспорава се оцена суда о изведеним доказима, а с тим у вези и чињенични и правни закључци првостепеног суда да је овај окривљени на начин описан у изреци побијане пресуде извршио кривично дело за које је оглашен кривим, истичући да је првостепени суд у образложењу побијане пресуде за своја чињенична утврђења из изреке у погледу радњи за које је окривљени АА оглашен кривим пропустио да наведе јасне и аргументоване разлоге на основу којих доказа је утврдио да је овај окривљени као овлашћени складиштар Републичке дирекције за робне резерве Републике Србије искоришћавањем својих овлашћења присвојио робу и то меркантилни кукуруз и пшеницу у количини и вредности ближе означеној у изреци побијане пресуде и да је тиме прибавио противправну имовинску корист ПД „АА“ АД у укупном износу од 328.512.066,40 динара, а Републичкој дирекцији за робне резерве Републике Србије нанео штету у наведеном износу, на начин описан у изреци. Надаље се у жалбама бранилаца окривљеног АА указује да се пред Основним судом у Пожаревцу водио извршни поступак ради активирања хипотеке од стране Републичке дирекције за робне резерве на непокретностима „АА“ АД, које су дате као средство обезбеђења, при чему се у жалбама посебно инсистира на томе да је окривљени предузео сва расположива правна средства да до штете не дође, због чега према мишљењу бранилаца, не постоји умишљај код окривљеног АА да се оштети буџет Републике Србије, јер окривљени није умишљајно прибављао противправну имовинску корист правном лицу „АА“, чији је генерални директор био, већ је исти улагао напоре да наплати дуговања дужника судским или вансудским путем, да кооперанти испоруче дуговану пшеницу и кукуруз, да наплати новчана потраживања од купаца и од тих средстава да надомести мањак робе у силосима, те да спречи отварање стечајног поступка отпуштањем 450 радника.

Насупрот жалбеним наводима бранилаца окривљеног АА, првостепени суд је, и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, чињенично стање ближе описано у изреци побијане пресуде у односу на окривљеног АА правилно и потпуно утврдио на основу одбране овог окривљеног, дате у претходном поступку, као и на главном претресу, у којој је признао извршење предметног кривичног дела на начин како му је то стављено на терет, а која одбрана је прихваћена од стране првостепеног суда као логична и убедљива, јер је иста у сагласности са одбранама окривљених АА1 и АА2, као и са изведеним доказима у току поступка, који су ближе наведени у образложењу побијане пресуде детаљније оцењени од стране првостепеног суда како појединачно, тако и у међусобној вези и у склопу одбрана окривљених, о чему су у образложењу побијане пресуде дати довољно јасни и аргументовани разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Осим тога, првостепени суд је оцењујући наводе одбране окривљеног АА изнете на главном претресу дана 20.11.2015. године када је коментарисао доказе који су приложени уз поднесак од 17.11.2015. године од стране његових бранилаца да је окривљени тражио сагласност од Републичке дирекције за робне резерве у току 2011. године да му позајме 5 тона кукуруза и пшенице, али да му они на то његово тражење нису одговорили, правилно поступио када је ове наводе оценио као неосноване. Ово с тога, јер је окривљени АА током поступка када је износио своју одбрану наводио да је узео пшеницу и кукуруз која је била власништво Републичке дирекције за робне резерве и која је била поверена “АА” АД на складиштење, као овлашћеном складиштару, а да није тражио писмену сагласност од Републичке дирекције за робне резерве да узме пшеницу и кукуруз, при чему је и представник оштећене Дирекције за робне резерве, сведок СС, приликом испитивања у претходном поступку и на главном претресу навела да је роба присвојена од стране АД “АА”, без њихове изричите сагласности, те да генерални директор – окривљени АА, у име ПД “АА” АД ту сагласност никада није ни тражио од дирекције да робу отуђи, а коју сагласност је складиштар био у обавези да прибави сходно одредби члана 10 Уговора о складиштењу. Исказ сведока СС прихваћен је од стране првостепеног суда и исти је детаљно интерпретиран и правилно оцењен у побијаној пресуди.

