Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.11.2015.

Кж1 По1 30/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 30/14
Дана: 27.11.2015. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр.9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа и судија Мирјане Поповић, Душка Миленковића, Јасмине Васовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, са записничаренм Снежаном Станковић и са вишим судијским саветником Игором Рмандићем, у кривичном предмету против окривљеног АА и др., због продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и члана 61 и 33 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године, након одржаног претреса у смислу одредбе члана 449 ЗКП-а, дана 22. и 23.10.2015. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Саше Иванића, окривљених АА1, АА2, АА3, АА4, АА5, АА6, АА7, АА8, АА9 и АА10, те бранилаца адвоката ББ, ББ2, ББ1, ББ3, ББ4, ББ5, ББ6, ББ7, ББ8, ББ9, ББ10 и адвоката ББ11, и одсуству уредно позваних окривљених АА, АА11, АА12, АА13 и АА14 (према коме је поступак раздвојен) већином гласова је дана 27.11.2015. године, донео


П Р Е С У Д У

I

ПОВОДОМ жалбе Тужиоца за организовани криминал, а по службеној дужности у смислу одредбе члана 451 ст. 2. тач. 1 ЗКП, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године у ставу првом, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење,

На основу одредби члана 422 став 1 тачка 3 ЗКП-а, 103 став 1 тачка 4 Кривичног законика и члана 104 став 6 Кривичног законика према окривљенима:

  АА, АА11, АА9 и АА12,


ОДБИЈА ОПТУЖБУ

Да су:

окривљени АА у току 1995. године у Скопљу, са предузећем “АА1” уговорио куповину 10.000 картона цигарета марке “Партнер” и 1000 картона цигарета марке “ВЕК”, те 1000 картона цигарета марке “Велс” за купопродајну цену од 1.920.000 ДЕМ, по фактурама “АА1” испостављеним на предузеће “АА” Уб и то број 574/1, 572/1, 576/1, 577/1, 571/1, 575, 593/1, 628, 629, 627, 988 и 01/V, па су теретна моторна возила македонских регистарских таблица KU659 AZ/KU 900 AV, SK 138 A95/SK 841, SK 182 FR/SK 106 AL, SK 919 AR/BG 927 AS, SK 851 EI/SK 740 AK, са овом робом – цигаретама, ушла на територију СРЈ и то дана 26.08.1995. године са 7.000 картона цигарета марке “Партнер” у вредности од 1.120.000 ДЕМ на граничном прелазу Ђенерал Јанковић, дана 14.09.1995. године са 3000 картона цигарета марке “Партнер”, са 1000 картона цигарета марке “Велс” и са 1000 картона цигарета марке “ВЕК”, у укупној вредности од 800.000 ДЕМ, те је ова роба потом смештена у царинску испоставу Лука Београд ради даље царинске процедуре, па су од стране СУЦ-а по упутству окривљеног АА, а потом по налогу окривљеног АА1, издате јединствене царинске исправе под Посл.бројем 1661-1667 и 1672-1675 о пренаупућењу ових цигарета на царинску испоставу Богојево ради иступа са територије СРЈ, у којима је унет неистинит садржај да предузеће “АА” Уб упућује цигарете примаоцу “Ц.Ц.Г.С.” из Вуковара, Трг слободе 11, при чему је то било противно тадашњој наредби директора Савезне управе царина која је налагала да се роба у року од 3 дана оцарини без могућности пренаупућења, те су цигарете у теретним моторним возилима дана 28.09.1995. године у пратњи окривљеног АА9 испред предузећа “АА” Уб упућене на Царинску испоставу Богојево где су иступила ван територије СРЈ, за шта је на напред наведеним јединственим царинским исправама (ЈЦИ-а) прописно оверен иступ ових возила на територију тадашње РСК под бројевима 1555-1560 и 1565-1569, а што је евидентирано и у контролнику извозних ЈЦИ-а Царинске испоставе Богојево на овај дан, да би се потом у току исте ноћи теретна возила са цигаретама без икаквог царинског евидентирања вратила у СРЈ – подизањем граничне рампе, да би се роба потом сместила у магацин предузећа “АА4” у ЛЛ, а по складишницима предузећа “АА4” од 29. и 30.09.1995. године, издатих предузећу “АА” Уб које за предузеће “АА” Уб потписао окривљени АА11, одакле је роба без икаквог евидентирања продата крајњим корисницима за готов новац, а коју продају су обавили окривљени АА11 и АА9, а плаћање ове робе купци су вршили на више локација у Београду у просторијама предузећа “АА” Уб окривљеној АА12, на који начин су само на основу неплаћених царинских и других јавних прихода, прибавили протиправну имовинску корист од 22.045.196,31 динара (противвредност 22.045.196,31 ДЕМ),

- чиме би окривљени АА извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234. ст. 3. у вези са ст. 1 и чл.61 КЗ, а окривљени АА11, АА9 и АА12 продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234. ст. 3. у вези са ст. 1 КЗ у вези са чл. 35 и 61 КЗ.

II

ОДБИЈА СЕ као неоснована, жалба Тужиоца за организовани криминал, изјављена против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године, па се пресуда Вишег суда у Београду, у ставу другом, ПОТВРЂУЈЕ.

Трошкови кривичног поступка сходно одредби члана 265 став 1 ЗКП-а падају на терет буџетских средстава суда.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 39/13 од 18.07.2014. године, у ставу првом на основу одредби члана 422 став 1 тачка 3 ЗКП, у вези одредбе члана 103 став 1 тачка 4 Кривичног законика, према оптуженима АА, АА11, АА9 и АА12, одбија се оптужба да су и то окривљени АА извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а да су окривљени АА11, АА9 и АА12 извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 КЗ.

У ставу другом побијане пресуде на основу одредби члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени АА, АА1, АА11, АА9, АА12, АА13, АА2, АА3, АА14 (према коме је поступак раздвојен), АА4, АА5, АА6, АА7, АА10 и АА8, су ослобођени од оптужбе због кривичног дела и то: окривљени АА продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и члана 33 и 61 КЗ, окривљени АА1, АА7, АА6, АА2, АА3 и АА4 продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и члана 33 и 61 КЗ, а окривљени АА11, АА9, АА12, АА13, АА8, АА14 (према коме је кривичнипоступак раздвојен), АА5 и АА10 продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 35 и 61 Кривичног законика.