Наиме, у Уговору о складиштењу, чувању и обнављању меркантилног кукуруза закљученог између Републике Србије, Министарства трговине и услуга – Републичке дирекције за робне резерве и АД “АА” из Пожаревца, као складиштара, кога је заступао генерални директор АА, и то уговора СТР ПОВ 8043/2010-01 од 14.09.2010. године и уговора број 80-44/2010-01 од истог датума, одредбом члана 10 је предвиђено да се и складиштење и отпрема меркантилног кукуруза, односно меркантилне пшенице врши по изричитом писменом налогу дирекције, а ставом 4 овог члана прописано је да се складиштар код отпреме меркантилне пшенице, односно кукуруза по налогу дирекције обавезује између осталог и да дирекцији достави отпремна документа у року од 3 дана од дана завршене отпреме (потврду о искладиштењу, магацински излаз, отпремницу, писмено овлашћење лица које је примило робу и слично), док је чланом 17 наведеног Уговора за меркантилну пшеницу и чланом 16 Уговора за меркантилни кукуруз прописано да у случају да складиштар неовлашећно употреби или отуђи пшеницу, односно кукуруз који је примио на чување или је не испоручи у количини или квалитету из налога Дирекције, између осталог дирекција се овлашћује да реализује средства обезбеђења рачунато по цени пшенице и кукуруза на продуктној берзи у Новом Саду на дан реализације.

Из налаза и мишљења судског вештака за економско-финансијску област, ВВ од 15.11.2013. године првостепени суд је утврдио да је на дан утврђивања мањка кукуруза 06.06.2013. године на продуктној берзи Нови Сад цена меркантилног кукуруза износила 20,77 динара, тако да је тржишна вреденост 190.930 килограма меркантилног кукуруза износила 3.965.616,10 динара, на дан утврђивања мањка пшенице 15.03.2013. године на истој берзи је цена меркантилне пшенице износила 24,30 динара, те је тржишна вредност 13.355.821 килограм пшенице износила 324.546.450,30 динара, укупна количина утрошене пшенице за потребе предузећа “АА”, за пекару, за пециво, као замена за пољопривредне произвођаче, за интерну предају млину у _, као и количина пшенице која је продата екстерним купцима и која је евидентирана у пословној документацији предузећа износи 7.521.901 килограм, чија је тржишна вредност 182.782.194,30 динара, док укупна количина недостајуће пшенице за коју не постоји евиденција у пословној документацији “АА” износи 5.833.920 килограма, чија је тржишна вредност 141.764.256,00 динара.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења првостепени суд је правилно поступио када није прихватио ни тезу одбране окривљеног АА да је он узео робу – кукуруз и пшеницу која је ПД “АА” АД, као овлашћеном складиштару била поверена на складиштење од стране Републичке дирекције за робне резерве, да би спасао ово предузеће и раднике запослене у истом, јер је фирма због финансијских дуговања била у кризи. Ово стога јер окривљени АА, као одговорно лице наведеног предузећа и у својству генералног директора није могао поступати противно одредбама Закона о робним резервама и уговора о складиштењу ради спашавања фирме финансијске пропасти, будући да се не може противзаконитим радњама покушавати избављање из финансијске кризе привредног друштва на чијем је челу окривљени био.