Истом пресудом је одређено да на основу одредби члана 265 став 1 ЗКП, трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовемено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал и то због битне повреде одредаба кривичног поступка у вези члана 438 став 2 тачка 1 и 2 у вези са чланом 437 тачка 1 ЗКП, због повреде кривичног закона из члана 439 тачка 2 у вези са чланом 437 тачка 2 ЗКП, и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 440 у вези са чланом 437 тачка 3 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду као другостепени суд, на основу одредби члана 449 ЗКП одржи претрес и пресуду Вишег суда у Београду Посебног одељења К.По1 бр. 39/13 од 18.07.2014. године, преиначи тако што ће окривљене огласити кривим за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужиоца за организовани криминал КТС бр. 11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет и изрекне им казне затвора како је то током првостепеног поступка предложено или да побијану пресуду преиначи у седници већа, у случају утврђивања повреде кривичног закона која је у жалби наведена тако што ће окривљене огласити кривим за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужиоца за организовани криминал КТС 11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет, и изрекне им казне затвора како је током првостепеног поступка предложено.

Одговоре на жалбу Тужиоца за организовани криминал благовремено су поднели бранилац окривљеног АА11 и АА12, адвокат ББ11, бранилац окривљене АА5, адвокат ББ4, бранилац окривљеног АА1, адвокат ББ, бранилац окривљеног АА7, адвокат ББ6, бранилац окривљеног АА, адвокат ББ7, бранилац окривљеног АА8, адвокат ББ8, окривљени АА6, те браниоци окривљеног АА6, адвокати ББ109 и ББ5.

Тужилац за организовани криминал у свом поднеску Ктж.бр.31/14 од 15.12.2014. године је предложио да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу Тужиоца за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 18.11.2014. године, те да као другостепени суд на основу одредби члана 449 ЗКП-а одржи претрес и пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године преиначи тако што ће окривљене огласити кривима за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет и изрекне им казне затвора како је то током првостепеног поступка предложено, или да исту пресуду преиначи у седници већа, у случају утврђивања повреде кривичног закона која је у жалби наведена, тако што ће окривљене огласити кривим за кривична дела која су им измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године стављена на терет и изрекне им казне затвора како је то током првостепеног поступка предложено.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу одредбе члана 448 ЗКП-а, дана 23.01.2015. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Саше Иванића, након чега је одлучено да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење у смислу одредбе члана 449 ЗКП-а одржи претрес, који претрес је и одржан дана 22. и 23.10.2015. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Саше Иванића, окривљених АА1, АА2, АА3, АА4г, АА5, АА6, АА7, АА8, АА9 и АА10, те бранилаца адвоката ББ, ББ2, ББ1, ББ3, ББ4, ББ5, ББ6, ББ7, ББ8, ББ9, ББ10 и ББ11, и одсуству уредно позваних окривљених АА, АА11, АА12, АА14 (према коме је поступак раздвојен) и АА13, на ком претресу је извршен увид и прочитани су списи предмета Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.39/13 од 18.07.2014. године, те саслушани присутни окривљени, након чега је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, донео одлуку као у изреци пресуде.

  Пре свега, измењеном оптужницом Тужиоца за организовани криминал КТС бр. 11/07 од 15.04.2013. године, окривљеном АА је стављено на терет да је као саизвршилац извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чл. 33 и 61 КЗ-а, а окривљенима АА11, АА9 и АА12 да су извршили продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чл. 35 и 61 КЗ-а.

У састав продуженог кривичног дела, према прецизираној оптужници ушла су и кривична дела за која је наведено да су извршена дана 26.08.1995. године, 14.09.1995. године, 28.09.1995. године, 29.09.1995. године и 30.09.1995. године, а за која је према овим окривљенима пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године, одбијена оптужба из разлога што је у односу на ове радње кривичних дела по налажењу првостепеног суда наступила релативна застарелост кривичног гоњења предвиђена одредбом члана 103 став 1 тачка 4 ЗКП-а.

Апелациони суд у Београду Посебно одељење, налази да застарелост кривичног гоњења код продуженог кривичног дела почиње да тече засебно за сваку радњу кривичног дела (односно према важећем законодавству за свако кривично дело) која улази у састав продуженог кривичног дела, почев од прве предузете радње, (став заузет на седници Кривичног одељења Врховног Касационог суда 15.04.2014.године).

Одредбом члана 103 став 1 тачка 4 Кривичног законика прописано је да ако у законику није другачије одређено, кривично гоњење се не може предузети када протекне 10 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко 5 година.

Одредбом члана 104 став 6 Кривичног законика, прописано је да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају када протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.

Имајући у виду цитиране законске одредбе, те како се окривљеном АА оптужницом ставља на терет да је радње продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чл. 61 и 33 КЗ-а, а окривљенима АА11, АА9 и АА12 да су радње кривичног дела 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са ставом 1 КЗ у вези са чл. 35 и 61 КЗ-а извршили дана 26.08.1995. године, 14.09.1995. године, 28.09.1995. године, 29.09.1995. године и 30.09.1995. године, а како је због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика (“Службени гласник РС” број 121/2012) запрећена је казна затвора од 2 до 10 година, то је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење нашао да је у међувремену у сваком случају наступила застарелост кривичног гоњења у односу на ове окривљене и то дана 26.08.2015. године, 14.09.2015. године, 28.09.2015. године, 29.09.2015. године и 30.09.2015. године, услед чега је, а поводом жалбе Тужиоца за организовани криминал, пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.39/2013 од 18.07.2014. године, а по службеној дужности, и у овом делу преиначена и оптужба према окривљенима за наведена кривична дела одбијена, па је с тога донета одлука као у ставу првом изреке пресуде.

Даље је увидом у списе предмета, веће Апелационог суда у Београду, Посебно одељење је утврдило да је првостепени суд у пресуди Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.103/2010 од 28.10.2011. године (прва првостепена пресуда донета у овој кривично правној ствари) из изреке пресуде те изоставио радње описане у оптужници, а које се тичу чињеничних навода, да је у питању организована криминална група, па је тако изоставио да је у периоду од 1995. године до краја 1996. године окривљени АА, организовао криминалну групу са циљем да ради стицања добити на дуже време, по унапред одређеним улогама и задацима, применом одређених правила интерне контроле и дисциплине чланова и применом насиља и застрашивања, коришћењем пословне структуре и утицајем дела организације на извршну власт, врше кривична дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 КЗ-а, за које је прописана казна затвора у трајању од 2 – 10 година и злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 КЗ-а, за које је прописана казна затвора у трајању од 2 – 12 година, при чему је био свестан свог дела, хтео његово извршење и знао да је забрањено, на тај начин што је окривљени АА створио план деловања да користећи свој положај одговорног лица и пословну структуру свог предузећа “АА” Уб, од разних страних произвођача за ефективни страни новац купује цигарете, а потом да исте увезе без евидентирања увоза – уласка цигарета на територију Савезне Републике Југославије, да коришћењем царинских исправа са неистинитим садржајем лажно прикаже увоз цигарета на територију СРЈ за непостојеће правно лице, затим предметне цигарете транспортује до нерегистрованих закупљених магацинских простора предузећа “АА” Уб, а потом да их складишти и продаје на територији Републике Србије физичким лицима за готов новац, без евидентирања тог промета у књиговодственој евиденцији предузећа, без обрачуна и плаћања јавних прихода, а да продајом цигарета крајњим корисницима на територији Републике Србије без обрачуна и плаћања царинских и других јавних прихода прибави себи и другим оптуженим припадницима криминалне групе противправну имовинску корист у укупном износу од 148.750.199,75 динара (противвредност од 50.641.431 ДЕМ и 6.415.415,98 УС долара), па су окривљени АА1, АА8, АА11, АА12, АА13, АА2, АА3, АА8, АА14, АА4, АА7, АА5, АА5 и АА10 постали припадници криминалне групе и прихватили активности криминалне групе као своје и извршавали одређене активности које су се у конкретним ситуацијама пред њих постављале и којима су са умишљајем битно допринели и помогли остварењу плана деловања и прибављања наведене противправне имовинске користи, при чему су били свесни свог дела, хтели његово извршење и знали да је забрањено.