У жалбама бранилаца окривљеног АА понављају се наводи одбране овог окривљеног да је уговорима о складиштењу пшенице и кукуруза које је он у име ПД “АА” АД, као овлашћеног складиштара закључио са Републичком дирекцијом за робне резерве била предвиђена и хипотека на непокретностима ПД “АА” као средство обезбеђења Републичке дирекције за робне резервне, па и то што је он присвојио пшеницу и кукуруз поверено на складиштење, с обзиром да је постојала хипотека као средство обезбеђења, републичка дирекција би могла да се активирањем хипотеке на непокретностима овог предузећа намири, те да не би настала штета за њих, иако је он без изричитог писменог налога, односно сагласности републичке дирекције присвојио пшеницу и кукуруз које су оверене ПД “АА”, а који наводи одбране су правилно цењени од стране првостепеног суда. Наиме, и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепени суд је правилно закључио да за постојање кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ, па самим тим ни за постојање кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 357 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ у односу на окривљене АА1 и АА2, није од значаја постојање хипотеке на непокретностима АД “АА”, као средство обезбеђења, јер када је реч о хипотеци, као средству обезбеђења на непокретностима, у питању је облигациони однос који настаје у случају да складиштар на лагеру ускладишти робу и да у силосима нема робе, а што није од значаја за кривично-правну одговорност окривљених, због чега су жалбени наводи бранилаца којима се понавља напред изнета одбрана окривљеног АА оцењује као неоснована.

У жалбама бранилаца окривљеног АА понављају се наводи из завршне речи одбране да је окривљени АА поступао у крајњој нужди конкретном приликом, те да га због тога треба ослободити од кривичне одговорности јер није кривично дело оно које је учињено у крајњој нужди. Међутим, ови жалбени наводи се не могу прихватити, с обзиром да је одредбом члана 20 став 2 КЗ предвиђено да крајња нужда постоји када је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра или добра другога истовремено нескривљену опасност, која се на други начин није могла отклонити, а при том учињено зло није веће од зла које је претило, а како је првостепени суд правилно закључио да окривљени АА уопште није био у крајњој нужди, те да радње које је учинио нису биле предузете да од свог добра или добра другога отклања истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, већ да је поступао противно одредби члана 10 Уговора о складиштењу закљученог између ПД “АА” АД, као овлашћеног складиштара и Републичке дирекције за робне резерве, јер је без изричите писмене сагласности присвојио, те користио и отуђио робу – кукуруз и пшеницу која је Уговорима о складиштењу од стране Републичке дирекције за робне резерве поверена ПД “АА” АД, као складиштару, то се и по оцени овог суда истовремена нескривљена опасност могла отклонити на други начин да је окривљени тражио изричиту писмену сагласност Дирекције за робне резерве да присвоји робу – пшеницу и кукуруз, која је ПД “АА” АД поверена као овлашћеном складиштару на чување, а не на начин на који је поступао окривљени АА који је присвојио робу која му је поверена као овлашћеном складиштару и у име ПД “АА” АД истом располагао и отуђивао је како је он хтео, а не како је обавезан Уговором о складиштењу и то сходно одредби члана 10 овог уговора и чланом 20 Закона о робним резервама којим је прописано да предузеће и друго правно лице коме се на основу уговора, у складу са овим законом, повере на чување робне резерве, не може без писменог налога Републичке дирекције ту робу користити, отуђити, заменити робом друге врсте или квалитета, као ни прескладиштити је у друго складиште, нити складиштењем које му је поверено на чување располагати, мењати му намену и користити на други начин. Међутим, окривљени АА је поступио противно наведеној законској одредби и прибавио противправну имовинску корист ПД “АА” АД у укупном износу од 328.512.066,40 динара, а Републичкој дирекцији за робне резерве нанео штету у истом износу и то тако што је наведену робу без изричитог писменог налога Републичке дирекције за робне резерве користио и отуђио.

Што се тиче окривљених АА1 и АА2, жалбом њиховог браниоца, адвоката АБ, се оспорава закључак првостепеног суда да радње које су ови окривљени предузели, а које садрже обележја кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 357 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у саизвршилаштву у вези са чланом 33 КЗ, не представљају дело малог значаја у смислу одредбе члана 18 КЗ, истичући да првостепени суд за овакав закључак у образложењу побијане пресуде није дао довољно јасне и аргументоване разлоге.