Надаље из наведене пресуде такође произилази да је суд из изреке пресуде изоставио радње описане у оптужници, а које се стављају на терет окривљеном АА и то да је организовао изношење дела добити и ефективног страног новца ван територије тадашње СРЈ, а за окривљеног АА11, окривљеног АА9 да су у више наврата девизна средства од продаје цигарета преносили на територију Кипра.

У односу на окривљеног АА9, суд је у тој пресуди такође из изреке пресуде изоставио радњу која му је била стављена на терет и то да је заједно са окривљеним АА11 учествовао у дистрибуцији цигарета из магацина ЛЛ у ЛЛ1, те да је заједно са сада покојним АА15 и окривљеним АА8 применом насиља спречио раднике финансијске полиције у вршењу контроле магацина у ЛЛ1.

Такође суд је из изреке пресуде изоставио радње које се окривљеном АА9 стављају на терет да је по налогу окривљеног АА учествовао у наоружаној пратњи моторних возила, затим је изоставио радње које се окривљеном АА13 стављају на терет, и то да је по налогу окривљеног АА учествовао у пратњи транспортних моторних возила са цигаретама службеним возилим СУЦ-а са полицијским регистарским ознакама од граничних прелаза до магацина “АА”, док је у односу на АА8 изоставио да је учествовао у наоружаној пратњи теретних моторних возила са цигаретама које су без царинског надзора ушли на територију Републике Србије, а у односу на окривљену АА5 изоставио радње које се односе на то да је она по договору са окривљеним АА11, пронашла адекватан магацински простор у Новом Саду за смештај цигарета “АА” Уб, затим да је контролисала рад ангажованих радника у магацину у ЛЛ1, као и да је доводила у везу купце цигарета и одговорна лица предузећа “АА” Уб ради купопродаје цигарета.

Што се пак тиче окривљених АА2, АА4 и АА3, наведеном пресудом изостављене су радње које се стављају на терет окривљенима и то да су чланови ванредне мере контроле тзв.ВМК, као и да су поступали по налогу окривљеног АА1, за окривљеног АА6 изостављено је да је поступао по претходном договору са окривљеним АА7 да онемогући овлашћена службена лица СУП-а Нови Сад у било каквој контроли пословања предузећа “АА” Уб, а за окривљеног АА10 изостављене су радње које се окривљеном стављају на терет да је поступао по налогу окривљеног АА, као и да је поступао у име непостојећег предузећа “АА2” Нови Сад.

Из изреке наведене пресуде изостављене су такође и радње из продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја и то радња од 23.08.1996.године на граничном прелазу Прешево, радња од 27.08.1996. године на граничном прелазу Прешево, радња од 26.07.1996.године на граничном прелазу Прешево и радња од 07.08.1996.године такође на граничном прелазу Прешево, као и лица - окривљени АА9 и АА6 и то из радње кривичног дела од 11.10.1996.године у магацинском кругу ДП “АА5” у ЛЛ1.

Најзад, том пресудом окривљена АА12 ослобођена је од оптужбе да је извршила продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 4 у вези става 1 и 3 КЗ у вези са чланом 35 и 61 КЗ, а окривљени АА7 ослобoђен је од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 61 и 33 КЗ у продуженом трајању и саизвршилаштву.

Увидом у списе предмета Апелациони суд у Београду Посебно одељење је утврдио да је против пресуде Вишег суда у Београду – Посебног одељења К.По1 бр. 103/2010 28.10.2011. године, жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал дана 29.02.2012.године и то због битне повреде одредаба кривичног поступка, због погрешно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о кривичним санкцијама, а жалбе су изјавили и браниоци окривљених. Апелациони суд у Београду је својим решењем Кж1 По1.бр.8/12 од 08.02.2013. године, а уважавајући како жалбу Тужиоца за организовани криминал тако и жалбе бранилаца окривљених пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године, укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

Међутим Тужилац за организовани криминал у својој жалби КТС.бр. 11/07 од 29.02.2012. године, а побијајући горе наведену пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, у образложењу своје жалбе прецизно и децидирано наводи на које делове те пресуде се жали.

Из наведене жалбе Тужиоца за организовани криминал произилази да се иста односи на тачно одређене делове пресуде, и то ослобађајући део пресуде у односу на лица окривљене АА12 и АА7, а затим на изостављене радње из продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја и то радњу од 23.08.1996.године на граничном прелазу Прешево, радњу од 27.08.1996.године на граничном прелазу Прешево, радњу од 26.07.1996.године на граничном прелазу Прешево и радњу од 07.08.1996.године такође на граничном прелазу Прешево, као и на изостављена лица - окривљене АА9 и АА6 и то из радње од 11.10.1996.године у магацинском кругу ДП “АА5” у ЛЛ1, док се на остале изостављене радње о којима је горе било реч, из изреке пресуде Вишег суда у Београду К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године, није жалио из чега произилази да своју жалбу није изјавио у том правцу. У свом изјашњењу на жалбе бранилаца окривљених КТЖ број 45/12 од 23.04.2012.године заменик ТОК-а, је чак навео да је првостепени суд у свему у делу којим су окривљени оглашени кривим правилно и потпуно утврдио чињенично стање.

Прецизираном оптужницом Тужиоца за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године, окривљенима АА, АА1, АА11, АА9, АА12, АА13, АА2, АА3, АА14, АА4, АА5, АА6, АА7, АА10 и АА8 су на терет поново стављене све радње које су изостављене у изреци претходне пресуде, чак и оне на које се тужилац није жалио (а како је то предходно наведено).

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење полазећи од саме природе института предвиђеног одредбом члана 453 ЗКП-а, забране преиначења на штету окривљеног, закључује да није довољно само постојање правног лека изјављеног на штету окривљеног од стране јавног тужиоца, па да забрана reformatio in peius - забрана преиначење на штету окривљеног, не важи.

Забрана reformatio in peius, као институт кривичног процесног права, омогућава да се правни лек изјављен у корист окривљеног не може окренути против њега. Онa у суштини значи да се у поступку по правним лековима, не може донети одлука на штету окривљеног, по правном леку уложеном у његову корист.

По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, дејство забране reformatio in peius је апсолутно, што даље значи да суд решавајући по правном леку уложеном у корист окривљеног не сме донети одлуку која би на било који начин ишла на штету окривљеног, што даље значи да је у поступку по правном леку доња граница промене положаја окривљеног нападнута пресуда, а што даље указује да се дејство забране reformatio in peius односи и на чињенично стање дато у побијаној пресуди.

Када је јавни тужилац изјавио правни лек, поставља се питање да ли тада важи забрана преиначења на штету окривљеног. Дакле, ако је правни лек јавни тужилац уложио, поред правног лека уложеног од стране окривљених или њихових бранилаца, те ако су пак оба правна лека успела, поставља се питање, да ли важи забрана reformatio in peius.

Када је јавни тужилац уложио правни лек против прве првостепене пресуде – напред наведене, из свих законских основа као што је случај у овом предмету, па и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, али само у односу на ослобађајући део и конкретно прецизиран осуђујући део пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.103/2010 од 28.10.2011. године, како је напред наведено али не и на одређен део пресуде који се односи на чињенично стање које је изостављено из изреке наведене пресуде, апсолутно дејство забране reformatio in peius се нужно намеће, јер би у противном било довољно да јавни тужилац уложи жалбу и побија пресуду из формалних основа, па да искључи примену ове забране, што свакако није у складу са разлозима увођења овoг института у кривични поступак. Из свега изложеног, се поново закључује да није довољно постојање правног лека изјављеног на штету окривљеног од стране јавног тужиоца па да забрана reformatio in peius не важи, и да се самим тим по налажењу Апелационог суда у Београду Посебног одељења, у таквим случајевима окривљени ни у ком случају не може доводити у неповољнији кривично правни положај.

Наиме, у конкретној ситуацији када је пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године укинута, а усвајањем како жалбе Тужиоца за организовани криминал, тако и жалбе бранилаца окривљених, није од утицаја то што је побијана пресуда укинута и враћена на поновно одлучивање, будући да се забрана преиначења на штету окривљеног односи и на чињенично стање. Наиме, забрана преиначења на штету окривљеног суштински у себи подразумева, да утврђивање новог чињеничног стања може да иде само дотле док оно буде неповољније за окривљеног од оног које је било утврђено у побијаној односно у пређашњој пресуди, односно до граница одређених овом забраном.

Другим речима, у поступку по правним лековима, а поводом правног лека уложеног у корист окривљеног забрана reformatio in peius важи и за чињенично стање. Дакле, доња граница промене кривичноправног положаја окривљених је побијана пресуда. Према томе суд не сме применити строжи закон, тј.све одредбе тог закона и то одредбе о кривичном делу, кривици, казни, процесним претпоставкама итд., ако су испуњени услови за примену принципа забране reformatio in peius. Сама природа наведеног института имплицира да је исти и уведен у позитивно законодавство, да би се окривљени заштитио од ситуације да се његов правни лек евентуално може окренути против њега, што даље имплицира да забрана важи како у случају друкчије правне квалификације и строжијег кажњавања базираног на чињеничном стању из побијане пресуде, тако и у случају новоутврђеног чињеничног стања. Дакле, из свега овога се закључује да суд, у поновном поступку не сме утврђивати нове чињенице и околности.

С` обзиром на напред наведено, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да, имајући у виду да Тужилац за организовани криминал у својој прецизираној оптужници Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године, дакле оптужници која је измењена након укидања пресуде Вишег суда у Београду К.По1 бр. 103/10 од 28.10.2011. године, у диспозитив исте поново инкорпорира радње које су напред наведене, које су биле изостављене и на које се није жалио, и самим тим повећава киминалну количину у односу на окривљене АА, АА1, АА9, АА12, АА13, АА2, АА3, АА14 (према коме је поступак раздвојен), АА4, АА5, АА6, АА7, АА10 и АА8, то је Апелациони суд у Београду Посебно одељење применом одредби члана 453 ЗКП нашао да у конкретној ситуацији Тужилац за организовани криминал то није могао учинити. Посебно је при том Апелациони суд у Београду Посебно одељење имао у виду да су у претходној пресуди били изостављени чињенични наводи везани за организовање организоване криминалне групе, а на који део пресуде Тужилац за организовани криминал се није жалио, те да с тога није имао овлашћење у смислу позитивних законских одредби да у својој прецизираној оптужници поново окривљенима на терет стави и те радње (а нарочито ако се има у виду непостојање института организоване криминалне групе у време извршења кривичних дела која се окривљенима стављају на терет, за које радње би чак и у случају да су биле инкриминисане у то време, наступила застарелост кривичног гоњења).

Након изнетог, разматрајући даље предмет овог кривично правног поступка, када су у питању радње кривичних дела које окривљенима стављају на терет, а везано за 1996. годину, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да током поступка на основу свих изведених доказа, није доказано, да су окривљени у време и на начин како је то описано у диспозитиву оптужнице Тужиоца за организовани криминал, извршили кривична дела која им се стављају на терет.

Пажљивом анализом и оценом доказа за догађаје на граничном прелазу Прешево од 23.08., 27.08. и 26.07. и 07.08.1996. године, суд је дошао до закључка да су неспорно утврђене једино чињенице да су, а према подацима добијеним из евиденције царине Републике Македоније, камиони бројева наведених у изреци оптужнице, превозили цигарете из предузећа “АА1”, да су сачињене јединствене царинске исправе Републике Македоније у вези са том робом на царинској испостави Скопље, те да су цигарете изашле и иступиле из Републике Македоније, док у погледу уласка наведених камиона на територију Савезне Републике Југославије како на граничном прелазу Прешево, нити на било ком другом граничном прелазу на територији тадашње Савезне Републике Југославије за дане 23.08., 27.08., 26.07. и 07.08.1996. године нема никакве евиденције, нити доказа о томе. Ово тим пре што то конкретно не произилази нити из исказа бројних саслушаних сведока везано за наведене догађаје, нити из било каквих писаних доказа који су изведени у току поступка, па су тврдње тужиоца описане у диспозитиву оптужног акта остале непоткрепљене било којим доказом, јер чињенице да су се сведоци СС и СС1 у својим исказима изјашњавали да је у току лета 1996.године било нелегалног уласка цигарета на територију СРЈ на граничном прелазу Прешево, и то "подизањем рампе" и "без икаквих папира" не могу се само тако извођењем паушалног закључка, довести у везу са веома конкретним описом радњи које се овде окривљенима оптужним актом стављају на терет, нити се тим исказима на било који начин доказује да су управо именовани окривљени, у време, на начин и на месту како то описује тужилаштво, извршили радње које су им стављене на терет.