Ови жалбени наводи су оцењени као неосновани, с обзиром да је првостепени суд у образложењу побијане пресуде на страни 79. дао довољно јасне и аргументоване разлоге на основу којих закључује да се у конкретном случају у односу на окривљену АА1 и окривљеног АА2 не може говорити о кривичном делу малог значаја у смислу одредбе члана 18 КЗ, а које разлоге у свему као правилне прихвата и овај суд. Наиме, одредбом члана 18 став 2 КЗ прописано је да је дело малог значаја ако је степен кривице учиниоца низак, ако су штетне последице одсутне или незнатне и ако општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције, а ставом 3 наведеног члана прописано је да се одредбе става 1 којом је прописано да је није кривично дело оно дело које, иако садржи обележја кривичног дела, представља дело малог значаја, и става 2 наведеног члана могу примењивати на кривична дела за која је прописана казна затвора до 5 година или новчана казна.

Насупрот наводима жалбе бранилаца окривљених АА1 и окривљеног АА2, првостепени суд је правилно закључио да степен кривице наведених окривљених није низак, а што је један од услова који мора бити испуњен да би се радило о делу малог значаја, с обзиром да су окривљени дана 31.12.2012. године као одговорна лица у ПД “АА” АД у Пожаревцу, и то окривљена АА1 у својству председника и члана пописне комисије за попис залиха пшенице, семенске робе, ђубрива и робе са стањем на дан 31.12.2012. године и као директор производног сектора ПД “АА” АД Пожаревац и окривљени АА2, као референт продаје у комерцијалном сектору наведеног предузећа и члан комисије заједно са осуђеним АА3, као процесним организатором складиштења житарица у РЈ силос у производном сектору ПД “АА” АД Пожаревац и чланом комисије, против кога је донета правноснажна пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду, којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела СПК ПОИ-68/15 од 23.09.2015. године, у службену исправу – пописну листу Републичке дирекције за робне резерве РС од 31.12.2012. године унели неистините податке да је у складишту ПД “АА” АД ускладиштен меркантилни кукуруз у количини од 221.430 килограма и меркантилна пшеница у количини од 13.355.821 килограма, а потом својим потписима и службеним печатом АД “АА” оверили наведену службену исправу са неистинитом садржином, иако су знали да је наведена роба отуђена без изричитог писменог налога Републичке дирекције за робне резерве РС и да се у силосима не налази ускладиштена меркантилна пшеница, док је на стању залиха меркантилног кукуруза било 30.500 килограма, након чега је окривљени АА да би приказао да се сва роба налази у складишту на стању залиха и прикрио присвајање робе, потписао пописну листу Републичке дирекције за робне резерве Републике Србије од 31.12.2012. године коју су попунили окривљена АА1 и окривљени АА2 са напред наведеном неистинитом садржином, да би са Републичком дирекцијом за робне резерве Републике Србије закључио нови уговор о складиштењу, чувању и обнављању меркантилне пшенице СТР ПОВ.бр.80-11/2013-01 од 13.02.2013. године на количину од 13.355.821 килограма.

Имајући у виду радње које су окривљени предузели, а које су несумњиво утврђене од стране првостепеног суда, јасно је да су окривљени поступали противно одредби члана 3 Закона о робним резервама којим је прописано да се робне резерве образују и користе за обезбеђење снабдевености и стабилности на тржишту, у случају ванредне ситуације – елементарним непогодама, несрећама, техничко-технолошким катастрофама и другим већим несрећама, ванредне ситуације наступања или непосредне опасности од наступања озбиљних поремећаја на тржишту, или ванредног или ратног стања, а о чему су дати детаљнији разлози у образложењу побијане пресуде.