Такође измењеном одбраном окривљеног АА2, а на коју се управо Тужилац за организовани криминал позива, потврђују се само објективне околности догађаја на граничном прелазу Прешево (а како то и само тужилаштво наводи), и то управо чињеница да је било нелегалног уласка цигарета у СРЈ за предузеће “АА2” из Новог Сада (или како он наводи за државну безбедност и јавну безбедност СРЈ преко тог предузећа), за које предузеће у току поступка није утврђено нити коме је припадало, нити ко је пословао преко тог предузећа, обзиром да је према извештају регистрационог суда непостојеће.

Када је реч о догађају на граничном прелазу Прешево од 16.08.1996. године, такође пажљивом и свестраном анализом доказа приложених од стране Тужиоца за организовани криминал, овај суд је мишљења да је неспорно утврђено такође да су, а према подацима добијеним из евиденције царине Републике Македоније, камиони бројева наведених у изреци оптужнице, превозили цигарете из предузећа “АА1”, да су сачињене јединствене царинске исправе Републике Македоније у вези са том робом на царинској испостави Скопље, те да су цигарете изашле и иступиле из Републике Македоније, као и да је из службене белешке од 21.08.1996.године чија је аутентичност и садржина потврђена и исказима сведока ФФ21 и ФФ22, утврђено да су дана 16.08.1996. године, истих девет камиона ушли на територију СРЈ, а за потребе предузећа “АА2” из Новог Сада, _, да возачи нису поседовали пратеће папире и да су од стране ЦИ Прешево упућени на теретни терминал Прешево, а дана 20.08.1996.године пратеће папире сачинила је шпедиција ДД “АА3” Београд-експозитура Прешево, да су се у камионима налазиле цигарете и да је роба упућена на царињење у ЦИ Нови Сад. Но, даље логицирање Тужиоца за ораганизовани криминал, којим доводи у везу овде окривљене са наведеним камионима и наведеном фирмом, по ставу овог суда не може се прихватити. Ово с тога што тужилаштво за даље своје наводе изводи закључке који су опет засновани на фотокопијама, што је, а како је то напред већ речено, за овај суд неприхватљиво.

Наиме, Тужилац за организовани криминал је своје тврдње садржане у оптужном акту поткрепило фотокопијама фактура привредног друштва “АА1” у којима је назначено да је купац предметних цигарета привредно друштво “АА” Уб заједно са фотокопијама испратница привредног друштва “АА1” на којима је назначено да су предметне цигарете упућене привредном друштву “АА2” из Новог Сада, те службеном белешком од 21.08.1996.године са фотокопијама ЈЦИ-а СРЈ у прилогу. Такође, Тужилац за организовани криминал логицирањем и укрштањем копија (које имају доказну снагу) и фотокопија (без доказне снаге) изводи закључак да, ако је на фотокопији фактуре “АА1” као купац цигарета у тадашњој СРЈ означено привредно душтво “АА” Уб, а у фотокопији испратнице привредно друштво “АА2” из Новог Сада, а на копији ЈЦИ-а Македоније привредно друштво “АА2” из Новог Сада и као контакт особа испред тог предузећа означен господин ГГ са бројем телефона 061/434-689, (имплицирајући да се ради у конкретном случају о АА11 сестрићу оптуженог АА, који је радио и за његово предузеће “АА” Уб), те на фотокопији ЈЦИ-а СРЈ привредно друштво “АА2” из Новог Сада, да је у том случају првоокривљени АА био лице под чијом је контролом радило привредно друштво “АА2” из Новог Сада.

Овакав став Тужиоца за организовани криминал није одржив, имајући у виду да је једина исправа која се у овом поступку може користити јесте копија ЈЦИ-а Македоније на којој је означено привредно друштво “АА2” из Новог Сада и као контакт особа испред тог предузећа означен господин ГГ са бројем телефона _, из које би сви остали закључци које је Тужилац за организовани криминал извео, уколико би тако учинио и суд, били директно у супротности са начелом кривичног поступка предвиђеним одредбом члана 16 став 5 ЗКП-а. Такође се не може прихватити ни закључивање Тужиоца за организовани криминал да се фотокопије ЈЦИ државе СРЈ могу конвалидирати у доказном смислу копијама ЈЦИ државе Македоније, пошто се очигледно не ради о истој документацији (такав се закључак не може извести само на основу поклапања података, јер се из фотокопије не може утврдити нити у ком моменту је она сачињена нити на основу чега, из којих разлога се фотокопије и не користе као доказна средства у кривичном поступку), те се по налажењу овог суда ради само о слободној интерпретацији тужиоца, која је непоткрепљена ваљаним доказима.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, указује, да је решењем овог суда Кж1 По1.бр.8/12 од 08.02.2013. године, првостепена пресуда у овом кривичном предмету, уважавањем жалби бранилаца окривљених, већ била укинута из разлога што се пресуда не може заснивати на доказима и документацији која је у фотокопији, а која документација обзиром на протек времена и начин на који је иста настајала, није могла бити од стране суда прибављена у свом изворном облику.

Дакле, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, веродостојност фотокопије се не може утврђивати, а посебно не у погледу њене садржине, те је Апелациони суд у Београду Посебно одељење, укидајући тада првостепену пресуду у овом кривичном поступку, јасно указао да неоверене фотокопије не представљају доказе на којима се пресуда према одредбама важећег Законика о кривичном поступку може заснивати, обзиром да неоверена фотокопија нема карактер доказа у кривичном поступку, јер ЗКП искључиво предвиђа могућност доказивања оригиналом исправе, те евентуално њеном копијом, чему се може уподобити једино фотокопија која је оверена од стране надлежног органа и која би се као таква једино у том случају у правном промету сматрала релевантном.

Обзиром да из списа предмета несумњиво произилази да се у конкретном случају ради о неовереним фотокопијама, чију веродостојност садржаја није било могуће проверити увидом у оригинал исправе будући да исти не постоји, то Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да се на таквим доказима не може заснивати пресуда.