Уговорима о складиштењу кукуруза и пшенице је регулисано да је складиштар требао да чува, робу која му је поверена од стране дирекције и да за то добија од Републичке дирекције за робне резерве складиштарину, а што је предузеће “АА” АД и добијало за робу којом је располагао окривљени АА, као генерални директор “АА” АД на начин како је он хтео, а не како је био обавезан одредбама Уговора о складиштењу и “АА” је добијало складиштарину иако робу као овлашћени складиштар није имало на лагеру. Дакле, с обзиром на све напред наведено, првостепени суд је правилно закључио да су се окривљени понашали противно одредби члана 3 Закона о робним резервама и да у том контексту није од значаја извршни поступак који се водио пред Основним судом у Пожаревцу ради активирања хипотеке од стране Републичке дирекције за робне резерве на непокретностима “АА” АД које су дате као средство обезбеђења, нити докази које је приложила одбрана окривљених, а на чему се посебно инсистира у жалбама бранилаца окривљеног АА, будући да питања која се односе на то да ли је Републичка дирекција за робне резерве на време реаговала, односно да ли се наплатила или се није наплатила активирајући хипотеку на непокретностима које “АА” АД дало као средство обезбеђења. Чињеница да се Републичка дирекција за робне резерве обезбедила хипотеком не значи да је на тај начин дозвољено складиштару да присвоји робу, да располаже робом и да робу продаје, а без сагласности Републичке дирекције, односно да робу користи противно одредби члана 20 Закона о робним резервама и члану 10 Уговора о складиштењу, а што је управо чинио окривљени АА.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ за која је и оглашен кривим. По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепени суд је правилно закључио да је окривљени АА приликом извршења наведеног кривичног дела поступао са директним умишљајем, јер је био способан да схвати значај свог дела и управља својим поступцима, свестан свог дела и његове забрањености и хтео је његово извршење, односно био је свестан да као одговорно лице – генерални директор ПД “АА” АД, које је овлашћени складиштар Републичке дирекције за робне резерве Републике Србије искоришћавањем својих овлашћења, присвојио робу, која је била поверена привредном друштву на основу уговора и анекса уговора о складиштењу и тиме прибавио противправну имовинску корист привредном друштву и тим присвајањем робе нанео штету Републичкој дирекцији за робне резерве Републике Србије, а о чему су у образложењу побијане пресуде дати детаљни разлози. Због тога су жалбени наводи бранилаца окривљеног АА којима се у наведеном делу побија првостепена пресуда тако што се истиче да на страни окривљеног није било умишљаја, оцењени као неосновани.

Такође се неосновано жалбом браниоца окривљених АА1 и АА2, адвоката АБ оспорава закључак првостепеног суда да су наведени окривљени приликом извршења кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 357 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 КЗ поступали као саизвршиоци. Ово стога јер су окривљени АА1 и АА2, заједно са осуђеним АА3, (према коме је поступак окончан доношењем пресуде о признању кривичног дела, који је такође био члан комисије у службену исправу – пописну листу Републичке дирекције за робне резерве РС) унели податке за које су знали да су неистинити, да се у складишту привредног друштва налази ускладиштена роба, иако су знали да те робе нема у складишту и да је иста отуђена без сагласности Републичке дирекције за робне резерве и својим потписима оверели тако неистиниту сачињену исправу, па је самим тим, према правилном закључку првостепеног суда, код окривљених постојала свест о заједничком деловању јер су окривљени заједнички попунили наведену пописну листу и исту потписали, при чему су хтели извршење предметног кривичног дела, поступајући са директним умишљајем, а што је све детаљно образложено у побијаној пресуди.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а по жалбама Тужиоца за организовани криминал и бранилаца окривљених, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одлучио као у изреци пресуде.

Наиме, првостепени суд је одлучујући о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеном АА од олакшавајућих околности ценио његове породичне прилике, односно чињеницу да је окривљени породичан човек, отац двоје деце, да није осуђиван, као и да је делимично признао извршење кривичног дела, док је нашао да отежавајућих околности није било, па га је ценећи наведене околности осудио на казну затвора у трајању од 2 (две) године, у коју ће му се урачунати време проведено у притвору ближе означено у побијаној пресуди.