Пажљивом анализом и оценом доказа за догађаје на граничном прелазу Келебија од 12. и 13..08., 20.08. и 26.08. до 29.08.1996. године, суд је дошао до закључка да су неспорно утврђене чињенице да су, а према подацима добијеним из евиденције царине Републике Мађарске, камиони бројева наведених у изреци оптужнице, превозили цигарете на име предузећа “АА2” из Новог Сада као купца истих, те да су цигарете изашле и иступиле из Републике Мађарске, као и да из исказа сведока ФФ23 до ФФ30 произилази да су камиони ушли на територију СРЈ, и да је улазак праћен доласком џипова са лицима која нису хтела да се легитимишу, што је поткрепљено за дан 13.08.1996.године и службеном белешком ФФ23 и ФФ24 чија је аутентичност и садржина потврђена и исказима сведока, те копијом дневника догађаја чија је аутентичност такође потврђена исказом сведока ФФ26, затим за дан 20.08.1996.године извештајима ФФ23, ФФ29 и ФФ"8 чија је аутентичност садржине потврђена и исказима сведока, као и за дан 29.08.1996.године службеном белешком ФФ28 чија је аутентичност садржине потврђена и исказом сведока. Такође је неспорно утврђено за дан 13.08.1996.године и присуство радника СУЦ-а окривљених АА2 и АА4, те присуство окривљеног АА9, и то како из извештаја Станице милиције за контролу прелажења државне границе, тако и из дневника догађаја. Уз све то везано за догађаје на граничном прелазу Келебија, утврђено је и да роба и подаци из сачињених ЈЦИ, а које су, према наводима сведока ФФ19, уништене, нису унете у рачунски систем Савезне управе царина тадашње СРЈ.

Према томе из наведених доказа изведених у току поступка везано за догађаје на граничном прелазу Келебија, недвосмислено је утврђен нелегалан и неевидентиран улазак цигарета на територију СРЈ, за предузеће “АА2” из Новог Сада, за које предузеће, а као што је то већ напред речено, у току поступка није утврђено нити коме је припадало, нити ко је пословао преко тог предузећа, обзиром да је према извештају регистрационог суда непостојеће, а да је према наводима одбране окривљеног АА2 државна безбедност и јавна безбедност СРЈ радила цигарете преко тог предузећа. Такође се из изведених доказа, а прихватајући сведочења напред поменутих лица која су сачинила службене белешке, као и сведочење сведока ФФ19 може закључити да су то омогућили окривљени АА2 наређењима која је издавао да се оригинални ЈЦИ државе СРЈ предају њему или да се униште, као и да се под тим бројевима заведе друга роба, као и сведок ФФ19 који је та наређења и извршавао, чиме се ни на који начин не потврђују наводи из диспозитива оптужног акта који су битни за постојање елемената кривичног дела које је овде окривљенима стављено на терет, односно да су то урадили по налогу окривљеног АА1 као ни да су тиме прибавили корист окривљеном АА. Јер указивање сведока ФФ20, (који да подсетимо, као саветник у Одсеку за царинске истраге, а затим у Одсеку за сузбијање кријумчарења, није ставио у то време нити једну примедбу на распоређивање именованих у одсек у коме је саветник, нити је о томе оставио каквог писаног трага, нити је евентуално имао примедби на рад наведених лица), на чињеницу да су окривљени АА2 и АА4 често ишли код окривљеног АА1 и да су били одговорни искључиво њему, по оцени овог суда, само по себи ништа конкретно не говори у смислу постојања кривице, у ситуацији када су окривљени АА2 и Додески радници СУЦ-а, (распоређени коначним решењима у Одељење за сузбијање кријумчарења, уз напомену да се овај суд није бавио тиме да ли су за то имали одговарајућу стручну спрему, јер би то евентуално могао да буде предмет неког дисциплинског поступка у оквиру тадашњег СУЦ-а, чега колико је познато, није било), и у ситуацији када је окривљени АА1 директор тог истог СУЦ-а, а посебно не у ситуацији када и сам сведок наводи да је и он често ишао код директора и да је тамо затицао те окривљене.

Дакле, и указивање сведока СС да је окривљени АА2 редовно ишао на састанке код директора АА1, те да су у питању “директорови људи”, у ситуацији када он признаје да је поступао по АА2 налозима, као и сведок ФФ19, не говори ни о чему другом, сем да су оба сведока мотивисана тиме да избегну сопствену одговорност за било који свој поступак и да се пред судом оправдају тиме да су слушали АА2 јер је он “директоров човек”. Овај суд је ценио и навод да окривљени нису достављали извештаје шефу свог одсека пок.ПП, али је нашао да и такво понашање, уколико су наводи тачни, представља евентуално поступање противно Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у СУЦ-у, што подлеже дисциплинској одговорности, те да за мотиве таквог понашања, уколико га је и било, не постоје докази у списима предмета онако како га је тужилац описао у оптужном акту. Треба напоменути да је у датој ситуацији, овај суд ценио да ли би према опису радњи из оптужног акта, окривљени АА2 евентуално могао бити оглашен кривим за неко друго кривично дело, јер суд није везан правном квалификацијом, али такве могућности према чињеничном опису оптужног акта није било, без повреде идентитета оптужбе.

Према томе, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у том смислу посебно ценио радње кривичног дела које су окривљеном АА1 стављене на терет да је у својству службеног лица – директора Савезне управе царина искоришћавањем свог службеног положаја и прекорачењем граница свог службеног положаја, а преко радника царине, чланова ванредне мере контрола тзв. ВМК оформио исте противно општим актима СУЦ-а – мимо Одељења за сузбијање кријумчарења и царинске истраге СУЦ-а, те им дао да исти преузму потпуну царинску контролу и надзор на царинским прелазима, али након свестране анализе свих изведених доказа овај суд налази да ови наводи нису нити једним доказом поткрепљени од стране Тужиоца за организовани криминал. Наиме, такозване ВМК екипе нису оформљене противно правилима СУЦ-а (оне су и раније постојале), нити су исте поступале мимо Одељења за кријумчарење и царинске истраге СУЦ-а будући да су АА4 и АА2 (о чему је већ било речи у овој пресуди) решењима донетим у оквиру деловања СУЦ-а и распоређени у Одељење за сузбијање кријумчарења и царинске истраге СУЦ-а.

Разматрајући даље предмет овог кривично правног поступка, када су у питању радње кривичних дела које окривљенима стављају на терет, а везано за догађаје од 23.08.1996.године у ЛЛ1 и 11.10.1996.године у ЛЛ1, које радње су на терет стављене окривљенима АА6, АА9, АА8 и АА7, овај суд је утврдио да је несумњиво да из исказа сведока ФФ31 и ФФ32 произилази да су АА6 и АА7 прекидали акције контроле, као и да је разлог за то био што Државна безбедност наставља са даљим радом, затим да из исказа сведока ФФ14 до ФФ18 такође произилази да је окривљени АА6 прекинуо акцију контроле магацина у ЛЛ1 и да је навео да ће даљи посао преузети Државна безбедност, док из исказа сведока ФФ8 до ФФ13 произилази да су у магацину у ЛЛ1 лица наведена у оптужном акту лишена слободе од стране наоружаног момка у цивилу у току ноћи 11.10.1996.године и задржана до сутрадан поподне, али је овај суд нашао да се у конкретном случају, у ситуацији када нити постоји организована криминална група (подсетимо да је тужилац пропустио да се жали у том делу на пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.103/2010 од 28.10.2011. године, из чије су изреке изостављене радње описане у оптужници, а које се тичу чињеничних навода да у питању организована криминална група, те да с тога овај чиљенични опис ни по том основу није могао поновити у својој прецизираној оптужници, а како је то већ образложено на странама 7, 8, 9, 10 и 11 ове пресуде), нити она може постојати према законодавству у време извршења кривичног дела, овако описане радње које се окривљенима стављају на терет, без контекста организоване криминалне групе, не могу представљати радње кривичног дела за које су окривљени оптужени, већ евентуално радње од 23.08.1996.године могу бити радње кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 242 став 1 КЗ РС, односно радње од 11.10.1996.године могу бити радње кривичног дела противправно лишење слободе из члана 63 став 2 КЗ РС, за која кривична дела је свакако одавно наступила застарелост кривичног гоњења. 

Када су у питању радње које се окривљенима АА6 и АА7 стављају на терет, које се односе на то да је окривљени АА6 имао претходни договор са окривљеним АА7 а све у циљу да се онемогуће овлашћена службена лица СУП-а Нови Сад у контроли пословања предузећа „АА“ Уб, те радње које им се стављају на терет да су радници финансијске полиције спречени у контроли магацина у ЛЛ1, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да након свестране анализе није доказано да је између АА6 и АА7 постојао било какав договор. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је за окр. АА6 а на основу писмених доказа у списима предмета – решења о распоређивању на радно место начелника Секретаријата унутрашњих послова у Новом Саду утврдио да је исти у току 1995. и 1996. године био распоређен на радно место начелника Секретаријата унутрашњих послова у Новом Саду док је на основу исказа саслушаних сведока тадашњих радника СУП-а Нови Сад ФФ1 до ФФ7 утврдио да је окривљени АА6 као начелник СУП-а Нови Сад у оба случаја дакле и када се ради о магацину у ЛЛ током 1995. године тако и у магацину у ЛЛ1 1996. године, од својих оперативаца био упознат са основима сумње да у тим магацинима постоји нелегална роба – цигарете, те је у оба случаја, а након што је то сазнао одобрио да се акција на откривању кривичних дела започне тиме што ће оперативци СУП-а Нови Сад којима је он био надређен, отићи у те магацине ради прегледа магацина, откривања и заплене те робе.

Што се тиче радњи окривљеног АА7, а које се тичу наводног спречавања контроле магацина у ЛЛ1 у октобру 1996. године, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење закључује да у оптужници није ни дат прецизан и јасан опис радње у чему се то састоји радња окривљеног АА7 која за циљ има спречавање радника полиције током вршења контроле магацина у ЛЛ1 већ се само паушално наводи да је окривљени АА7 спречио контролу у ЛЛ1 иако изостаје конкретизација начина на који је то учинио. Када се напред наведено доведе у контекст са чињеницом да из исказа саслушаних сведока везано за овај догађај произилази да нико од њих не указује на окривљеног АА6 као на извршиоца кривичног дела.

Следом изнетог Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да свестраном анализом свих изведених доказа нема доказа да су окривљени АА6 и АА7 сопственом иницијативом, злоупотребом свог службеног положаја зауставили акције полиције и омогућио нелегалну продају цигарета и на тај начин прибавио противправну имовинску корист власнику истих.

Како Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, са свега напред изнетог налази да током поступка на основу свих изведених доказа, није доказано, да су окривљени у време и на начин како је то описано у оптужници Тужиоца за организовани криминал, извршили кривична дела која им се стављају на терет, то је донета одлука као у ставу другом изреке пресуде.
 
Приликом доношења одлуке, суд је имао у виду и друге изведене доказе као и наводе странака, али је обзиром на утврђено чињенично стање, наведене законске прописе, као и заузето правно становиште суда, нашао да исти нису од утицаја на евентуално другачије одлучивање у овој кривичноправој ствари.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је пре свега имао у виду да у току поступка нису доказане радње које су окривљеном АА (као извршиоцу према оптужењу) стављене на терет, а како је то већ напред образложено, односно да не постоје докази за радње које су окривљенима АА1, АА2, АА4, АА3, АА6 и АА7 (као извршиоцима према оптужењу) стављене на терет, а како је то такође већ напред образложено, и то не онако како је то описано оптужним актом тужилаштва за организовани криминал. Ово тим пре што је овај суд своја утврђења базирао за наведене и описане радње и то за сваког од окривљених, у диспозитиву прецизиране оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Ктс.бр.11/07 од 15.04.2013. године. Тако се у општем делу описа кривичног дела Тужиоца за организовани криминал наводи да је АА организовао криминалну групу, а о чему је већ било речи у овој пресуди, да је даље његова радња стварања плана деловања да користећи свој положај одговорног лица и пословну структуру свог предузећа “АА” Уб купује цигарете, а потом исте увози и како је то ближе описано у изреци диспозитива прецизиране оптужнице, с тим да ниједан уверљив доказ о стварању тог плана Тужилац за организовани криминал, по оцени овог суда, није презентирао, а даље навођење да је окривљени АА уговарао купопродају цигарета и договарао са инодобављачима да буде приказано да је купац непостојеће предузеће “АА2” из Новог Сада, те да управо окривљени стоји иза тог предузећа, није могло бити прихваћено од стране овог суда, будући да ни за те радње окривљеног АА и осталих окривљених није било ваљаних доказа који би поткрепили те тврдње, а што је у складу са одбранама окривљених којима негирају извршење радњи кривичних дела која им се стављају на терет на начин како је то описано оптужницом Тужиоца за организовани криминал.