Међутим, основано се жалбом браниоца окривљеног АА побија првостепена пресуда у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што се истиче да првостепени суд није дао адекватан значај овако утврђеним олакшавајућим околностима, указујући посебно на чињеницу да је окривљеном преминуо син, те да, с обзиром да на страни окривљеног није било отежавајућих околности, у конкретном случају има места одмеравању блаже казне.

Због тога је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налазећи да све наведене олакшавајуће околности, а у одсуству отежавајућих оправдавају представљају нарочито олакшавајуће околности, које оправдавају примену инситута ублажавања казне из члана 56 и 57 КЗ-а, због тога је усвајањем жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ1, а по службеној дужности поводом жалбе браниоца овог окривљеног, адвоката АБ у смислу одредбе члана 451 став 2 ЗКП-а преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљеног АА, тако што га је применом одредбе члана 4 став 2, 42, 45, 54, 56 и 57 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци у коју ће му се применом одредбе члана 63 КЗ урачунати време проведено у притвору од 29.04.2013. године до 07.05.2013. године.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, казна затвора у наведеном трајању на коју је овом пресудом осуђен АА сразмерна је тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и иста је нужна, али и довољна за постизање сврхе кажњавања из члана 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ.

Стога су жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима се побија првостепена пресуда због одлуке о кривичној санкцији у односу на окривљеног АА, оцењени као као неосновани.

Такође се неосновано жалбом Тужиоца за организовани криминал побија првостепена пресуда у делу одлуке о кривичној санкцији и у односу на окривљену АА1 и окривљеног АА2, с обзиром да је првостепени суд у односу на ове окривљене правилно ценио све околности из члана 54 КЗ које су од утицаја на висину казне, па је тако од олакшавајућих околности на страни окривљене АА1 ценио њене породичне прилике, да је мајка малолетног детета, да је признала извршење кривичног дела, као и да раније није осуђивана, док је на страни окривљеног АА2 од олакшавајућих околности ценио његове породичне прилике, да је отац двоје малолетне деце, да није осуђиван као и да је признао извршење кривичног дела, док је правилно нашао да отежавајућих околности на страни наведених окривљених није било, па је правилно поступио када их је применом одредби члана 45 став 5 КЗ осудио на казне затвора у трајању од по 10 (десет) месеци које ће се извршити у кућним условима уз примену електронског надзора у стану у којем окривљени живе.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, казне затвора у наведеном трајању на које су осуђени окривљена АА1 и окривљени АА2 сразмерне су тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљених и исте су нужне, али и довољне за постизање сврхе кажњавања из члана 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 став 2 КЗ.

Због тога су супротни жалбени наводи јавног тужиоца којима се оспорава правилност одлуке о кривичној санкцији у односу на наведене окривљене тако што се истиче да овако одмерене казне нису примерене степену кривице и тежини извршених кривичних дела, оцењени као неосновани.

Жалбом ПД “АА” АД у стечају из Пожаревца побија се првостепена пресуда у делу одлуке о одузимању имовинске користи прибављене извршењем кривичног дела у износу од 328.512.066,40 динара, тако што се истиче да је нејасно како је првостепени суд утврдио да имовинска корист прибављена за ПД “АА” АД у стечају, те да о томе нема разлога у побијаној пресуди пресуди.

Ови жалбени наводи су оцењени као неосновани, јер је првостепени суд правилном применом одредбе члана 91 став 1 КЗ и члана 92 став 3 КЗ, као и члана 538 и 541 ЗКП-а правилно поступио када је од ПД “АА” АД у стечају одузео имовинску корист прибављена извршењем кривичног дела у напред наведеном износу, а коју имовинску корист је утврдио на основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке ВВ, јер је наведеним одредбама Кривичног законика прописано да нико не може задржати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела и да се она обавезно мора одузети и од правног или физичког лица на које је пренесена.

Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 459 и 457 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одлучио је као у изреци пресуде.

Записничар,        Председник већа-судија
Мирјана Јанковић Недић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)