Даље, наводи Тужиоца за организовани криминал следећим радњама првоокривљеног АА “договор са окривљеним АА1 да се увезу цигарете без евидентирња Савезне управе царина – СУЦ-а”, такође је остало без конкретних доказа, јер за постојање било каквог евентуалног договора између ових окривљених би требали да постоје јасни и опипљиви докази,(признање самих окривљених, или пак евентуално транскрипти одређених разговора или пак искази појединих сведока), а што у овом кривичном предмету није био случај. Што се тиче уговарања закупа магацинског простора од стране окривљеног АА са АА16 та радња ни на који начин не инкриминише окривљеног АА, а што се тиче организовања продаје цигарета крајњим корисницима, то би евентуално од стране овог суда могло бити посматрано као инкриминирајуће у односу на окривљеног у случају када би и постојала организована криминална група, о чему је већ било речи у овој пресуди. Када се напред наведено доведе у контекст са чињеницом да не постоје докази да је окривљени АА како тврди Тужилац за организовани криминал држао под контролом фиктивно предузеће “АА2”, које му је служило за нелегалан увоз цигарета у тадашњу СРЈ, то је овај суд ценио то да се и само предузеће "АА1 експорт импорт" а.д. изјашњава да јесте пословало са наведеним предузећем, да је исто било под контролом тадашње војске СРЈ, те да је продаја вршена тадашњој војсци СРЈ, као и да из дописа војске Србије произилази да не располаже таквом врстом информације, дакле одговора којим се не негира децидно наведено пословање, а да је према наводима одбране окривљеног АА2 пак државна безбедност и јавна безбедност СРЈ радила цигарете преко тог предузећа, а да се сведок СС2 изјашњава да је у инкриминисано време била радник државне безбедности, а што све повезано са одбраном окривљеног АА оправдава закључак Апелационог суда у Београду, Посебног одељења о недостатку доказа о постојању елемената кривичног дела окривљеног АА у односу на поменуте радње, а везано за пословање непостојећег предузећа „АА2“.

Дакле, у светлу чињенице непостојања организоване криминалне групе (као што је то већ напред образложено) и у светлу чињенице да је кривично дело а онако како је окривљенима стављено на терет оптужним актом тужиоца за организовани криминал, свршено оног момента када су камиони (за које је то доказано) ушли на територију СРЈ, јер је у том моменту прибављена противправна имовинска корист власнику цигарета неплаћањем царинских и других јавних прихода (а како је то наведено оптужним актом), суд је нашао да нема доказа ни за радње које су окривљенима АА11, АА9, АА12, АА13, АА8, АА5 и АА10 стављене на терет онако како је то описано оптужним актом.

Наиме, уколико би постојала организована криминална група, чије непостојање тужилаштво очигледно пренебрегава, онда би се радње окривљених могле посматрати као активности које се постављају пред припаднике организоване криминалне групе и чијим извршавањем они битно доприносе и помажу остварењу плана деловања групе и о прибављању збирне противправне имовинске користи. У конкретном случају, услед непостојања организоване криминалне група, суд имао у виду институт помагања односно да је одредбом члана 35 став 1 Кривичног законика предвиђено да ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела казниће се казном прописаном за то кривично дело или ублаженом казном, те да се као помагање у извршењу кривичног дела сматра се нарочито: давање савета или упутстава како да се изврши кривично дело, стављање учиниоцу на располагање средства за извршење кривичног дела, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, као и унапред обећана прикривања кривичног дела, учиниоца, средстава којима је кривично дело извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављена кривичним делом, и најзад да сваки помагач одговара у границама свог умишљаја, и у том контексту разматрао радње окривљених АА11 (транспорт цигарета, организовање рада у магацинима и нелегална дистрибуција), АА9 (ангажовање возача за превоз цигарета, учешће у пратњи возила са цигаретама), АА12 (преузимање новца од купаца, вођење интерне евиденције, прикупљања новца, те предаје новца ради идплате радника у магацину), АА13 (учешће у дистрибуцији и продаји цигарета и преузимање девизних средстава), АА8 (учешће у обезбеђењу цигарета у магацину), АА5 (довођење у везу окривљеног АА11 ради закњучења уговора о закупу магацина, исплата зарада радницима у магацину, посредовање у купопродаји цигарета) и АА10 (плаћање цигарета на благајни предузећа “АА1” на име цигарета купљених од предузећа “АА” Уб).

Наиме, одредбом члана 234 Кривичног законика предвиђено је да ово кривично дело чини одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења, или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету.

Према томе, поставља се питање којим су то кривично-правним радњама, а након што су цигарете прешле границу из Македоније у Србију у конкретном случају, односно из земље извознице у земљу увозницу, помогли окривљеном АА, а све у контексту постојања такве функционалне везе између њихових радњи – помагача и извршиоца да он без њихових радњи не би могао извршити основно дело из члана 234 КЗ. Помагање јесте облик саучесништва у ужем смислу код кога се са умишљајем доприноси извршењу кривичног дела и тај допринос мора бити у узрочној вези са извршењем кривичног дела. Умишљај помагача треба да обухвати поред чињенице да својим радњама доприноси остварењу кривичног дела, све битне елементе тог кривичног дела, с тим да умишљај не мора да обухвата појединости у погледу начина, времена и места и средства извршења, осим у случају када је то битно обележје кривичног дела.

Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење указује да као и код осталих облика саучесништва, помагање може постојати само пре или у току извршења кривичног дела. Помоћ пружена после извршеног кривичног дела која се састоји у томе да се на пример крије извршилац, прикривају трагови или средства којим је дело извршено и слично, би могла представљати у случају непостојања организоване криминалне групе, посебна кривична дела учињена од лица која су у конкретном случају у овом предмету означени као помагачи у овој кривично-правној ствари. Међутим, како се самим оптужним актом Тужиоца за организовани криминал окривљенима ставља на терет “да су на начин на који су извршили кривично дело на основу неплаћених царинских и других јавних прихода прибавили противправну имовинску корист у износима наведеним у оптужници и то за сваки од увоза нелегалних цигарета и за дане ближе одређене у изреци оптужнице, самим тим произилази да је при самом увозу цигарета остварена противправна имовинска корист односно штета СРЈ.

Према томе, чињеница да никаква друга протиправна имовинска корист која произилази из наводне продаје цигарета “на црно”, у магацинима које наводи Тужилац за организовани криминал да их је окривљени АА изнајмио, није утврђена, нити се она опредељује кроз конкретизацију прибављања имовинске користи, за било ког од окривљених појединачно, већ се само наводи да је окривљени АА прибавио себи и другим припадницима криминалне групе збирно (а не појединачно) како им се то ставља на терет.

Па како је већ напред речено, имајући у виду да је кривично дело како је то описано оптужним актом ТОК-а свршено на самој граници при уласку цигарета, неплаћањем царинских и других дажбина, то ова наведена лица својим радњама нису могла бити помагачи било коме за кога би се доказало да је извршио основно кривично дело, јер су њихове радње онако како су описане уследиле тек након извршења кривичног дела и могле би евентуално представњати радње неког другог, посебног кривичног дела, уколико би као такве од стране тужилаштва биле описане (што није учињено). Ово тим пре што сваки помагач одговара у границама свог умишљаја, што се односи како на њихове радње, тако и на прибављену противправну имовинску корист (од које не ретко зависи и квалификација кривичног дела).

Трошкови кривичног поступка сходно одредби члана 265 став 1 ЗКП-а падају на терет буџетских средстава суда.

Имајући у виду све напред наведено Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као изреци пресуде, сходно одредби чл. 457 и чл. 459 ЗКП-а.

Записничар      Председник већа-судија
Снежана Станковић, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)